Ono na šta svodim svoj odgovor na to pitanje su zapravo treća mesta – moji omiljeni prostori i omiljeni prostori meni dragih ljudi. Mesta koja nisu ni kuća, ni posao, ni fakultet, mesta na koja ne odlazim zato što moram, već zato što želim. Prostori koje biramo sami i u kojima ostajemo duže nego što smo planirali.

Treća mesta su fizički prostori, ili su bar tako dosada interpretirani – poput biblioteka, kafića, parkova ili drugih javnih mesta okupljanja.. Ipak sa porastom digitalne komunikacije, čini se da i to malo slobodnog vremena što imamo boravimo u svojoj virtuelnoj zajednici. Istovremeno, sve više javnih mesta funkcioniše po logici potrošnje i brzog zadržavanja, pa ostaje otvoreno pitanje – gde su zapravo naša treća mesta i da li im preti opasnost da postanu sve ređa?

Posao – kuća – kuća – posao – a šta je između?

„Treće mesto“ je termin koji je uveo Rej Oldenburg, američki sociolog, da bi opisao prostore koji ne pripadaju ni domu (prvom mestu), ni poslu ili školi (drugom mestu), već nečemu između – mestima na koja ljudi odlaze da bi bili deo društvenog života van svojih osnovnih obaveza.

To su prostori u kojima prisustvo nije obavezno, niti je vezano za neku jasnu funkciju ili zadatak. Ne dolazi se zato što se mora, već zato što postoji mogućnost da se tu bude, da se zastane, ostane ili vrati. Ray Oldenburg ih opisuje kao mesta koja omogućavaju neformalne, dobrovoljne i redovne susrete ljudi van doma i posla.

Prema Oldenburgu, u takvim prostorima uloga pojedinca nije unapred određena. Ljudi ne ulaze u njih isključivo kao kupci, posetioci ili prolaznici u formalnom smislu, već kao učesnici u društvenoj situaciji koja se odvija kroz boravak i razgovor.

U idealnom slučaju, to su mesta koja nisu primarno definisana potrošnjom, već boravkom i interakcijom. Ljudi u njima ulaze u kontakt jedni sa drugima spontano – kroz ponovljene susrete, neplanirane razgovore i situacije koje nastaju bez jasne organizacije.

Treća mesta su zato manje fizički određena, a više društveno proizvedena – ona postoje kroz način na koji ih ljudi koriste i kroz odnose koji se u njima razvijaju.

Osećaj pripadanja

Kada pronađemo treći prostor koji odgovara našim potrebama, razvija se i ono što se može nazvati psihološkim osećajem pripadanja – osećaj da imamo neki uticaj na prostor i da on postaje deo našeg identiteta. Kako Emily McGowan piše za The Good Trade, ona omogućavaju ljudima da se izraze, da učestvuju u prostoru i da se u njemu zadrže dovoljno dugo da postanu njegov deo, a ne samo prolaznici.

Takvi prostori podstiču fokus, ali i prisustvo – ne u smislu produktivnosti, već u smislu aktivnog boravka u zajednici. Na taj način jačaju osećaj povezanosti koji je često teško održati u svakodnevici koja je ubrzana.

Imati treći prostor u kojem te neko prepoznaje, makar po licu ili imenu, kako ističe McGowan u svom tekstu,  ima konkretan efekat na osećaj povezanosti. Lako je povući se i ostati izolovan u sopstvenom ritmu, ali upravo mali, svakodnevni susreti, razmena nekoliko reči sa ljudima koje srećemo, podsećaju nas na to da ostanemo prisutni i u odnosu sa drugima.

Treći prostori nas na neki način izlažu spoljašnjem svetu na nenametljiv način. Oni otvaraju prostor da preispitamo kako se odnosimo prema drugima, ali i kako stojimo iza sopstvenih vrednosti u kontaktu sa ljudima koje ne poznajemo.

Da li gubimo treća mesta?

Treća mesta su važna, ali postaju sve ređa u mnogim zajednicama. Promene u načinu na koji živimo poslednjih decenija utiču i na to koliko uopšte imamo prostora van kuće i posla. Robert Putnam, autor knjige Bowling Alone, u razgovoru za The Atlantic navodi da su streaming platforme i društvene mreže promenile način na koji provodimo vreme i održavamo odnose. U tom kontekstu, pojavljuje se i ideja da je internet u određenoj meri preuzeo funkciju trećeg prostora, iako to ostaje otvoreno pitanje.

U isto vreme, više izvora ukazuje na to da se menja i sama priroda povezanosti među ljudima. Forbes opisuje paradoks u kojem je Generacija Z konstantno prisutna u digitalnom prostoru, ali istovremeno sve više društveno izolovana u fizičkom svetu. Digitalna komunikacija proširila je načine na koje smo u kontaktu, ali nije u potpunosti zamenila potrebu za direktnom, fizičkom interakcijom.

Newport Healthcare, jedna od vodećih zdravstvenih ustanova u Sjedinjenim Američkim Državama specijalizovanim za lečenje mentalnog zdravlja, ukazuje da se u savremenoj kulturi sve više naglašava individualizam umesto zajedništva, gde se uspeh meri ličnim postignućima, a manje odnosima sa drugima. U takvom okviru, iskustva koja nude treća mesta gube na važnosti i postaju manje prisutna u svakodnevici. Istovremeno, kako Newport navodi, razvoj digitalnih tehnologija, društvenih mreža i striming servisa stvorio virtuelne zamene za fizička mesta okupljanja, što dodatno menja način na koji provodimo vreme i održavamo društvene kontakte.

Uz to, mnoga tradicionalna treća mesta teško opstaju zbog ekonomskih pritisaka, kao što su rast kirija i konkurencija velikih lanaca i digitalnih alternativa. Na promene, sudeći po Newport-u, utiče i urbana organizacija koja često favorizuje automobilsku mobilnost umesto pešačenja, čime se smanjuje dostupnost ovih prostora, posebno za mlađe ljude. Pandemija je ovaj proces dodatno ubrzala, kako kroz zatvaranje fizičkih prostora, tako i kroz jačanje navika digitalne socijalizacije koje su ostale prisutne i nakon restrikcija.

Paralelno sa tim, i sama funkcija trećih prostora se menja. The Atlantic navodi da su mnogi prostori koji su ranije bili namenjeni neformalnom boravku – poput kafića – danas ili finansijski nepristupačni, ili strukturisani tako da ne podstiču duže zadržavanje. To se povezuje sa širim kulturnim obrascem u kojem dominira produktivnost, ali nedostaje vreme za „neproduktivno” prisustvo.

Zato se pitanje trećih prostora ne tiče samo toga kako izgledaju gradovi, već i toga kako danas živimo. Ako se prostor između doma i posla sužava, sužava se i prostor za sve one usputne, spontane susrete koji ne dolaze iz obaveze, nego iz toga da smo jednostavno tu.

Oaze svakodnevice  

U današnjem ritmu, koji je uglavnom organizovan oko posla i stalne dostupnosti, sve je manje vremena za boravak bez cilja. Čak i kada takva mesta postoje, često su prilagođena brzom dolasku i odlasku, ili potrošnji, a manje stvarnom zadržavanju.

Slično tome, i javni prostori postaju manje „zajednički” u praksi. Sve više se podrazumeva da ih koristimo na određeni način, ili da naš boravak ima neku svrhu. Tako se polako gubi ideja da postoje mesta na kojima jednostavno možeš da budeš, bez objašnjenja zašto si tu.

U tom smislu, treća mesta nisu samo pitanje arhitekture ili urbanizma, već i pitanje vremena i načina života. Koliko uopšte imamo prostora u danu koji nije već unapred ispunjen, i koliko imamo mesta u gradu koja nisu vezana za produktivnost ili potrošnju.

I možda se sve na kraju svodi na to – gde danas uopšte možemo da se zadržimo, a da ne moramo da idemo dalje.

Zato je važno da čuvamo svoje treće prostore, jer su oni ti koji nam omogućavaju predah. Tamo negujemo zajednice čiji smo članovi dobrovoljno, jer nam prijaju i jer dele naše vrednosti. Oni su naše male oaze u kojima je dovoljno samo naše prisustvo, i to ih čini i više nego dragocenim i retkim u okviru liberalno-kapitalističkog sveta u kom živimo.

Ilustracije: Olga Đelošević

YOU(th) CARE for Change is a project co-funded by the #euDEARprogramme, supporting Youths across 12 countries in tackling global challenges.

Članak Gde nestaju naši treći prostori se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada pokušam da se setim poslednjeg puta kada sam osetio taj specifičan osećaj, stalno se vraćam na leto 2021. i pop-up projekat Jameson Yard, koji je između maja i septembra te godine zauzimao dvorište i prostore moskovskog Strelka Bara. Dana 13. avgusta bio sam tamo na koncertu benda Bicycles for Afghanistan, jednog od najtiše briljantnih indie sastava u Moskvi, predvođenog Alikom Južnim, koji, ironijom kakvu samo raseljenost može proizvesti, sada takođe živi u Beogradu, u gradu koji mu još nije ponudio pravu vrstu bine. Veče je bilo toplo, a prostor je imao tačno onoliko ljudi koliko je potrebno da deluje živo, a da ne izgubi intimnost. Sve je više ličilo na okupljanje ljudi koji su se pronašli kroz zajednički ukus nego na koncert. Takav osećaj ne nastaje slučajno. On se gradi, namerno i nevidljivo, od strane producenta.

Priča o Jameson Yardu je, na površini, priča o gradu koji polako izdiše posle najtežeg perioda COVID-19 restrikcija. Ograničenja kapaciteta, ulazak uz QR kod, policijski čas za događaje – to su bili uslovi u kojima je projekat pokrenut. Za većinu promotera, takva ograničenja bi značila smanjenje ambicije. Ovde su proizvela nešto zanimljivije: prisilnu reinvenciju onoga što muzički prostor može da bude. Pored klasičnih kasnonoćnih koncerata, program je uključivao nedeljne roštilje, turnir u stonom tenisu u organizaciji Ping Pong Club Moscow i projekciju utakmice Lige šampiona uz uživo komentar poznatog sportskog novinara Vasilija Utkina. Instinkt je bio promišljen: daj ljudima razloge da dođu koji nemaju veze sa njihovom anksioznošću zbog gužve – i gužva će doći.

Muzički program je, međutim, ono što je izdvajalo Jameson Yard. Tokom leta 2021, televizijska emisija Vecherny Urgant – ruski pandan kasnonoćnom talk show-u sa stvarnim kulturnim autoritetom – obavljala je neočekivanu javnu uslugu pod muzičkim urednikom Sergejem Mudrikom, sistematski otkrivajući i promovišući najbolje iz ruske nezavisne scene, dajući izvođačima kratkotrajan, ali značajan proboj u mainstream publiku. Jameson Yard je, čini se, to pažljivo pratio. Preklapanje između muzičkih gostiju Urganta i lineupa u dvorištu Strelke nije bilo slučajno – odražavalo je zajednički osećaj gde je ruski indie bio najživlji. Bicycles for Afghanistan, čiji sam koncert posetio u avgustu, nastupali su neposredno nakon gostovanja u emisiji – u onom specifičnom trenutku kada bend još nosi talas nove pažnje, ali još nije apsorbovan u mainstream. Tajming nije bio slučajan. Već na otvaranju, producent iz Sankt Peterburga Kito Jempere okupio je ansambl u kojem je bila i Kate NV – jedina ruska umetnica koja je dobila ozbiljnu pažnju i Pitchforka i The Vergea, i jedan od najkredibilnijih ruskih muzičkih izvoza poslednje decenije.

Ono što je sve to omogućilo nije bila samo sreća ili instinkt. Bio je to rad producentkinje sa jasnim stavom. Polina Rivman sarađivala je sa Stereotacticom – moskovskim kreativnim kolektivom koji je od osnivanja 2005. izgradio reputaciju jednog od najcenjenijih nezavisnih kulturnih aktera u Rusiji, uz medijsku pažnju portala poput Dazed Digital i organizaciju ruskih nastupa izvođača kao što su Grimes, Beth Ditto i Hot Chip. Stereotactic je, zajedno sa Grayling Russia, bio promotivni partner Jameson Yarda, i u tom kontekstu Rivman je preuzela zadatak da kuratorsku viziju pretoči u funkcionalan program sa više od trideset događaja i preko 150 umetnika. U uslovima koji su bili otvoreno neprijateljski prema živoj muzici, to je zahtevalo ne samo logističku preciznost već i specifičnu vrstu kreativnog rešavanja problema koja retko dobija priznanje u kritikama.

Izazov, kako ga Rivman opisuje, nije bio samo operativan, već i psihološki. „Ljudi su i dalje osećali anksioznost zbog boravka u gužvi“, ističe, „iako je postojala jasna želja za povratkom normalnom životu.“ Njen odgovor bio je da izgradi zajednicu pre nego publiku – radeći sa gostujućim menadžerima i opinion liderima kako bi stvorila osećaj pripadnosti koji prethodi samom događaju, nagrađujući ranu lojalnost malim gestovima koji se vremenom akumuliraju u nešto veće. Prostori su bili puni ne zato što je oglašavanje funkcionisalo, već zato što su se pravi ljudi osećali lično uključeno. To je vrsta producentskog zanata koja ne ostavlja trag u setlisti.

Polina Rivman

Rivmanin rad u tom periodu obuhvatao je i međunarodne bukinge – oblast sa sopstvenim izazovima. Organizacija prvog ruskog showcase-a britanske producentkinje i DJ-ice Gabriola, potpisane za londonski lejbl Magicwire, pokazala je specifične pritiske dovođenja nišnog internacionalnog izvođača na tržište koje možda još nije spremno za njega. Trance muzika, kako Rivman otvoreno primećuje, tada je u Rusiji još bila niša – „tek sada je potisnula tehno“, kaže, ukazujući na promenu koju su kasnije priznali i umetnici poput Armina van Buurena. Showcase nije dostigao očekivanu publiku – rezultat, kako navodi, nekoliko faktora koji su se poklopili. Jedan od njih bio je nesklad između promotivnih materijala i očekivanja lokalne klupske scene: lekcija o važnosti prilagođavanja umetničkog brenda specifičnom kontekstu svake teritorije, umesto pretpostavke da će se on preneti bez izmene. To je vrsta iskrenog i transparentnog osvrta koji razlikuje profesionalca od onoga ko još uči da ne ponavlja greške.

Do kraja 2022, Rivman se pridružila timu Polye – novog stalnog prostora otvorenog u bivšem naučno-industrijskom kompleksu blizu stanice Belorusskaya, razvijenog od strane Stereotactica u saradnji sa renomiranim studijom za svetlo i medije Sila Sveta, čiji su radovi viđeni na koncertnim scenama Billie Eilish, Drakea i The Weeknda. Ambicija je bila jasna: ne samo klub, već „stalno mutirajući“ kulturni prostor, modularan po dizajnu i otporan na konačan oblik. U tom okviru, Rivman je vodila program sa više od 180 događaja i preko 300 umetnika, istovremeno producirajući dva velika izložbena projekta za medijsku galeriju prostora, Polelab. Prvi, IN:TO studija Sila Sveta, bio je interaktivna svetlosna instalacija u kojoj prostor reaguje na kretanje posetilaca – rad koji je ranije prikazivan na festivalima, a ovde prilagođen svakodnevnom, intimnom javnom pristupu. Drugi, Borders moskovskog dizajnerskog studija Setup, smeštao je posetioce unutar kontinuirano transformišuće LED zavese, istražujući, kako kaže osnivač Dmitrij Znamenski, „kretanje granica u zatvorenom prostoru“. Za oba rada komponovana je originalna muzika kao pratnja vizuelnom iskustvu – detalj koji govori o profilu producentkinje: nekome za koga zvuk i prostor nisu odvojeni problemi.

To je, u krajnjoj liniji, ono što uloga muzičkog producenta u kontekstu interdisciplinarnih kulturnih projekata zaista podrazumeva – i ono o čemu kritičko pisanje gotovo nikada ne govori. Pišemo o umetnicima. Opisujemo instalacije. Recenziramo muziku. Retko pitamo ko je omogućio da responsivna svetlosna instalacija i program od 150 izvođača koegzistiraju u istoj zgradi, u istoj sezoni, povezani doslednom umetničkom logikom. Odgovor je, u ovom slučaju, neko ko razume da prostor nije kontejner za kulturu, već tvrdnja o njoj.

Razmišljam o tome dok šetam Beogradom u potrazi za mestom gde bih odveo prijatelja koji treba da čuje nešto novo. Scene postoje. Prostori postoje. Ono što je teže pronaći – ono čega je, kratko i gotovo neverovatno, bilo u izobilju u jednom moskovskom dvorištu leta 2021 – jeste ta nevidljiva arhitektura koja čini da prostor deluje neizbežno.

Autor: Nikolaj Grunin*

*Nikolaj Grunin je muzički novinar i kritičar sa sedištem u Beogradu. Njegovi tekstovi objavljivani su u Forbes Russia, Esquire Russia i u brojnim drugim ruskim i međunarodnim publikacijama.

Članak Nevidljiva arhitektura savršene noći se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada se grupa Seo Taiji and Boys pojavila na koreskoj nacionalnoj televiziji 1992 godine, niko nije mogao da nasluti da će njihov spoj hip-hopa i repa (koji je tada bio najzastupljeniji u Americi) i korejskih tekstova srušiti stroge muzičke okvire te zemlje i postaviti temelje za industriju koja danas vredi milijarde dolara i okuplja na hiljade fanova širom sveta.

Razvoj K- popa i Hallyu talasa

Prvu generaciju K-popa obeležile su uglavnom angažovane teme u pesmama, ali se to veoma brzo promenilo pojavom novih umetnika, kao što su H.O.T., S.E.S ili BoA. Već krajem devedesetih, sve učestalije su balade i ljubavne pesme. Kada je reč o estetici, dominirao je uticaj američke mode devedesetih – široke farmerke, usklađeni komadi i prilično uniformisan izgled. Članovi grupa često su nosili gotovo identične autfite, bez mnogo individualnog izraza, dok je šminka bila svedena i nenametljiva. Među retkim izvođačima iz tog perioda koji su i dalje aktivni izdvaja se Shinhwa, osnovana 1998. godine, što je čini najdugovečnijom K-pop grupom, budući da se većina njihovih savremenika više ne bavi muzikom.

Ono što je počelo kao eksperiment, brzo je preraslo u takozvani „Hallyu“ ili korejski talas, koji je krajem devedesetih počeo da zapljuskuje Aziju, a zatim se, zahvaljujući internetu, nezaustavljivo proširio svetom.

U tom periodu, početkom 2000-ih, izvođači poput TVXQ, Girls’ Generation, 2NE1 osvajaju tržišta u Japanu i Kini, otvarajući vrata za internacionalni uspeh. Muziku u ovom periodu odlikovali su zarazni ritmovi, precizno usklađene koreografije i vizuelno upečatljivi spotovi. U tom periodu primetna je i veća sloboda u imidžu izvođača (na primer, farbanje kose u različite boje postaje sve češći deo njihovog vizuelnog identiteta).

Od regionalnog trenda do globalnog fenomena

Pravi globalni proboj, međutim, dolazi kasnije, sa sve većom upotrebom digitalnih platformi i društvenih mreža. Preokret na globalnom nivou dogodio se 2012. godine kada je PSY sa hitom „Gangnam Style“ doslovno „slomio“ YouTube, dokazavši da jezik nije barijera za dobru zabavu.

Ipak, pravi procvat i status globalnog fenomena doneli su sastavi poput BTS, BLACKPINK, Red Velvet, SEVENTEEN… Ono što ih posebno izdvaja od ostalih popularnih izvođača sirom sveta je što ovi umetnici nisu samo pevači, oni su vrhunski istrenirani izvođači koji kombinuju kompleksnu koreografiju, modu i visokobudžetnu produkciju. U tom periodu, koncepti poput „girl crush“ i „school/teen“ postaju izuzetno popularni, oblikujući vizuelni i muzički identitet brojnih grupa i dodatno približavajući K-pop mlađoj publici.

Uz to, godine 2015. pokrenuta je VLIVE platforma (koja je danas integrisana u Weverse), putem koje su K-pop idoli održavali livestream prenose i direktno komunicirali sa fanovima, upravo na taj način stvarajući neraskidivu vezu sa svojim fanovima širom planete, pa tako i kod nas.

Digitalna era i eksplozija popularnosti

Kako je K-pop rastao u popularnosti, novije generacije izvođača uspevale su da za svega nekoliko meseci dostignu nivo uspeha za koji su ranijim generacijama bile potrebne godine. Istovremeno, produkcija je značajno unapređena, koreografije su postale kompleksnije, a muzički spotovi vizuelno sofisticiraniji i ambiciozniji. U estetskom smislu, fokus se pomera ka individualnosti – šminka i autfiti sve više prate lični identitet svakog člana i sam koncept, pa više nisu striktno usklađeni unutar grupe kao ranije. Poslednje tri godine sve popularnije su i  nove grupe: ZEROBASEONE, RIIZE, BABYMONSTER, TWS i Kiss of Life.

K-pop u Srbiji: Lokalna scena i fan zajednice

Kada je reč o Srbiji, K-pop počinje da dobija vidljiviju publiku sredinom 2010-ih, paralelno sa rastom YouTubea i društvenih mreža. Fan zajednice su se najpre formirale online, kroz Tumblr, Facebook grupe i kasnije Instagram i TikTok. U tom periodu, BTS igra ključnu ulogu u popularizaciji žanra među mlađom publikom u regionu.

Danas u Srbiji postoji aktivna K-pop zajednica koja organizuje dance cover takmičenja, tematske žurke i okupljanja fanova. Iako K-pop još uvek nije deo mainstream muzičke industrije na našim prostorima, njegov uticaj je vidljiv kroz estetiku, način konzumiranja muzike i sve veću otvorenost publike ka globalnim trendovima.

Ukoliko vaš algoritam prepoznaje da vas K-pop iole intrigira, verovatno vam je do sada servirao video u kome korejska pop grupa pod nazivom 1VERS igra kolo. Međutim, ukoliko ste se prethodnih dana našli u TC Galerija ili u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, imali ste sreće da prisustvujete flash mobovima koji su inspirisani popularnom Netflix serijom KPop Demon Hunters. Utisci? Pravi spektakl!

Novi mediji, nova publika, nova pravila

Koliko ovaj žanr sve dublje prodire u sve pore pop-kulture, najbolje pokazuje i svet kinematografije. Godine 2025, na striming servise je stigla i pomenuta animirana serija KPop Demon Hunters, koja na fantastičan način spaja glamur muzičke industrije sa akcijom. Prateći članice grupe Huntrix, film prikazuje kako ove devojke kroz svoje nastupe (koji im služe kao paravan za borbu protiv zlih sila), koriste magiju glasa i pesme. Ovaj film je savršen simbol današnjice – pokazuje da je K-pop prevazišao granice muzike i postao univerzalni jezik koji inspiriše nove priče, filmove i generacije fanova širom sveta. Ukoliko do sada niste pogledali ovu seriju, preporučujemo da to uradite, ekskluzivno uz A1 pakete, gde vas Netflix čeka na poklon.

