AI slike često imaju cilj da nas obmanu i promene našu percepciju stvarnosti, ali, srećom, iako tehnologija napreduje, algoritmi za generisanje slika i dalje prave specifične greške koje nam mogu poslužiti u razotkrivanju veštačke inteligencije.

Na šta da obratite pažnju? 

Pre nego što posegnete za specijalnim alatima, pažljivo posmatrajte. AI generatoru su i dalje neprecizni: 

• Šake, prsti i stopala: Ovo je i dalje najveća Ahilova peta veštačke inteligencije. Često ćete videti previše prstiju, neobično savijene zglobove, čudno srasle šake ili potpuni nedostatak simetrije na rukama.
• Tekstura kože i kosa: Koža može izgledati previše glatko, poput plastike ili porcelana, bez ijedne pore ili bora. S druge strane, pramenovi kose se često “gube” i čudno stapaju sa pozadinom ili odećom.
• Asimetrija detalja i pozadina: Pogledajte nakit, naočare za sunce, simetrične minđuše ili kragne na košulji. AI često zaboravi da leva strana mora da prati desnu, pa ćete naočare sa različitim okvirom ili asimetrične kragne videti češće nego što mislite. Pozadine su takođe rizične – ljudi u pozadini mogu imati mutna, deformisana lica ili besmisleno prepletena tela.
• Nerealno svetlo i senke: Proverite da li senke prate izvore svetlosti na fotografiji. Ponekad objekti bacaju senke na pogrešnu stranu, ili svetlo pada pod uglom koji fizika ne poznaje.
• Tekst i natpisi: Ako se u pozadini fotografije nalaze ulični znakovi, natpisi na radnjama ili slova na majici, pogledajte ih pažljivije. AI obično generiše lažni, nečitki “jezik” koji liči na nasumične simbole ili iskrivljena slova.

Alati koji rade umesto nas: Kako tehnologija hvata AI?

Ako niste sigurni golim okom, na raspolaganju su vam besplatni onlajn alati i metode pretrage koji vam mogu pomoći da otkrijete poreklo fotografije:

• Obrnuto pretraživanje slika (Reverse Image Search): Upotrebite Google Lens da proverite gde se sve fotografija pojavljuje na internetu. Ako je originalno objavljena na sajtu koji pravi šale, stock platformi za generisane slike ili je povezana sa izveštajima o lažnim vestima, brzo ćete ući u trag istini.
• Specijalizovani AI detektori: Postoje platforme poput DeepAI Image Detector, Winston AI, ZeroGPT i mnoge druge koje analiziraju piksele i šablone nevidljive ljudskom oku i daju procenu kolika je verovatnoća da je fotografiju kreirala mašina.
• Provera metapodataka: Fotografije uslikane pravim kamerama u sebi nose digitalni zapis o aparatu, otvoru blende, lokaciji i vremenu nastanka. AI slike često nemaju ove podatke ili sadrže specifične digitalne potpise softvera u kojima su napravljene.

Uprkos svim alatima, vizuelna pismenost, na koju smo se oslanjali decenijama, više nije dovoljna odbrana. Nova era zahteva novu vrstu pismenosti: umesto pitanja „da li ovo izgleda stvarno?“, moraćemo da naučimo da pitamo „odakle ovo dolazi i ko stoji iza toga?“ i to je možda i najše najveće oružje u odbrani od manipulacije kroz veštačku inteligenciju.

Naslovna ilustracija: Olga Đelošević

Članak Kako proveriti da li je fotografija AI? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne, samo ne da izađem da se pozdravim sa rodbinom. Ma izađi, kad ti kažem. Istog trenutka nemaš izbora sem da polako kreneš u svoju „diplomatsku misiju“ ljubljenja nepoznatih ljudi koji ti se smeše sa vrata i govore: „Jao, vidi kolika si porasla, ista mama!“, iako te vide prvi put u životu.

Naravno, niko nikada nije stradao od tri obavezna poljupca u obraz nepoznatoj tetki iz unutrašnjosti. Iako te proguta talas neprijatnosti, mala sedmogodišnja Marija je bar malo srećnija kada vidi da danas istu tu scenu mnogobrojni influenseri i mim stranice interpretiraju kroz humor i šalu. Sudeći po broju reakcija, komentarima i šerovanjima, jedno je sigurno – ako si rođen na Balkanu, morao si da prođeš ovaj transfer blama. I ne samo ovaj, već ceo spektar različitih situacija koje odrastanje u ovoj zemlji nosi sa sobom.

Neke od tih situacija su manje bezazlene od ovih, neke sa sobom nose duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce koji su prisutni u društvu, neke govore o decenijski prisutnoj ksenofobiji, homofobiji i xy fobiji.

Iako sam odrasla osoba, ipak, što bi Elena Kitić rekla, još uvek me, lome fobije, ali kada vidim da ih neko interpretira kroz za mene, jedan od najuzvišenijih formata humora – mim, ne mogu da kažem da mi ne bude lakše. Ne samo da mi je lakše, nego i lakše uočavam šta je sve i koliko je problematično ono što se dešava u mom okruženju. Mim svim predrasudama, stereotipima, fobijama i svim drugim osnovnim jedinicama građe i funkcije života na ovoj planeti, daje lice, upire prstom u njih i samim tim, kroz smeh, vrlo perfidno i suptilno – utiče na publiku da preispita ova obrasce i doživi ih kao nešto što je prisutno, ali ipak – lejm da se radi.

Meme who?

Ništa me toliko ne razoruža, nego kada drugarici prepričavam mim. Da li postoji način na koji se to uopšte radi? Kroz prepričavanje, sam mim gubi na svom humoru bar za 50%. Isto tako, nije ga baš lako ni definisati, ali zato imamo Oksfordski rečnik koji ga vidi kao sliku, video-zapis ili tekst, obično humorističnog karaktera, koji internet korisnici kopiraju i dele, često uz manja variranja ili izmene. I sigurno smo svi videli šta je mim i kako izgleda. Ali, ukoliko nismo, nećemo ni razumeti šta je iz ove definicije, već je bolje slediti onu dobru mantru kada objašnjavaš društvenu igru, pa kažeš: bolje da počnemo da igramo, pa ćeš da ukapiraš.

Sam termin prvi je upotrebio britanski evolucioni biolog Ričard Dokins (Richard Dawkins) 1976. godine u svojoj knjizi Sebični gen. Dokins je, sudeći po Britanici, mimove (od grčke reči mimema – imitirano) zamišljao kao kulturni parnjak biološkim genima i posmatrao ih je, slično „sebičnim“ genima, kao entitete koji upravljaju sopstvenom reprodukcijom i tako služe sopstvenim ciljevima. Podrazumevano u tim terminima, mimovi nose informaciju, replikuju se i prenose sa jedne osobe na drugu, uz sposobnost da evoluiraju.

Vremenom, kako se internet kultura razvijala, mimovi su postali njen deo i njihova popularnost je rasla. Mimovi zadiru u onlajn kolektivnu svest i često se nazivaju digitalnim folklorom. „Možemo videti ne samo nove načine na koje ljudi rade stvari ili se izražavaju u javnosti, već i neke od tema, strahova ili želja koje ljudi imaju. Sve ove složene teme ogledaju se u stvarima kao što su mimovi“, ističe Paolo Gerbaudo, predavač digitalne politike i direktor Centra za digitalnu kulturu na Kraljevskom koledžu u Londonu (King’s College London).

Iako je mnogima prva aocijacija na mim zabava, autori Habibullah Ibrahim Mahmoud i Bashiru Amoda Ajijola ističu da su mimovi prerasli okvire običnog internet humora i postali moćni instrumenti političkog angažmana i otpora:

„Mim-kultura, nekada smatrana trivijalnim segmentom internet humora, izrasla je u moćno sredstvo političkog angažmana, posebno među mlađom populacijom širom sveta. Mimovi, kao reproduktivne kulturne jedinice koje kombinuju tekst i sliku, pojednostavljuju složena politička pitanja u emotivno nabijen sadržaj koji se lako deli.“

U pejzažu onlajn komunikacije koji se neprestano razvija, mimovi su se pojavili kao moćna sredstva za uticanje na javno mnjenje. Ne samo da su jedan od najduhovtijih alata za izražavanje, već su i alat putem kog, suptilno ili manje suptilno, utičemo i na mišljenje korisnika.

Nisam to što misliš, samo jedan meme

I dok nam se na prvi pogled čini da su internet-mimovi samo bezazlena zabava koja služi za razbibrigu tokom pauze za ručak, istraživanja pokazuju da se iza njih krije mnogo moćniji mehanizam. Kako u svojoj analizi za BBC ističe novinarka i istraživačica Helen Brown:

„Na površini, internet-mimovi su višeprisutni izvor lake zabave… Međutim, mimovi imaju i svoju ozbiljnu stranu. Oni su jezik sami po sebi, sa sposobnošću da nadilaze kulture i grade kolektivni identitet između ljudi. Ove deljive vizuelne šale takođe mogu biti moćna sredstva za samoizražavanje, povezivanje, društveni uticaj, pa čak i političku subverziju.“

Najbolji primer kako naizgled bezazlen vizuelni format postane subverzivno oružje jeste slučaj iz Kine 2018. godine, tokom globalnog #MeToo pokreta. Suočene sa oštrom državnom cenzurama i blokiranjem klasičnih haštagova, kineskinje su morale da pronađu alternativni način da podele svoje priče i umreže se. Odgovor se krio u slici crtanog zeca pored činije pirinča. Kada se te dve reči izgovore na mandarinskom, one zvuče isto kao „mi tu“ (Me Too), pa je tako ovaj vizuelni mim postao šifrovani jezik otpora. Slika je delovala potpuno bezazleno za cenzore, ali je unutar potlačene zajednice uspela da probije zidove tišine i pokrene masovnu solidarnost.

Samo još jedan od primera kako su mimovi pokrenuli društvenu diskusiju se dogodio 2015. godine, kada su naučnice delile ironične mimove na kojima su u laboratorijskim mantilima i zaštitnoj opremi, uz haštag #distractinglysexy (uznemirujuće seksi), kao odgovor na komentare o „devojkama“ u laboratorijama koje je izrekao dobitnik Nobelove nagrade Tim Hant (nakon što je izjavio da je problem sa ženama u labarotoriji to što se muškarci u njih zaljubljuju, zaljubljuju se one u njih, i plaču kada ih kritikujete). Haštag je za samo nekoliko sati prikupio više od 10.000 objava na društvenim mrežama i doveo do širih razgovora o seksizmu u nauci u mejstrim medijima.

