Stefan TićMi: Pisanje je beskrajno letenje kroz sebe do sebe

Stefan TićMi je mladi pisac iz Leskovca. Iza sebe ima knjigu poezije „U’vatile me lutke“ a nedavno je objavio svoj prvi roman Ja sam Akiko za koji naši pisci kažu da je novi Mali princ. Igrajući se rečima, a i osmesima čitalaca Stefan nastavlja da oduševljava svojim ogromnim talentom. Ako ga nekada sretnete na ulici, nikada ga nećete zaboraviti. Setićete se izgleda jednog košarkaša i mudrosti jednog pesnika. Kada ga sretnete nasmejte se i ne morate ništa da izgovarate, on će vam uzvratiti osmeh kao da se već ceo vek znate.

Ko je Stefan Mitić i zašto TiĆmi?

Stefan Mitić je osoba koja se nalazi između užurbanosti raznosača pica i smirenosti baka koje u letnjim baštama jedu sladoled i ne mare ni za šta. Izgovarajte brzo tićMitićMitićMitićMitićMitićMi tićMitićMitićMitićMitićMitićMi i biće vam malo jasnije.

Da postoji neka izmišljena profesija, koja bi bila tvoja?

Bilo bi lepo kada bi se gorska služba za spašavanje spustila u gradove. Više izgubljenih ljudi po gradovima nego na planini.

Dve omiljene reči?

Nebožder. Bremeplov. Kakva slučajnost, obe počinju na Š.

Kako bi opisao svoj proces stvaranja? (recimo, aktuelne knjige ,,Ja sam Akiko”)

Pisanje je letenje na ćilimu od zemlje jer pisanje treba da te uzdigne u najlepšem mogućem smislu te reči ali da pritom ostaneš obema nogama čvrsto na zemlji. Pisanje je beskrajno letenje kroz sebe do sebe. Ja nikada nisam napustio školsko igralište samo sam u njega uneo metafiziku, literaturu i bobičasto voće, ja se igram kroz književnost, moj proces stvaranja je jedna predivna igra povezivanja naočigled nepozvenih stvari i kao da time povezujem sebe, šav po šav, jer sam parampračadast.

Da možeš nešto da promeniš/ dodaš/ oduzmeš na književnoj sceni Srbije – šta bi to bilo?

Dodao bih malo tucane paprike iz Lokošnice, malo peršuna i malo soli, oduzimao ništa ne bih.

Da je sutra smak sveta i da za deset minuta treba da održiš govor koji se prenosi na nacionalnoj televiziji, šta bi rekao ljudima?

Dragi moji, mi živimo smak sveta, kao što već znate, ali On nam konačno sutra dolazi, dočekaćemo ga u narodnoj nošnji sa slatkom od šljiva i pogačom. Neka je dobrodošao. Nek se ne izuva. Ovoj planeti svakako treba reset i ponovno ažuriranje. Ne brinite, nećete preživeti, nismo ni stvoreni da preživimo nego da preživljavamo. Molim vas, zagrlite nekoga koga volite, zagrlite ga toliko jako da vam se kosti isprepletaju. Od sutra smo prašina.

Ko je/šta je neiscrpan izvor inspiracije?

Ljudi.

Divne se stvari dešavaju u vezi sa Akiko po našoj zemlji, reakcije su odlične. Pamtiš li neki komentar na knjigu koji ti je posebno drag?

Jedna devojka je čitala pevajući ili pevala čitajući „Akiko“ svojoj ćerkici, a onda je dala mužu svom da pročita i njegov komentar nakon čitanja je glasio: U kakofoniji zvukova on je *kuc* (božjim) noktom o obod kristalne čaše.

Kako vidiš sebe u budućnosti?

Ne vidim se ni danas, a kamoli za hiljadu, hiljadu godina.

Za kraj, da li bi podelio sa nama neki od omiljenih citata ili delova iz neke knjige?

Junak našeg doba, Ljermontov:

Moguće je da ću sutra umreti i na zemlji neće ostati niko ko me je potpuno razumeo. Jedni će me smatrati gorim, a drugi boljim nego što sam.
Jedni će reći da sam bio dobar čovek; drugi, da bejah propalica.
Ali oba će mišljenja biti jednako pogrešna.

Autorka teksta: Natalija Aleksić