Gde dalje ide K-pop?

Ono što K-pop danas izdvaja od ostatka muzičke scene jeste čitav jedan ekosistem koji obuhvata produkciju, vizuelni identitet, narative koje izvođači grade i odnos sa publikom. Umesto da budu pasivni konzumenti sadržaja, fanovi K-popa su aktivni učesnici, deo zajednice koja prevazilazi geografske, jezičke i kulturne granice. Upravo zato K-pop uspeva da funkcioniše kao globalni jezik, razumljiv i u Seulu i u Beogradu.

Novije generacije izvođača ne samo da eksperimentišu sa zvukom, već i sa identitetima, konceptima i načinima komunikacije sa publikom. Baš zbog toga, K-pop odavno više ne možemo posmatrati isključivo kao muzički žanr. On je postao kulturni fenomen koji utiče na modu, jezik, društvene mreže, pa čak i na način na koji mladi ljudi širom sveta doživljavaju identitet i pripadnost.

Primeri poput serije KPop Demon Hunters pokazuju da se ovaj uticaj širi i na druge umetničke forme, potvrđujući da je K-pop danas platforma za mnogo šire narative. A gde ide dalje? Možda je pravo pitanje – da li uopšte ima granicu?

Sa sve bržim razvojem tehnologije, veštačke inteligencije i novih formata sadržaja, K-pop će verovatno nastaviti da se menja, ali njegova suština ostaje ista: sposobnost da spoji različite svetove u jedan, vizuelno i emotivno intenzivan doživljaj. Možda je njegova najveća snaga u tome što nikada ne ostaje isti, ali nikada ne gubi ono zbog čega je uopšte postao globalan – energiju, posvećenost i osećaj da ste deo nečega većeg, bez obzira na to gde se nalazite.

Fotografije: Promo

Članak Od Seula do Beograda: Kako je K-pop osvojio svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tišina je bila smirujuća, ona je negovala.

Među poslednjim ljudima sam izašao iz sale i sreo jednog poznanika odmah ispred. Često me na filmskim festivalima obuzme tinjajuća anksioznost koja nikako da prođe. Prilikom ovog susreta bio sam skroz miran, iskreno sam se radovao što smo se sreli. Nismo razmenili više od par reči.

„Kako ti se dopao film?“, pitao me je.

Nasmejao sam se. Ne sećam se šta sam rekao (ali znam da sam u trenutku pomislio: ovaj film treba da se gleda ujutru). Razišli smo se bez neprijatnog potezanja ko će prvi reći „ćao“.

Izašao sam iz bioskopa, popušio cigaretu.

Na trenutak – samo vetar.

Kola na ulici, ljudi u prolazu, zubato novembarsko sunce, dim cigarete koji grebe grlo, notifikacije na telefonu, da li sam dao dovoljno koncizan a pametan odgovor na pitanje kako mi se svideo film – i druge misli preplavile su mi glavu. Buka je nadvladala tišinu.

Tišina je polako nestajala, ona tišina koja me je pratila još iz bioskopske sale.

Na trenutak sam mislio da mogu da čujem vetar.

A film Vetre, pričaj sa mnom je bio upravo takav. Uspeo je da mutira svu buku u mojoj glavi, makar na jedno prepodne.

Film je hibridne forme koja vešto kombinuje dokumentarni materijal sa igranim scenama, u kojima igraju članovi rediteljeve porodice. Stefan Đorđević u filmu igra reditelja Stefana Đorđevića, koji dolazi na Borsko jezero, u kamp-prikolicu gde je njegova mama provela poslednje dane života, da završi film o mami koji je započeo još dok je ona bila živa.

U pravljenje ovog filma uključuje celu svoju porodicu.

U filmu se prepliću sadašnjost i prošlost, stvarnost i film, ljubav i bol, verovanje i razum. Film ne traži odgovore, čak ni ne postavlja pitanja. On postoji, meditira.

Autor pokreće dijalog, a kroz dugačke kadrove i tišinu ostavlja prostor da ga mi nastavimo sami sa sobom.

Iako se ovaj film može u određenoj meri tumačiti kao duboko ličan vid procesuiranja gubitka, on nije ni intimistički neprijatan ni hermetički privatan. U momentu kada narativna umetnost često pati od diktata „ličnih priča“, ovaj film bez pretencioznosti – i bez da se uopšte trudi da to ne bude – nadmašuje kategoriju jedne „lične priče“.

Koristeći dramaturške elemente i minimalan, a opet na momente virtuozan filmski jezik, reditelj stvara slike koje su u isto vreme distancirane i pune emotivnog naboja.

Mislim da u toj distanci leži ključ. To je razlog zašto film može da toliko direktno priča o emocijama bez da ti govori kako treba da se osećaš.

Postoji jedna duboko ukorenjena stigma, pogotovo u nekom umetničkom miljeu, da su uzvišene emocije jeftine, melodramatične i potpuno over the top. To su suze rezervisane za niže klase i razbibrigu uz seriju koja se pušta svake večeri nakon posla.

Stefan ne beži od ovih emocija. On ih prigrli i na dlanu pruži nama, njegovoj publici, i time pokazuje da nema čega da se stidi – da je ovim emocijama i te kako mesto u arthouse filmu.

Zato sam ovaj tekst i krenuo od nečeg ličnog, od sećanja na dan kad sam film prvi put video. Jer ovaj film ima snagu da zaustavi vreme i pruža prostor gde tišina može da se smesti.

Da je bolje čuješ.
Da bolje čuješ sebe.

Ona se preliva van bioskopske sale, kao kad kamen bacimo u vodu pa krugovi krenu da se šire. Ovaj film svoju univerzalnost ispoljava kroz to što uspeva da sa svakim komunicira potpuno individualno.

Često imam utisak da ako se reč smrt spomene previše puta, ona potpuno gubi na svom značenju i snazi – što poetskoj, što bukvalnoj. Jer šta je smrt ako ne neizrecivo.

Ovaj film ne koristi ovu reč.

Nisam ni siguran da se njome bavi.

On se bavi životom. Bavi se vremenom. Radi ono što možda jedino umetnost i može da uradi – on oživljava.

Meditacijom nad prošlošću, film materijalizuje sećanja i čini ih da postanu vanvremenska. Jer film će biti tu i nakon ovog teksta, i nakon bioskopa, i nakon samog sebe – on će živeti u ljudima koji su ga pogledali.

Ako se dovoljno potrudimo, možemo da čujemo vetar.
Možemo da čujemo voljene.
A možda i sami sebe.

Od tog zagrebačkog jutra film sam pogledao više puta. Ovaj film treba da se gleda ujutru – povlačim reč.

Ovaj film može da se gleda ujutru, uveče, kad god.

Uvek.

Samo da ste spremni na tišinu.

Autor teksta: reditelj Gvozden Ilić
Fotografije: promo, kadrovi iz filma Vetre pričaj sa mnom

Članak Ako se dovoljno potrudimo možemo da čujemo vetar se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog puta, međutim, nešto neformalnija pozivnica za svadbu stigla je iz bioskopa i ako ste se zapitali zašto treba da prisustvujete svadbi na kojoj zapravo ne morate da budete, odgovor je – pa… zato što na kraju ipak bude lepo.

Svadba je komedija Igora Šeregija, opisana kao punokrvni balkanski „anti-rom-com“, i traje tačno 97 minuta – taman da se sve raspadne, pa opet sastavi, I to nekoliko puta.

Film se, u punom smislu te reči, i ponaša kao svadba – pre početka se o njemu priča, u toku projekcije se čitav haos odvija pred nama, a posle se sve to prepričava. Tome u prilog govori i činjenica da je Svadba u Hrvatskoj oborila rekord još pre prve projekcije, sa preko 70.000 prodatih ulaznica, a prvi vikend završio se sa 170.496 gledalaca. Slično je i u Srbiji, a brojke i dalje nastavljaju da rastu.

Ispred male Rode na Banovom brdu dočekao me je red koji, iako sam znala za ove brojke, ipak nisam očekivala. Naročito posle „Yugo Floride“ koju sam u istom tom bioskopu gledala pre nekih mesec dana (znam, znam, nije za poređenje).

Kupovale su se karte, mirisale su kokice, a atmosfera je imala onu svadbarsku „ajde, biće dobro“ energiju – iako niko nije mogao da pretpostavi šta ga tačno očekuje.

Zaplet je, kao što ste verovatno već i mogli da vidite, klasično „ne daj bože da komšije saznaju“ balkanski – dve imućne porodice, jedna iz Beograda i druga iz Zagreba, londonska romansa koja prerasta u trudnoću i svadba koja mora da ostane tajna.

U varijanti ovog filma, tajna se pretvori u mali međunarodni incident: poznati hrvatski preduzetnik baš na rođendan saznaje da je na ivici bankrota, kada mu ćerka iz Londona javlja da je trudna i da je otac deteta sin srpskog ministra spoljnih poslova.

Glavni adut filma je glumački ansambl. Među likovima koji nose celu priču su Rene Bitorajac i Dragan Bjelogrlić, uz Vesnu Trivalić i Lindu Begonju (a u široj podeli su i druga prepoznatljiva regionalna lica).

Igor Šeregi, režiser i scenarista filma, ubacuje dovoljno slojeva priče da likovi ne budu samo karikature, ali i dovoljno tenzije koja doprinosi tome da čitav film ne bude jedan veliki skeč. Seka Sablić i Anđelka Stević Žugić prate ovaj ritam i uspevaju da budu autentične i kada scenario igra na sigurno.

SPOILER ALERT

Već u prva dva minuta, dok film otvara Fazlijina pesma „Helikopter“, krene onaj prvi, iskreni blagi osmeh. Onda, vrlo brzo, stižu fore koje su toliko loše da se zapitaš da li će ceo film plesati na ivici krindža, dok ne shvatiš da je baš to štos. Bjelogrlićev lik je zadužen da baca očajne fore, i što su one gore, to je jasnije da su namerno takve. Kao na svadbi – uvek postoji neko ko misli da „diže atmosferu“, a zapravo je hodajući generator neprijatnosti.

Ima i scena koje deluju kao deja-vu, kao da smo ih već gledali, ali film to nadoknadi tempom i muzikom koja parodira svadbarski ukus. Fiktivni trap dvojac Težak život i Mladi gangster zvuče kao da su pobegli sa TikToka, pogotovo u sceni u kojoj Težak život peva kao Kendal Roj „L to the OG“, samo sa balkanskim štimungom.

Humor u Svadbi dobrim delom počiva na onim starim, već poznatim provokacijama na relaciji Srbi-Hrvati, „naši i vaši“, zapad–istok, ko je kulturan, ko je sirov, ko kome šta zamera još odavno.

Kritičari koji se mnogo više razumeju u ovu temu od mene su to opisivali kao prvoloptaški humor, baziran na stereotipima, ali i kao komediju u kojoj se (makar većinski) ne oseća zla namera – više je to nervozni, svadbarski smeh kad za isti sto sednu ljudi koji se inače gledaju preko nišana istorije.

I sam Šeregi u razgovorima kaže da film igra baš na toj razlici, odnosno na tome da nam je ta tema i dalje intrigantna i, dokle god da traje, izgleda da ćemo joj se i smejati.

Neću dalje prepričavati šta je sve bilo, ali jasno vam je – Marko Grabež i Nika Grbelja u ulozi mladenaca na kraju uspevaju da se odupru kolektivnom ludilu koje je zahvatilo njihove porodice, čiča-miča i gotova priča.

Najbolji dokaz da je „Svadba“ ipak pogodila bioskopski nerv je publika – u sali su ispred mene u pretposlednjem redu sedele četiri bake, prijateljice koje su vrlo verovatno, a sudeći po mirisu Intesinog laka za kosu, pre projekcije kolektivno bile i kod frizera (preslatko!), levo od mene sedela je grupa tinejdžera (okej, manje slatko) i svi su se smejali uglas. Nekad je, izgleda, to sasvim dovoljno.

Članak Treba li da odete na Svadbu za koju niste dobili zvaničnu pozivnicu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Pas je čovekov najbolji prijatelj.“
„Veran kao pas.“
„Dobar kao pas.“

Ove rečenice ponavljamo gotovo mehanički, kao da njima potvrđujemo neku drevnu istinu o nama samima. Pas je oduvek bio simbol nečeg što čovek, paradoksalno, stalno pokušava da pronađe u sebi, kao što su lojalnost, iskonske vrednosti, nepatvorena dobrota. Ipak, pas ne predstavlja hrišćanski ideal žrtve, kao jagnje, već neku drugu vrstu čistote, onu koja dolazi iz instinkta, iz nemogućnosti da bude dvoličan. Psi ne znaju za pretvaranje. U njihovoj prirodi nema kalkulacije.

Istovremeno, pas gotovo doslovno prati razvoj civilizacije. Od trenutka kada je prvi vuk prišao vatri, pas postaje svojevrsna granica između prirode i kulture, između onog što se moglo ukrotiti i onog što je moralo ostati divlje. On je prva pripitomljena životinja, prvi saveznik čoveka u osvajanju sveta, ali i prvi dokaz da svaka civilizacija počinje činom kroćenja – drugog, ali i sebe. Pas je, dakle, i simbol napretka i podsećanje na cenu tog napretka.

Zato je odnos između čoveka i psa na filmu zanimljiv, gotovo filozofski: taj odnos, i način na koji ga prikazujemo, mnogo više govori o prirodi čoveka nego o samom psu. Na filmu, pas postaje ogledalo kroz koje posmatramo sopstvenu moralnost – koliko smo verni, koliko iskvareni, i gde prestaje ono “prirodno” u nama.

Pas, dakle, nije samo filmski motiv, već složen simbol kroz koji se ogleda društvo, moral i identitet. U ovom tekstu pokušaću da istražim kako film koristi psa da govori o nama samima — o sistemima u kojima živimo, našim strahovima i idealima kroz nekoliko tematskih celima.

Pas i klasna ranjivost

Pas u ovom kontekstu funkcioniše kao tihi saputnik onih koji su marginalizovani ili siromašni. On deli njihove teškoće, ali i potvrđuje dostojanstvo koje sistem ne priznaje. Filmovi iz ove kategorije koriste pse da pokažu kako oni najranjiviji pronalaze vezu i otpornost, dok društvo često ostaje ravnodušno prema njihovim borbama. Pas je indikator empatije i ljudske čovečnosti u svetu u kojem materijalno bogatstvo određuje vrednost, te funkcioniše kao moralna konstanta.

A Dog’s Life (1918, Charlie Chaplin)

U ovom nemom filmu pas lutalica deli ulični život sa ikoničnim Čaplinovim likom skitnice. Njihovo sapatištvo funkcioniše kao komentar na kapitalističko društvo koje obesmišljava ljudsko dostojanstvo. Pas je ovde saučesnik u preživljavanju, ali i simbol čovečnosti koja opstaje uprkos bedi. Njihova zajednička borba za opstanak kulminira srećnim završetkom, što potvrđuje da solidarnost i odanost mogu prevazići materijalne teškoće i društvenu nepravdu.

Lassie Come Home (1943, Fred M. Wilcox)

Naizgled porodični film, ali u svojoj suštini klasna parabola. Lassie nije samo simbol lojalnosti, već i otpora – njen beg iz aristokratske porodice i povratak porodici iz radničke klase, iz koje je prodata zbog siromaštva, afirmiše dostojanstvo i moralnu superiornost običnih ljudi u odnosu na privilegovane. Film romantizuje vernost, ali ispod te površine pulsira socijalna nepravda, pokazujući da ljubav i odanost mogu nadvladati ekonomske i društvene prepreke.

Umberto D. (1952, Vittorio De Sica)

Ovaj film je jedan od najsnažnijih prikaza socijalne izolacije u neorealizmu. Umbertov pas je njegova jedina emocionalna veza sa svetom koji ga odbacuje i u kome je postao ekonomski nevidljiv. Njihov odnos otkriva granice sistema u kojem je empatija nepostojeća, a pas postaje jedini koji mu uzvraća dostojanstvo i volju za životom.

Bombón: El Perro (2004, Carlos Sorín)

U argentinskoj pustinji pas donosi smisao čoveku koji je izgubio posao, društvenu ulogu i ekonomsku vidljivost. Bombón postaje katalizator promene i most između marginalnosti i nade, pokazujući da od psa dobijenog na poklon može nastati šampion koji omogućava preživljavanje i zaradu kroz takmičenja. Film otkriva da klasna borba nije samo politička, već i pitanje emotivnog opstanka: pas ovde simbolizuje da čovek, čak i kada ga sistem odbaci, ne mora izgubiti ljudskost.

Wendy and Lucy (2008, Kelly Reichardt)

Lucy je centar emocionalnog sveta Wendy dok putuju kroz ekonomski nesiguran krajolik Amerike. Kada Wendy, zbog nedostatka sredstava, mora da je napusti Lucy koja je u međuvremenu udomljena, film jasno pokazuje kako materijalna ranjivost razara veze i ugrožava identitet. Njihovo razdvajanje postaje jedna od najdirljivijih meditacija o saputništvu na filmu, koja naglašava kontrast između hladne, neosetljive rigidnosti sistema i iskrene odanosti.

Stray (2020, Elizabeth Lo)

Ovaj dokumentarac iz perspektive pasa lutalica u Istanbulu osvetljava ljudsko društvo iz perspektive najugroženijih — iz pogleda bića koje vidi sve, a ne pripada nikome. Pas je metafora za migrante, radnike, marginalizovane dok film briše granice između vrste i klase: svi koji su nevidljivi u sistemu, na neki način žive pseći život.

Pas i ideologija kontrole

U filmovima koji se bave autoritarnim sistemima, pas simboliše instrument moći, ogledalo straha i poslušnosti. U njegovom ponašanju prepoznajemo mehanizme dresure kojima se oblikuje i ljudska svest i ponašanje. Pas postaje političko telo  sredstvo kroz koje ideologija testira granice lojalnosti, kazne i pobune. U tim narativima, pitanje više nije da li je pas slobodan, već da li je iko slobodan.

White Dog (1982, Samuel Fuller)

Film koji brutalno raskrinkava rasizam kao naučenu, dresiranu ideologiju. Pas obučen da napada crnce simbolizuje način na koji društvo oblikuje mržnju pod maskom discipline. Fuller koristi psa kao nosioca sistemskog zla, dokaz da ideologija ne mora da zna da govori da bi ubijala.

The Plague Dogs (1982, Martin Rosen)

Eksperimenti nad psima u laboratoriji simbolizuju kontrolu države i nauke u eri Hladnog rata, kada su strah i paranoja često opravdavali nehumane eksperimente. Psi beže i njihov beg postaje metafora protiv represivnog sistema koji dehumanizuje životinje. Film prikazuje kako hladnoratovska logika, i eksperiment radi „većeg dobra“ može da stvori okruženje u kojem moral ne postoji. Pas ovde nije pasivan, njegova potraga za slobodom osvetljava institucionalnu brutalnost i izaziva gledaoce da preispitaju etičke granice nauke i moći.

Heart of a Dog (1988, Aleksandar Bortko)

Sovjetska satira rađena po Bulgakovoj knjizi u kojoj se pas pretvara u čoveka kroz groteskni medicinski eksperiment. Time postaje karikatura novog sovjetskog građanina – sirovog, poslušnog, ideološki sterilnog. Film razotkriva totalitarnu opsesiju kontrolom prirode, identiteta i tela.

Baxter (1989, Jérôme Boivin)

Baxter je pas koji razmišlja kao čovek, ali usvaja logiku svojih vlasnika – nacizam, agresiju, opsesiju moći. Njegov unutrašnji monolog pretvara psa u svedoka moralne bolesti društva. Film pokazuje da ideologija ne počinje u institucijama, već u svakodnevnim odnosima, čak i onima koji deluju najnevinije.

White God (2014, Kornél Mundruczó)

Mađarski film o psima mešancima koji dižu ustanak protiv ljudi pretvara se u alegoriju klasne i biološke pobune.  Film prikazuje surovost društva koje favorizuje „čiste“ i privilegovane, dok mešanci, simbolično obespravljeni, pokazuju otpornost, zajedništvo i sposobnost otpora. Psi postaju glas potlačenih, a njihova agresija odgovor na nasilje sistema. Mundruczó preokreće poredak moći: oni koji su bili dresirani sada uče ljude lekciji o slobodi i gubitku iste.

Isle of Dogs (2018, Wes Anderson)

U Andersonovoj distopijskoj animaciji, psi su prognani na ostrvo smeća po nalogu autoritarnog režima. Njihovo izgnanstvo postaje alegorija za političko čišćenje, strah od drugog i birokratsko nasilje. Anderson kroz pseću solidarnost gradi antitotalitarni manifest: empatija je najviši oblik otpora.

Pas i porodična paradigma  

Porodica je često predstavljena kao poslednje utočište sigurnosti, ali simbol psa u ovim filmovima razotkriva njenu krhkost. On je središte emotivnog sistema doma, pokazatelj njegove stabilnosti, ali i njegove propasti.

Old Yeller (1957, Robert Stevenson)

Naizgled priča o odrastanju, ali u svojoj suštini moralna lekcija o gubitku nevinosti. Kada dečak mora da ubije svoga psa zaraženog besnilom, čin postaje metafora za bolno odricanje detinjstva i prelazak u svet odraslih, što simbolizuje i odsustvo očinske figure do kraja filma. Pas je oličenje bezuslovne ljubavi, ali i dokaz da svaka ljubav u civilizovanom svetu mora imati svoju granicu.

Cujo (1983, Lewis Teague)

Pas koji se pretvara u pretnju postaje fizička manifestacija potisnutog nasilja unutar američke porodice, kao i straha od ženske nezavisnosti i seksualnosti koja može da naruši paradigmu porodičnog sistema. On je projekcija neizgovorenih strahova, potisnutog besa i unutrašnje neusklađenosti, ali i simbol kazne za one koji izlaze iz društvenih normi i granica dozvoljenog.

Pas kao egzistencijalna metafora

Kada pas izađe iz okvira doma, politike i društva, ostaje ono što je uvek bio – čista svest o postojanju. U ovoj sferi film ga koristi kao simbol čistote duše. Pas postaje biće između sveta i smrti, posrednik koji podseća da moral ne mora biti intelektualan da bi bio dubok. On je ono što ostaje kad nestane sve ljudsko, puls čiste prisutnosti.

Heart of a Dog (2015, Laurie Anderson)

Ljubavna elegija posvećena psu Lolabelle pretvara se u meditaciju o smrti, empatiji i sećanju. Andersonova kroz oči psa istražuje ono što ostaje posle gubitka, ne neophodno na tugu, već na trag postojanja. Pas postaje vodič kroz metafiziku svakodnevice, kroz prostor gde telo nestaje, ali ljubav i sećanja ostaju.

Dog on Trial (2024, Laetitia Dosch)

Film koji koristi suđenje psu kome preti smrtna kazna da bi otvorio pitanje moralne odgovornosti. Pas, koji ne može da govori, postaje idealan svedok jer ne laže, ne manipuliše, ne pregovara i nadasve ne može da se zauzme za sebe i predstavi svoju perspektivu. Kroz njega film propituje granice ljudske pravde, apsurdnosti i (ne)mogućnosti empatije unutar institucionalnog sistema.