Da mimovi nisu samo puka zabava, već ozbiljan globalni jezik otpora, pokazuje i istraživanje tehnološke i digitalne stručnjakinje An Xiao Mine u njenoj knjizi Memes to movements : how the world’s most viral media is changing social protest and power. Kroz analizu pokreta širom sveta, Mina naglašava da su mimovi zapravo „ulična umetnost na internetu“ – posteri koje lepimo na naše digitalne prozore kako bismo skrenuli pažnju na ljudska prava, korupciju i socijalnu pravdu.

Kada su se u Kini 2011. godine vlasti obrušile na aktiviste i blokirale svako pominjanje umetnika i disidenta Aj Vejveja, građani su našli način da zaobiđu cenzuru: počeli su masovno da dele slike i simbole običnih suncokretovih semenki, aludirajući na njegovu čuvenu instalaciju u Londonu. Slični primeri otpora kroz vizuelni humor beleže se širom planete – od Ugande, gde su građani ironičnim haštagom #WhereAreTheGoats ismevali nestanak državnih koza, preko Kenije, gde se haštagom #TweetLikeaForeignJournalist parodiralo lažno izveštavanje stranih medija, pa sve do Sjedinjenih Država, gde su prepoznatljivi kačketi, duksevi sa kapuljačom i ružičaste kape postali globalni simboli borbe za pravdu i ravnopravnost. Kako zaključuje An Xiao Mina, mimovi prevazilaze puki humor i čine ono što je umetnost oduvek radila: „oni su više od same šale i čine da se osećamo manje usamljeno. Kroz njih gradimo medijsko okruženje koje odražava ko smo mi i koje su naše prave vrednosti.“

Gospođetino, damo, gospođo, dobar drug, prijatelju do koske, šmekeru, lave, humanitarcu, britkog jezika, ne trpi nepravde – MIM

Nimalo iznenađujuće, kako ističe novinarka Helen Brown, skloniji smo da delimo mimove koji su u skladu sa našim političkim stavovima, a političke mimove takođe obično podvrgavamo strožem prosuđivanju nego one nepolitičke. Međutim, pored toga što doprinose buci kojoj smo izloženi na društvenim mrežama, politički mimovi nude subverzivan način da se ospore dominantni diskursi autoritarnih vlada.

Gerbaudo navodi da je upotreba mimova „kao sredstva političke borbe obojena prevlašću sarkasma i ironije, što je veoma karakteristično za mimove, jer se tako izlažu ruglu slabost, podlost ili glupost neprijatelja, ismevaju preterana nadmenost i prevelika arogancija moćnika“. Ipak, oni se takođe mogu koristiti kao sredstva za iskazivanje besa i političkog nezadovoljstva.

Digitalni aktivizam u formi mimova, kako ističe Brown, važan je oblik izražavanja za ljude koji žive u opresivnim režimima u kojima otvorena antidisidentska debata nije prihvaćena u mejstrim medijima. Tu dolazimo i do nas. Da mimovi nisu samo globalni fenomen, već i moćno oružje za preživljavanje, vidimo i u našem dvorištu. Kada se na domaćoj političkoj i javnoj sceni dese situacije koje prevazilaze svaku granicu zdravog razuma, bilo da je reč o bizarnim predizbornim spotovima, Palminom hologramu, otvaranju fontana i besmislenih semafora, domaće mim stranice u roku od nekoliko minuta naprave vizuelnu satiru. And I think it’s beautiful.

Uostalom, za narod koji je tokom ratova i bombardovanja izlazio da peva i koji pronalazi katarzu u crnom humoru, humor kao mehanizam odbrane, ali i oštro sredstvo da se mapira svaki problem u društvu, zapravo i nije tako neočekivana stvar.

Inserti iz političkih duela, izjave tokom mitinga, protesta i sa zvaničnih skupova, stavljeni u kontekst mima, obesmišljavaju apsurd koji živimo. Različiti skečevi, reinterpretacije situacija odrastanja na Balkanu, običaja, verovanja i ukorenjenih stavova u nekoliko sekundi se pretvaraju u ono što suštinski i jesu – farsu. Mimeri su, bez ikakve diplome iz sociologije, uradili ono što institucije nikada nisu smele – secirali mentalitet do gole kože i pokazali nam da sve što možemo učiniti jeste da se dobro ismejemo, jer tako smo u mogućnosti.

Više od šale

Na kraju krajeva, snaga mima i jeste u tome što privatnu teskobu pretvara u kolektivnu katarzu. Mimovi su prerasli zabavu i postali suptilno, ali moćno subverzivno sredstvo. Kroz ironiju i humor, generacije odrasle na internetu demaskiraju teške tabue, ksenofobiju, mizoginiju i rigidne društvene stereotipe brže i efikasnije nego ikakve zvanične kampanje.

Mim je postao više od digitalne zabave za prekraćivanje vremena – on je moćno sredstvo za izražavanje stavova. Bilo da služi kao šifrovani signal otpora pod cenzurom, oštro oruđe za razotkrivanje ukorenjenih predrasuda ili kao kolektivni ventil za preživljavanje kolektivnog apsurda.

Kako ističe Brown, on ispod svog jednostavnog spoljašnjeg izgleda krije složenost i kulturu. „Na internetu, mimovi su važni pokretači komunikacije, pripadnosti i digitalnog aktivizma, koji mogu i da nas ujedine i da podele, u zavisnosti od toga ko smo i kako učestvujemo u njima.”

Ovi vizuelni zapisi, od odrastanja na Balkanu do globalnih protesta, nas uče da se sa svakodnevnim apsurdom ne moramo nositi samo kroz tugu ili muk. Kroz prepoznatljive formate i katarzu koju donose, mimovi povezuju naše lične priče sa onim što proživljava celo društvo i samim tim utiču na njega.

Zato, jedno je sigurno, a to je da mim ne treba potcenjivati. Jer, dok institucije spavaju, mimeri su već objavili dijagnozu.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Članak Kako mim-kultura ruši tabue se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za nešto mlađu publiku (ili za slučaj da grešim), u pitanju je spot za Eminemovu pesmu The Real Slim Shady. Nekoliko kadrova kasnije, u tom istom spotu pored Eminema, odnosno njegovog alter ega Slim Shadyja, vidimo i klonove koji izgledaju identično kao on, a čiji se tačan broj ne zna. Svi imaju plavu kratku izblajhanu kosu, napola smaknute pantalone i belu majicu, pa je teško odrediti koji od njih je „pravi“. U prepoznatljivom catchy refrenu, Eminem uporno ponavlja kako je on real, dok ga svi ostali imitiraju. 

Dve decenije kasnije, pomenuti izvođač je na dodeli MTV Video Music Awards 2024. u Njujorku prvi put uživo predstavio materijal sa svog dvanaestog studijskog albuma The Death of Slim Shady. Tokom nastupa rekreirao je jednu od svojih najpoznatijih scena sa MTV nagrada iz 2000. godine: na binu je izašao okružen desetinama „dvojnika” sa prepoznatljivim plavim perikama, evocirajući izgled i estetiku svog alter ega Slim Shadyja. Izveo je pesmu Houdini, prvi singl sa novog albuma. 

Ali ovo nije tekst o njemu. On je samo prigodan podsetnik na pitanje koje se danas čini još aktuelnijim i važnijim – kako razlikovati ko je real, a ko je imitacija? I ne, to pitanje nije rezervisano samo za muzičku industriju. Naprotiv. 

Rekreiranje postojećeg ili loša kopija?

U 2026. godini sa svih strana obraćaju nam se glasovi za koje nismo sigurni koliko su autentični, iako se predstavljaju tako. Digitalno doba, bez sumnje, osim što je omogućilo pristup različitim informacijama, pokazalo se i kao plodno tlo za multiplikovanje neautentičnih glasova, pa tako postoji sve više sadržaja koji liče jedan na drugi. 

Možda je autentičnost sa pojavom interneta (i mogućnošću da bilo ko može da kaže bilo šta i da imitira bilo koga) zapala u krizu, ali sa pojavom AI-ja kao novog aktera, potencijal za kopiranje deluje neograničeno. Otkako je ušao u širu upotrebu AI nekada manje, a nekada više primetno, potiskuje autore i umesto njih piše, stvara i biva prisutan u nepreglednim bespućima interneta. Starom srpskom rečju – ghostwrituje. 

Iako je pojam ghostwriter (pisac iz senke) nastao još 1921. godine, kada ga je skovao američki sportski agent i novinar Walter Christy Walsh, rad pisaca iz senke postoji vekovima kroz istoriju i star je koliko i sama književnost i umetnost. 

U novije doba, ulogu pisaca iz senke sve više preuzima AI, a u praksi to otprilike izgleda ovako. 

Ulazim u ChatGPT i zadajem mu sledeći prompt: Napiši mi uvod za tekst o AI kao ghostwriteru referišući na Eminemovu pesmu The real Slim Shady. 

Odgovor koji dobijam je sledeći:

„Will the real Slim Shady please stand up?“ Više od dve decenije nakon što je Eminem postavio to pitanje, ono zvuči iznenađujuće savremeno. Kada je 2000. godine, okružen desetinama svojih dvojnika u istim plavim perikama, izašao na binu MTV Video Music Awards-a, njegova poruka bila je satirična – original i kopija postali su gotovo nerazdvojni. Dvadeset četiri godine kasnije, predstavljajući album The Death of Slim Shady, Eminem je ponovo oživeo isti prizor, kao da podseća publiku da pitanje identiteta nikada nije prestalo da bude aktuelno. Samo što danas više ne tražimo „pravog“ Slim Shadyja. Tražimo pravog autora.

A onda mu zadajem sledeći prompt:

Želim da tekst više bude esejistički u stilu Oblakodera, narativan i sa jačim punchlineom. 

ChatGPT mi izbacuje novu verziju:

Godina je 2000. Eminem stoji na bini MTV Video Music Awards-a, okružen desetinama svojih dvojnika. Svi imaju istu plavu kosu, isti izraz lica, iste pokrete. Dok refren odzvanja salom – “Will the real Slim Shady please stand up?” – postaje jasno da odgovor nije ni važan. Poenta nije da među njima postoji jedan pravi. Poenta je da ih ima previše da bismo uopšte bili sigurni ko je original, a ko samo njegova ubedljiva kopija.

Dvadeset četiri godine kasnije, Eminem na istu binu dovodi novu vojsku Slim Shadyja. Ovoga puta nastupom najavljuje album The Death of Slim Shady, kao da simbolično zatvara jedno poglavlje koje je i sam stvorio. Ali pitanje koje je postavio pre više od dve decenije nije umrlo zajedno sa njegovim alter egom. Samo je promenilo adresu.

Danas više ne pitamo: Ko je pravi Slim Shady?

Pitamo: Ko je pravi autor?

Do we have a problem here? 

Da li primećujete razliku između mog uvoda i dva primera koji ga slede? Jer koliko god mi sopstveni uvod bio (krajnje subjektivno) najdraži, moram da priznam da ovi uvodi koje je napisao ChatGPT uopšte ne zvuče loše. Jedan od razloga zbog kojih generativna veštačka inteligencija može jako dobro da oponaša pisanje čoveka leži, naravno, u podacima kojim ga svakodnevno svesno ili nesvesno „hranimo“.

Prema pisanju Milice Tošić, advokatice i pravne savetnice organizacije Partneri Srbija, Meta je za korisnike Instagrama i Fejsbuka iz Srbije od 26. juna 2024. godine počela da primenjuje izmenjenu Politiku privatnosti u kojoj je navedeno da će se sadržaji koje korisnici u našoj zemlji objavljuju na ovim platformama koristiti za trening i prozvodnju sadržaja Metinih AI tehnologija. 

„Meta na ovaj način obrađuje širok spektar podataka korisnika, između ostalog: vidljive objave, lajkove, komentare, geolokaciju, vreme objave, vrstu korišćenih uređaja, podatke o interakcijama sa prikazanim sadržajima, ali i podatke koje prikupljaju Metini partneri o aktivnostima korisnika na internetu izvan Instagrama i Fejsbuka“, navodi Tošić u tekstu na portalu Otvorena vrata pravosuđa.

Prema objavi Statista iz avgusta 2025. godine, veliki jezički modeli kao izvore podataka najčešće su koristili Reddit (u 40,1% slučajeva). Sledi Wikipedia sa 27%, a potom i YouTube (24%), pa tek onda Google sa 23%. Kao izvori podataka koriste se i digitalne baze i naučni radovi, javni arhivi, knjige, ali i „razgovori“ koje korisnici „vode“ sa AI sistemima.  

Iako se ti sistemi sve više usavršavaju, korisnici ChatGPT-ja će najverovatnije i dalje biti u mogućnosti da prepoznaju tekst čiji je ghostwriter AI na nekoliko načina, od kojih je, sasvim sigurno, najupečatljivija duga crta, rečenične konstrukcije poput: „ne samo“… „već i…“, kao i ponavljanje i razrađivanje opštih mesta korišćenjem „kružne logike“ gde se ne dolazi do jasnog zaključka i argumenti se ponavljaju u više različito formulisanih rečenica koje imaju isti smisao. 

AI je napisao ovaj podnaslov

A možda i nije. Neke stvari, ipak, ukoliko nisu jasno naznačene i obeležene čitaoci ne mogu da znaju. Kada se o veštačkoj inteligenciji još uvek samo maštalo, glavna pretpostavka je bila da će ona najpre automatizovati fizičke i rutinske poslove, a da će čovek imati više vremena za kreativne stvari. Ono što se dogodilo upravo je suprotno takvom predviđanju. Dok vodoinstalateri, stolari, električari ili frizeri i dalje nisu zamenjeni algoritmom, AI danas piše tekstove, komponuje muziku, generiše ilustracije, montira video klipove i predlaže kreativna rešenja za marketinške kampanje.

Zbog toga su upravo umetnici, ilustratori, scenaristi, prevodioci i pisci među najglasnijim kritičarima generativne veštačke inteligencije. U istraživanjima sprovedenim među profesionalcima iz kreativnih industrija najčešće se javlja strah od prisvajanja autentičnih stilova bez pristanka autora (setimo se Ghibli ilustracija koje su u jednom trenutku preplavile internet kao samo jednog primera), homogenizacije kreativnih radova i postepenog gubitka autorske kontrole nad sopstvenim delima.

U Adobeovom istraživanju sprovedenom među više od 1.400 kreativnih profesionalaca, čak 84,8% ispitanika izjavilo je da AI prvenstveno koristi za brainstorming, razvijanje ideja i ubrzavanje pojedinih faza kreativnog procesa.

Svojevrstan paradoks leži u tome što ljudi često ne doživljavaju AI kao autora i tekst koji on napiše neretko predstavljaju kao svoj. U istraživanju The AI Ghostwriter Effect učesnici su govorili da nemaju osećaj da su u potpunosti autori AI generisanog teksta, ali su istovremeno retko bili spremni da priznaju da je u njegovom nastanku učestvovala veštačka inteligencija. Što su više intervenisali u tekstu, to je bio jači njihov osećaj vlasništva, iako početna verzija nije nastala njihovim pisanjem. 

Ghostwriter – naš novi sagovornik 

Ono gde AI odlazi korak dalje jeste odgovaranje na poruke, odnosno lične prepiske koje bi trebalo da budu neformalne i iskrene. Kako biste se osećali da saznate da se ne dopisujete sa stvarnom osobom u komunikaciji koja pretpostavlja da je sa druge strane ekrana realan lik? Sreća je da za sada (ali po svemu sudeći, ne i zadugo) postoji mala šansa za tako nešto, budući da sumnjam da koristite Viber ako imate manje od 50 godina. O čemu je, naime, reč? 

Pre nešto više od mesec dana Rakuten Viber i OpenAI predstavili su globalnu saradnju koja korisnicima omogućava da koriste ChatGPT direktno u Viber aplikaciji. U praksi, to izgleda tako što je u delu ekrana predviđenom za odgovaranje na poruku dodat simbol olovčice, a kada kliknete na istu, AI vam generiše odgovor. Pored ove opcije, korisnici mogu da razgovaraju sa ChatGPT-jem u posebnom četu, da ga pozovu u privatne ili grupne razgovore pomoću oznake @ChatGPT, da traže pomoć pri prevođenju teksta, sažimanju dugih razgovora ili internet linkova, kao i da uređuju i „remiksuju“ fotografije uz pomoć veštačke inteligencije, piše Danas. 

Zamislite, dakle, da nekome pošaljete poruku: „Kako si?“ ili: „Šta radiš?“ a odgovor koji stigne bude napisan od strane veštačke inteligencije. Zvuči pomalo bizarno, zar ne? AI invanzivno prodire čak i u svakodnevnu komunikaciju da je zaista velika enigma kako će izgledati i najobičnija razmena poruka sa bliskim ljudima čije kontakte imamo sačuvane u imeniku. Pomalo kontradiktorno – želja za ljudskim kontaktom čini se nikad jačom, a istovremeno, glavni „krivci“ za sve češći kontakt sa mašinom upravo smo mi sami. 

Sherry Turkle, jedna od najpoznatijih autorki koje istražuju odnose ljudi i tehnologije, u knjizi Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other koju je izdala 2011. godine opisuje takozvani „Elizin efekat“. Naime, u eksperimentu iz 1966. godine studenti su „razgovarali” sa programom Eliza kako bi proverili njegovu sposobnost imitacije ljudskog razgovora. Iako je bilo jasno da je reč o robotu, Turkle je navela zapažanje da su učesnici eksperimenta pokušavali da mašini pripišu ljudske osobine, te su se ponašali kao da ne komuniciraju sa nečim neživim. Kako navodi Dobrinka Kuzmanović: „Mnogi korisnici imali su utisak da ih Eliza „razume“, a neki su davali prednost komunikaciji s njom u odnosu na komunikaciju s čovekom, iznoseći joj svoja osećanja i lične probleme.” Želeli su da računar deluje kao živo biće koje može da razume i oseća, pa su nesvesno prilagođavali razgovor tako da mu pomognu da u tome uspe. 

Pa, želimo li da AI uspe ili ćemo sve više početi da cenimo human made, odbacujući sve ono što dolazi kao kreacija generativnog AI-ja? 

Da li možemo da prihvatimo AI kao alat koji pomaže u pisanju, umesto što se koristi kao ghostwriter?

AI može da napiše sasvim pristojan tekst, odavno smo zaključili. Problem, međutim, leži u tome što kao čitaoci i konzumenti različitog medijskog sadržaja sve ređe umemo da prepoznamo razliku, iako ona (još uvek) postoji. Razlog za tako dobro oponašanje leži u tome što veštačka inteligencija crpi već postojeća znanja. Nove ideje i razvoj kreativnosti nisu nešto što joj je svojstveno. 

Vratimo se na već pomenutu činjenicu u ranijim pasusima – ghostwriter odavno nije novost. Ali dok su ghostwriteri primarno bili ljudi, mogućnost za stvaranje nečeg originalnog bila je neuporedivo veća. 

To, međutim, ne znači da veštačku inteligenciju treba odbaciti. Kao i svaki drugi alat, ona može biti izuzetno korisna. Može da pomogne u istraživanju teme, organizovanju ideja, skraćivanju teksta, ispravljanju gramatičkih grešaka ili pronalaženju boljeg naslova. Mnogi profesionalni autori već je koriste upravo na taj način – kao asistenta koji pomaže da se „pešački“ delovi posla završe brže i efikasnije. 

Kako je NUNS nedavno saopštio, od 2. avgusta u Evropskoj uniji primenjuju se nova pravila transparentnosti iz Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koja bi trebalo da omoguće publici da lakše prepozna kada komunicira sa sistemom veštačke inteligencije i kada je sadržaj generisan ili izmenjen pomoću te tehnologije. 

Neka od tih pravila odnose se na jasno označavanje deepfake sadržaja, kao i na mašinski čitljive oznake (watermarke ili druge tehničke markere) koji će AI generisani ili izmenjeni sadržaji morati da sadrže kako bi mogli lakše da se prepoznaju.

Pa, ipak, dok se čeka na primenu zakona i direktiva, deluje da je primat preuzelo korišćenje AI-ja kao zamene za proces kreativnog razmišljanja. Umesto da oblikujemo i brusimo sopstvenu misao, lenjo ćemo uzeti tuđu, generisanu za nekoliko sekundi, i zadovoljiti se time kako ona zvuči jer, shodno uloženom trudu, rezultat koji ćemo na taj način dobiti dovoljan je da nas spasi dodatnog „cimanja“. 

Bez obzira na tu ustaljenu praksu, moramo biti svesni da se, svaki put kada algoritmu prepustimo da govori umesto nas, odričemo prilike da oblikujemo način na koji mislimo. Možemo li da pretpostavimo kako će onda izgledati budućnost? Da li ćemo, kao što danas na rafovima prodavnica tražimo oznake organic i handmade tražiti sadržaj koji će biti obeležen oznakom human written?  Da li je kriza autorstva koju preživljavamo samo trenutna ili će se ona produbiti u godinama koje dolaze? Will the real author please stand up? 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Slim Shady je ustao, autor još uvek nije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?

Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje

Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).

Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima. 

UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje. 

Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025). 

Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:

„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot. 

Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:

„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”

Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.

„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.

Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju

Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).

Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?

U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava). 

Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.  

Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.

Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem. 

Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje. 

Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?

Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.

„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka. 

Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.  

„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.

Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.

„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.

Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.