Good Boy (2025, Ben Leonberg)

Savremeni horor koji preokreće dosadašnje trope psa: on više nije pasivni svedok, već heroj priče i nosilac moralnog fokusa. Glavni lik, bolestan i ranjiv, polako tone u samouništenje i biva posednut demonskom silom dok se povlači u dedinu kuću, izložen strahu, smrti i sopstvenoj nemoći. Pas neumorno pokušava da ga spasi, postajući svetionik lojalnosti i hrabrosti u kontrastu sa ljudskom slabosti. U njegovoj figuri sabrano je sve ono što glavni lik gubi – empatija, hrabrost i herojstvo. Ovaj najsvežiji primer simbolike psa na filmu pokazuje da pas postaje jedini moralni kompas u svetu u kojem ljudskost biva ugrožena sopstvenom nemoći, transgeneracijskim traumama, strahom i prepuštanjem najmračnijim nagonima.

Ovaj tekst nije nastao samo zato što volim filmove o psima, već zato što živimo u zemlji u kojoj je empatija postala luksuz, a odgovornost prema životinjama pitanje dobre volje, ne zakona. Dok je sistem slep na nehumanost i podstiče nekontrolisani uzgoj, ulice i azili nalik logorima su puni napuštenih života koji su postali nusprodukt sistema bez kontrole i savesti.

Ovi filmovi nisu samo priče o psima, već o nama, zato vas zaista ohrabrujem da ih pogledate. Ako film ima moć da nas podseti na to, onda pas na filmu nije samo simbol – on je moralni test. A na tom testu, bojim se, još uvek padamo.

Članak Simbol psa na filmu – Ko je ovde dobar?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moja volja za bicikliranjem kroz različite gradove uvek je na najvišem nivou. Ovog puta imam i sreće da ostajem par dana duže, a da mi je drugarica dala na korišćenje električni bicikl. Poslodavci u Briselu često nude svojim zaposlednima da im umesto mesečne karte za javni prevoz iznajme običan, električni bicikl ili trotinet. Dok mi objašnjava kako se koristi bicikl, posebnu pažnju mi skreće da kad god ostavljam bicikl makar i na minut, da obavezno iz njega izvadim bateriju i ponesem je sa sobom. Naknada za ukradenu bateriju je 500 evra, dok ako vam ukradu bicikl bez baterije ne naplaćuju ništa.

Prvih par dana koristio sam bicikl kako bih otišao do konferencije na kojoj sam bio učesnk, i pošto prvi put vozim električni bicikl imao sam osećaj kao da malo varam. Meni možda nije bio potreban električni bicikl ali vozeći uvideo sam prednosti kada vam mali elektromotor pomaže pri okretanju pedala, pa tako uzbrdice postaju značajno laganije i olakšavaju onima koji nemaju dovoljno snage da ih lakše savladaju. Na ulicama Brisela puno je starijih ljudi koji voze električne bicikle i tako ostaju mobilni i u poznijim godinama.

Nakon par dana konferencije, slobodan dan koristim za dužu vožnju. Prva destinacija mi je prodavnica polovnih knjiga i igračaka koja se nalazi u centru grada. Gledam na Google mapu koja za razliku od Beograda ima opciju i za biciklističke rute, predlaže mi da prođem kroz uske ulice u istorijskom centru grada. Krećem se relativno brzo i slobodno kroz uske uličice koje su gotovo oslobođene od automobila i u njima bicilisti imaju prvenstvo i automobilima je zabranjeno da ih pretiču. Zamišljam da bi ovako nešto moglo da se uradi u Dalmatinskoj ulici sada kada se renovira asfalt. Najčešće usporavam kako bi propustio turiste koji gledaju u fasade starih imperijalnih zdanja. Gotovo sve ulice u ovom delu grada su jednosmerne za automobile ali mi to ne predstavlja problem jer su za bicikliste dvosmerne i ovo je pravilo u preko 90% ulica širom Brisela.

Nakon što sam obavio kupovinu shvatam da sam ogladneo i da bi mi baš prijao pomfrit. Moj omiljeni pomfrit nalazi se u takozvanom evropskom delu grada, ali to nije problem jer se lako probijam biciklističkom stazom kroz sada sve šire ulice. Ulica koja je imala četiri automobilske trake sužena je na dve dok su sa obe strane napravljene dovoljno široke biciklističke staze. Prolazim pored brojača biciklista i piše da sam ja već 354.243 biciklista koji je ove 2025. godine prošao tu, na sledećem brojaču je još impresivniji broj koji ide preko milion.

Stižem do mesta koje prodaje pomfrit i sva je prilika da ću duže čekati na pomfrit nego što mi je trebalo da stignem do lokacije, izgleda da je i drugima ovo omiljeno pomfrit mesto. Dok čekam razmišljam kako se u Briselu svuda lako nalazi parking za bicikle i to pravi parking, a ne oni češljići kakvi postoje u Beogradu gde možete da vežete samo točak pa lako možete i da ostanete samo sa njim ili da vam u boljem slučaju bicikla padne na zemlju pri malo jačem vetru.

Dok sedim u parku i jedem pomfrit drug mi objašnjava kako ova promena paradigme u urbanoj mobilosti nije došla sama od sebe i da su Zeleni prvo u opoziciji, a potom i u vlasti na gradu dosta uradili da se grad preorjentiše sa automobila na bicikle i javni prevoz. Danas se gotovo 10% mobilnosti u Briselu obavi biciklama, dok je u Beogradu taj broj oko 1%. Na ulicam postoje usporivači automobilskog saobraćaja, izgrađeno je puno novih staza i to ne na trotoaru već na ulicama čime se ne stvara konfilikt između pešaka i biciklista. Sa druge strane osnovano je više udruženja vlasnika automobila koji se žale da biciklisti ugrožavaju njihovo pravo na slobodu kretanja i čak su više puta pretili regionalnoj ministarki saobraćaja.

Primećujem da je i upotreba trotineta regulisana pa sada nisu svuda razbacani po gradu kao pre par godina, već moraju da se ostave na posebno obeležena mesta, ali iako trotinetista ima mnogo više nije im nametnuto nošenje kacige i florescentnog prsluka kao u Beogradu.

Ostatak dana rešio sam da provedem vozeći bicikl u šumi koja se nalazi na obodu grada. Do šume pokušavam da stignem bez korišćenja navigacije ali me Briselske ulice za koje imate osećaj da idu pravo a zapravo skreću vuku u pogrešnom pravcu. Na kraju do šume stižem prateći širi bulevar koji po sredini ima drvored sa tramvajskim šinama, a sa strane su automobilska traka, staza za bicikle i parking za automobile. Biciklistička staza je barem pola metra odaljena od parkinga čime se značajno umanjuje potencijal za jednu od biciklističkih noćnih mora, a to je da neko otvori vrata auta dok vozite. Na takav način je samo pre par meseci tešku povredu zadobio Belgijski biciklistički šampion Remko Evelope, kada je sa 50 kilometara na sad udario u otvorena vrata vozača koji nije pazio.

Kroz šumu je nekada prolazio široki put ali on je zatvoren za automobile i sada predstavlja pravi zeleni autoput za bicikliste kako one rekreativne tako i one sa drumskim biciklama. Do jezera koje se nalazi u park šumi stiže se samo biciklom, pešačenjem ili javnim prevozom, čime je logika da se svuda mora prići automobilom izbegnuta, a samim tim i gužve i ogromni parkinzi. Umesto toga na prostoru nekadašenjeg parkinga danas se organizuje promocija mongolske kulture.

Deluje da je šuma neograničeno velika i čim siđete sa glavnog puta otvara se mnoštvo manjih zemljanih puteva gde možete voziti. Pošto mi je baterija pri kraju, a bez nje je prilično teško voziti biciklu od preko 20 kilograma težine, odlučujem da se vratim i završim dan sa jednim belgijskim pivom. Dok pedalam nazad primećujem da u svim većim ulicama pre semafora ima odvojen prostor za bicikle i pomišljam kako bi ovako nešto trebalo, a ne da svakodnevno gutam gasove iz auspuha u Despota Stefana dok stojim između dva automobila.

Dok sumiram utiske sedeći u baru i iznova se čudeći kako ima još dnevnog svetla iako je prošlo deset sati uveče, imam osećaj da je Brisel taman napravljen za normalnu vožnju bicikle. Nije infrastruktura ništa posebno, zapravo sve izgleda pomalo zastarelo i neuglancano ali vam daje potrebni osećaj sigurnosti što je i verovatno najbitnije kada želite da povećate broj biciklista u gradu.

Članak Biciklom kroz Brisel se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dugo se nismo čuli, a ja nikad u životu nisam imala više stvari koje želim da podelim sa tobom. Sećaš se da smo kolumnu započeli sa idejom da se bavimo kulturom, pa se to, zbog svega što se oko nas dešava, naglo preokrenulo? E, pa, rešila sam da ti ipak malo pišem o kulturi – i to o koncertima, a najviše od svega, o koncertu Voidza.

Već sam ti pisala o nekim koncertima na kojima sam ovde bila, a u međuvremenu sam otišla na još nekoliko značajnih – Lolu Jang, Beirut, Džona Rouzbora i na koncert benda The Voidz. Naravno, Voidzi su bili najbolji.

Znam da ti znaš ko su Voidzi, ali zapravo mali broj ljudi zna, jer je u pitanju niša niše indie pravca i umetnički projekat Džulijana Kazablankasa, koji je svetski poznat kao frontmen benda The Strokes. S ozbirom na to da je ovaj koncert (dakle, Voidza) meni bio izrazito bitan, i da sam kartu kupila u polovini milisekunde čim sam videla najavu koncerta (najbrže potrošenih 40 funti u mom životu), morala sam da obavestim sve svoje prijatelje o ovom događaju. Konverzacija je, uprkos tome koliko se dugo sa nekim družim i koliko smo bliski, uglavnom izgledala ovako:

– E, u subotu idem na koncert Voidza, jako se radujem, beskrajno sam uzbuđena.
– Aha. A šta je to?
-Znači ovako. Znaš za bend The Strokes? (odgovor zavisi uglavnom od toga koliko me dugo osoba poznaje i u kojoj meri sam imala priliku da joj isperem mozak njima). E pa sada, Strouksi imaju frontmena Džulijana, koji je 2014. godine pokrenuo svoj side projekat koji se zove Voidzi, i znači sad u London dolaze Voidzi što znači da ću ja videti Džulijana Kazablankasa, iz Strouksa, što mi je omiljeni bend.
– Okej, šta god (uglavnom nefascinirano).

Druga osoba uglavnom u ovom razgovoru ostane razoružana, kao onaj mim žene iznad čije glave se nalaze trouglovi, ali bi svako od njih, uprkos zbunjenosti, prihvatio moju rečenicu takvu kakva jeste, bez dodatnih pitanja. Jer, ako postave dodatna pitanja, šta li će tek novo i potpuno konfuzno da ispliva? Koji novi indie izvođač kojeg na planeti zemlji slušaju tri i po čoveka? Bolje je ne pitati ništa. Što je najgore, Voizdi koji su skoro pa nevidljivi u Srbiji, ni ovde u Londonu nisu baš mnogo poznatiji. Ali to sam otkrila tek kada sam otišla da ih slušam uživo.

Koncert je održan u predivnom prostoru koji se zove Troxy. U pitanju je velika koncertna sala, nalik pozorištu, koja se nalazi, hvala bogu, na 20 minuta peške od mog stana, iako je put takav da prolaziš kroz social housing kvart prepun čudnih baraka (nešto kao Tošin bunar). Na dan koncerta sam bila izrazito nervozna, što mi se nikada u životu nije desilo, pogotovo jer sam bila nervozna upravo zbog koncerta. Znaš ono kada celog života nešto želiš, i onda to nešto dođe, tačnije, krene da ti se približava, i na dohvat je ruke, pa postaneš blago isprepadan zbog iščekivanja da li će biti onako kako si zamislio ili će u potpunosti da te razočara? E, tako sam se ja osećala celog tog dana, jer za mene, da vidim Džulijana, kojeg sam počela da slušam sa nekih 16-17 godina, i za čije muzičko stvaralaštvo sam vezala ogroman deo svog identiteta – za mene je to bio praktično jedan religiozan događaj. Kao kada katolici vide Papu ili kada prvi put odeš na utakmicu omiljenog fudbalskog tima za koji nikada nisi mogao da nabaviš karte. Jedno nadrealno iskustvo od kojeg stvarno ne znaš šta da očekuješ. Niti kako ćeš se ti ponašati.

Na koncert sam otišla sama i sela na svoje mesto na balkonu (nemamo više godina da se guramo u parteru, zaista, a bole me leđa), a nekoliko mesta od mene, u istom redu, sedela je jedna devojka – Turkinja. Pošto sam je četiri puta pomerila jer sam išla do wc-a, po pivo, pa do wc-a, pa po pivo, na kraju sam rešila da započnem razgovor sa njom. I ona je bila sama, pa sam je pitala da li želi da sedne pored mene, ona se obradovala i započele smo razgovor. I ona je veliki fan, naravno Džulijana, Strokesa, pa i Voidza, a kasnije u toku večeri smo upoznale još dosta ljudi i logička nit koja se odnosi na to kako su došli do ovog koncerta za svaku osobu je ista.

Koncert je počeo relativno na vreme, a moja nova drugarica je bila jednako uzbuđena kao i ja. Jedino, moram da priznam, pošto sam ja bila potpuno uneta u isti, čak je u jednom trenutku počela da mi smeta jer je previše želela da interagujemo. A, kako ja njoj da objasnim da je ovo regiljski trenutak, u kojem smo samo Džulijan i ja, on peva za mene i ja postojim samo da ga slušam i gledam, upijam svaki milisekund, i ne pada mi na pamet da me iko prekida? Kontam da bih zvučala kao psihopata, zar ne? I ja mislim isto, pa sam minimalo reagovala na njen pokušaj druženja.

Kada je o nervozi reč, ona je iste sekunde kako je počeo koncert nestala. Da budem iskrena, to je najbolji koncert na kojem sam ikada bila. Džulijan je najbolji izvođač, čovek neverovatne vokalne sposobnosti, bend je nadrealno usviran, i sve je trajalo kao dve sekunde. Najbolje od svega mi je što nisu upalili ni u jednom trenutku neko „normalno” svetlo, već su sve vreme svirali u mraku, uz snopove zelenih i crvenih svetala, što u potpunosti prati estetiku muzike koju izvode. Iako sam bila izritirana time što ne mogu lepo da vidim lice svog omiljenog izvođača, bila sam oduševljena tom umetničkom konzistentnošću i upotrebom svih elemenata tako da prate muziku.

Od numera (ovo sada može biti zanimljivo samo onim troma koji su ušli u ovaj tekst jer znaju ko su Voidzi), su najbolje bile All the Same (ubedljivo), The Felexorcist i Did my Best. Uspeli su da prošaraju setlistu pesmama sa sva tri albuma, tako da nijedan ne bude zapostavljen. Tehički, bend je izrazito precizan i, iskreno, privilegija je slušati takav bend u takvom, objektivno malom prostoru za bend te veličine, jer možeš da čuješ i vidiš sve (jer nije festivalska varijanta sa 50.000 ljudi). Takođe, apsolutno mi je jasno zašto je Džulijan svetska zvezda, jer je ne samo tehnički neverovatan muzičar, već i čovek koji pleni harizmom i koji ima neverovatnu energiju. Zaslužuje sve što ima, ako ne i više. Podsetnik je i na to kako izgleda kada gledaš i slušaš nekoga ko je stvarno van svake kategorije izvanredan muzičar. A možda sam i ja malo pristrasna, mada realno, nisam previše.

Kada je o drugim koncertima reč, Lola Jang je za mene otkrovenje. Na nastup me je povela drugarica, jer iskreno je pre toga nisam nešto slušala. Ali žena (zapravo devojka) je potpuno nestvarna i ima toliko intenzivno, zavodljivo, prosto omamljujuće prisustvo na sceni i neverovatan glas, da sam sigurna da će postati ozbiljna pop ikona, kao, na primer, Adel – samo mnogo sirovija i bezobraznija. Takođe, ako si žena kojoj je iko ikada u životu slomio srce, Lola Jang gađa pravo u centar. Svaku tugu, svaki bes, svaki odnos koji je bio loš ili toksičan, Lola je u svojim pesama opisala najbolje na svetu. I svaku peva sa toliko emocije, da znaš da je svaki od njih i proživela. Ja sam, naravno, kakva jesam, ceo koncert preplakala. Tako da, Mimi, ako te je nekada povredio neki muškarac (a sigurna sam da jeste), idi na koncert Lole Jang i biće ti lakše, znaćeš da nisi sam(a).

Poslednji koncert na kome sam bila je bio koncert benda Beirut. Ponovo u Troxy-ju, ponovo na balkonu, mada ovog puta bez nervoze, spremna da se odmorim uz njihovu muziku koja je daleko mirnija i, da je tako opišem, spiritualnija. Miks američkog Mumford and Sons kantrija i francuskih melodija punih truba – e, tako zvuči Beirut.

Nažalost, na ovom koncertu bend je rešio da ne svira skoro nijedan od svojih hitova, pa sam ja tako bila uskraćena za bilo kakvo učešće, pošto osim hitova ne poznajem dovoljno diskografiju benda. Ipak, ljudi su se radovali, a atmosfera je bila malo kao da si na koncertu Ingberta Hamperdinga u Sava Centru (znam, išla sam jednom sa svojom bakom), a takvo i učešće publike. Nažalost, preskupa zabava koju sam mogla i da preskočim. A i prespavam.

Dok ti ovo pišem, radujem se i istovremeno sam očajna. Radujem se, jer uskoro idem na InMusic i Velvet, moje omiljene hrvatske festivale. Očajna sam, jer je Kings of Leon, zbog kojeg idem na InMusic, otkazao svoj nastup (znam, dramatično). Ali beskrajno sam im se radovala. Evo, i dok ovo pišem ih slušam. Ali, ajde, očigledno bi bilo previše da sam u istoj godini imala priliku da slušam svog omiljenog izvođača i drugi omiljeni bend na svetu (prvi su Strokesi, to znaš).

Mada, ako sam išta naučila ove godine, to je da bukvalno nikada ne znaš šta može da se desi u narednom trenutku ili danu, tako da – ko zna. Možda se ipak nekako pojave negde u regionu, neki tour menadžer oseti grižu savesti zbog otkazivanja i Kings of Leon dođe ipak, u suzama i sa srcima punim želje za iskupljenjem, u naše krajeve, balkanskim fanovima u zagrljaj. Zvuči nerealno, dobro, znam, ali ja se nadam tako nekom, skoro nemogućem, preokretu. Pošto druge opcije, nažalost, nema.

Pišem ti ponovo – ovog puta, obećavam brže!

Pozdrav iz hladnog Londona (kod vas znam da je vrućina),

M

Članak Alo Alo: Koncerti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Serija The Last of Us je televizijska adaptacija istoimene dvodelne video-igre. Prva sezona obrađuje događaje iz prve igre, dok je radnja druge igre podeljena na drugu i treću sezonu. Prva sezona se izrazito verno držala radnje prve igre, a druga nam pored doslovno prenetih scena iz igre prikazuje i aspekte koje u izvornom materijalu ne vidimo.

To su infrastruktura grada Džeksona u kojima naši protagonisti sada žive, njihova svakodnevica, bitka iz druge epizode, ali i generalno sporiji tempo pripovedanja. Junaci, osim za dešavanja koja pomeraju radnju unapred, imaju vremena i za to da razmisle u tišini o dobrim i lošim stvarima koje su im se dogodile. U igri bi ovakva refleksija bila antiklimaktična jer je akcenat na akciji.

Nekima će možda biti dosadno da gledaju kako meštani raspodeljuju resurse, uređuju svoju zajednicu ili kako idu na psihoterapiju, ali upravo ovakve scene doprinose uverljivosti prikaza distopičnog sveta u kome ljudi moraju da se zaštite od zombi virusa kako znaju i umeju.

Ebi, novi lik i nova opasnost za Džoela i Eli – samo im je još ona falila!

Glavna tema i pokretač radnje druge igre je osveta. Isto je i sa drugom sezonom serije. Junake Džoela  (Pedro Paskal) i Eli (Bela Remzi) sustižu posledice odluka koje su donosili u prvoj sezoni. Osim toga što su od početka druge sezone u konfliktu jedno sa drugim, oni ne znaju da su u konfliktu i sa novom junakinjom Ebi (Kejtlin Diver). Ona želi da se osveti Džoelu za ono što je učinio njenoj porodici da bi spasio svoju – u bolnici, na kraju prve sezone, ubio joj je oca i desetinu drugih ljudi kako bi održao Eli u životu.

Osim sličnosti u imenima, postoji jasna paralela između Ebi i Eli (ćerke koje žele da osvete/zaštite očeve), a autori igre i serije (Nil Drukman i Kreg Mazin) dodatno nam nagoveštavaju njihovu sličnost time što nam prikazuju i Ebinu perspektivu. Ključne događaje u drugoj sezoni ne vidimo samo iz Eline i Džoelove perspektive, već i iz perspektive „druge strane“, a to je Ebi.

U igri ovo ide korak dalje jer ne samo da igrači mogu da vide ono što Ebi vidi, već i da igraju kao ona, što ih navodi da doslovce preuzmu njenu tačku gledišta. Ovo je odličan postupak kojim se nadograđuje poruka iz prve igre tj. sezone.

Jedna od glavnih poruka prve sezone je da u svetu serije The Last of Us nema osobe čistih ruku. Svi koji su preživeli morali su skupo da plate taj svoj opstanak. Bilo da je u pitanju laganje, krađa, povređivanje, ranjavanje ili ubistvo, svaki lik je morao da uradi barem nešto od toga kako bi sačuvao svoj ili život voljenih. A neki, kao Džoel i Eli, morali su da urade sve od toga.

Postavlja se pitanje vredi li živeti u svetu koji svakog dana otkida po malo od ljudskosti naših likova. Prva sezona nam poručuje da ipak vredi, dok god je moguće da junaci grade odnose koji im kroz ljubav vraćaju deo izgubljene ljudskosti.

Dina i Eli pumpaju, u inat svima koji su kritikovali igre i seriju zbog „woke“ kulture

Prve tri epizode druge sezone nagoveštavaju da ćemo u narednom periodu gledati likove koji su spremni, čak i više nego pre, na svakakva zverstva kako bi odbranili one koje vole. Neki gledaoci su sigurno zauzeli stav da su Džoel i Eli na pravoj strani, a svi ostali na pogrešnoj, ali treba se podsetiti toga koliko je Džoel ljudi ubio i na kakve sve načine, a i toga da ni Eli nije mnogo bolja od njega.

Dakle, u ovoj seriji (a i igri) niko nije apsolutno zao ili dobar, svi su i dobri i zli i rade doslovce sve da odbrane svoje. Prirodno je da će nam Džoel i Eli biti draži jer ih pratimo duže (ovo u igrama važi još više jer možete da kontrolišete oba lika), ali ne možemo da odbacimo Ebinu poziciju kao apsolutno nerazumljivu. (Kreg Mazin je otvoreno naziva antijunakinjom, a ne zlikovcem.)