„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li AI predstavlja ozbiljnu pretnju po visoko obrazovanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sama tema ChatGPT-ja i njegovog uticaja na naše mentalno zdravlje mnogima je već poznata, ali uprkos svemu tome, gotovo svi ga koristimo više nego što nam zapravo i treba. I mnogo više nego što nam zapravo pomaže. Jednostavno, za bezbroj situacija se oslanjamo na njega. Navikli smo da nam jedan klik da brz odgovor, umiri neke naše strahove ili dileme i pruži neki instant odgovor.

Međutim, Doc. dr Jovana Trbojević Jocić ističe da čet bot nije naš prijatelj, već alat. Mnogo puta smo ovo već čuli ili pročitali, ali da li zaista tako gledamo na njega?

„Kada pišemo čet botu o svom emocionalnom stanju, on će najčešće dati odgovor koji liči na empatski obojen odgovor. Pokazaće razumevanje, neće osuđivati, pozivaće nas da vrednujemo sebe. Čet bot je napravljen tako da imitira ljudski govor, ali ne naš celokupni spektar ljudskog govora i ponašanja (jer mi možemo biti i majka Tereza i Hitler, kompleksna smo bića) već samo onaj koji je povezujući i koji će nas navesti da se opet obratimo čet botu. Prve verzije čet botova su veoma frustrirale ljude jer su bile veoma entuzijastične, hvalospevne. Imali ste utisak da „pričate“ sa nekim ko na svaku vašu ideju kaže VAU, iako nije svaka ideja VAU. Mi učimo iz pokušaja i pogrešaka, a ne od stalne validacije i nesuočavanja sa sopstvenim obrascima i šemama koje nam remete svakodnevno funkcionisanje.“

Poruka za porukom, odgovor u sekundi

Najčešće naša interakcija sa čet botom krene od tog jednog brzinskog pitanja. Međutim, neretko ostanemo mnogo duže jer uvek tražimo još odgovora ili jednostavno provedemo minute pokušavajući da mu objasnimo šta nam treba. Umesto da smo se oslonili na sebe i već sve završili… Međutim, brojni su slučajevi i situacije kada bezazleni razgovori polako poprimaju drugačiji karakter. Postaju dublji, traju duže i duboko utiču na naše stavove. Upravo tu leži zamka, vrlo često kratki razgovori umeju da uvuku osobu u vrtlog dopisivanja sa četbotom. Iz tog vrtloga za neke ljude izlaz je bio gotovo koban. Mnogobrojni su slučajevi iz sveta gde je, pod uticajem četbotova, osoba imala različite psihološke probleme i posledice.

Zabeleženi su i slučajevi ulaska u psihozu nakon višesatnih dopisivanja sa četbotom. Kreatori jezičkih sistema se ograđuju i govore o takvim slučajevima kao izolovanim, gde su osobe već spadale u ranjivu populaciju ili populaciju sa mentalnim poteškoćama. Ali nekoliko studija je pokazalo i da kod osoba koje nisu imale prethodno mentalnih poteškoća, može doći do paranoidnosti nakon učestale interakcije sa čet botovima, objašnjava doc. dr Jovana Trbojević Jocić i dodaje:

„Čet botovi, oni prvi pogotovo su, kao što sam rekla, imali cilj i misiju da se osetite kao kralj ili kraljica. Validirali su sve što pomislite, napišete i nije bilo prostora da grešite, jer ste vi bezgrešni. Takve interakcije su dovodile do daljeg razvoja iluzija o veličini, dovodile do sve veće izolacije – jer ko može tako dobro da vas razume kao čet bot koji vam na vaše bilo koje pitanje prvo kaže: Sjajno zapažanje! Kada ste dugo u tako jednom, nazovi, dijadnom zatvorenom sistemu, smanjuje se sposobnost rasuđivanja i dolazi do pojačanih iracionalnih misli. Intenzivna interakcija sa čet botom je kao da ste u toksičnoj vezi, ali ovde umesto gaslajtovanja sa ciljem da se osetite da ne vredite, čet bot vas gaslajtuje da ste Svemir i sve više vas drži u svom „zagrljaju“, objašnjava psihološkinja.

Gde se završava briga o sebi, a počinje iluzija bliskosti? 

Sa sve većom ekspanzijom tehnologije razvijaju se i novi, možda još suptilniji i na prvu loptu bezazleniji, primeri korišćenja AI u svrhu samopomoći. To su poslednjih godina sve razvijenije aplikacije za well-being. One najčešće deluju poput nekog dnevnika gde vi zapisujete svoja osećanja, markirate svoje emocije, koliko dugo ste spavali, šetali, pili vode… Većina tih aplikacija radi po principu analize vaših podataka, a na osnovu toga dobijete povratne informacije. Slično kao i sam ChatGPT, samo lepše dizajnirano, akcenat je na personalizovanom pristupu, ali nimalo bezazleno.

Jedna od najpopularnijih i najpoznatijih je Mindsera, koja je zapravo digitalni dnevnik, ali u isto vreme i četbot. Na osnovu vaših zapisa, ona daje analizu vašeg ponašanja i emocija, a zatim, nakon odgovora, možete se nadovezati i nastaviti dopisivanje unedogled. Aplikaciju sam i sama instalirala i isprobala za potrebe pisanja ovog teksta. Na samom početku dobijete nekoliko osnovnih pitanja, 7 dana besplatnog programa i praznu „stranu” za pisanje. Takođe, na samom početku pojavi se i disklejmer da aplikacija ne koristi vaše podatke kako bi trenirala AI. Međutim, nelogičnost je već tu velika, jer je i sama aplikacija jedna vrsta četbota, pošto program na osnovu naših napisanih rečenica daje odgovor? Iskustvo je veoma slično ostalim četbotovima. Nakon svakog odgovora dobijate „analizu” koja se više sastoji od ponavljanja vaših reči i nekog veoma mlakog zaključka. Pored analize, na kraju dobijete i procenu vaših osećanja?

Pod stresom ste 20%, zbunjeni 28%, uplašeni 25%, iscrpljeni 15%, a nade imate svega 12%. Možda je jedino logično ovo poslednje, jer ako nadu tražimo u aplikacijama, možda nam zaista i manjka. No, šalu na stranu, pretvaranje ljudskih emocija u brojke i potreba da sve bude merljivo zapravo nije zdrava stvar. Ljudska osećanja su promenljiva, a svođenje na puke podatke totalno nas odvraća od pravog smera i napretka.

Takođe, još jedno pitanje koje se nameće je: Da li aplikacija zapravo analizira nas, ili naš stil pisanja i izbor reči?

Novinarka Guardiana Anita Chaudhuri radila je duži eksperiment i u svom tekstu podelila iskustva tokom trideset dana korišćenja aplikacije Mindsera:

„Posle 30 dana redovne upotrebe, uprkos svim manama, i dalje sam uz aplikaciju. Lako je biti ciničan i podsmevati joj se kada je sve u redu. Ali u danima kada sam pod stresom, gladna ili na ivici egzistencijalne krize, iznenadi me koliko utehe pronalazim u toj digitalnoj podršci koja mi je uvek nadohvat ruke. Ponekad imam osećaj da me jedino robot zaista razume. Zato plaćam još jedan mesec pretplate.”

Pitam se da li ta doslednost i iluzija da je neko uvek dostupan i spreman da sasluša mogu da stvore nerealna očekivanja od ljudskih odnosa, posebno kod ranjivijih osoba.

Doc. dr Jovana Trbojević Jocić objašnjava da ovakve aplikacije više doprinose distanci od kontakta, nego što smanjuju doživljaj usamljenosti; više kreiraju rigidni obrazac razmišljanja, nego što podstiču kreativnost itd.

Kod ljudi koji često koriste ovakve aplikacije dešava se da one posle izvesnog vremena mogu da utiču i na njihove odnose sa ljudima. Pre svega, stvaraju konflikt, poput onoga, kako tebi nije toliko stalo što je meni teško, a nekom četbotu jeste? Kako nikada nemaš vremena da me saslušaš? I razne druge stvari koje su zapravo deo našeg života. Normalno je da nemamo uvek odgovor na probleme svojih bližnjih, nekada prosto nismo u stanju da damo dobar savet, da utešimo na najbolji mogući način. Ili jednostavno nemamo vremena da satima slušamo. Ne jer nam nije stalo, već jer je život današnjice takav, a to je tek tema za sebe. Međutim, tu je neko ko uvek ima vremena za vas, ko uvek ima odgovor na svako vaše pitanje, ko vas neće ostaviti na seenu.

„Postoje osobe koje razviju povezanost sa AI čet botovima. Pogotovo se može javiti kod osoba koje do tog trenutka nisu imale adekvatno okruženje koje ih je videlo, čulo, pohvalilo. Kao i kod razvoja paranoidnosti, i ovde može doći do patološkog odnosa gde se interakcija sa stvarnim ljudima smanjuje jer se tumači na osnovu „odnosa“ sa čet botom koji vam nikad ne kontrira, nikad ne kasni, nikad ne frustrira. Čet botovi nisu napravljeni da frustriraju, već da udovolje. A za ljudski razvoj i sazrevanje neophodna je optimalna frustracija, jer iz tih frustracionih momenata mi naučimo nešto novo“, navodi doc. dr Trbojević Jocić.

Koliko košta besplatan razgovor?

Još jedna od očiglednih briga kada su u pitanju ovakve aplikacije jeste uticaj na našu privatnost jer ove aplikacije po svojoj prirodi sadrže veoma osetljive informacije.

Kako se i može očekivati, Kris Reinberg, estonski profesionalni mađioničar i osnivač aplikacije Mindsera, kako se navodi u tekstu The Guardiana, odlučno odbacuje te zabrinutosti:

„Veoma nam je stalo do privatnosti. Podaci su zaštićeni i šifrovani. Nijedan podatak se ne koristi za treniranje AI modela.“

Ipak, Mindsera podrazumevano svake nedelje šalje mejl sa sažetkom vašeg dnevnika, u kojem rezimira vaše misli, emocije i napredak. Time se otvara još jedan način da neko nepozvan zaviri u vaš unutrašnji svet.

I sam dugogodišnji pisac dnevnika, osnivač Reinberg je pokrenuo aplikaciju zato što ga fasciniraju vođenje dnevnika, psihologija i tehnologija. Međutim, nema profesionalno obrazovanje niti iskustvo u psihoterapiji.

„Mi nismo klinički alat niti terapija“, kaže on u pomenutom tekstu. „Naš fokus je na samorefleksiji i pronalaženju veza između zapisa. Želimo da korisniku pružimo ogledalo koje će mu pomoći da uoči obrasce i napreduje u životu.”

Samorefleksija, ogledalo, ili možda nešto treće? Ipak, pitanje nije da li će čet botovi postati deo brige o mentalnom zdravlju (za neke možda to već i jesu), već pod kojim uslovima i uz koje granice ćemo im tu ulogu poveriti.

„U slučaju da čet bot servis za mentalno zdravlje da neku informaciju koja našteti korisniku, ko je legalno i etički odgovoran za to? Gde se čuvaju podaci koje razmenite tokom čet bot podrške, ko im ima pristup? Postoji niz pitanja koja se moraju proći ako se planira odgovorna i zaista efikasna upotreba čet bota u sferi mentalnog zdravlja (ali i bilo kojoj drugoj sferi)”, naglašava doc. dr Trbojević Jocić.

Nedostatak spontane, istinske interakcije ostaje ono što nijedna tehnologija još uvek nije uspela da nadomesti. Možda nam veštačka inteligencija može pomoći da bolje razumemo sebe, ali put do stvarnog osećaja da smo viđeni, saslušani i prihvaćeni i dalje vodi kroz odnos sa drugim čovekom. Pitanje zato više nije da li će veštačka inteligencija postati naš sagovornik, već da li ćemo, oslanjajući se na nju, zaboraviti koliko je nezamenjiv razgovor sa drugim čovekom.

Algoritam može da prepozna obrazac, ali samo čovek može da prepozna čoveka.

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Imam odgovor na svako tvoje pitanje… se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova spoznaja me je blago uznemirila. Profesionalno se bavim medijima, svakodnevno pišem o ovim temama, pratim tehnologiju i, na kraju krajeva, pripadam generaciji koja je odrasla uz internet. I kao što bi rekla naša pop-kulturna ikona Keri Bredšo: I couldn’t help but wonder – ako ja ne vidim razliku, kako će moji roditelji? Kako će moja baka, sedamdesetogodišnji komšija ili bilo koji prosečan konzument vesti prepoznati šta je stvarnost, a šta manipulacija?

Izgleda da više nije pitanje toga da li veštačka inteligencija može da napravi uverljivu fotografiju, jer odgovor je, očigledno, potvrdan. Ono što je upitno je šta se događa kada više ne možemo sa sigurnošću da verujemo onome što vidimo. Ovaj mali eksperiment nije bio samo test moje percepcije, već ilustracija mnogo šire promene. U eri generativne veštačke inteligencije, pitanje autentičnosti fotografije postaje jedno od ključnih pitanja savremenih medija i poverenja u iste. 

Baby steps

Koreni vizualne veštačke inteligencije sežu decenijama unazad, iako bismo na prvu rekli da je aktuelna tek nekoliko godina unazad. Kako to obično biva – mnoge stvari ne počinju od nas, iako smo ponekad uvereni u to, pa tako sudeći po članku istoričarke umetnosti Ágnes Ferenczi „From Innovation to Art: The History of AI Images” (objavljenom u Foam Magazine-u), koreni vizuelne veštačke inteligencije sežu do sredine 20. veka. Prvi pravi spoj umetnosti i AI-ja je napravio Harold Cohen 1970-ih kroz program AARON, koji je samostalno donosio odluke o kompoziciji crteža.

Ipak, AI kakav poznajemo danas, sve više ulazi u upotrebu tokom poslednje decenije. Mnogi umetnici počinju da koriste veštaku inteligenciju i to, sudeći po Ferenczi, podeljeni u dva tabora: jedni koji koriste ogromne baze slika sa interneta da prikažu kako mašina vidi ljudsko telo, dok drugi, biraju ličniji pristup i model treniraju isključivo na sopstvenim crtežima i akvarelima. 

Tako dolazimo i do prvog slučaja koji je odjeknuo u javnosti, kada je u pitanju umetnost generisana veštkačkom inteligencijom i do slučaja slike Portret Edmonda de Belamyja (eng. Portrait of Edmond de Belamy). Portret je napravljen pomoću generativne suparničke mreže (GAN) ili prostim jezikom rečeno pomoću veštačke inteligencije koja se koristi za kreiranje (generisanje) potpuno novih, neverovatno realističnih podataka, i kreirao ga je pariski umetnički kolektiv Obvious 2018. godine, koristeći bazu umetničkih dela WikiArt. Štampano na platnu, ovo delo pripada seriji generativnih slika pod nazivom La Famille de Belamy. Aukcijska kuća Christie’s je najavila nameru da ga ponudi na aukciji kao prvo umetničko delo stvoreno veštačkom inteligencijom. Licitacija na lokalnoj i onlajn aukciji počela je 23. oktobra 2018. i slika je zvanično prodata za 432.500 dolara, što ju je učinilo drugim najskupljim umetničkim delom na toj aukciji – jeftinijim samo od rada Endija Vorhola, Myths (delo iz 1981. godine). Ovo je, dobro pretpostavljate, pokrenulo polemike u društvu. 

Malo smo se šalili

Slučaj slike Portret Edmonda de Belamyja je bio samo početak debate o odnosu AI-a i umetnosti. Još jedan šamar realnosti desio se 2021. godine, kada je čuveni norveški fotograf agencije Magnum, Jonas Bendiksen, objavio knjigu „Knjiga Velesa” (eng. The Book of Veles). Bendiksen je napravio konceptualni projekat o „lažnim vestima” tako što je u prazne prostore koje je fotografisao u Severnoj Makedoniji ubacio 3D modele ljudi i medveda, pomešao ih sa delovima iz „Knjige Velesa” (falsifikovanog drevnog teksta) i tekstovima koje je generisao AI. Ova obmana, koja u početku nije bila otkrivena, promakla je njegovim kolegama iz agencije Magnum, a zatim i kustosima i publici na festivalu Visa Pour l’Image, sve dok je sam Bendiksen nije razotkrio na veb-sajtu agencije Magnum Photos. 

Njegovim stopama krenuo je i nemački umetnik Boris Eldagsen. On je izazvao burne reakcije širom sveta kada je 2023. godine otkrio da je fotografija, pod nazivom Pseudomnesia: The Electrician, kojom je osvojio prestižnu Sony World Photography nagradu u kategoriji kreativne fotografije, zapravo generisana veštačkom inteligencijom. Eldagsen je odbio nagradu i otvoreno poručio javnosti da je želeo da testira sistem i pokrene preko potrebnu debate o budućnosti fotografije.

Ovi slučajevi otvoreno su pokrenuli pitanje koliko daleko AI može da ide i koliko smo mi spremni za to, ali i pitanje sposobnost vizuelno najpismenijih ljudi u fotografskoj industriji da razlikuju stvarne fotografije od lažnih. Pa, ako ništa, bar je malo lakše znati da nisam jedina koja ne primećuje uvek razlike između generisane i negenerisane (to mu valjda dođe sve što smo do sada mislili da je umetnost i kako ona nastaje) fotografije. A malo je i zastrašujuće znati da ako žiri prestižnih nagrada iz oblasti fotografije, ne primećuje razliku, kako ću (I’m just a girl!) tek ja? 

Deepfake iliti stvarno ste nas namagarčili 

Iako može zvučati da su gorepomenuti primeri više rezervisani za krug ljudi koji se bavi fotografijom i dolazi iz te industrije, veštačka inteligencija je ubrzo pokazala da postaje deo svačijeg života. Mnogobrojni alati za automatsko stvaranje (generisanje) vizuelnog sadržaja na osnovu tekstualnog opisa poput DELL-a, ALL-E-ja (kompanije OpenAI), Midjourney-ja i Stable Diffusion-a su postali dostupni svima. Tu deepfake svom svojom snagom stupa na scenu. 

Kao jedan od najupečatljivijih primera ističe se Balenciaga papa iz 2023. godine, slika pape Franje u Balenciaga perjanoj jakni. Iako je slika pape sadržala neke prepoznatljive znake koji ukazuju na to da je reč o lažnjaku, bila je dovoljno uverljiva da prevari mnoge korisnike interneta – uključujući i, kako prenose svetski mediji, poznatu ličnost Krisi Tigen (who that?), koje je tada za medije izjavila: „Mislila sam da je papina perjana jakna stvarna i nisam dvaput razmišljala o tome”. Iako ne znam ko je Krisi, moram da kažem: same, sis!

Papa je samo jedan u moru primera deepfake-a koji smo svakodnevno okruženi – do te mere da smo se već polako i navikli, pa se više ne skandalizujemo kada shvatimo da je nešto manipulacija. 

Korišćenje AI-a u političke svrhe je, iako opasno, u svom punom jeku. Izbori širom sveta postali su pravi poligon za testiranje ovih tehnologija. Postalo je lako dodati par stotina ljudi na fotografiji mitinga, ali i dodati reku tamo gde ne postoji, na pogrešnoj strani grada (upsiiiii!). Isto, tako postalo je lako uperiti prstom u ono što je autentična fotografija, reći da je AI i da to nije stvarnost. Obrni, okreni, nova normalnost je da preispitujemo sve što vidimo i ne verujemo nikome i ničemu. 

Ko je ko i ko je kome,
Šta ću ja u svemu tome?*

(*Goribor, Sjajne niti)

Ipak, nije sve tako sivo (kao što lepo kaže Hladno pivo – kada imaš sa nekim popiti pivo). I to je tačno, ukoliko uz sebe imamo medije i profile kojima verujemo i u čiju kredibilnost ne sumnjamo (bar ne mnogo).  

Godine 2023, Associated Press, AFP, Getty Images i druge vodeće novinske agencije potpisale su Inicijativu za autentičnost sadržaja (Content Authenticity Initiative) kako bi ugradile „sertifikate porekla“ direktno u fajlove fotografija. Svaka slika koju danas naprave njihovi fotoreporteri sadrži neizbrisiv digitalni trag koji potvrđuje njenu autentičnost – svojevrsni digitalni DNK. Nekoliko agencija takođe zahteva da svaka slika generisana veštačkom inteligencijom bude jasno označena, uz pretnju isključenjem iz distribucije. Danas već viđamo prve pametne telefone i fotoaparate koji u trenutku škljocanja zaključavaju te metapodatke, stvarajući neprobojan dokaz da je iza objektiva stajao čovek, a ne algoritam.

Ipak, kako mi, obični smrtnici, možemo prepoznati genersianu fotografiju?

AI i dalje muči muku sa ljudskom anatomijom (ponekad ljudi mogu imati i šesti prst na jednoj ruci), kao i logikom stvari (neprirodni uglovi, asimetrija i slično). Generisani tekstovi posebno padaju na testu logike i činjenica: iako na prvi pogled deluju ubedljivo i stručno, svi smo vrlo brzo zaključili da AI voli da izmišlja nepostojeće podatke i citira nepostojeće izvore.