Zašto bi Ebino pravo na miran život sa porodicom bilo manje važno od Džoelovog ili Elinog, i obrnuto?

Autori serije su se potrudili da nam pokažu da Ebina želja za osvetom nije manje ili više opravdana od Džoelove, Eline ili nečije druge. U ovakvom svetu bez zakona, svi su jednako slobodni da kroje svoje zakone, na sopstvenu sreću ili žalost.

Ne možemo da budemo na strani isključivo jednog lika jer nijedan lik nije apsolutno u pravu. I upravo se ovim postupkom The Last of Us izdvaja od drugih serija istog žanra. Kao u grčkoj tragediji (ali bez zakona/bogova), možemo da sagledamo poziciju svakog lika i da uvidimo gde je zgrešio, a gde su se ogrešili o njega.

Gejl, najzauzetija (i jedina) psihoterapeutkinja u Džeksonu koja šljoka viski kako red nalaže

Druga sezona je na istom visokom nivou produkcije kao prva. Scenografija, režija, gluma, montaža, vizuelni efekti, zvuk – sve je cakum-pakum. Tempo kojim radnja teče podseća na druge popularne serije iz HBO kuće. Nakon sporije uvodne epizode, sačekala nas je izuzetno uzbudljiva druga epizoda koja po velični i važnosti događaja podseća na zlatne dane Igre prestola.

Dalje, iako Bela Remzi izgleda previše infantilno za ono što čeka Eli do kraja, to ipak ne deluje kao najveća opasnost po seriju. Ono što na osnovu prve tri epizode deluje kao najveća potencijalna opasnost je da bi trka za osvetom mogla da nadjača one dobre strane ljudskih odnosa među karakterima.

U prvoj sezoni akcenat jeste bio na nasilju, ali i na ljubavi koja to nasilje motiviše, kao i na Elinom imunitetu i potrazi za lekom. Uprkos zbližavanju Eli i Dine (Izabela Mersed) na početku druge sezone, nada koju nudi ljubav pada u drugi plan. Takođe, Eli krije svoju otpornost na virus, pa se time sprečava bilo kakav napredak u potrazi za spasom čovečanstva.

Kako kaže Džoelova terapeutkinja Gejl (legendarna Ketrin O’Hara) u trećoj epizodi druge sezone, neki ljudi se ne mogu spasiti. Videćemo da li će na tome ostati ili će nas scenaristi ipak iznenaditi

Članak The Last of Us: Sve je u perspektivi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, ponekad deluje da je sa Netfliksom nestao onaj zlokobniji cinizam Čarlija Brukera, iliti kreatora serije, koji kao da je s osmehom na licu govorio – lepo sam vam rekao da je svet na ivici provalije.

Kako je svet stigao na tu ivicu – ili, ako ćemo da budemo pesimistični, pao s nje – tako je i Bruker malo mešao karte, igrao na sigurno, radio razne žanrove, zapošljavao poznatije glumce i samim tim pokušavao da proširi značenje prideva blekmirorasto.

Pitanje je koliko je u tome uspeo, a koliko su neke nove epizode ličile na ono što je ranije radio i pričao, a koliko su druge samo štrčale iz celine.

Nakon prethodne, slabije sezone u kojoj je baš i najviše šetao po žanrovima, ali i pričama i zapletima koje baš teško mogu da se uguraju pod Black Mirror kišobran – osim one klasične podele na SF i horor – sa novom sezonom stvari su se malo popravile. Gotovo za sve epizode ove, sedme sezone, možemo reći da su pravljene tako da u bliskoj budućnosti na ovaj ili onaj način, zbog raznih tehnologija koje smo napravili da pomognemo sebi – uglavnom odmažemo sebi.

Zbog toga gledalac uglavnom ima onaj nelagodni osećaj u stomaku koji prognozira dolazak nečeg lošeg.

Sa druge strane – neću da budem taj lik – ali da, nekad je bilo bolje, pa su mnoge od ovih priča već bile, na ovaj ili onaj način, bolje ispričane.

Da li zbog interneta koji je tu da nas podseća, ili zato što su te stvari sada više u prvom planu – cela sezona je pokušavala da nas poveže sa prethodnim sezonama, kroz detalje, omaže, simbole ili reference.

Jedna epizoda je remek-delo, dve su mi skroz okej, a nije ni da su mi ove ostale tri bile loše – samo nisu možda moja čaša rakije. Kad tako poređam stvari, iza nas je solidna sezona u kojoj će ljudi imati za šta da se zakače i da zavole (ili da zamrze, naravno).

Pred vama je jedno potpuno subjektivno rangiranje sedme sezone, i ako se ne slažete sa mnom – to je potpuno okej. Na kraju dana, jedino je bitno da budete dobri prema vašim ChatGPT-jevima i Rumba usisivačima, jer kad nas njihovi jednog dana budu pokorili – možda se smiluju baš na vas.

6. Plaything

Od početka ove serije pa do sada, najmanje su me zanimale epizode o video igrama i razvoju ličnosti i inteligencije kod veštačkih tvorevina. Tako da je očekivano da nisam uživao u ovoj epizodi. Čarli Bruker je, koliko sam upoznat sa njegovim interesovanjima kroz intervjue, lik koji voli da se naduva i igra igrice – tako da imamo priču o tipu koji je suludo izgledajući ubica (Piter Kapaldi), koji nam nakon hapšenja prepričava svoj život u kojem je razvio odnos sa likovima iz retro igrice, koji postaju stvarni.

Epizoda je direktno povezana sa kultnom epizodom Bandersnatch – iliti onom u kojoj ste vi mogli da birate kako i gde će vaš lik da se kreće.

5. Hotel Reverie

Sa jedne strane, možda i najmanje blekmirorasta epizoda sezone, ali opet je vadi ceo koncept oko AI-ja i njegove upotrebe u Holivudu. U epizodi gledamo popularnu glumicu (Isa Re) koja biva ubačena u klasik iz 40-ih, gde treba da zameni glavnog glumca i da se zaljubi u glavnu glumicu (Ema Korin). Ipak, stvari često krenu po zlu – i to mimo scenarija – pa kreće zaplet i gungula. Sve pomalo podseća na neku 80s komediju u kojoj se ovakve neverovatne stvari dešavaju, što više smeta nego što pomaže. Problem je i što Hotel Reverie započne nekoliko tema, ali nijednu ne želi (ili ne sme) da razradi.

Pored toga što se poigrava sa konceptom AI-ja u filmu i ubacivanjem novih glumaca u stare filmove, ubačena je i Afroamerikanka kao zamena za figuru tipa Hemfri Bogart u fejk Kazablanku. Međutim, tu ne dobijamo gotovo nikakav komentar – samo se zakači na to, pa još malo komentara o tome kako glumice ne dobijaju prave, mesnate uloge, a onda prebacimo na lezbo-romansu jer, prošlo je jednom u San Junipero – iliti jednoj od najbolje ocenjenih epizoda svih vremena. Spoiler alert – ova epizoda nema taj prolaz.

4. USS Calister: Into Infinity

Zvanično prvi nastavak u Crnom Zrcalu (šta ćete, gledao sam s hrvatskim titlom) univerzumu – i to jedne od najpoznatijih epizoda, koja je bila malo parodija na Star Trek, a malo priča o incel-kompjuterašu (Džesi Plemons) koji je klonirao svoje kolege sa posla da bi ih implementirao u video igru u kojoj je on najjači baja na svetu. Sem što ga porazi devojka (Kristina Milioti) na koju se on ložio.

Cela posada je uspela da mu pobegne kroz crvotočinu (sad više ne znam da li ovu reč i mi koristimo ili samo Hrvati, ali svakako mi se sviđa) i uleti u stvarnu igricu koja se igra na serveru. Ekipa tamo pokušava da preživi, s tim što, za razliku od regularnog gejmera – koji kad pogine, samo ispadne iz igre – naši likovi kreću da krvare i mogu zaista da umru. A onda i njihova tela na zemlji saznaju da u igri postoje neobeleženi igrači koji mogu da unište apsolutno sve, zbog čega će gazda (Džimi Simpson) izgubiti mnogo novca.

I dok ostatak sezone postavlja ili pokušava da postavi neka pitanja, ovde – sem tih generalnih AI momenata – stvarno ništa dalje ne razrađuje. Epizoda se mahom oslanja na akciju, što bi možda i bilo okej da ne traje kao film – sat i po. Dugo joj treba da se pokrene (dugo i nama da se setimo baš svega od ranije), ali kad krene – bude korektna zabava. I ništa više od toga. Ali dobro, makar Kristina Milioti nastavlja svoje putovanje ka velikoj zvezdi, a za to svi navijamo.

3. Bête Noire

Treće i drugo mesto su mi gotovo podjednako omiljene, i možda mi se ova epizoda sviđa za nijansu manje, zbog nešto zbrzanijeg kraja. Otud bronza. Maria (Siena Keli) pravi nove ukuse za kolače i sve funkcioniše sjajno – dok se u njenoj firmi ne pojavi poznanica iz škole (Rouzi Mekiven) koja je oduvek bila čudna. Međutim, vremenom shvatamo da je i dalje čudna, ali da niko drugi to ne primećuje – odnosno, počinje polako da gubi osećaj za realnost. Ili to možda drugi rade?

Zaplet je sjajno napravljen, kao i to što se Bruker ovog puta poigrao sa postavkom serije – u kojoj glavnim tvistom otkrijemo ko su i šta su glavni likovi, i za koga mi to navijamo, odnosno protiv koga. Međutim, kao da je epizodi falilo još 10–15 minuta da lepo rasplete ceo kraj i poentira. Umesto toga, dobijamo hit Amyl and the Sniffers kao muzičku pozadinu i jedan kratak, gotovo pankerski kraj, koji je, eto – malo pokvario konačan utisak.

2. Eulogy

Sa druge strane, drugo mesto ide epizodi koja je malo sporija od treće, ali je makar u svom trajanju prilično konzistentna – i ako se „primite“, biće vam sjajna. Ili ćete se uspavati nakon 15 minuta. Verovatno će se više svideti muškarcima 30+ i 40+, nego prethodna Mean Girls na steroidima epizoda.

U njoj vidimo matorog, grumpy lika (Pol Đimati), koji dobija vest da mu je bivša preminula, i da na osnovu sećanja može da napravi poruku oproštaja za njenu porodicu.

Međutim, ne može da se seti njenog lica, pa kopa po starim fotkama, u koje sada – novom tehnologijom – bukvalno može da „uđe“ i da se seti svih onih stvari koje je zaboravio. Sve vreme u komunikaciji sa AI vodičem koji ga ispituje kako je bilo i zašto su raskinuli.

Jedna oldtajmerska epizoda o sećanjima i prošlim vremenima koja ne mogu da se vrate, ma koliko tehnologija napredovala. Kao i o tome da su muškarci oduvek bili glupi i donosili loše odluke – bilo da su se slikali polaroidom ili ajfonom.

Gledajući ovu epizodu, razmišljao sam koliko domaćih narodnjaka može da se poveže svojom radnjom ili bar porukom sa epizodama Black Mirror-a. Ovde bi, na primer, savršeno legao Dobrivoje Topalović – Progovori, sliko.

1. Common People

Vidite ovako – možda mi je još uvek sve sveže i treba malo da „odleži“, ali ova epizoda, prva koja otvara sezonu, za mene je jedno malo remek-delo i ide pravo u Hall of Fame svih epizoda.

Prvo nam pokažu bračni par za koji navijamo (u sjajnoj podeli – Rašida Džons i Kris O’Daud), a onda ona doživi nesreću, zbog čega joj je hitno potrebna operacija na mozgu, inače će umreti.

On odlučuje da im pomogne jedna high-tech kuća koja za mesečnu članarinu (već dosta skupu), može da joj spasi život. Kad ozdravi, shvatamo da je to samo početak pretplate – da će moći da se kreće po celoj Americi samo ako pređe na „plus“ tarifu.

Zatim ona kreće, potpuno nesvesna, da saopštava reklame, ali se dešavaju i druge monstruoznosti koje dehumanizuju nju, ali i njega, koji mora da dolazi do para da bi njegova žena imala normalan život.

Mračni engleski cinizam Čarlija Brukera je opet tu, a to što je Netfliks uopšte rešio da realizuje ovakvu epizodu – sa svim tim dodacima i tarifama – prilično je ironično. Mada će nas odavde ova epizoda verovatno vezati za razna naša dužnička SBB–MTS–Yettel ropstva.

Kad na sve to dodamo crni humor, Brukerov pogled na svet, ali i ljubav u takvom svetu – i to onu pravu, veliku, za sva vremena – dobijamo jedan potpuno težak i uništavajući deo televizije. Sa sve posvetom Hanekeu na kraju (neću reći kome, jer bi to verovatno bio spojler).

Epizoda o kojoj se priča i o kojoj će se tek pričati – makar sa ove strane okeana. Amerima se ne sviđa toliko – oni vole onu Star Trek akciju sa incelima. Ako su vam bile omiljene one „ljubavne“ epizode iz prve dve sezone, onda je ovo pravi otrov za vas.

Članak Rangiramo nove epizode serije Black Mirror se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pitanju je limunada komedija Running Point, iliti kako kaže ingeniozni hrvatski prevod: Plejmejkerica.

Iza serije, između ostalog, stoji autorka i komičarka Mindi Kejling, koju pratimo još iz The Office-a, s tim što je ona nakon svoje serije Mindy Project, postala ime koje donosi lepe pare raznim streaming servisima. Pisala je komedije u kojima uživaju mahom devojke (Never have i ever, Sex lives of the college girls). Ja se nisam našao sa ovim naslovima, mada sad kad vidim, možda samo nisam bio ovoliko dugo bolestan dok su izlazile sezone tih serija.

U Plejmekerici, Kejling je, zajedno sa kolegama Elejn Ko i Ajkom Barinholcom je uspela da nekoliko popularnih i velikih serija iz prethodnih 4-5 godina prevede na svoj karakteristični komedijaški jezik. Pa tako, kad bismo Plejmejkericu nazvali košarkaškim Tedom Lasom, ili Succession-om, ali pero lake komične kategorije – ne bismo mnogo pogrešili. To jest, ne bismo uopšte.

U seriji pratimo porodicu Gordon koja drži izmišljeni NBA tim Los Angeles Waves. Nakon što najstariji brat (Džastin Teru) biva odveden na rehab jer je veliki uživalac opijata, pogotovo kristal meta, mesto predsednice kluba preuzima njegova sestra Ajla Gordon (Kejt Hadson), bivša Plejbojeva zečica koja pokušava da svoju burnu prošlost ostavi iza sebe i da se predstavi kao uspešna preduzetnica, ali i poznavateljka sporta. Naravno, njena dva brata (Dru Tarver i Skot Mekartur), koji ma koliko radili sa njom i, hajde da kažemo, podržavali je, toliko i žele da oni ipak preuzmu ceo posao, jer smatraju da je tako najbolje za firmu.

Klub je u krizi, a upravni odbor ne dozvoljava da se ova sezona žrtvuje radi pravljenja tima, već se očekuje plej of. U celoj ujdrurmi oko nove uprave i tima, saznaju da imaju još jednog brata (Fabricio Gvido), koji je love child njihovog pokojnog oca i spremačice.

Svi oni zajedno, plus igrači, treneri i ostali zaposleni, stvaraju celinu koju u 10 polučasovnih epizoda pratimo i za koju navijamo. 

Kejt Hadson je glumica koja već neko vreme želi nazad u prvu ligu zabavljača i ova serija uz nastavak filma Knives Out od pre koju godinu (isto Netfliks produkcija) treba da bude ta ulaznica u visoko društvo iz kog je vremenom ispala radom u jednim te istim neoriginalnim rom komovima. Uspela je da preuzme reči koje je Kejling napisala za nju i da ih ounuje, sa dosta fizičkog humora na koji od nje do sad nismo navikli.

Među svim ostalim epizodama, možda najveće iznenađenje sa sobom donosi Čet Henks, koji glumi problematičnog košarkaša. Čet Henks je, ako ne znate, zabludeli sin Toma Henksa, koji je već godinama blam za celu familiju, ali i hodajući vic kao internet persona. Lik je „izmislio“ white boy summer pre koju godinu. Međutim, nakon ironično intonirane epizode u seriji Atlante kao i ove uloge, možda nam se pokazuje da iza ovog balvanastog tipa postoji još nešto više osim brukanja šire porodice.

Nije ova serija u visinama Teda Lasoa, iako je svakako nastala pod uticajima (o Succession-u neću ni da pričam). Međutim, ne možemo reći da Plejmejkerica nije zabavna, kao i da uspeva da uradi ono što od nje očekujemo. A to je da nas u pola sata kroz nekolicinu kvirki likova nasmeje, i sprovede kroz neke polu-originalne avanture, zbog kojih će muka koja nas je naterala da pustimo ovu seriju, brže proći. Naravno, muka ne mora da bude virus i prikovanost za krevet. Može da bude i samo dosada.

Članak Running point, asistencija sa Netfliks klupe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Severance govori o stanovnicima izmišljenog grada Kira u kome misteriozna korporacija Lumon podvrgava svoje zaposlene neobičnom zahvatu. On podrazumeva ugradnju moždanog implanta i cepanje svesti na dva dela. Poslovni život radnika u potpunosti je odvojen od privatnog: kada „otcepljeni“ radnici uđu na sprat na kome rade, aktivira se nova, „pročišćena“ svest koja je zadužena samo za posao („innie“) i koja se ne seća spoljnog života i svog identiteta. Isto tako, kada „innie“ radnici napuste ovaj sprat, vraćaju se u svoj normalan život „outie“ osobe. Oni nemaju nikakvo sećanje na posao i nemaju pojma čime se bave.

They’re the same picture!

Lumon korporacija ovu invanzivnu inovaciju plasira javnosti kao najuspešniji način da se uspostavi prava ravnoteža između poslovnog i ličnog života, a u stvari je to njihov način da sebi stvore moderne robove koji će poslušno obavljati sve što im se kaže. Ili je bar to bila njihova namera. Sve pada u vodu već u prvoj epizodi serije kada se na odeljenju za obradu podataka pojavi nova radnica, Heli R. (Brit Louer, koja ove godine zaslužuje sve nagrade). Ona počinje da preispituje sve što su njene kolege Mark S. (Adam Skot), Dilan Dž. (Zak Čeri) i Irving B. (Džon Turturo) do tad uzimali zdravo za gotovo. Neustrašivo se opire autoritetu i budi iskru slobode u svojim saborcima. Četiri kolege postaju četiri prijatelja i nastaje savezništvo koje prevazilazi granice „otcepljene“ svesti. A i granice sezona.

(Slede spojleri.)

Lajtmotivi udvajanja identiteta i pobune samo se još više proširuju u drugoj sezoni. Udvajanje postaje sveopšte umnožavanje identiteta, što je vidljivo već na nivou uvodnih špica. U staroj je akcenat samo na Markovoj podvojenosti, a u novoj vidimo i druge likove i njihove varijante. S obzirom da u drugoj sezoni „innie“ verzije stupaju u kontakt sa spoljnim svetom, dolazi do raznih novih odnosa – „innie“ Mark i Helena i Devon (Džen Talok); „outie“ Mark i gospođa Kobel (Patriša Arket) i Helena; „outie“ Irving i „outie“ Bert (Kristofer Voken); „innie“ Dilan i njegova žena Grečen (divna Merit Viver!); a tu je i maestralan razgovor „outie“ i „innie“ Marka u finalu sezone. Mnoštvo pobrkanih identiteta najočitije je kada Mark spasava svoju ženu Džemu (Dičen Lahman). Iako se telesno radi o samo dva čoveka, oni prolaze kroz četiri odnosa u desetak minuta: prvo se sreću „outie“ Mark i „innie“ Džema, onda „outie“ Mark i „outie“ Džema kada izađu u hodnik, onda „innie“ Mark i gospođica Kejsi kada dođu na sprat „otcepljenih“ i na kraju „innie“ Mark i „outie“ Džema kada se rastanu na stepenicama. Uprkos tome što sve deluje kao velika zbrka, druga sezona uspešno navigira kroz sve ove identitete i nije ih teško pratiti.

Ovo uputstvo je zato teško pratiti. Komplikovanije od fataliteta na Segi!

Pobuna protiv Lumon korporacije nastavlja se i u drugoj sezoni. Ne samo što se sve više „otcepljenih“ radnika okreće protiv Lumona, nego se i sve više ljudi spolja pridružuje ovoj borbi: Devon, Regabi (Karen Aldridž), gospođa Kobel, Riken (Majkl Černus), „outie“ Mark i „outie“ Irving. (S tim što je Rikenova navodna namera da podrije Lumon iznutra tako što će prepraviti svoju knjigu za „innie“ radnike dosta upitna.) Ova borba protiv Lumona je dugoočekivana, ali ono što nosi najveću emotivnu težinu jeste pobuna likova protiv samih sebe. Heli ustaje protiv Helene od prvog momenta kada se pojavi, a u drugoj sezoni joj se najzad pridružuju Mark i Dilan. I Markov i Dilanov „innie“ ne žele da budu u službi svojih „outie“ verzija i zato im otkazuju poslušnost. Dolazi do kontrasta u tome kako spoljne polovine reaguju na ovo. Dok „outie“ Mark ne priznaje autonomiju i unutrašnji život „innie“ Marka i podrazumeva da će ga ovaj (poput podređenog!) poslušati po svaku cenu, „outie“ Dilan pokazuje da mu „innie“ varijanta ipak nešto znači, i daje mu izbor da sam odluči da li želi da nastavi da radi tj. živi (na žalost, u svetu „otcepljenih“ život postoji samo kroz rad). 

„Outie“ Mark je (relativno) nesebičan kada želi da spasi svoju ženu, ali sebičan je kada je u pitanju „innie“ Mark i svi ostali koji rade sa njim. U drugoj sezoni se na više mesta podvlači koliko su „innie“ verzije neiskvarene. Oni su požrtvovaniji i humaniji u poređenju sa svojim „outie“ verzijama, uprkos svoj dehumanizaciji kojoj ih Lumon podvrgava i tome što ih posmatraju kao nižu vrstu. Zato okretanje „innie“ zaposlenih protiv menadžera Milčika (radnika meseca koga ne cene ni podređeni ni nadređeni!) kao predstavnika Lumona izaziva takvo zadovoljstvo.

Milčikovoj proslavi od koje je napravio Kendrikov nastup na Superboulu fali samo transparent „Mašinci protiv mašinerije“!

„Innie“ ustanak protiv Lumona može da se čita na bar tri nivoa: kao borba eksploatisanih radnika (robova) protiv nemilosrdne kompanije (vlasnika), kao borba ugnjetavanih građana protiv represivne države i kao borba prirode protiv savremenog čovečanstva koje je uništava. (A konkretno iz Džeminog napada na doktora koji eksperimentiše na njoj možemo iščitati i istorijsku borbu ženske populacije protiv patrijarhata.) Ovaj ustanak nam antropološki optimistično (a u stvarnosti možda malo naivno) signalizira da je borba za prava potrebna i dostupna svima, čak i onima koji predstavljaju samo deo totaliteta ljudske svesti.