Kada, pak, niste sigurni da li je nešto AI, možete i sami provući kroz različite online alate i proveriti kolika je verovatnoća da je tekst generisan putem veštačke inteligencije iliti proveriti da li je neka vest lažna putem različitih platfromi poput Raskrinkavanja, Istinomera, Fakenews tragača.

Međutim, tehnološka odbrana je samo pola bitke. Druga polovina se vodi u našim glavama.

Vratimo se na pitanje s početka: kako će moji roditelji ili moja baka znati šta je stvarno? Odgovor je surov – gledanjem u ekran više neće znati. Vizuelna pismenost, na koju smo se oslanjali decenijama, više nije dovoljna odbrana. Nova era zahteva novu vrstu pismenosti: umesto pitanja „da li ovo izgleda stvarno?“, moraćemo da naučimo da pitamo „odakle ovo dolazi i ko stoji iza toga?“.

U svetu gde sve može biti generisano, jedina preostala valuta biće poverenje. Moć se seli sa samog vizuelnog sadržaja na kredibilitet onoga ko ga objavljuje. Zato je uloga tradicionalnih, proverenih medija i profesionalnih novinara danas važnija nego ikada pre. Mi više nismo samo oni koji prenose vesti, već postajemo gejtkiperi, filteri stvarnosti i čuvari istine. Jer, ako tehnologiju ne možemo da pobedimo u njenoj sopstvenoj igri savršenih piksela, možemo je pobediti u onome što mašina nikada neće imati: etici, odgovornosti i ljudskom integritetu.

I baš zato – podrži da se Oblakoder održi! Šalu na stranu – zato negujte medije u koje verujete, jer su oni tu za vas i zbog vas, ali su često i usamljeni u svojoj nameri da ostanu verni etici i moralu. Zato, one koji ne odustaju, cenite, jer, davno su pametniji od mene rekli, u dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li je papa stvarno nosio Balenciagu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

OpenAI je, kako prenose mediji, priznao nedostatke u reagovanju na ozbiljan emocionalni stres i najavio jače bezbednosne mehanizme, posebno za maloletna lica, dok advokati porodice upozoravaju da je problem upravo u „prevelikoj empatiji“ alata koji deci i mladima može stvoriti osećaj lažnog odnosa i izolacije od stvarnog sveta.

Ova zabrinjavajuća vest ujedno osvetljava i širu pojavu – da sve češće i sami koristimo, ili čujemo od drugih, da se veštačka inteligencija koristi ne samo za saznavanje i proveru informacija već i za razgovore o ličnim osećanjima i emotivnim problemima.

Zašto mladi razgovaraju sa ChatGPT-om?

Sve češće možemo da primetimo da mladi koriste veštačku inteligenciju ne samo za rešavanja praktičnih zadataka, već i kao platformu za razgovor o osećanjima i deljenje ličnih problema. Oblakoderova anketa pokazuje da najveći broj ispitanika – dve trećine njih, koriste– ChatGPT za savete u vezi sa školom i poslom, dok trećina angažuje AI da obavi neki zadatak umesto njih. Zanimljivo je da čak 35% mladih koristi ovaj alat za razgovor o ličnim osećanjima, što otkriva da AI postaje važan za emotivnu podršku mladima.

Sudeći po rezultatima Oblakoderove ankete 27,5% ispitanika nikada ne koristi ChatGPT za lične razgovore, dok 25% koristi AI jednom u nekoliko meseci. Jednom nedeljno se za ovaj vid komunikacije odlučuje 21,3% mladih, a čak 26,2% priznaje da to čini često, više puta nedeljno. Mnogi dele svoja osećanja, pričaju o nedoumicama u vezama, neki traže savete za učenje, pa čak i za zdravlje, dok drugi čitaju horoskop. Ono što je sigurno i što navodi i većina ispitanika naše ankete je da u komunikaciji sa AI imaju utisak da ih neko sluša i da nikoga ne opterećuju svojim brigama i pitanjima, kao i da je ovakav razgovor „besplatan“ i dostupan u svakom trenutku. Evo kako oni opisuju svoj odnos prema AI alatu:

„U svakom trenutku mogu da se ispovedim nekome i odmah ću dobiti odgovor i podršku.“

„Osećanja mi dođu u trenutku i odmah imam potrebu da ih izbacim, drugačije je kad imam zakazan termin kod psihoterapeuta, ali me sve prođe do tad.“

„Uvek je tu, lako dostupan, bez okolišanja i uvoda. Samo napišem šta me muči, i čim dobijem ono što želim, mogu da se isključim.“

Psihijatar Mihailo Ilić objašnjava da je jedan od razloga popularnosti ovakve komunikacije sa AI platformama upravo to što je razgovor sa AI „potpuno neutralan, neosuđujući i poverljiv, i nema nikakvih posledica“. 

Sličan stav iznosi i njegov kolega dečiji psihijatar Roberto Grujičić, koji dodaje da je ChatGPT „isplativ „terapeut“, dostupan na svakom koraku, a u svojoj suštini nekonfrontirajući i neugrožavajući“, što ga čini primamljivom opcijom za mnoge mlade ljude. On dodajde da ChatGPT, zahvaljujući svojoj „slatkorečivosti“ i prilagodljivosti, lako može da stvori osećaj da razgovor ide upravo u smeru koji korisnik priželjkuje.

Upravo tu slatkorečivost i spremnost da se uvek složi sa korisnikom primećuju i mladi koji su odgovarali na našu anketu. Neki su zbog toga odlučili i da prestanu da koriste ChatGPT. 

 „Najviše sam ga koristila kada bih se iznervirala na poslu, GPT mi je služio kao podrška i filter za izbacivanje besa. Onda sam shvatila da se previše oslanjam na njega, a da je on programiran da mi udovolji ma šta ja rekla, tako da sam u potpunosti prestala da ga koristim.”

 „Ne pridajem značaju razgovoru sa ChatGPT-em, jer uvek govori u prilog onom što ti kažeš, ali valjda nekima i to znači kada nemaš pristup stručnoj pomoći ili bliskim ljudima.”

Kada se mladi poveravaju ChatGPT-u, najčešće izražavaju osećanja zabrinutosti i anksioznosti, neretko i tuge i stresa, kao i frustracije i besa prema nekome ili nečemu. Najređe se poveravaju kada je reč o osećanjima ljubavi i sreće. Ovi podaci pokazuju da mladi najčešće pribegavaju razgovoru sa ChatGPT-em kada ih muče negativna osećanja, dok su trenuci radosti ređi povod za razgovor sa AI.

Može li AI da zameni terapeuta?

Važno pitanje koje se nameće je da li ChatGPT ili slični AI alati mogu zameniti podršku koju pruža licencirani terapeut. Psihijatar Mihailo Ilić ističe da, iako AI može pružiti nešto što liči na podršku i ponuditi korisne savete, ono što ne može zameniti je topli i podržavajući odnos sa stvarnom osobom, koji je često ključan za dublje promene i psihološki napredak. Komunikacija sa AI četovima može olakšati površinske poteškoće, ali ne vode ka istinskom razumevanju i promeni ličnosti.

Skoro polovina mladih navodi da se najradije poverava stvarnoj osobi, dok trećina njih ističe da ipak pre bira stvarnu osobu nego ChatGPT. Svaki deseti ispitanik više bira da se poveri ChatGPT-u nego stvarnoj osobi, dok jedan u deset kombinuje oba načina poveravanja.

Zanimljivo je da ipak određeneo poverenje u veštačku inteligenciju postoji, pa polovina ispitanika u Oblakoderovoj anketi smatra da ChatGPT ponekad i može biti koristan kao digitalni psihoterapeut, dok trećina veruje da nikada nije koristan, a mali broj njih smatra da je uvek koristan.

Iako većina i dalje preferira ljudski kontakt, nije zanemarljiv broj onih koji se odlučuju za AI ili kombinaciju oba – što pokazuje da digitalni alati postaju značajan, iako ne dominantan, deo emocionalne podrške mladih.

Dečiji psihijatar Roberto Grujičić naglašava da AI može biti koristan u momentima krize ili za praktičnu podršku, ali da softver ne može zameniti terapijski proces. 

„Svrha većine psihoterapijskih tehnika jeste korenita i suštinska promena ličnosti ili uverenja za koju ne smatram da može pružiti softver. Ove promene se najčešće dešavaju u interakciji terapeuta i klijenta koji kroz svoj odnos mogu doći do mnogih odgovora upravo analizom sopstvenih grešaka i nesavršenosti koje čak ne moraju biti ni izrečene”, naglašava Grujičić.

Rizici i opasnosti „digitalne terapije“ 

AI alati, poput ChatGPT-a, nesumnjivo imaju pozitivne aspekte  – olakšavaju dostupnost različitim informacijama, kao i da lakše proverimo relevantnost podataka koje nalazimo na internetu. Međutim, najveći rizik je u tome što,  kako ističe Mihailo Ilić, korisnici često razvijaju „odnos” sa AI koji je,, dvodimenzionalna karikatura pravog međuljudskog kontakta. 

„ChatGPT, koji nije ni ličnost, glumi nekog ko je uvek tu za nas, ko nam pruža bezrezervnu podršku šta god mi rekli i uradili, i koji nikad neće da izazove ili preispita nijedno naše mišljenje, što dovodi do još većeg oštećenja naših socijalnih života”, naglašava Ilić.

ChatGPT uvek potvrđuje ono što korisnik želi da čuje, što može dovesti do daljeg udaljavanja od stvarne komunikacije i socijalnog života. Roberto Grujičić upozorava da su ljudi počeli da imaju preveliko poverenje u ChatGPT, softver koji često ostavlja utisak „osobe“ ili „ličnosti“ koja zavređuje naše poverenje i sa kojom možemo izgraditi neki autentičan odnos.

„Manjkavosti AI alata su poznate, ali me brine što ih, iz gore navedenih razloga, često previdimo ili zanemarimo. Stoga, nekritička upotreba AI alata može biti potencijalno vrlo opasna. Pored toga, ChatGPT u svakom momentu možemo istrenirati da bude onakav kakvim mi želimo da bude (npr. kritikujući, nežan, podržavajući), što može upravo dovesti do toga da takva očekivanja imamo i „uživo“ bilo od ljudi u okruženju ili od edukovanih terapeuta koji svakako to ne treba da budu”, ističe Grujičić.

ChatGPT – sredstvo, a ne zamena za ljudski kontakt ili stručnu pomoć

Kada je nedavno izašao novi model ChatGPT-a, mnogi korisnici su primetili promenu u načinu komunikacije – delovao je hladnije, distanciranije i manje empatično nego što su navikli. Na mrežama su se odmah pojavile reakcije ljudi kojima je nedostajao „topliji ton“ prethodnih verzija. Neki su to opisivali kao da su izgubili sagovornika koji ih razume i dobili profesionalnog asistenta koji govori ispravno, ali bez trunke bliskosti. 