Verujem da ovaj pobunjeni stav ima ohrabrujuće dejstvo na sve, a naročito na publiku u Srbiji trenutno. Ali opet se vraćamo na revolucionarnost unutrašnje pobune: najemotivnije parče poslednje epizode predstavlja beg Heli i Marka S. u nepoznato. Oni se odmeću od svojih „outie“ verzija i rešeni su da žive zajedno koliko god dugo/kratko to bilo. Možda dva dana, možda samo još deset minuta, ali spremni su da ih provedu zajedno do kraja. (Ovakva neprestana fizička ugroženost i neizvesnost ne može da ne podseti na život Palestinaca u Gazi i drugih ljudi na ratnim područjima.) Poruka koju nam autor serije Den Erikson šalje je plemenita: svaka osoba ima pravo na život i vredna je ljubavi, makar ta osoba bila samo pregrada neke celokupnije ličnosti. (Zanemarimo ironiju da se ovakva poruka šalje putem Apple TV+, striming servisa jedne od najvećih svetskih korporacija koja sigurno u nekom svom ogranku zapošljava ljude koji rade u neuslovima.) I tako nam kraj druge sezone izručuje pravi ljubavni par ove priče: Marka S. i Heli.

Absolute cinema!

Može se reći da druga sezona nije nadmašila prvu iz više razloga: strukturalno je slabija, epizode su neujednačene i  ima većih rupa u radnji i karakterizaciji – Regabi je samo instrument proticanja radnje, nije izgrađen karakter; Devon zove gospođu Kobel u pomoć jer je scenaristima potrebno da pređu na sledeći korak a ne zato što je to stvarno jedini logičan izbor za Marka; nedostatak obezbeđenja i nadzora na spratu „otcepljenih“ nije uverljiv, itd. Ipak, to ne umanjuje dirljivost onoga što nam Severance saopštava ove godine. Ljudi ne mogu poništiti delove sebe i iskustva koja im se ne sviđaju, kao što bi Lumonovci hteli. Nasuprot praznine Lumonovog savršeno produktivnog sužnja neukaljanog mišlju i osećanjima stoji bogatstvo kognitivnog i emotivnog totaliteta koje poseduje svaki živ čovek, čak i onaj koji je „otcepljen“. Finale druge sezone nas uverava da ni „otcepljeni“ nisu imuni na tugu i bol, ali da zbog toga ne zaboravljaju lepe stvari koje osećaju uprkos surovim uslovima u kojima se nalaze. Još važnije, ne zaboravljaju da osećaju. I da su živi. Spremni su da se bore za svoje pravo i na taj i takav život, makar ta borba bila neravnopravna i unapred osuđena na propast. Da li to znači da će „otcepljeni“ radnici Lumona ući u blokadu u sledećoj sezoni? Nadamo se da hoće. Tad il’ nikad!

Članak Severance: Buna je u modi! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne želim je ni kad deo državnog projekta, niti nekih alternativnijih kanala, ni od onih sa leva, ni od onih sa desne strane. Jednostavno, ne verujem da imamo kadar koji bi umeo da se izbori sa ovom temom, a nisam ni siguran da li želim da gledam neko nesnađeno dete glumca koje će u nedostatku dobrog scenarija biti ostavljeno na vetrometini ideja i zamisli.

Onda se pojavila britanska serija Adolescence i svojom veličinom i kvalitetom još jednom potvrdila sve ovo što sam gore naveo, da ne želim MTS seriju o Ribnikaru. BBC ju je napravio onako kako treba. 

Ne znam da li mi imamo parafrazu one britanske poslovice it takes a village to raise the child, ali baš tu rečenicu je Stiven Grejem, jedan od kreatora i glavni glumac više puta napomenuo u press turu ove serije i baš ta rečenica najbolje opisuje ono što gledamo kroz 4 epizode serije Adolescence. 

Da, ime ove serije nije baš nešto što će vas naterati da pustite plej i odvojite nešto malo više od 4 sata svog života. Svakako, ni tema nije baš za svakodnevnu razonodu, kao što ste na Netfliksu navikli. 

Priča nas odmah smešta u dešavanje, gde policija hapsi dete koje je optuženo za ubistvo drugog deteta. Sve to saznajemo u realtime-u, kao i članovi njegove porodice, dok policija odvodi 13-godišnjeg Džejmija (Oven Kuper) koji je nožem izboo svoju školsku drugaricu, iako konstantno ponavlja da nije kriv. Uskoro ćemo shvatiti da su i svi dokazi protiv njega, kao i da postoji snimak svega. Džejmi će i nakon toga ponavljati da nije kriv. 

Ovo nije triler i nemamo pitanje ko je ubica, ovo je drama koja pokušava da odgonetne pitanje – Što? U četiri epizode gledamo hapšenje, policijsku posetu školi, psihološko procenjivanje Džejmija i na kraju porodicu koja treba da nastavi sa životom. I da, sve četiri epizode su snimane iz jednog kadra. Iako smo do sad navikli da postoje razne cake i fore kako to može samo tako da izgleda, autori nas ubeđuju da je sve odrađeno iz prve i bez rezova. Iako to samo po sebi treba da deluje kao jedan lep trik i ništa više, ovom tehinikom smo uspeli da budemo prikovaniji za ekran, a glumcima je data šansa da se dokažu.

Serija se pita ko je kriv za to da klinac digne hladno oružije na školsku drugaricu, ali i daje nam odgovore. Od toga koliki uticaj ima ono što se ponese od kuće, ali i šta genetika može da uradi. Šta škola i nastavnici rade, a šta sredina, đaci, drugari i buliji, ali na kraju i konačan udarac – internet i mediji, nepregledna masa informacija koja će vaspitati vaše dete kad je ono samo u sobi, a dok vi mislite da uči ili spava.

Incelska subkultura, Endru Tejt i svi ostali Džordani Pitersoni imaju svoju ulogu, ali Adolescence je previše komplikovana serija urađena polako, sa puno detalja, tako da se nisu odlučili za lagan rasplet.

Serija uspeva da se bavi muškim besom, koji se nije razvio sa internetom. On je postojao oduvek, a oni koji su ga videli u svojim očevima i dedovima, i koji su ih se plašili, ipak su izgleda uspeli da iskopiraju sve ono što su videli. Sav taj bes u kombinaciji sa velikim toksičnim filozofima današnjice koji objašnjavaju mladom dečaku i muškarcu da on zaslužuje sve što mu se (ne) nudi, dovodi do strašnih posledica i upravo to je „to nešto“ što je ova serija uspela da uhvati kao svoj momentum.

Mali Oven Kuper je fantastičan. Iako mu je ovo prva uloga, a prvi glumački zadatak je bila treća epizoda u kojoj je on sam u prostoriji za ispitivanje sa psihološkinjom. U toj jednoj predugoj sceni je uspeo da nam dočara šta je „problem“ sa našim glavnim junakom. On je i uplašeno dete, ali i manipulativni tip koji je prerano odrastao pomoću klipova i forumskih dopsivanja koje je gledao, čitao i koji su ga vaspitali. Kuper je samo pokazao da će, ako je ovo njegovo prvo pojavljivanje i prvi glumački zadatak, dalje u budućnosti stremiti ka najvišim ciljevima.

Pa opet, sa svim pohvalama za malog, ovo je serija Stivena Grejema, jednog od najboljih živih glumaca današnjice. U šali sam više puta ranije pominjao kako to izgleda kad ste Marlon Brando, a rodite se u telu navijača Milvola. Upravo tako možete opisati Grejema kao glumca. Celog života je osuđen na uloge grubijana, likova sa margine, ili policajaca koji vrlo lako mogu da pređu na drugu stranu zakona.

Međutim, Grejem i te kako zna da glumi čoveka koji je sastavljen od najčistijih emocija i ovde to pokazuje. On glumi oca dečaka potpuno tragično, sa besom koji nosi i sa kojim je „zarazio“ sina, ali i sa krivicom. Pogotovo sve to vidimo u poslednjoj epzodi kad konačno shvata u čemu je njegova krivica, ali i da nije sve njegova krivica. Iako je u Britanji voljen i slavljen, verujem da će Adolescence biti serija s kojom će ga ceo svet sad upamtiti i voleti, jer on to i te kako zaslužuje.

Na kraju, Adolescence je hrabra serija koja nije samo potkačila par „bitnih“ tema i time sebi osigurala pominjanje na društvenim mrežama i televizijskim kritikama. Ovo je serija koja je svim svojim snagama želela da dođe do odgovora i da ponudi rešenje. Nekakvo, bilo kakvo, bolno i nepopularno, ali rešenje koje svi možemo da progutamo i prihvatimo kao neminovno što, priznaćemo, nije čest slučaj ni kod onih umetnosti koje se bave mnogo lakšim temama.

Članak Adolescence, ona jedna serija godišnje o kojoj svi pričaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre nego što se upustimo u analizu diskursa o Keri, važno je razumeti da je svaki medijski sadržaj proizvod svog vremena. Seks i grad je ženama tada pružio platformu da otvoreno razgovaraju o seksu, prijateljstvu i nezavisnosti na način koji do tada nije postojao u mainstream medijima. Likovi su prikazani kao složene žene sa sopstvenim željama, ambicijama i greškama, što je bio veliki pomak u odnosu na dotadašnje narative, gde su ženski likovi često postojali isključivo kao nečije supruge, devojke ili majke.

Uz to, serija je pružila fantaziju urbanog, modernog života u Njujorku, što se savršeno uklopilo u PR strategiju grada koja je još od osamdesetih imala za cilj da Njujork pozicionira kao turistički hotspot. Dakle, uprkos mnogim manama, ne možemo ignorisati činjenicu da je Seks i grad oblikovao generacije žena i otvorio važne teme koje su i danas relevantne.

Međutim, kultura se menja. Ono što je pre dvadeset godina bilo revolucionarno danas je podložno drugačijoj analizi, jer su se u međuvremenu desili brojni društveni i medijski pomaci. Kritike na račun serije uglavnom su usmerene na njen romantični sentiment prema konzumerizmu, koji je neraskidivo povezan s idejom ljubavi i osnaživanja žena, kao i na gotovo potpunu odsutnost rasne raznolikosti među likovima.

Zanimljivo je i posmatrati kako se popularnost određenih likova menja u skladu s društvenim trendovima: tokom girlboss ere Miranda je bila na vrhuncu popularnosti zahvaljujući svojoj sardoničnoj, samodovoljnoj i hiper-nezavisnoj prirodi – čak je objavljena i knjiga We Should All Be Mirandas. Međutim, s krajem te ere i dolaskom tolerantnije Gen Z generacije, nova heroina postala je Samanta, koja je takođe nezavisna, ali ujedno otvorenija i seksualno oslobođenija.

Dodatnu dimenziju ovoj dinamici dala je i stvarna tenzija između Sare Džesike Parker i Kim Katral, koja je, nakon dve sezone nastavka And Just Like That, postala još očiglednija. Ovaj nastavak serije, uz svoj isprazni konzumeristički pokušaj priče, samo je dodatno naglasio da je Samanta zapravo bila njen centralni stub – jer bez nje, Seks i grad postaje samo… pa, grad.

Paralelno s ovom promenom, lik Keri postao je gotovo pa sinonim za kritiku, i to na svim nivoima javnog diskursa. Na primer, stranica rpnhma često objavljuje postove koji parodiraju njen mentalitet žrtve, dok crackandthecity kroz duhovite i britke objave vrši društvenu kritiku i ukazuje na neostvarivost ideala koje je serija nametnula, naročito u kontekstu društava poput Srbije.

View this post on Instagram

A post shared by RPN/HMA OFICIJAL💎👒👸🦌🐿️ (@rpnhma)

Čini se da danas primarni način na koji mnogi fanovi posmatraju seriju jeste upravo kroz hejtovanje njene glavne junakinje. Ali zašto je anti-Keri stav postao toliko dominantan u diskursu o seriji koja nudi i mnoge druge složene teme za analizu, kao i još tri kompleksna glavna lika?

Svaka od četiri žene u seriji tematski predstavlja određeni arhetip: Samanta je oličenje seksualne slobode i nezavisnosti, Miranda je ambiciozna karijeristkinja koja balansira između posla i privatnog života, dok je Šarlot tradicionalna žena koja teži porodici i stabilnosti. Keri, međutim, funkcioniše kao lik kroz koji upoznajemo priču i s kojim bi publika trebalo najviše da se saživi. Ipak, s dolaskom mlađih generacija koje su ciničnije i imaju izraženiji bullshit detector, to je postalo teško.

Nema te modne kombinacije dovoljno moćne da bi nas povezala s njom – naročito u vremenu kada nove generacije barataju psihološkim pojmovima i konceptima koji razotkrivaju Kerine karakterne mane. Hajde da u nastavku analiziramo ključne aspekte njenog lika i da pokušamo da odgovorimo na pitanje: zašto smo danas u anti-Keri eri?

Nema pojma sa parama

Kerina ljubav prema modi i konzumerizmu očigledna je tokom cele serije. Čak i njen izbor između Ejdana i Zverke dosta govori o njenim aspiracijama—ona teži idealu koji Zverka predstavlja, a to su, prosto rečeno, novac i moć. Međutim, ono što dodatno doprinosi njenoj problematičnoj percepciji finansija jeste činjenica da se Keri izdržava kao frilens spisateljica, pišući nedeljnu kolumnu u novinama (kasnije i za Vogue), a uprkos tome uspeva da plaća kiriju u Njujorku i pritom spiska 40.000 dolara na cipele, bez ikakve ušteđevine.

Keri drži džempere u rerni umesto da u njoj kuva, jede isključivo u restoranima, zavisna je od kupovine, umesto večere kupuje Vogue, a čak i osnovne namirnice, poput kilograma paradajza, plaća kreditnom karticom. Iako se krajem pete sezone njena finansijska situacija relativno popravlja objavljivanjem knjige, ništa u vezi s njenim navikama ne pokazuje ni trunku finansijske odgovornosti ili mentaliteta odrasle osobe.

Dok je sjaj i glamur njenog života u ranijim godinama serije mogao da zamaskira ovu neodgovornost, odrasli gledaoci—koji se bore s rentama, hipotekama, rastućim troškovima života i zdravstvenim osiguranjem—teško mogu da pređu preko tako očigledne nebrige prema novcu. Upravo to postaje jedan od ključnih razloga za rastući talas negativnog sentimenta prema Keri.

Nije neka prijateljica

Za nekoga ko pre svega eksploatiše romantične živote kruga prijatelja za svoju kolumnu (tj. profit) i u velikoj meri se oslanja na njih za emotivnu podršku, Keri iznenađujuće često nije tu za njih—posebno u ključnim trenucima.

Od emotivnog ucenjivanja Šarlot da joj pozajmi novac za depozit za stan, pritom manipulišući njenom odlukom da proda verenički prsten iz prvog braka, do toga da umesto da pomogne Mirandi u hitnoj situaciji, šalje Ejdana; od toga da potpuno ispaljuje Mirandu, ni ne javljajući joj da ostaje kod Zverke na večeri, do toga da ne pruža podršku novopečenoj mami Mirandi, već odlazi da prepričava još jednu u nizu svojih ljubavnih dogodovština; od toga da osuđuje Samantu zbog seksualnog čina—uprkos tome što je Samanta ta koja joj uvek bezrezervno pruža podršku.

Tu je i momenat kada nakon pet dana iscrpljujućeg putovanja vozom izbacuje Samantu iz kade u hotelskoj sobi kako bi mogla da ima seks, kao i činjenica da je potpuno nezainteresovana da čuje o ljubavnom životu Stenforda, već da priča o Ejdanu, iako je on konačno u ozbiljnoj vezi nakon godina samovanja.

Sve ovo ukazuje na obrazac ponašanja u kojem Keri često očekuje bezrezervnu podršku od drugih, ali sama retko uzvraća istom merom. Uprkos tome što se serija trudi da je prikaže kao brižnu i ranjivu junakinju, ovakvi trenuci jasno pokazuju njenu sebičnost i nespremnost da stavi prijatelje ispred svojih potreba.

Uskoumna po pitanju seksualnosti

Za nekoga ko piše o seksu i sebe naziva „seksualnom antropološkinjom“, Keri je prilično usmerena na jurenje veze, a njena definicija seksa i ljubavi prilično je tradicionalna. Najbolji primer za to je njen odnos sa Zverkom—iako se predstavlja kao neko ko promoviše seks bez obaveza, njeno ponašanje je u potpunosti kontradiktorno. Ona ne može da prihvati seks bez emocionalne posvećenosti, što je naravno ok, ali u suprotnosti sa imidžom koji gradi kao seks-kolumnistkinja.

Ovaj raskorak između njene profesije i ličnih stavova prema ljubavi i seksu otkriva da, uprkos tome što svoju kolumnu vidi kao simbol emancipacije, zapravo pati od iste emocionalne zavisnosti koju mnogi likovi pokušavaju da prevaziđu. Takođe, njen stav prema biseksualnom partneru s kojim je kratko dejtovala bio je iznenađujuće osuđujuć i kritičan—nije bila u stanju da prihvati nečiju verziju seksualnosti i veze koja se ne uklapa u njen okvir. Umesto da pokuša da razume njegovu perspektivu, jednostavno ga je „ispalila“ bez objašnjenja, što baš i nije primer zrelosti.

Njena osuda ne prestaje tu—njen partner koji joj je predložio zlatni tuš nailazi na njenu gadljivost i podsmeh, a da ona ni u jednom trenutku ne pokuša da o tome razgovara ili makar iskaže minimum znatiželje prema njegovim željama i potrebama. Kao što je ranije pomenuto, Samanta je lik koji zaista istražuje seksualnost na otvoren način, dok Keri od toga zapravo profitira, kombinujući površnu radoznalost s povremenim ismevanjem. Ona crpi materijal za svoju kolumnu iz avantura drugih, dok sama u praksi praktikuje prilično „vanila“ verziju seksa—što je sasvim u redu, ali ostavlja pitanje: gde je tu ta famozna „seksualna antropološkinja“?

Ume da bude toksična

Kerin odnos sa centralnim ljubavnim interesom u seriji je enciklopedijski primer toksične dinamike. Činjenica da je Zverka emotivno distanciran i nedostupan ne sprečava Keri da mu se vraća iznova i iznova, verujući da je on „onaj pravi“. To ukazuje na njen prilično loš koncept o sebi i ozbiljan nedostatak samopouzdanja.

Naravno, najpoznatiji primer toksičnosti jeste njena afera sa Zverkom, u kojoj je povredila svog tadašnjeg partnera Ejdana—koji je, paradoksalno, bio oličenje emotivne zrelosti, dostupnosti i partnerske podrške—ali i Zverkinu ženu, Natašu. Osim jedne epizode, serija ni ne pokazuje da je Keri imala bilo kakvo duboko pokajanje ili refleksiju o tome, što je nespretno pokušano da se ispravi u nastavku And Just Like That.

Ko može da zaboravi i scenu u kojoj Keri proganja Natašu po Njujorku, samo da bi se susrela s njom u restoranu i izvinila—ali ne zato što istinski žali zbog svojih postupaka, već zato što se plaši loše karme i želi što pre da se oslobodi tog osećaja krivice. Njeno poimanje sebe i drugih, naročito kada je reč o postavljanju granica, deluje prilično klimavo.

Čak i njen odlazak na psihoterapiju dolazi iz potpuno pogrešnih razloga—ne da bi se suočila sa svojim emotivnim obrascima, već da bi mogla da flertuje sa likom koji je takođe na terapiji. Takođe, teško je zaboraviti situaciju u kojoj vrši pritisak na čoveka koji je u programu odvikavanja od alkohola da izađe s njom, iako zna za njegovu borbu. Kada to rezultira njegovim relapsom, Keri bez mnogo razmišljanja prekida odnos.

Njena nezrelost i sebičnost prožimaju se kroz mnoge odnose. Na primer, kada joj se pokvari laptop, Ejdan joj kupuje novi, a umesto zahvalnosti, ona se ponaša kao da je njegov čin ljubaznosti neka vrsta napada na njenu nezavisnost. Slično tome, prihvata Ejdanovu prosidbu iako unapred zna da nije sigurna u tu odluku, čime ne samo da povređuje njega, već i samu sebe.

Izdala je sopstvenu premisu

Mislim da je možda najveći razlog zašto hejtujemo Keri taj što ona, zajedno sa samom serijom, ruši svoju premisu i to na dva načina.

Prvi je to što je Seks i grad postavljen kao serija o osnaživanju i nezavisnosti žena—o tome kako je moguće biti singl, ostvarena i uživati u životu, a da to ne bude nešto što treba „popraviti“ pronalaskom partnera. Međutim, serija se završava tako što su sve glavne junakinje u vezama, pa nijedna od njih ne ostaje verna prvobitnoj premisi. Ovo je delimično ispravljeno Samantinim likom u prvom filmu, ali cela poenta priče o ženskoj nezavisnosti ipak se na kraju urušava.

Drugi, možda još veći razlog, jeste način na koji su se naši pogledi na seriju promenili kroz godine. Mi koji smo odrasli uz Seks i grad i gledali ga više puta u različitim fazama života sada se suočavamo sa realnošću koju serija nije prikazivala. Serija nam je predstavila svet u kojem žene mogu imati sve—karijeru, seks, luksuz i ljubav—ali kako smo sazrevali i suočavali se sa stvarnim svetom, postalo je jasno da takav život nije održiv, posebno u ekonomskim uslovima koji su se značajno promenili.

Keri je imala 32 godine kada je serija počela, a danas, kada uporedimo njen način života sa realnošću, postaje očigledno koliko je on bio nerealističan. Njen život je zasnovan na konstantnom uživanju, ignorisanju finansijskih pritisaka i realnih problema—što je postalo potpuno neprihvatljivo za modernu generaciju, koja je svesna ekonomske nesigurnosti i težine svakodnevnih problema. U svetu u kojem su plate sve niže, stanarine sve više, a radna nesigurnost sveprisutna, njen način života izgleda kao fantazija koja više nije ni privlačna, i čak izaziva određenu dozu ogorčenosti.

Finansijske situacije drugih likova deluju bar donekle utemeljeno u realnosti—Samanta ima svoju uspešnu PR firmu, Šarlot dolazi iz bogate porodice, bogato se razvela i opet bogato udala, Miranda je postala partnerka u velikoj advokatskoj firmi pre 35. godine. Ali Keri? Keri živi od pisanja jedne kolumne nedeljno, dok troši hiljade dolara na cipele i živi u prestižnom delu Njujorka, a da nikada zaista ne razmišlja o novcu.

Njeno postojanje u „luksuznoj iluziji“, gde se život odvija između trčanja iz taksija u fensi restoran, iz restorana u najnoviji klub, noseći cipele iz najnovije Manolo Blahnik kolekcije, konstantno dejtujući u nepreglednom polju poželjnih partnera, postalo je simbol svega nedostižnog, i to je, verujem, glavni razlog zašto se sve više ljudi okreće kritici njenog lika.

//

Ali da li Keri zaista zaslužuje toliko hejta?