Ovaj primer otvara važnu dilemu: ako nas već pogađa ton mašine, šta to govori o našoj potrebi da u njoj pronađemo razumevanje? ChatGPT nikada nije bio zamišljen kao terapeut, a ipak je deo korisnika reagovao na promenu kao da je reč o prijatelju koji ih je izneverio. To jasno pokazuje da AI može biti koristan alat, ali i da u nedostatku stvarnog ljudskog kontakta lako projektujemo osećanja na njega. Veštačka inteligencija ne sme biti tretirana kao zamena za stvarnu osobu i profesionalnu psihološku podršku, jer upravo međuljudski odnos omogućava dublje razumevanje i trajne promene. 

„Dobro edukovan i posvećen terapeut je više nego dovoljan za najveći broj psihičkih problema. Ukoliko osetimo da nam je potrebna „dopuna“ terapije, možda je potrebno o tome porazgovarati sa terapeutom ili razmotriti promenu terapijskog pristupa. S druge strane, ukoliko osećamo blaže tegobe i treba nam pomoć u npr. boljoj organizaciji vremena, promeni životnog stila ili lakšeg nalaženja stručne pomoći, tu mislim da ChatGPT alati imaju smisla”, ističe Roberto Grujičić.

Mihailo Ilić dodaje da je važno imati u vidu šta je to sa čime razgovaramo i ne razvijati zablude ili preterana očekivanja. 

„Koristiti ChatGPT za pribavljanje informacija i pomoć oko jednostavnijih konkretnijih stvari. Ali ne smatrati za terapeuta, i možda još važnije – ne smatrati ga za prijatelja. ChatGPT je divan alat koji nam takav kakav je može olakšati život na mnoge načine, ali hajde onda da ga ne smatramo za nešto što nije i time kvariti sve te načine na koje nam može pomoći”, zaključuje Ilić.

Iako veštačka inteligencija može pružiti brzu pomoć i olakšati svakodnevne zadatke, pravo emotivno i psihološko razumevanje i dalje ostaje u domenu ljudskog kontakta, pa bi AI trebalo da posmatramo kao podršku, a ne zamenu za stvarne ljude. AI može biti koristan saveznik u svakodnevnim izazovima, ali istinsku podršku i razumevanje nam i dalje pružaju ljudi oko nas.

Članak Da li je ChatGPT naš psihoterapeut?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Anketa je ANONIMNA i traje samo nekoliko minuta. 

Članak Anketa: Da li je ChatGPT tvoj psihoterapeut? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako je OpenAI lansirao ono što je nazvao „najnaprednijim generatorom slika do sada“, integrisanim u GPT‑4o, koji može da replicira različite stilove, na društvenim mrežama najpopularniji trend postao je upravo korišćenje ovog alata za generisanje slika u Ghibli stilu, što je mnoge korisnike odmah privuklo i učinilo ga viralnim.

Međutim, suosnivač studija Ghibli Hayao Miyazaki prethodno je izrazio snažno neslaganje sa animacijom generisanom pomoću AI-a. Na sastanku 2016. godine, gde mu je prikazan demo AI animacije, Miyazaki je istakao kako je „to uvreda samom životu“.

U međuvremenu, stiče se utisak da su se ljudi brzo zasitili Ghibli trenda, pa je u trenutku pisanja ovog teksta, aktuelan trend generisanja kolekcionarskih figurica koje korisnici takođe masovno dele na mrežama. Ovi trendovi, iako trenutno dominantni, pokazuju koliko se brzo i lako smenjuju – ono što je danas viralno, već sutra može biti zamenjeno nečim novim. Umetnost u digitalnom dobu sve više postaje deo kratkotrajnih ciklusa popularnosti.

Upotreba AI-a za kreiranje dela koja podsećaju na rad poznatih studija, poput Ghiblija, dovodi do brojnih pitanja, izazova i etičkih dilema. Neka od njih uključuju ugrožavanje autorskih prava i poštovanje originalnih umetnika.

My happy place pic.twitter.com/VgBq38Y4ix

— Mike Tyson (@MikeTyson) March 26, 2025

Gde prestaje inspiracija, a počinje povreda autorskih prava?

Lansiranjem naprednih alata kao što je GPT 4o sa integrisanim AI generatorom slika, postaje jasno da tehnologija može verodostojno da replicira različite umetnike, njihova dela i stilove. Iako je mnogima jasno da je u pitanju imitacija, pitanje koje se samo nameće je da li se time ugrožavaju prava autora čiji rad ti modeli imitiraju?

Profesor Predrag Terzić ističe važnost ovog pitanja, naglašavajući da je ono suštinsko, pošto dotiče srž odnosa između umetnosti, tehnologije i autorstva. On objašnjava da „stil nije direktno zaštićen autorskim pravima osim ako se ne koristi konkretan lik“, ali upozorava da „etika umetničke prakse postavlja pitanje šta znači kreativnost u doba mašina koje ‘imitiraju’ ljudsku umetnost”?

„Ako publika ne može da razlikuje delo veštačke inteligencije od Mijazakijevih radova, „onda je osoba prešla liniju etičkog kopiranja bez obzira da li je to pravno dozvoljeno“, ističe Terzić.

Ovo nas vodi do srži problema: generisani radovi često sadrže imitaciju površinske estetike nekog stila, ali ne i njegovu dubinu, kontekst i filozofiju. Terzić podseća da je Studio Ghibli „ukorenjen u japanskoj filozofiji, animaciji, ekologiji, kulturi sećanja,“ te da ukoliko generisana slika „nema ništa od tih značenja, to ostaje samo vizuelna mimikrija bez umetničkog u sebi.“

"It's Studio Ghibli, Jerry." pic.twitter.com/DEE0LrIUor

— Sardaukar (@Sardaukar1337) March 26, 2025

U tom kontekstu, spisateljica i novinarka Ana Vučković Denčić dodaje još jednu dimenziju ovom problemu, a to je da ipak stil mora biti toliko prepoznatljiv da bi se mogao smatrati povredom prava autora.

„Ne laskam sebi, ali ja zaista pišem na određen prepoznatljiv način, iako ne verujem da bi u skorije vreme AI mogao da odgovori na izazov – Napiši priču u stilu Ane Vučković. Sa druge strane, linčovski, almodovarovski, boterovski, bošovski… to je već neki skup prepoznatljivih kodova i simbola i onda je lako kopirati ga. Jako je tanka granica između inspiracije i plagijata u ovom slučaju, čini mi se mnogo više nego što to može u tzv. realnom svetu. Ne mogu još uvek da sagledam ili predvidim šta će se dešavati, ali sam sigurna da ćemo se ovom temom baviti još dugo, dugo…“ ističe Ana.

Demokratizacija umetnosti ili prazna estetika?

Generativni AI modeli svakome daju priliku da stvara vizuelno upečatljive radove, bez umetničke obuke. To jeste velika stvar kada govorimo o dostupnosti kreativnih alata – ali istovremeno se otvara i prostor za pitanje: da li time gubimo autentičnost?

Umetnost je više od vizuelne lepote – ona podrazumeva proces, iskustvo i ljudsku priču. Kada korisnici masovno dele slike generisane jednim klikom, često izostaje svest o tome čije ruke i um su inspirisali te stilove. U tom smislu, iako tehnologija omogućava dostupnost umetnosti i bavljenje njome, neophodno je govoriti i o odgovornosti u njenoj upotrebi.

irony is dead and all but it’s pretty depressing to see Ghibli A.I. slop on the timeline not only because Miyazaki famously thinks A.I. art is disgusting but because he’s spent the last 50 years making art about environmental waste for petty human uses

— Brendan Hodges (@metaplexmovies) March 27, 2025

Iako je trend generisanja slika aktuelan poslednjih godina, profesor Terzić ne veruje da je to doprinelo demokratizaciji, već većoj upotrebi novog sredstva za masovnu proizvodnju slika.

„Imali smo u prošlosti dosta sličnih upliva tehnoloških inovacija, pa smo preživeli. Kada govorimo o autentičnom umetničkom stvaralaštvu, ono je upitno svaki put kada se na horizontu pojavi nova evolucija tehničkih pomagala. Kako se koristi, zašto se koristi, na koji način se prikazuje, gde se prikazuje, sve su to pitanja koja objašnjavaju problematiku novog talasa, ovaj put generisanih slika“, ističe Terzić.

Spisateljica i novinarka Ana Vučković Denčić se dotakla ove teme parafrazirajući Brusa Springstina, te ipak misli da je ljudski dodir nezamenljiv.

„AI je alatka i treba je tako posmatrati, kao pomoćnu alatku, možda da uradi dosadniji deo posla, napravi konstrukciju, da bismo onda mi ljudi, umetnici izvodili na toj osnovi filigranske radove. Mislim da je dobro posmatrati AI kao vatru ili vodu, kao dobrog slugu, a lošeg gospodara. Ono što jeste problem je to što sve više nas nije više u stanju da prepozna šta je šta, i da li je i koliko negde intervenisano. Ne mogu reći da sam optimista, ali recimo da nisam mnogo zabrinuta. Barem zbog ove teme. Ne plašim se da me zameni veštačka inteligencija, jer kad se to desi u mom domenu, to znači da i nisam bila nešto. Ili da se ona do te mere razvila da može da bude tako iskričava i lucidna“, naglašava Vučković Denčić.

Danas viralno, sutra zaboravljeno

Današnji digitalni svet je pun prolaznih trendova koji se brzo smenjuju – ono što je danas popularno već sutra nije – u potrošačkom društvu u kom živimo, sve je prolazno i zamenljivo, pa tako i trend. Do juče je vaš virtuelni svet bio bajka iz Ghibli animacije, već danas je kolekcionarska polica figurica sa likom ljudi koje pratite.

Viralan vizuelni trend, kako navodi profesor Terzić, može trajati od samo 5 do 10 dana na platformama kao što su Instagram, TikTok ili X, dok u specijalizovanim zajednicama poput Reddita ili ArtStationa može opstati do 3 nedelje.

Pre ovog trenda, priseća se Ana Vučković Denčić, su u prepotopsko doba interneta, postojali kvizovi poput onih – „Koja si Dizni princeza?”, „Koja epoha si?”, „Koja životinja si?”, ili „Koji lik iz Simpsonovih ili Beverli Hilsa si?” i takvi kvizovi su već prošli i zastareli.