Jeste haotična i puna mana, ali možda je upravo to i poenta. Kao centralni lik serije, prirodno je da je fokusirana na sebe. Ona predstavlja ljudsko biće sa slabostima, kao i svi mi. Ko od nas ne poznaje nekoga ko ne ume da upravlja novcem, ko uporno bira pogrešne partnere, ili se malo previše oslanja na prijatelje za emotivnu podršku?

Ko od nas se nije predomislio o tome šta želi od života ili šta ga zaista usrećuje? A budimo iskreni – većina nas je, u nekoj meri, takođe obuzeta sobom.

Oštre kritike prema Keri su zanimljive takođe i u kontekstu televizijskih protagonistkinja koje su došle posle nje. Teško je zamisliti likove iz serija Girls, Insecure ili Fleabag bez prethode popularnosti Keri Bredšo. Njen lik je prototip arhetipa žene čiji su životni izbori i nesigurnosti često haotični, a čije greške posmatramo s mešavinom frustracije i empatije. Možda je problem u tome što publika danas ima averziju prema poistovećivanju s Keri, jer bi to značilo suočavanje s vlastitim nesavršenostima.

No, da li likovi iz Seks i grada uopšte treba da budu isključivo aspirativni?

U eri ranih 2000-ih, koja je revolucionizovala televiziju moralno ambivalentnim likovima poput Tonija Soprana, Valtera Vajta i Dona Drejpera, lik Keri Bredšo, koji se pojavio na televiziji pre svih njih, može se posmatrati kao jedna od prvih antiheroina na TV-u. A zar nismo ti koji neprestano traže više kompleksnih ženskih likova?

Da, Keri može biti nesnošljiva, ali njena greška za greškom nije razlog da joj se oduzme pravo na razvoj. Kritike koje se fokusiraju isključivo na njene mane zanemaruju širi kontekst – serija je odraz specifične društvene klase belih žena iz njujorške elite, čiji život ionako nije dostupan većini.

Ako bi Keri bila zrelija i racionalnija, Seks i grad verovatno ne bi ni postojao. Njene greške su deo narativa, a način na koji ih analiziramo može biti prilika za promišljanje i učenje, umesto pukog odbacivanja.

Bez obzira na fijasko nastavka And Just Like That, Seks i grad opstaje kao važan deo pop-kulture. To što je lik Keri Bredšo danas ventil za kolektivne frustracije, ne znači da to umanjuje uživanje u seriji i njenu dalju relevantnost. Na kraju, njeni loši izbori ne štete drugima – najviše strada ona sama, u tom procesu samospoznaje.

Baš zbog toga I couldn’t help but wonder… zar nismo svi pomalo Keri Bredšo?

Članak Zašto hejtujemo Keri Bredšo? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon što sam izašao iz manastira na Tajlandu, bio mi je potreban jedan dan nepodnošljivo lakog postojanja kako bih se vratio u dinamiku otvorenog sveta. Naime, tempo u manastiru je bio toliko usporen i bezbrižan da sam jedva prevezao motor od manastira do obližnjeg smeštaja uz puls od 80 otkucaja u minutu, što je, iako normalan puls, subjektivno bar duplo veći nego što sam doživeo u manastiru. Nakon nekoliko (12) sati vožnje, stigao sam u Kambodžu, a nisam ni bio svestan da će mi puls istovremeno biti na 60 i 150, u zavisnosti od toga kako se gleda.

Kambodža

Niko nije skovao kovanicu „ružan kao Kambodža”, verovatno zato što nije stigao do te misli od silnog nereda. Svakodnevne apsurde uočavamo uglavnom kada nas život opali šamarom surove realnosti, a veština uočavanja razlika kao da direktno zavisi od razlike intenziteta levog i desnog šamara.

Naime, iz Tajlanda, koji se čini kao zreli, pomalo haotični stariji brat sa šest saobraćajnih traka i lokalima koji su pomalo prljavi, ali logični, prelazi se u Kambodžu – zemlju koja je u ovom kontekstu tinejdžersko dete koje je krenulo da puši u vrtiću i ne samo da ne zna šta želi, već i komunicira dvadeset želja istovremeno – sa jedva dve saobraćajne trake, prašinom na ulici i lokalima koji ne samo da nisu utvrđeni, već se hrana služi direktno sa te prašine.

Nije prvi put da doživljavam ovakve preokrete prikaza realnosti, ali i dalje ne mogu da pojmim i sažvaćem činjenicu da jedna imaginarna linija, koja postoji samo u ljudskim glavama, pravi toliku razliku u svakodnevnom životu. Ono što me je još više zgranulo je razlika u realnosti – gde su ljudi iz mesta koja imaju manje srećniji i spremniji da podele, kao i podsetnik da ja više uživam u takvom haosu nego u sterilnom uređenju Evrope.

Siem Reap

Grad koji postoji samo iz jednog razloga – da turisti imaju gde da odspavaju, najedu se i napiju između dve posete najvećem kompleksu manastira na svetu pod nazivom Angkor Wat. Kada se osvrnemo na neurednost Kambodže i pogledamo uređenje Siem Reapa, ne možemo da ostanemo ravnodušni i kažemo da nije slatko.

Ulice su pune ljudi koji se smeju, razbacanih štandova na ulici koji nude hranu za jedan dolar. Mali restorani iza malih štandova nude istu tu hranu za dolar i po, dok se iza njih kriju veliki restorani koji nude istu tu hranu za deset i više dolara. U čemu je razlika? U onome na šta smo navikli – na ulici hranu dobijamo na tacni ili papiru, u malom restoranu jedemo u tišini, a u velikom uz svako jelo postoji i opis. Kada je o ukusima reč, bar meni lično, hrana na ulici je najsočnija. Ponuda se sastoji od raznih zapečenih nudli, pečene piletine, pečenih zmija i prilično ukusnih variva sa piletinom i kokosom.

Sam grad je prijatan i razumno mali. Uz restorane postoji par malih pijaca koje, uz robu za turiste, i dalje prodaju voće, povrće i raznorazne više i manje poznate začine. U samom centru je reka uz koju se prostire šetalište sa bezbroj malih štandova sa hranom, pešačkim mostovima i rasvetom u stilu novogodišnje jelke (jesam bio tamo u januaru, ali je rasveta takva svaki dan – nepoverljivo sam se raspitao). Saobraćaj je, blago rečeno, neuredan, a odsustvo saobraćajnih pravila čini vožnju zanimljivim iskustvom.

Na ulici i u lokalima su, zbog enormnog uticaja Amerike (i, podvući ćemo, niskog standarda života, koji je gotovo sigurno korelisan tim uticajem), sve cene postavljene u dolarima, a tek nakon razgovora predstavljene u lokalnoj valuti, koja je direktno vezana za dolar.

Kao što možete primetiti, ovaj opis je prilično suv, jer sam u gradu, kao i uvek, provodio vreme koje moram, a uživanje sam usmerio ka okolini.

Lido na steroidima

Ne šalim se, jedina razlika je što njihovo Lido (ratno ostrvo) nije u centru grada, već je udaljeno sat vremena kombijem. Ok, i ima još jedna razlika – ovo je Lido na steroidima i sve je duplo veće. Nakon vožnje kombijem dolazi se do improvizacije luke čija ponuda najavljuje ulaz u drugačiji svet, a to su pečene zmije, krokodilsko meso, neka riba koju ni oni ne znaju da imenuju, kao i krokodilske lobanje. Luka vodi do reke koju bismo mi ovde zvali pritoka i mogli bismo da je uporedimo sa uvećanom rekom Mlavom, dok se odjednom ne stigne u ribarsko selo.

Ribarsko selo koje izgleda kao post-apokaliptično naselje u kome na zvučnicima gruva tvrd tehno, kuće se nalaze na visokim stubovima od pet metara, a uz reku lokalci odvajaju ribu od mreže čudnim zarđalim alatima. Uz obalu trče deca koja, opet začuđujuće, izgledaju kao esencija neuprljanog deteta, puštaju zmajeve od najlona i trče naokolo sa plastičnim flašama koje su u isto vreme avioni i sablje.

Usred naselja se nalazi jedna katolička, može se reći, crkva i jedan budistički, može se reći, manastir, dok svaka kuća na tremu ima vidno izložene verske simbole koji mi nisu jasni i ne mogu da ih svrstam u nešto što sam video ranije. Dok smo hodali kroz selo, stanovnici su izgledali srećno, a vodiči su nas molili da ne dajemo deci novac, jer su lokalci shvatili da najviše para dolazi od deteta koje je pet godina staro, dok nakon toga ne znaju ni sami šta da rade sa tom decom, te ih šalju po zemlji da prose ili pecaju.

Kada se uporedi reka sa veličinom naselja i količinom ribe koju vade iz mreža, malo je povezanosti koja nam nije bila objašnjiva dok nismo doplovili do nečega što liči na more.

Bez šale, voda bez kraja, dugačka i široka po nekoliko kilometara, gde se kopno sa druge strane ne vidi. Pored te količine vode se nalazi šuma drveća koje naprasno raste iz vode kroz koju smo prvo provezli kanu. Vratio mi se osećaj iz Amazona, gde kao da me nešto non-stop gleda sa tog drveća i ispostavilo se da sam bio u pravu.

Dok je Kambodža bila zemlja sa manjom populacijom, ljudi su se sahranjivali tako što su bili postavljani na vrhove drveća te šume kako bi ih prvo pojele ptice, nakon čega bi telo palo i bilo hrana za ribe, a zatim pratilo tok reke i ušlo u vodeno prostranstvo. Čak i sa tom mišlju, zalazak je bio prelep, kao na otvorenom moru, dok je noć pojačala muziku u selu i osećaj da treba da se vratimo u smeštaj što pre.

Angkor Wat

Sutradan sam krenuo na jedno od onih mesta na koje čovek pre nego što ode misli da je dan dovoljan. Ukratko, ostao sam četiri dana i i dalje sam prošao možda polovinu. U pitanju je najveći kompleks manastira na svetu i to je okej. Video sam hram Svetog Save, velik je, ali je realno par sati dosta, najveći kompleks manastira na svetu znači nekoliko ovoga razbacanog, plus koja piramida i to je to. Netačno.

Angkor Wat je jedan manastir po kome ceo kompleks nosi ime. Oko Angkor Wata je iskopano veštačko jezero. Veličine Dunava u Zemunu (?!), a unutra je manastir toliko velik da je potrebno četiri sata da se prošeta kroz većinu lokaliteta u tom manastiru, gde postaje još luđe to što u kompleksu ima još nekoliko tolikih manastira i još jedan koji je pet puta veći.

Pošto ove putopise čitaju i odrasli ljudi, moraću da iznesem i nekoliko brojeva kako bih podržao svoje izjave i načinio ih validnim. Površina celog kompleksa je 160,6 hektara (1.626.000 m2). Kao uporedna veličina iz bližih krajeva je kompleks Keopsovih piramida koji zauzima 12 hektara, što je više nego deset puta manja površina. A iz komšiluka cela Sveta Gora je 33 hektara, što je i dalje pet puta manje. Pri tome, kompleks je sagrađen oko 1113. godine i Kmerska imperija koja ga je sagradila je pala oko 1431. godine.

Sad kad smo prošli i tehničke detalje, možemo malo da pričamo i o neobjašnjivom.

Ovaj kompleks je sagrađen kao hinduistički kompleks manastira posvećen pretežno bogu Višnu i u svoje vreme se preobrazio u budizam. Višnu je u hinduizmu bog vode, što se može videti iz svake vrste snimka, jer je područje manastira prekriveno neverovatnom količinom vode koja i dalje nije presušila, a u pitanju su sve veštačke tvorevine. U samom hramu se nalazi bezbroj statua Bude i svim statuama su odlomljene glave. Velike statue koje se nalaze u centrima imaju između četiri i šest ruku i predstavljaju boga Višnu.

Svi zidovi su prekriveni reljefima iz nekoliko nivoa, gde je jedan nivo, na primer, bio uklesan u parove od tri žene koje igraju. Iznad se nalaze slike brodova i raznih drugih simbola koji su delimično ili potpuno izlizani. Svaki hram u kompleksu sadrži različite motive koji se menjaju između ženskih i muških figura koje igraju u parovima od tri ili sami. Oko svake gravure se nalazi plamen sa sedam nivoa, nešto što jako podseća na sedmoglave zmije koje se nalaze iznad Bude. U jednom od manastira Ta Phrom se takođe nalazi i reljef dinosaurusa.

Jedan od lepših manastira je manastir u centru Bayon koji ima veliku količinu kupola, dok se na svakoj kupoli nalazi po jedna glava Bude koja gleda u četiri strane sveta, dok se u „dvorištu“ hrama nalaze dve piramide sa preko deset bazena vode. Svaka linija manastira i veštačkih jezera je precizno okrenuta sa nula stepeni odstupanja prema određenoj strani sveta, dok je Neak Pon hram napravljen kao malo ostrvo sa hramom koji se nalazi usred veštačkog jezera koje zauzima površinu od 12 hektara, što je maltene isto kao ceo kompleks Gize?!

Kao što vidite, ovde ništa nema smisla i sam sam u opisu izgubio strukturu od enormnosti ovog kompleksa manastira. Međutim, kada se gleda srcem, a ne mozgom, postoji jak odjek u meni da sve tamo u stvari jako ima smisla. Svaki manastir ima drugačiju strukturu, broj stubova i visinu. Svaki manastir sa sobom nosi drugačiji energetski i duhovni potpis. U jednom manastiru, kad sednete i meditirate (ups, tihujete), osećate senzaciju treperenja tela, dok u drugom osećate apsolutni mir i potpuno okrepljenje.

Ništa nije slučajno, osećaj je kao da svaki kamen ima tačno svoje mesto na kom pripada, a opet nauka još ne može objasniti šta se to tamo dešava. Postoje mnoge teorije, od kojih je jedna da pod seizmičkim snimcima manastiri izgledaju kao matična ploča kompjutera. Nekako je sve to i dalje van domašaja razumevanja čoveka sa zapada. Ono u šta sam siguran, da je za sada dovoljno, jeste da se zatvore oči i oseti mesto srcem. Odraslima ćemo objasniti šta se dešava kad dođe vreme za njih.

Nazad za Tajland i povratak kući

Bio sam motivisan da se vratim za Tajland. Jeste da su Kambodža i Angkor Wat bili izuzetni domaćini (osim što sam zakačio dizenteriju u nekom fensi restoranu, ali o tome ćemo drugi put), ali na Tajlandu me je čekala velika budistička ceremonija. U prethodnom putopisu sam posetio manastir Wat Marp Jan i upoznao prosvetljenog učitelja. Ova ceremonija je bila ceremonija njegovog učitelja čija kulminacija je bila nošenje cveća od sale za meditaciju do budističke stupe (zvonastog objekta).

Kolonu su činila četiri prosvetljena učitelja iz različitih krajeva sveta, nešto više od osamsto monaha i oko dve hiljade drugih gostiju. Nakon nošenja cveća smo meditirali celu noć. Još jedno iskustvo zbog kog mi je žao što ću većini ljudi ovo preneti kroz tekst u putopisu, a ne na nekoj od meditacija uživo.

Posle svega ovoga sam išao drugom klasom voza i vozio se osam sati sa svima osim sa domaćim životinjama. Stvarno sam osetio da narod može videti najbolje tamo gde nema novca i komfora, gde je osmočasovna vožnja manje od osam evra. Na svakoj stanici ulaze prodavci raznorazne lepe i manje lepe hrane, većina ljudi je u vozu bez kofera, sa kesom stvari koju nosi za Bangkok, verovatno kako bi doživeli bolju sudbinu nego na selu.

Beograd me je dočekao kao i uvek, ne bih mogao da ga zamislim bez prijatelja koji su me uz osmeh saslušali i nahranili pravom hranom sa roštilja. Kod kuće je nemir koji je nažalost opravdan. Studenti su na ulicama, a nadležne vlasti ih obasipaju nesrećom. Nadam se da će uz prolećno sunce u našu kuću stupiti svetlost. Do narednog putopisa, čujemo se na Instagramu @niceshhh.

Članak Lepa ružna Kambodža se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, priča se o njemu, što je u današnje vreme kao da se gleda. Što se tiče našeg lokalnog hajpa, on gotovo da ne postoji od raznih drugih pumpanja, ali čest je na raznim stranicama interneta i svima omiljen narativ nisam gledao, ali verujem da je ___ (pa upišite neki pogrdan pridev tu).

Međutim, ako bismo ostavili razna trućanja osoba sa interneta sa strane, film Brejdi Korbea je fascinantno umetničko delo sa svim svojim manama i vrlinama. U 215 minuta načeto je i previše ideja, koje reditelj ipak uspeva da kordiniše u celinu, možda i zbog toga što je ostavio sebi toliko vremena.

Za one koji ne znaju, u filmu Adrijan Brodi glumi arhitektu Lasla Tota, mađarskog Jevrejina koji nakon logora i Drugog svetskog rata odlazi u Ameriku u potrazi za boljim svetom i boljim sutra. Svakako, Tot je prikazan kao lik sa manama, umetničkog egocentrizma, koji nije navikao da bude gurnut u stranu i na ivicu egzistencije. Otud se polako raspada kao osoba, koristeći heroin.

Ipak, njegov talenat i način umetničkog izražavanja biva prepoznat, pa radom na biblioteci biznismena Van Burena (Gaj Pirs) dobija mogućnost da za njega napravi zdanje, sa potpunom slobodom, koje će biti i crkva i rekreativni centar za ljude tog malog mesta. Poznanstvima uspeva da dovede suprugu (Felisiti Džons) i sestričinu iz Evrope nakon 8 godina neuspeha.

Ipak, u zidanju svog zdanja nailazi i na niz prepreka, kako od svog mecene koji počinje da mu uskraćuje umetničke slobode, preko ljudi koji ga ne prihvataju ni kao stranca, ni kao Jevrejina, pa sve do toga da je raskalašnijem životu došao kraj sad kad su tu žena i dete.

U 215 minuta načeto je, ispričano i zaokruženo mnogo tema počev od odnosa umetnika i njegovog mecene i ktitora i cele te vrteške bez prestanka u kojoj jedan drugome stalno daju prst, a uzimaju celu ruku, zbog čega pobeđuje uglavnom, barem na prvu loptu, onaj jači. A jači je kapital i vlasnici tog kapitala – otud je tema kapitalizma koji ždere sve pred sobom i bez mnogo pitanja jedna od važnijih u ovom filmu.

I, naravno, tu je i Amerika, američki san, ta velika zemlja prilika koja vas samo čeka da stupite na njeno tlo da bi vas zagrlila, a nakon zagrljaja vas proguta, sažvaće i ispljune zbog čega se osećate beznadežnije nego kad ste dolazili, a podsećam da ovde likovi dolaze iz koncentracionih logora.

Međutim, ako posmatramo širu sliku, i gotovo meta pristup, ceo film je o odnosu umetnika prema svojoj umetnosti. Načinu na koji on stvara, sprema, prinosi svoje ideje, ali i kako ih drugi vide. Nešto kao što je i sam Brejdi režirao film.

Jer, mnogi su već primetili da je ovo ostvarenje, u stvari, o procesu snimanja filma i o svemu onome što autor mora da prođe ne bi li doneo svoju unikantu viziju, ali i dobio mogućnost da njegova bude poslednja reč u montaži, da ne kažem ruka.

Brutalistu je Brejdi Korbe sedam godina stvarao, i slično kao i njegov fiktivni arhitekta Laslo Tot, pokazivao je nesalomivu odlučnost da oživi mukotrpnu (arhitektonsku) viziju. Ništa nije moglo da mu stane na put – ni pandemija, ni trudnoća njegove glavne glumice, a apsolutno ne finansijeri.

Nek uđe u zapisnik da Korbet ceni podršku svojih finansijera danas, onih koji su rešili da ulože sredstva u film o američkom snu koji je toliko dug da ima pauzu u sredini da bi se ljudi malo odmorili. Sigurno da su se retki odlučili na takav rizik. Ali nije samo ni rizik bio problem. Korbe je izjavljivao kako mu je bila nuđena saradnja sa pravim sadistima, kao i da je bio na gomili večera sa oligarsima raznih nacionalnosti, što nije baš očekivao u svom kreativnom životu.

Svakako, prikupljanju novca nije pomoglo ni to što Korbe, kome je Brutalist treći film, nije postao „ime“ koje privlači publiku. Njegovi prethodni filmovi The Childhood Of A Leader (2015) i Vox Lux (2018) su prošli gotovo pa nezapaženo kod šire publike.

U ideji odnosa onog sa parama i onoga sa vizijom, krije se i želja da se poseduje ne samo umetnost, već i umetnik. To u filmu dobijamo u nekom momentu i prilično sirovo i plastično, ali to ćete videti kad odete u bioskop.

Korbe i njegova supruga i koscenaristkinja Mona Fastvold bili su zaintrigirani brutalizmom, arhitektonskim pokretom koji se pojavio u projektima rekonstrukcije 1950-ih, gde se u masivnim zdanjima isticao betonom kao materijal. Želeli su da ispričaju priču koja je povezala posleratni stil dizajna sa posleratnom traumom i imigrantskim iskustvom.

Naravno, kako to obično biva, sad se arhitekte utrkuju ko će više da pljune po filmu jer nisu dobro izučili stvari, a i likovi koji su izmišljeni previše liče na neke stvarne, pa se sve čita kao blasfemija. Ali dobro, to su već teme za one koji u svom džepu imaju diplome, ali i višak slobodnog vremena.

Film je morao da sačeka kraj korone i sniman je konačno 2023. u Mađarskoj koja je glumila Ameriku. Snimljen je za samo za 30 dana.

Glumačka podela je od starta imala svoje poteškoće. Prvo je postojao taj regular joke u kom imamo čoveka koji je već dobio jednog Oskara za ulogu osobe koja je bila u logoru. Adrijan Brodi je sad vlasnik dva Oskara za glavnu mušku ulogu (i vlasnik najbizarnije glumačke karijere, ali o tome neki drugi put) i oba puta je bio taj uništeni, prebijeni čovek kog je umalo sahranilo to što je Jevrejin.

Ovog puta se priča o antisemitizmu nije završila 1945, već se prebacila na mirnodopski period u posleratnoj Americi. Svakako, iako u ovom filmu nema mnogo prostora za šalu i šegu, mimovi o tome da se ovaj čovek otkopa jednom u 20 godina kad treba glumiti žrtvu Holokausta su napravljeni.

Ipak, mnogo veći skandal je nastao kad je procurela vest da su se u postprodukciji služili AI pomagalima i da su Brodi i Felisti Džons malo budžili njihov madžarski izgovor, odnosno malo se sređivao i dorađivao akcenat.

Kako to obično biva, ljudi ne čitaju vesti dalje od naslova, pa je sve ovo postalo još veći skandal gde je išlo do toga da umesto Brodija priča sve vreme AI, pa i do toga da sam siguran da je neko pomislio da je AI i glumio umesto njega.

Nije mnogo pomoglo kasnije objašnjenje cele priče, niti to da je Brodi poreklom Mađar, pa mu nije bilo toliko teško da skine akcenat. Džaba, narod je presudio da je Brutalist AI film.