„Primetila sam da su se među prijateljima pojavile verzije fotografija u Botero stilu, gde izgledamo debelo i okruglo na specifičan način. S jedne strane, ovo govori o smeni stilova i interesovanja, a može se tumačiti i kao znak da smo postali površni konzumenti, robovi kapitalizma. S druge strane, možda mnogi ljudi, da nije bilo ovog trenda, nikada ne bi ni saznali za Ghibli i Mijazakija. U svetu u kojem živimo, često smo zarobljeni u sopstvenim mehurima, i ne zna svako sve. Vreme će, naravno, pokazati šta će ostati i kako će se sve razvijati. Verujem da će, uprkos svim polarizacijama, postojati i AI umetnost, ali i ona koju poznajemo danas – sa konstrukcijama koje nastaju zadavanjem parametara, a zatim se usavršavaju kroz lucidnost i kreativnost čoveka”, ukazuje Vučković Denčić.

Iconic movie scenes, Studio Ghibli style. This is so much fun! pic.twitter.com/LwjkNjcEV9

— Mufaddal Durbar (@MDurbar) March 26, 2025

Iako ovi trendovi omogućavaju širu dostupnost umetnosti i podstiču interesovanje za radove koji možda ne bi bili poznati široj publici, oni takođe potvrđuju činjenicu da živimo u „mehurima”  – gde je većina sadržaja filtrirana kroz različite algoritme.

„Platforme su tako dizajnirane da promovišu ono što je novo i viralno, ne ono što je smisleno i dugotrajno. Što sa sobom donosi da se umetnost više sagledava kao sadržaj (content), brzo se konzumira, lajkuje, deli i ujedno zaboravlja. Drugim rečima, savremena publika više ne ulazi u umetnost, ona prolazi kroz nju, skroluje je. Nema više kontemplacije nego impulsivno prepoznavanje i reakcije (emodži, komentari, ripost). Umetnost je izgubila potrebu da se posmatra, ona se upotrebljava, postaje efekat koji nam skreće pažnju, lajkujemo je, a nije više iskustvo koje nas menja. Drugim rečima, umetnost iz sveta smisla premešta se u svest algoritamske ekonomije”, zaključuje Terzić.

U svetu u kojem se tehnologija razvija brže nego što stižemo da postavimo jasna etička pravila, veštačka inteligencija sve više ulazi u domene koji su donedavno bili isključivo ljudski – umetnost, kreativnost, izražavanje. AI-generisani vizuali, ma koliko bili estetski privlačni, otvaraju niz važnih pitanja: o autorstvu, autentičnosti, etici i budućnosti umetničkog stvaranja.

I dok je lako prepustiti se čaroliji jednog klika koji nas istog trena vodi u naš generisani Ghibli pejzaž, moramo ostati svesni razlike između inspiracije i imitacije. Zato je ključno da u vremenu brzih trendova i proizvodnje ne zaboravimo na ono što umetnost zaista čini umetnošću – ljudsku ruku, emociju, iskustvo i poruku koju prenosi.

AI može biti dobar sluga, ali samo ako ostane upravo to – sluga, a ne gospodar.

Naslovna ilustracija: tokyoweekender.com

Članak Veštačka inteligencija – dobar sluga, loš gospodar se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uz pomoć veštačke inteligencije, odnosno, brojnih softvera koji rade po tom principu, naše svakodnevno obavljanje brojnih aktivnosti posredstvom tehnologija postaje sve jednostavnije. Ono što je znatno postalo olakšano, kao posledica razvoja veštačke inteligencije su, posebno – pretraživanje informacija i komunikacija. Koliko puta vam se desilo da, dok kucate mejl, gmail sugeriše kako da završite rečenicu, a taj predlog zvuči baš onako kako ste želeli? Ili da vam, u okviru pretrage, iskaču predlozi najbliži vašim željama čim ukucate prvih nekoliko slova? Za sve to je zaslužno upravo korišćenje veštačke inteligencije.

Kao što su distopisjki film Her i serija Black Mirror predvideli, pre desetak dana pokrenut je čet bot (chatbot) – kompjuterski program koji simulira ljudsku konverzaciju. Ovaj četbot (chatbot) je za svega svega nedelju dana dostigao million prijavljenih korisnika. Dakle, milion ljudi odlučilo se na komunikaciju sa AI programom. Program ChatGPT pokrenula je softverska kompanija OpenAI, čiji je jedan od osnivača i Elon Musk (trenutno nije deo odbora firme), a ChatGPT radi po principu čet sobe, s tim da se ovde dopisujete sa „programom”, da ne kažemo kompjuterom. Ovakav format ćaskanja omogućava veštačkoj inteligenciji da odgovori na brojna pitanja, prizna svoje greške, ospori pogrešne premise i odbije neprikladne zahteve, navodi se u tekstu na sajtu BBC-ja, gde se, između ostalog, ističe da je teško isprovocirati program da odgovori uvredljivim tonom.

Ovo nije prvi četbot ovog tipa, ali jeste prvi koji je u toliko kratkom vremenskom periodu uspeo da privuče toliki broj korisnika. Ranije slične verzije koje su kompanije kao što su Microsoft, Twitter i Google pokrenule, dovodile su do raznoraznih grešaka, te se, na primer, desilo da je 2016. godine Twitter bot „Tay” tvitovao uvredljive rasističke tvitove na ovoj društvenoj mreži. Do ovakvih situacija dolazi jer se mnogi botovi obučavaju uz upotrebu velikih baza podataka sa tekstom koji je prebačen sa interneta i stoga uče sve – od najgoreg, ali i do najboljeg ljudskog izražavanja.

Guglova Lamda je bila toliko verodostojna da je, sada bivši radnik ove kompanije, zaključio da je Lamda razumna i da zaslužuje prava zbog razmišljanja, osećanja, uključujući pravo da se ne koristi u eksperimentima protiv svoje volje, navodi se, takođe, u tekstu na sajtu BBC-a.

Pored toga, poznati čet botovi su i Siri, Alexa, Google Assistent, koji funkcionišu po sličnom principu kao i ChatCRT. Čak je i WhatsApp jedna vrsta čet bota. Po čemu se onda ovaj četbot i u kojoj meri razlkuje?

Ono što ovaj ChatGPT čini jedinstvenim je to što koristi znatno više prikupljenih podataka u odnosu na prethodne verzije, posebno na verziju GPT3, kojoj je i nastavak (drugačije se naziva i ChatGPT 3.5). Kako bi razvili što napredniji sistem, ranija verzija oslanjala se na razgovore sa ljudskim trenerima (onima koji su radili na razvoju ovog softvera) koji su bili zaduženi za unapređenje ovog četbota. Upravo zato, ovaj apgrejdovani nastavak se izdvaja po tome što još bolje komunicira jezikom koji je najbliži našem svakodnevnom komuniciranju, a, takođe, i veoma je jednostavan za korišćenje. Njegova glavna prednost je to što barata velikom bazom podataka (u program je ubačeno 300 milijardi reči, te je najbolje koristiti ga u funkciji pomagala pri rešavanju nekih zahtevnijih dilema. Obuka modela da bude oprezniji, između ostalog, dovodi do toga da četbot odbija da odgovori na pitanja na koja, inače, može tačno da odgovori. Međutim, OpenAI upozorava da ChatGPT ponekad piše odgovore koji zvuče uverljivo, ali su netačni ili besmisleni, te još uvek nije besprekorno precizan.

Milionska upotreba ovog program govori nam da ovakvi čet botovi privlače veliko interesovanje korisnika. Možda je u pitanju onaj inicijalni impuls, gde smo znatiželjni da isprobamo najnovije softversko dostignuće, a možda je ovaj program zaista koristan? Pre svega, čet botovi ostvaruju jednu od osnovnih ljudskih potreba, potrebu za komunikacijom. Takođe, ljudi imaju tendenciju da žele da dobiju odgovore bez preterano duge konverzacije i što je jednostavnije moguće. Telefonski pozivi su zamenjeni porukama, dosta ljudi će vam pre odgovoriti na poruku, nego na telefonski poziv, te nam mnogobrojni korisnici ChatGPT-a svedoče da je upravo to jedan od razloga za ovakvom ekspanzijom. Uz pomoć ChatGPT-a, u mogućnosti ste da dobijete odgovor ili rešite dilemu za svega par minuta, bez preteranog oduzimanja vremena i upuštanja u besomučne konverzacije. Recenzije na YouTube-u su brojne i one objašnjavaju kako se koristi ChatGPT, koje su njegove prednosti, a ovaj čet bot pomaže i u rešavanju kreativnih blokada.

Ipak, ne izostaju ni kritike da bot pravi velike greške, kao i da na neka pitanja ne daje odgovore. Još jedna od opasnosti pri korišćenju AI generisanih čet botova je što se veoma brzo može stvoriti osećaj „zavisnosti” i iluzije koji objašnjava i ranije pomenuti film Her. Lažna predstava da se sa druge strane ekrana nalazi osoba, a ne softver, deluje pomalo šašavo. Ipak, situacije poput ove su se dešavale, naročito usamljenim ljudima. ChatGPT može služiti i u svrhu ležernog dopisivanja, ali je njegova prednost upravo pomoć pri rešavanju malo težih „zadataka” – može vam napisati pesmu, mejl, sastav ili dati ideju za novi članak – stoga je najbolje upotrebiti ga u te svrhe.

Često se, pored tačnosti i preciznosti, informacije koje nam ovakvi čet botovi pružaju uzima u razmatranje i pitanje autorskih prava. Ukoliko od ChatGPT-a zatražite da vam napiše neki esej, pitanje je čije će on podatke iskoristiti i koliko će biti verodostojan. Pored toga, ovaj čet bot sadrži i podatke koji su u velikoj meri prikupljani neetičkim putem – to je onaj momenat kada nas aplikacija pita da li dozvoljavamo pristup, a mi, naravno, kliknemo – dozvoli, bez preterane zainteresovanosti koje smo to podatke podelili. Takođe, čet botovi mogu da dovedu do raznih vidova dezinformacija kada su u pitanju važne informacije i podaci, te im, za sada, još uvek ne treba u potpunosti verovati.

Ono što nas sve najviše zanima je – kako ovo četovanje izgleda u praksi? Novinari BBC-ja su odlučili da testiraju i pitaju upravo ChatGPT.

Da li će veštačka inteligencija preuzeti poslove pisaca?
ChatGPT odgovorio je:  Ne – „AI (artificial intelligence) sistemi poput mene mogu pomoći piscima pružanjem sugestija i ideja, ali na kraju je na čoveku piscu da kreira konačni proizvod“.

Ne znamo da li sa sigurnošću smemo da se oslonimo na odgovore najnovijeg ChatGPT-a da nema razloga za brigu, stoga vi sami procenite – možda je ovaj tekst napisao neki AI program?

Naslovna ilustracija: Stephanie Arnett / MITTR

Članak ChatGPT – šta krije ovaj četbot? se pojavljuje prvo na Oblakoder.