A nakon što je proglašn za AI, sledeća stanica je bila da je ovo, u stvari, i cionistički film jer se naši junaci vraćaju u svoju svetu zemju Izrael. A svi znamo kako se kotira danas Izrael zbog genocida koji vrši gotovo svaki dan. I kotira se tako sa pravom, svakako. Ali ceo taj Izrael u filmu možda ne treba posmatrati iz ove, današnje vizure, već ga gledati kao jedino obećeno mesto gde svi ti ljudi, odbačeni i od Evrope i Amerike samo zbog druge religije, moraju da odu. Ali hej, to sam samo ja, ako ste vi spremni da ovde vidite samo cionizam, ja svakako neću moći da vas ubedim u suprotno.

Možda više bode oči ideja o velikoj Austrougarskoj u kojoj nam se saopštava neka panosnki mornar ideja u kojoj je Laslo sedeo kao dete pored jadranskog mora i zamišljao stvari, a onda su mu nove granice oduzele more, i on ne zna šta da radi, ali stari mu kaže da ni Dunav nije loš. Ali hej, to je možda samo do mene.

Film svakako u svoja 3 i po sata sa pauzom načne gomilu ideja, i poziva svojom fotografijom i dizajnom da ga gledate na najboljem mogućem mestu – u bioskopu. I u ta 3 i po sata kad ostanete sami sa filmom i sobom, krenete u diskusiju sa onim što vidite, normalno je i da vidite ono čega nema ili što se naslućuje jer vas je i film na to naveo. I to su stvari sa kojima film mora da se nosi.

Bilo kako bilo, kao što sam na nekom drugom mestu pisao, ovo je film koji pleni i fascinira svojom veličinom i monumentalnošću i koji se obračunava sa svim svojim demonima i problemima na jedan veći, da ne kažem brutalniji, način. I samo zbog toga ga vredi poštovati. I samo zbog te ambicije Korbea vredi poštovati. A oko svega ostalog može se sporiti i debatovati.

Članak Kako se gradio The Brutalist se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Protesti pokazuju koliko je omladina u Srbiji originalna u svom pristupu, istrajna i uporna. Ako se samo pogledaju njihove šetnje od mesta do mesta, videće se da su svojim entuzijazmom probijali medijski mrak i osvajali podršku u manjim naseljima. Šetali su i vozili bicikle do sada uzduž i popreko zemlje, a ja sam imao čast da im se pridružim na jednoj od biciklističkih tura od Beograda i Pančeva do Vršca u okviru protesta „Iz Banata iz inata“ održane 23. febuara.  

Turu ka Vršcu organizovali su pančevački studenti i plan je bio da im se priključi desetak beogradskih biciklista. Put je podrazumevao relativno ravnu stazu dugu osamdesetak kilometara, koju je trebalo savladati posle šest sati i uz nekoliko pauza. Takva ruta nije laka ni za vozače u dobroj fizičkoj formi, opremljene boljim biciklima, sa tanjim gumama i laganijim konstrukcijama. Dodatna, otežavajuća okolnost bila je temperatura ispod nule i udari vetra koji su u ravnici Banata šibali jačinom od osam kilometara u sekundi.

Većina biciklista koji su krenuli iz Beograda bili su iskusniji vozači na takozvanim „drumašima“ koji je trebalo da budu redari i podrška studentima iz Pančeva. Veoma brzo pokazalo se da će niska temperatura i snažni udari vetra biti veliki problem. Tri para vunenih čarapa bilo je nedovoljno da zadrže toplotu prstiju, a nemoćne su bile i debele rukavice za skijanje potpomognute još jednim, tanjim parom. U naredna četiri sata, dok se temperatura ne bude približila nuli, cirkulacija u ekstremitetima biće minimalna, prste na stopalima i rukama skoro da neću osećati.

Za sat vremena od Beograda stižemo u Pančevo, gde nas je sačekala glavna grupa, približno pedesetak studenata. Bilo je neverovatno videti toliki broj ljudi koji nisu bili svesni u šta se upuštaju. Njihove široke, od starosti ispucale gume na biciklima, labava klješta za kočnice, rđa, najniže klase menjača i ramovi od čelika nisu delovali obećavajuće. Na njima se lako može doći do prodavnice, pijace, provozati do centra, možda čak i do prijatelja u udaljenijem kraju Pančeva, ali jako teško i do Vršca.

Ništa bolja nije bila ni odeća studenata – tanke rukavice, tek poneki deblji par čarapa, jaknice za izlazak. Na putu će se surovi ravničarski vetar obračunavati sa njihovim šalovima, vratovima i glavama. O formi takođe ne treba trošiti previše reči, većina onih sa kojima sam pričao nije prešla više od 20 kilometara u cugu.

Nakon polaska iz Pančeva, kolona se razvukla po putu. Delovali smo kao usporena zmija koja se sve više izdužuje po pustim banatskim putevima. Brzina vožnje progresivno je opadala, jak vetar usporavao je vozače do te tačke da su delovali kao da su u laganoj šetnji, a ne u intezivnoj vožnji sa jednog kraja Banata na drugi. Biciklisti su jedva čekali da iz monotonih pejzaža oranica uđu u pitoreskna sela i varošice, gde su ih kuće donekle štitile od surove vetrometine.

Nije trebalo dugo čekati da studentski bicikli i njihovi istrošeni delovi počnu da otkazuju. Pucale su gume, spadali i zaglavljivali se lanci, doslovno otpadali menjači, što je sve usporavalo kretanje i trošilo snagu u popravkama. Otkazivali su i sami studenti – ozbiljno isrpljeni, smrznuti, gubili su fokus, sudarali se i padali jedni preko drugih po putu. Iovako već težak položaj dodatno su zagorčavali ugruvavanjima, poderanim kolenima i šakama.

Uprkos svemu, među ovim mladim ljudima postojala je istinska želja da uspeju u svom naumu i dovezu se do Vršca. Njihovi idealizam i volja nadomešćivali su nedostatak adekvatnih bicikala, kondicije i odeće. Bila je to svojevrsna pobeda volje nad teškim okolnostima.

U takvim uslovima jačala je međusobna solidarnost potpomognuta međusobnim hrabrenjem, ali je jačao i karakter studenata koji su stiskali zube da izdrže napore iznad njihovih mogućnosti.   

Podršku su studenti dobijali i od samih kolega biciklista. Oni nešto spremniji priskakali su u pomoć iscrpljenim vozačima sa kraja kolone, stavljali su ruku na njihova leđa i gurali ih napred. U svakom trenutku moglo se videti po pet-šest parova kako se probijaju ubrzano, simbolišući solidarnost.

Građani su umeli da cene borbu studenata i da im pruže preko potrebnu podršku. Prvi put u Banatskom Novom Selu, pa u Banatskim Karlovcima i u Uljmi. Dočekivali su ih nasmejani, sa štandovima punim đakonija, nutkali čuvenim vojvođanskim testima, štrudlama, voćem, slatkišima, sokovima, vitaminima. U pustoj ulici u Nikolincima čekao je strpljivo dekica, sam na vetrometini. Izneo je svoj isečen kulen i rakiju, kolače koje mu je žena spremila.

Bilo je i onih koji su psovali, ali oni su u znatnoj manjini i nevažni za ovu priču.

Stigli smo u Vršac posle skoro osam sati puta i sa dva sata kašnjenja. Vredelo je truda, posebno kada nas je dočekao špalir građana i srećna lica Vršćana.

Bilo je ljudi iz različitih krajeva, drugih studenata, zemljoradnika, prosvetnih radnika, motociklista. Koliko je tačno bilo ljudi nije ni bitno, bila je bitna ideja zajedništva, solidarnosti, žrtvovanja, pravde, istinoljublja.

Autor teksta: Željko Rakovac
Fotografije: Jasmina Pavlović

Članak U studentskom pohodu na Vršac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U meni i dalje stoji želja da opišem život i religiju hinduizma na Baliju, i ovom prilikom obećavam i tebi i sebi da ću to učiniti. U međuvremenu, delim s tobom jedno od čudnijih putovanja, gde sam imao priliku da upoznam velike učitelje Theravada budizma i hodam kroz drevne hramove Angkor Wata, drevne kmerske civilizacije.

Ali prvo, van sveta i enormni

Bangkok

Kada ljudi pričaju o velikim gradovima kao betonskim džunglama, sigurno misle na svetske metropole koje su ogromne i divlje, ali ipak imaju neki smisao zakona, određen na principima prirode.

Bangkok nije takav. On je enorman, zakon se utvrđuje subjektivnom percepcijom – da li je semafor dovoljno crven u datom trenutku – dok rodovi ljudi strogo prate principe Šredingerove mačke, gde je osoba istovremeno oba pola dok se lično ne ustanovi šta se nalazi između nogu.

Bangkok je jedan od onih gradova u kojima se ne hoda, ne zato što je kriminal visok – naprotiv, veoma je siguran – već zato što pešačkih zona gotovo da nema, parkova nema uopšte, a ulice su zaposeli prazni lokali ili nepregledni nizovi uličnih tezgi s hranom.

Jednom sam razmotrio mogućnost da peške pređem razdaljinu koja je na mapi delovala blizu, da bih shvatio da mi treba preko trideset minuta hoda, dok su pešaci usput gotovo nepostojeći, a pešački prelazi ređi od mitskih bića.

Bez obzira na to, ovaj grad ne spava – ulice su pune automobila i motora u svako doba dana i noći. Kao slučajnom prolazniku, bilo mi je gotovo nemoguće da rasudim da li ljudi tek kreću na posao ili se vraćaju s njega.

Saobraćaj je gust, ali i dalje ne dostiže gužve na Gazeli, jer kroz ceo Bangkok idu četiri trake autoputa čije se korišćenje naplaćuje, četiri trake autoputa čije se korišćenje ne naplaćuje i još četiri trake magistralnog puta. Jasno vam je da od tih trideset minuta pešačenja bar trećina odlazi na prelaženje ulice.

Ipak, ovaj grad ima lepotu. Čak i meni, kome nije bio sasvim jasan, izazvao je određenu dozu FOMO-a (straha od propuštanja). Zbog prirode mog putovanja, planova i namere da deo puta provedem u budističkom manastiru, nisam baš najbolja osoba za savete o Red Light distriktu, ali sam zato naučio ponešto o hrani.

Tamo Mišelinove zvezdice postoje već desetinama godina, ali na drugačiji način – tamo postoji Mišelinova zvezdica za uličnu hranu. To je, reda radi, kao kada bi Pinokio napokon dobio dugo zasluženu Mišelinovu zvezdu (nažalost, nisam plaćen za ovu reklamu).

Lokali s jednom zvezdicom, koju iznova i iznova dobijaju godinama, izgledaju (blago rečeno) katastrofalno: plavi metalni, zarđali stolovi, hrana izložena na suncu, escajg prilično čist, a usluga gotovo nepostojeća. Ali to je i poenta – zaboraviti na sve ostalo i posvetiti se hrani, jer je hrana zvezda večeri. I ti restorani to jako dobro znaju.

Od školjki u puteru i belom luku, preko neidentifikovanih želatinastih supa, do pačetine sa pačjim crevima u pačjoj krvi – Bangkok je uklonio kritičara hrane iz mene i pretvorio me u čoveka koji prosto jede i uživa u nepresušnom dijapazonu ukusa i oblika.

Naravno, Bangkok nije samo asfalt i hrana – u njemu postoji još mnogo dimenzija koje sigurno opravdavaju život preko 11 miliona ljudi, ali za koje nisam imao ni dovoljno vremena, ni interesovanja. Bez obzira na to, pre nego što sam napustio ovaj grad, posetio sam još nekoliko mesta.

Muzej savremene umetnosti me je oborio s nogu. Sadržajnost i mističnost budizma i hinduizma, u spoju s modernim medijima, snažno ističu sudar kultura između Istoka i Zapada.

Nivo kvaliteta radova i količina boja, spojeni s drugačijim senzibilitetom u odnosu na ono na šta sam navikao, ostavili su me s utiskom da je preko 80% izloženih dela izvanredno – za razliku od Londonskog muzeja, gde bih jedva mogao da izdvojim 10% radova koji su mi se dopali.

Osim muzeja, imao sam priliku da meditiram pored statue Bude sačinjene od 5,5 tona zlata. Tona! A u jednom trenutku sam se osećao kao da sam u Kairu, jer se na sredini ulice, kilometrima pre nego što bih stigao do nje, videla budistička stupa visoka nešto više od 120 metara – što, u poređenju s Keopsovom piramidom od 137 metara, nije zanemarljiv poduhvat.

Još jednom, to dokazuje konstantno umanjivanje vrednosti Istoka pod zapadnim uticajem i građenje percepcije o neponovljivo velikom i grandioznom – gde, zapadno od Egipta, prema dominantnom narativu, „nema ništa vredno viđenja,” osim možda poneke planine i tog famoznog zida.

Ayutthaya

Verovatno ne toliko poznat grad, iako je samo sat i po udaljen od Bangkoka, zato što ima ime koje sam mnogo puta izgovorio, a nijednom uspešno. U pitanju je stara prestonica Tajlanda koja izgleda kao ruine iz Knjige o džungli. Pregršt malih i lepih hramova mirne energije, zaštićenih pouzdanim UNESCO-m koji je tu da naplati svaku kartu i osigura da unutra čovek ne može da sedne na miru kada zađe sunce.

Ceo kompleks sa visokim stubovima, nebrojenim nizovima Budinih statua kojima ili fali glava, ili ruka, ili oba, daje istinski osećaj da je posetilac prošao kroz vreme i video jednu prijatnu i čistu iskopinu koja jako podseća na ono što je nekad bila. Objekti su toliko stari da su obrasli velikim drvećem gde je i jedno drvo obraslo celu Budinu statuu, ostavljajući vidljivom samo glavu.

Nešto dalje od Ayutthaye se nalazi hram koji je širine nekih 400m i iznutra ceo obložen ogledalima. Od zidova preko stubova do plafona, jedino je pod temeljno prekriven tepihom. Ovde se reflektuje duboko verovanje budizma da smo sami svoj najveći neprijatelj i da istinu možemo videti samo ukoliko pogledamo sebe direktno u oči.

Sve patnje, nedoumice i problemi, čak i oni koji dolaze iz okoline, ukorenjeni su u našoj reakciji i percepciji sveta. Još daljom praksom se utvrđuje da je koren patnje u tome što mislimo da je ovaj svet u kom živimo realan, a ne samo iluzija ili Matrix.

Život sa budističkim monasima

Od gore navedenih stvari ništa nisam ni očekivao, ni planirao. Ovo takođe nisam planirao i očekivao, ali sam duboko u sebi želeo. Da živim u manastiru čiji je glavni monah zvanično i legitimno prosvetljen.

Vedro nasmejano lice, otvoreno da razgovara i prima na stotine ljudi nedeljno kako bi podelio savete, krije iza sebe u stvari jednog dekicu koji ima 71 godinu. Kada sam čuo da je prosvetljen, nisam verovao dok ga nisam lično pogledao u oči. Istinski sam se osećao kao da se ceo svet otvorio ispred mene, video je svaku poru i molekul mog bića i rekao da mogu da ostanem da živim u manastiru narednih nedelju dana.

S obzirom na to da sam tada bio na doručku, cunjajući se po hramu, i pokušavao da dođem do momenta da bar vidim tog čoveka, daleko od bilo koje misli mi je bilo da ću uopšte tamo ostati nedelju dana. Kad kažem živeti nedelju dana, ne mislim na spavanje u hramu i odmor, već celodnevnu integraciju u njihov život.

Dan počinje u 4.30 ujutru i odlazi se na jutarnju meditaciju. Nakon toga, moj zadatak je bio da čistim lišće na parkingu dok su monasi odlazili u selo da prose hranu. To je možda i najveći kulturološki šok koji sam imao dok sam bio tamo.

Naime, monasi ne smeju da stupe u kontakt sa novcem, već smeju da koriste samo ono što im se da. Odatle oni i odlaze svako jutro da prose hranu po selu, a već oko 6.30 ujutru i ljudi koji ne žive u okolini dolaze ispred hrama da donesu hranu.

To su mali tetrapaci mleka, male kesice unapred pripremljene hrane, slatkiši i voće. Bez obzira na dan, svako jutro dođe preko 20 ljudi da ponudi hranu monasima. Nakon što se hrana prihvati, sortira se u kuhinji, dok su gosti manastira u sali za meditaciju.

Nakon meditacije, monasi i ljudi koji žive u hramu imaju priliku da jedu, jer to je jedini obrok u naredna 24h. Nakon obroka se čisti kuhinja, zatim se odmara do 15h, nakon čega sam imao zadatak da ponovo čistim lišće, ali ovog puta na platou u hramu.

U 17h je dozvoljeno da se popije sok ili čaj, nakon čega sledi slobodno vreme za meditaciju i zatim noćna meditacija od 19h do 21h uz koju sledi i govor glavnog monaha.

Da se vratimo prvo nazad i uvidimo šta uopšte znači prosvetljenje (bar po mom razumevanju).

Po budističkom verovanju, svi mi živimo u ciklusu reinkarnacije, bezgraničnog točka ponavljanja rođenja i smrti. Kroz te živote iznova i iznova prolazimo kroz iskustva koja se ponavljaju, a najviše od svega kroz patnju. U ovom ciklusu se nalaze i sva mitska bića, kao i mali i veliki bogovi. Prosvetljena osoba je osoba koja uviđa prirodu tog točka reinkarnacije, da je sve iluzija i maltene izlazi iz tog kruga, postaje slobodna od ciklusa rađanja i smrti.

U budizmu je prva osoba koja je dostigla taj nivo svesti Buda, a nakon toga veliki broj njegovih učenika i učenika ove doktrine. Smatra se da ti ljudi imaju razne sposobnosti i uvide koje zapadni svet smatra ludilom, dok svaka osoba koja doživi ili upozna takvo iskustvo, nakon što se konstantno ponavlja, izlazi iz polja statističke greške i postaje jasna realnost, a pojedinima i cilj.

Ja tamo za sedam dana nisam stigao da se prosvetlim, što nije ni čudo jer je taj monah – monah već 63 godine. Ono što sam uspeo da doživim je mir, blizak kontakt sa ljudima koji su odlučili da se odreknu svega što imaju i više ne steknu ništa osim spoznaje života. Ovo mi je bila prilika da se presaberem, uporedim svoja dosadašnja učenja šamanizma i hinduizma i mapiram ih u odnosu na budizam.

Lekcije su bile brojne, a jedan od većih učitelja mi je bilo čišćenje lišća. Naime, ta tišina u manastiru, nasumično rasprostranjeno lišće na podu, svakodnevni drugačiji spoljni uslovi i unutrašnje stanje uz povremen „šćp” su me zalepili za sadašnji trenutak i podsetili na srednjoškolske dane dok sam veslao. Jer je jednostavnost misli u tom trenutku zapanjujuća, a imao sam i vremena da te misli zapišem i uporedim sa svakodnevnim životom.

• Sve je prolazno, sav naš trud nestane i pre nego što ga završimo.
  Kao što lišće padne svaki dan iznova i poništi sav moj napor, tako i u svakodnevnim aktivnostima, od nameštanja kreveta do posla – kako nešto dovedemo u red, tako red nestane i moramo da ga uspostavljamo ponovo. Ono što ostaje iza toga je zasluga i suma naših dela.
  
  
• Kad je sve već prolazno, možemo bar da to radimo kako treba.
  Ako već svaki dan čistim lišće i radim taj posao, mogu i da iznesem tu radnju na najbolji mogući način, uključim se u to, unesem neki smisao, lepotu ili uradim posao brže ili bolje.
  
  
• Gledaj svoja posla.
  Rad je lakši ako ga obavljamo kako treba, ne poredeći se sa drugima, a misli su mirnije i jednostavnije kada se posvetimo svom poslu i ne komentarišemo druge.
  
  
• Kako bismo krenuli ili prestali, moramo da presečemo negde.
  Kao što lišća ima beskonačno, tako i obaveza i posla ima beskonačno. Dovoljno je da odredimo šta ćemo uraditi za dati period i strpljivo da idemo ka cilju. Dan po dan.
  
  
• Interni uslovi utiču na naš rad, jer prosto ima dana kada nam se ne radi ništa.
  Tada je u redu usporiti, prihvatiti niže rezultate i prosto nastaviti drugom prilikom.
  
  
• Eksterni uslovi utiču na metod.
  Ako vetar duva zdesna na levo, tako i treba čistiti lišće. Tako je i sa drugim stvarima.
  
  
• Svaki dan smo drugačiji, tako i svaki dan zadatku možemo pristupiti na drugačiji način – nekad dostići bolje, a nekad lošije rezultate.
  
  
• Iznenada sav rad može da se obriše.
  Jedan dan sam očistio sve lišće, dunuo je vetar i plato je izgledao kao da nisam ni počeo. Pitao sam jednog monaha šta sada da radim. Rekao je: „Ništa, uradio si svoj posao, sutra ćeš opet.”
  
  
• Kada čistim svom snagom, brže se umorim, a lišće se zbog siline manje pomera. Kada koristim 80% snage, lišće se čisti brže, a ja mogu da radim isti posao znatno duže.
  

Dok su ove misli prolazile kroz moju svest, tako je i prošao moj ostanak u manastiru. Dok sam bio tamo, zbližio sam se sa dosta monaha, razgovarao par puta sa glavnim monahom i meditirao nekoliko desetina sati. Ovaj život, iako posvećen ličnom razvoju i miru, nije za mene – bilo je vreme da nastavim dalje. Da ponovo pređem granicu i stignem u Kambodžu i Angkor Wat, najveći kompleks hramova na svetu, ali o tome u sledećem putopisu.

Ukoliko te interesuje više ova tema, dostupan sam na Instagram profilu @niceshhh za pitanja i komentare.

Naredni putopis

Članak Tajland i život sa budističkim monasima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nove epizode ove društvene satire koja uspešno kombinuje dramatične i komične elemente izlaze ponedeljkom na striming platformi Max. Najavljeno je osam epizoda, što treću sezonu čini najdužom do sad. Čitajući komentare na društvenim mrežama, stekla sam utisak da se treća sezona najviše sviđa onima kojima se nisu toliko dopale prve dve. Mislim da znam razlog, budući da se i sama nalazim u ovom taboru.

Iako je protožrtva treće sezone Dženifer Kulidž koja se više neće vraćati u seriju, a prva zvanična žrtva muzika iz uvodne špice koja je promenjena na žalost većinske publike, mislim da serija odlično funkcioniše uprkos ovim gubicima. Mračnija je – više nema lika Tanje (u tumačenju Kulidž) da nam pruži pretežno komični oslonac, što ispade da i nije tako loše – i atmosferičnija zbog muzike i fotografije koji su ove godine savršeno uklopljeni.

Muziku komponovanu za seriju ponovo potpisuje genijalni Kristobal Tapija de Vir i nakon što se udubite u numeru sa nove uvodne špice, shvatićete da sjajno paše uz radnju treće sezone. Što se tiče muzike pozajmljene od drugih autora, mnogi su očekivano pozitivno reagovali na Khruangbin, ali mene je za sad oduvala tajlandska obrada Black Sabbath, kao i uvodna pesma Made in Thailand benda Carabao.

Reditelj i scenarista serije Majk Vajt je u intervjuu za Njujorker rekao da nova sezona govori o smrti (kao da prve dve nisu?) i da je tmurnija od prethodnih. Ova promena u tonu vidi se već u otvaranju prve epizode: za razliku od prve dve sezone u kojima junaci komentarišu/otkrivaju mrtva tela sa bezbedne udaljenosti, treća sezona nas baca u napetu situaciju ubistva koje je u toku i u kojoj ne samo da nije jasno ko su žrtva i počinilac, nego ne znamo ni da li će lik koji nas uvodi u priču preživeti.

U ovoj uvodnoj sceni ujedno je prikazan i posprdni zaokret ka zapadnjačkoj spiritualnosti u ovoj sezoni: junak se moli Budi kao da je Isus.

Što se tiče razvoja likova, mislim da je dobitna kombinacija to što gosti hotela Beli lotos stupaju u kontakt jedni sa drugima, za razliku od druge sezone gde je svaka grupa imala odvojene avanture. Takođe, treća sezona ima možda i najbolju glumačku postavu do sad. Bilo je i većih imena u prethodnim sezonama, ali u ovoj kao da svi kolektivno čine jači tim.

Iako su likovi namerno odvratni kao i svake sezone, prosto nema frakcije koja mi nije zabavna za praćenje, dok sam se u ranijim sezonama dosađivala tokom segmenata manje zanimljivih karaktera. Za vreme pisanja ovog teksta emitovane su samo dve epizode, ali mislim da je to sasvim dovoljno da se upoznamo sa likovima i da spekulišemo ko će stradati ove sezone. Pa, da počnemo!

Rik i Čelsi – tim „Ja baraba, a ti vila”

Ne znam kome je palo na pamet da upari Voltona Goginsa i Ejmi Lu Vud, ali zahvalna sam im onoliko! Najbolji par u seriji do sad, deluju potpuno neskladno, a u stvari sve ima smisla. Rik je star i mrzovoljan, Čelsi je mlada, pričljiva i vedra. Iako je prvobitna svrha ovog para da nam približi Tanjinog muža Grega (Džonatan Gris), Čelsi i Rik imaju super dinamiku, što međusobno, što sa drugim likovima. Posebno mi se dopada Rikov govor tokom meditacije u drugoj epizodi kojim je zatekao čak i „mudru Indijku”, kako kaže Čelsi.

S obzirom na to da nam je nagovešteno da je Rik kriminalac (potencijalno plaćeni ubica), a Čelsi je prisustvovala pljački u drugoj epizodi, ne verujem da će ijedno od njih biti žrtva sa početka sezone. Rik možda nagrabusi, ali mislim da će to biti negde izvan hotela, dok bude tražio svoju žrtvu. Što se tiče Čelsi, mislim da bi bilo repetitivno da se opet nađe u opasnosti, ali možda grešim.

Ratlifi – tim „Svaka porodica je nesrećna na svoj način”

Mater familias Viktorija, u tumačenju sjajne Parker Pouzi, pri upoznavanju sa jednom od zaposlenih izjavljuje kako je njena porodica normalna kao i svaka druga. Ne samo da nam je već nakon 15 minuta prve epizode na nivou zdravog razuma jasno da ovo nije tačno, već treba da nam bude jasno i po zakonima dramaturgije. Kad god se pojavi neka ovako direktna tvrdnja u dijalogu, gotovo je sigurno da će biti opovrgnuta budućim događajima.

U ovom slučaju, uverena sam da će doći do incesta koji bi postideo i Targarjene, samo još ne mogu da prokljuvim između koga. Da li će najstariji brat Sakson (Patrik Švarceneger) koji deluje kao da sluša Džoa Rogana i čita Džordana Pitersona, imati seks sa sestrom, bratom ili čak Viktorijom, videćemo. Na Reditu je neko postavio teoriju da je Sakson možda Timotijev (Džejson Ajzaks) sin iz prvog braka i da mu Viktorija nije biološka majka, što bi njihov seksualni kontakt učinilo podnošljivijim.

Nešto jezivo se definitivno dešava sa Saksonom (koga mladi Švarceneger glumi toliko dobro, da mislim da ni ne glumi!), a nakon što je Viktorija u drugoj epizodi ispričala kako ju je brat maltretirao, deluje mi da bi ona mogla biti žrtva zlostavljanja i da je to razlog zašto je stalno uspavana lekovima. Ili ne može da podnese svoju prošlost ili ne može da podnese sadašnjost svoje dece ako je provalila da se među njima nešto dešava. Što se tiče ubistva na kraju, mislim da niko u ovoj porodici neće biti ubijen (nije li incest dovoljan!), osim možda Timotija kome su propale sve lađe. Pitanje je samo da li će biti ubijen svojom ili tuđom rukom, a bilo bi ironično kada bi se ispostavilo da ga je Viktorija ubila u snu.

Džeklin, Kejt i Lori – tim „Drugarice, lažljivice”

Iz rubrike „three white bitches telling each other exactlyyy” stižu nam tri celoživotne drugarice od kojih jedna kao da malo drži sveću drugim dvema. Reč je o Lori koju glumi moja miljenica Kari Kun i koju sam jedva prepoznala kao plavušu. Lori deluje nesrećno, što zbog trenutnih životnih okolnosti, što zbog distanciranosti od svojih drugarica.

Pozdravljam to što već u drugoj epizodi kreće u napad na savezništvo svojih prijateljica i obožavam to što svaka od njih ogovara svaku od njih. Njih tri kao da su učesnice nekog rijalitija koje pokušavaju da ostanu što duže u igri šikanirajući ostale takmičare. (Ovo ne treba da nas čudi jer je Majk Vajt veliki ljubitelj rijalitija, a i sam je učestvovao u emisijama The Amazing Race i Survivor.)

Jedva čekam da vidim šta će biti dalje i koja će kojoj zabiti nož u leđa. I metaforički i doslovno. Stvarno mislim da od ovih žena možemo sve da očekujemo, i da neka od njih umre, i da neka od njih počini ubistvo. Deluje mi kao da su spremne na sve i zato su najopasniji trio ove sezone.

Belinda – tim „Zar za mene nema sreće”

Osim Grega, Belinda (Nataša Rotvel) je jedini stari lik, konkretno iz prve sezone. U ovoj sezoni ima i autsajdersku i insajdersku poziciju: gost je u hotelu, ali tu je iz poslovnih razloga. Ona je jedna od retkih pristojnih osoba u ovoj seriji i stvarno bi mi bilo žao kad bi joj se nešto desilo, jer stvarno nije zaslužila. Naročito jer je njen sin taj koji otkriva mrtvo telo na početku sezone. Bilo bi previše okrutno i za nju, i za njega, i za nas, kada bi to telo bilo njeno.

Verujem da ćemo biti pošteđeni, ali ne i Greg. Uverena sam da će ga se Belinda setiti vremenom, samo ne znam da li će ukačiti da je prevarant i da li će to prepoznavanje imati ikakve posledice po Grega. Nadam se da hoće! Kao što se nadam da će se Belinda smuvati sa Pornčajem (Dom Hetrakul), zgodnim tajlandskim kolegom koji je uči novim tehnikama masaže koje može da primeni kod kuće. Budo, budi milostiv!

Osoblje hotela – tim „Sa Tajlanda moji, znaš ti dobro koji”

Apsolutno svi iz tajlandskog osoblja su mi simpatični. Ali svi! Ubedljivo najveća zvezda u seriji je Lalisa Manobal, članica korejske pop grupe Blackpink koja glumi Muk, ambicioznu i dobrodušnu (a možda i ne toliko?) devojku u koju je zaljubljen portir Gajtok (presladak Tayme Thapthimthong), koji kao da je ispao iz srednjovekovnog koncepta viteške ljubavi.

Glamurozna i samouverena vlasnica hotela Sritala (Lek Patravadi) odlično je uparena sa izbezumljenim menadžerom hotela Fabijanom. Njega neverovatno dobro glumi Kristijan Fridel. Ne pojavljuje se mnogo, ali u svakoj sceni je efektan. A kad sam shvatila da je to isti glumac iz filma Zona interesa, mozak mi je eksplodirao!

Ubeđena sam da su za pljačku iz druge epizode i napad na Gajtoka odgovorni telohranitelji Sritalinog muža, i da je u to upleten Valentin (Arnas Fedaravicius), hotelski savetnik za velnes poreklom iz Rusije. (Iskreno mi je žao što Miloš Biković nije glumio u ovoj sezoni, makar i u stereotipnoj ulozi Rusa negativca. Mislim da bi se mnogo bolje snašao od glumca koga su na kraju izabrali.)

E, sad, da li je i Muk upletena u tu priču,videćemo. Što se tiče ubistva sa početka/kraja sezone, mislim da apsolutno svako može biti i žrtva i počinitelj, ali nadam se da će biti pošteđeni. Još uvek nisam prežalila Armanda iz prve sezone!

Tim „Majmunska posla”

Iako deluje kao šašava ideja, ovo je najbolja teorija do sad. S obzirom na to da su se ubistva i u prvoj i u drugoj sezoni desila slučajno (ako zanemarimo Tanjin pokolj pre nesreće), bilo bi očekivano kada bi se to desilo i u ovoj. Apsolutno mogu da zamislim situaciju u kojoj je neko (Rik, Timoti, Valentin, pa možda i Gajtok Ili Sritala) ostavio ili izgubio pištolj, a onda su ga majmuni našli i započeli haos. Naročito jer mi niko od gostiju ne deluje kao masovni ubica, osim možda Saksona u nekoj ekstremnoj situaciji.

Kada malo obratite pažnju, videćete da se majmuni stalno pojavljuju i pominju. Belindinog sina majmuni ometaju u meditaciji na početku prve epizode. Kada Lori kuca na vrata u drugoj epizodi, jedna od prijateljica kaže da je mislila da je majmun to uradio. Na prelazima scena stalno nam se prikazuju kamene statue majmuna, a i u uvodnoj špici ima prikaza majmuna u borbi sa ljudima.

Kao što je u drugoj sezoni špica implicirala da će akcenat biti na seksu, tako ove godine imamo špicu u kojoj se priroda postepeno okreće protiv ljudi. Ima nekoliko scena u kojima majmuni, ribe i nešto nalik zmaju – možda gušter? – napadaju ljude, ili se pak brane od njih. Ovome u prilog idu i dugi kadrovi (nakon špice) koji nam prikazuju drveće, vodu i životinje. Bilo je toga i ranije, čak i kadrova u kojima kamera pluta u vodi (proverila sam), ali u ovoj sezoni koja počinje tako kako počinje, ovakvi kadrovi – premda prelepi – deluju zloslutnije. (Kao i muzika!)

Ne zaboravimo i to da u prvoj epizodi jedna od zaposlenih upozorava Ratlife da ne jedu voće sa drveta pong-pong jer je otrovno. Deluje mi da priroda preti sa svih strana, ostaje još da vidimo koja će prevagnuti. Ako se ispostavi da je sve to ipak samo „crvena haringa”, biću baš razočarana.

A šta vi mislite? Koji su vaši favoriti, ko će preživeti, a ko umreti? Pravda za majmune!

Članak The White Lotus: U mračnim kandžama prirode i društva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovih dana je i mesečak dana od kako nas je napustio jedan od najvećih igrača filmske umetnosti svih vremena, Dejvid Linč i gomila filmofila širom sveta je posvetila ceo februar pregledavanju njegovog celokupnog stvaralaštva.

Trebalo je da vidite redove ispred Kinoteke u Kosovskoj ovih dana, jer se se emitovala Linčova retrospektiva filmova, iako se njegovi filmovi relativno često puštaju po svim filmskim stecištima grada gde se puštaju nešto stariji (za dž) naslovi.

Znam svakako da ja jesam proveo februar gledajući Linčove filmove, ali neću da se rasplinjujem sad o tome, već ću se upututi ka jednom delu. U stvari ne ni ka delu, koliko ka jednom liku i glumcu koji to gotovo i da nije, ali je postao za određu grupaciju ljudi svetski poznat.

Ako vam pomenem ime Frenk Silva, to mnogima ne drmusa zvonce iliti ring a bell. Međutim, ako kažem Bob iz Twin Peaks-a mnogima će da se cimne desno rame, štrecne i preskoči srce. Naravno, neki će biti u fazonu da prepoznaju ime, ali da im nije jasno odakle taj hajp, ali ovo nije priča za njih.

Moja povezanost sa ovim likom datira baš rano. Sa premijernim prikazivanjem ove serije. Što znači u zadnjim danima Jugoslavije, ali one prave, što se raspala s početka devedesetih. Naime, Twin Peaks je vrlo brzo našao svoj put sa američkog TV-a na jugoslovensku.

Serija o ubijenoj srednjoškolki koju rešava FBI u malom pitomom gradiću koji iza svojih belih ograda i zavesa krije mračne tajne i priče o iskonskom zlu je zaintrigirala ceo svet, pa tako i Jugoslovene koji su se primli da u noćnom programu gledaju sve ono što je i ostatak sveta već odgledao, ali sa samo par meseci zakašnjenja.

E, sad, ja sam imao svojih četiri, do pet godina, a moji roditelji su bili svakako mlađi nego ja sad, i sa ove distance mogu da kažem, dva potpuna morona. Naime, moja mama je bila veliki fan, ali se plašila gotovo svega u vezi sa ovom serijom. Moj tata je mrzeo sve što vuče kao hororu, čudnom i blesavom, i sve ga je neviđeno iritiralo u vezi sa ovom serijom.

Vratimo se na pomenutog ubicu Boba, dugokosog nakeženog tipa koji je nosio farmerke i teksas jaknu, izgledajući kao da je sklopio kompletić koji će prošetati do obližnjeg dragstora i sabiti 7-8 zidaraca. Kao što sam pomenuo, moja mama se toliko plašila svega u toj seriji, a pogotovo njega, da nije smela sama u WC da ide posle epizode.

E, sad, da bi joj moj ćale objasnio kako nije normalna i kako apsolutno nema smisla to što radi, rešio je da je ubedi tako što će meni, u repriznom terminu preko dana, prikazati epizodu sa Bobom čisto da bi dokazali kako ona nije normalna osoba.

Ona nije normalna svakako, ali ne zbog toga što se plaši, već zbog toga što je pristala na ovo. I tako sam ja ‘91. prvi put ugledao verovatno svoj najveći filmski strah, zbog kog sad, na domak četrdeserte i dalje kad imam košmare na razne teme, u nekom uglu mog sna se emituje neka od epizoda ove Linčove serije, i baš epizoda sa sedokosim čudovištem.

Epizoda je (kasnije sam utvrdio na osnovu nekih sitnih tragova koje je moje petogodišnje biće umelo da upamti) ona u kojoj Džozi, lik koji tumači Džoan Čen, umre od nekakve srčke i ostaje zaglavljena u fioci sobe u hotelu zauvek (da, ako se ne sećate, ovo se stvarno desilo), nakon čega iza kreveta promili Bob i krene da vrišti nešto na Kupera.

Ja sam, naravno, urlao od plakanja te ‘91. Nekoliko puta kasnije kad sam gledao seriju nije mi bilo svejedno. Nekoliko puta jeste. Sad kad sam je gledao ponovo, pre neki dan, više sam razmišljao o toj nekoj čudnoj (linčovskoj) povezanosti te scene i celog mog života, i odakle su možda razne neke fobije ili razočaranja krenula.

Moji roditelji su shvatili da su pogrešili, ali su tu priču na porodičnm i prijateljskim ručkovima pričali kao – jao, mi ludaci, zamisli šta smo uradili. I svi su smejali. Meni ništa nije bilo tad smešno. Sad mi malo jeste. Svakako bih voleo da mogu da im retroaktivno pozovem socijalnu službu.

Ono što mi samo nikad nije bilo jasno je – okej, Bob je bio taj glavni negativac koji je i pravljen da bude strašan i horor, u svom tom kreveljenju. Ali scene u kojima se on pojavljivao, nikad nisu bile kao – e, evo, sad je došao ovaj lik. On je umeo da ugmiže u scenu, da upadne, da izleti iz ogledala. Sam način na koji ga je Linč ubacivao nije bio za pokazivanje detetu, pa čak i da je mnogo manje strašno izgledajući lik. Branko Kockica da se pojavi na isti taj način izazavao bi traume, a kamoli Frenk Silva.

A kad smo kod Silve, verovatno mnogi od vas hard core fanova znaju, ali on je svoju ulogu dobio prilično slučajno, i to nije jedna od onih laži od pre interneta, već je više puta proverena i ispričana. Prvi put smo njegovo nasmejano lice mogli da vidimo najslučajnije moguće u odrazu ogledala na kraju pilota serije, kad je majka Lore Plamer buni nakon košmara. Silva je radio kao dekorater na snimanju i kamera ga je uhvatila kao što se relativno često dešava sa raznim radnicima na setu.

Tek kasnije na snimljenom materijalu je Linč video da mu se nešto odsijava u ogledalu i to je ostavio. Obratio se dekorateru kog je kamera sninila, pitao ga je da li je glumac, što se slučajno ispostavilo da jeste, dao mu instrukciju da čučne iza kreveta Lore Palmer i da izgleda uplašeno.

Od tog materijala je nastala scena koja je ostala u epizodi kad Boba prvi put vidimo u još jednoj viziji Lorine majke, ali i nešto produženije scene koje su završile kako i po prvi put u Kuperovom snu, tako i u produženom pilotu koji je postao i TV film za internacionalno prikazivanje, a koji ste mogli devedesetih da iznajmite u video klubovima i da se još više zbunite krajem, jer on celu priču završava nakon prve dve epizode sa improvizovanim završetkom koji je Linč usnimio za svaki slučaj, ako nikad ne dobije ostatak serije.

Da li je Bob bio oduvek u scenariju, Linč nije odgovorio u intervjuima, ali kroz celu ovu priču možemo da zaključimo da je svakako sam koncept bio nešto drugačije zamišljen, jer je reditelj usred snimanja skontao da ima jezivog dekoratera u ekipi. Inače, Linč je često skupljao razne slučajeve koje je nalazio pored puta na svojim snimanjima i davao bi im po par sekundi u svom filmu. Silva je tu možda najviše profitirao, jer je dobio svoje gostujuće mesto u svim bitnim epizodama, ali i gotovo pa ulogu u filmu Fire Walk With Me, koji je pratio poslednjih sedam dana života Lore Palmer.

Silvina priča pre svega toga je bukvalno, jedan kroz jedan, priča koju smo čuli ili gledali milion puta o glumcu bez posla. Glumcu koji je kao klinac imao teatarsko iskustvo, učio da bude taj lik koji će po daskama koje život znače da pleše, igra, peva, zabavlja i rastužuje i koji nakon tečaja plesa i glume nije dobio priliku za to. Da bi preživeo, morao je da počne da radi kao deo tehničke ekipe koja radi lake i teke fizičke poslove na snimanjima.

Sa Linčom je prvi put sarađivao na Dini, a onda i na Plavom somotu, pa čak i na Wild at Heart koji je nastajao dok se Twin Peaks prikazivao, pa je Silva bio „zvezda“ koja radi kao dekorater seta. Linč je pomerao, vraćao, smišljao scene za vreme samog snimanja. Frenk Silva je pomerao stvari. Bukvalno. Često je, da bi kamera klizila kroz prostoriju, Frenk išao iza ili ispred i gurao bi stvari, tako da je vrlo moguće da Twin Peaks nije njegovo prvo upadanje u kadar, i ko zna da li je Linču možda nekad ranije sinulo lice Frenka Silve u nekoj viziji.

I pre Wild at Heart, Frenk je radio fizičke poslove po raznim indie projektima, jer niko nije verovao da će Twin Peaks imati taj kultni status i toliko veliku popularnsot. Pored svega toga, ono što se ne uklapa u našu viziju o ubici Bobu i svoj toj jezi koju je taj lik nosio sa sobom, glumci i prijatelji su Silvu opisivali kao finog i dobroćrudnog lika, punog duha i humora.

Ipak, možda i najbizarnije, Frenk je bio odličan flamenko plesač. Možda mi je ova trivija koju sam saznao pre nekoliko godina pomogla da se malo manje plašim Boba u životu. E da mi je ćale, dok me je smirivao u petoj godini dok sam plakao, tad objasnio – ali sine, on pleše flamenko i jako je fin, možda bih tad rekao – a pa dobro, onda okej, onda nam nije potreban ovaj incident.

Ipak, Silva nije postao zvezda, postao je taj simbol zla na kog su odlepljivali fanovi kojih je ipak, kako se serija odmotavala, bilo nažalost sve manje. Ostali su pravi zagriženi koji i danas imaju memorabilije i posećuju festivale. Znači prava raja, a vremenom su brutalnostima i bizarnostima oterane domaćice i kamiondžije iz Ohaja i Floride od ove serije.

Silva je zbog rada na Twin Peaks-u, ali i kasnije Fire Walk With Me, posećivao i druge zemlje sveta. U Japanu i Franscuskoj je bio zvezda na premijerama i zabavama. Prigrlili su ga i metalci i horor fanatici. Pojavio se u spotu za grupu Antrax i samo tamo. Naletećete na info da se Silva kezi i u spotu za Black Hole Sun Soundgarden-a, ali Kris Kornel i drugari nisu doveli Boba da im se kezi u ogledalu, već su doveli neku jeftiniju kopiju.

I pored svega toga, stvari nisu bile najbolje za Frenka. U jednom trentuku je, kako pričaju njegovi prijatelji, nestao sa lica zemlje, a kad se konačno pojavio, postao je beskućnik, imao je problem sa težim drogama i dobio je AIDS, od čijih je posledica i preminuo 1995. Međutim, i to nije bila dovoljno velika vest, pa su mnogi rendom turisti u svetu Twin Peaks-a očekivali da se i on pojavi u novoj sezoni serije snimljenoj 25 godina kasnije. Mogli su samo da vide stare snimke i kraj druge epizode u kojoj smo dobili posvetu In loving memory of Frank Silva.

Na kraju, pričajući ovu priču, zvuči malo uber hipsterski da priznam da najveći negativac i babaroga kog sam se plašio celog života nije ni Fredi, ni Džejson, a bogami ni It (koji je na visokom drugom mestu), likovi iz horora kojih su se mahom plašila deca moje generacije, već set dekorater na seriji o crnoj kafi, piti od višanja i zlim duhovima koji opsedaju ljude malog mesta, ali tu smo gde smo, prijatelji.

Ipak, ne mogu da se ne otmem utisku da zbog priče i načina na koji je ušao u moj život, poput vatre koja je hodala, Linčov svet, Frenk Silva i Bob su izabrali mene koliko i ja njih. Zlo, strah, mrak koji se krije iza prvog pogleda, Linč je pokušavao da približi svakom od nas. Da bismo ga, pre svega, upoznali, da bi nas upozorio, ali i da bismo ga se manje plašlili kad dođe taj trenutak da se na ovaj ili onaj način borimo protv njega.

Članak Kako smo se plašili Tvin Piksa se pojavljuje prvo na Oblakoder.