Znaš onu staru narodnu po jutru se dan poznaje, koja mi, btw, nikad nije bila jasna jer sam imao neka toliko predivna, mirna i ispunjujuća jutra koja su do kraja postajala baš usrani dan? Međutim, termin se koristi kad hoćeš da ispadneš pametan, pa kažeš kako će nešto baš loše da se desi, ali i da je moglo da se predvidi. Da ne kažem da se vidi iz aviona.

Pa, realno, za mesec dana 2025, toliko nekih sitnih, glupavih, kretenskih stvari se desilo koje ti poput kakvog kamenčića u cipeli smetaju i zbog kojih će nas, ako krenemo sa tim jutrom po kom se dan poznaje, samo takve idiotarije i čekati u ovoj godini. Otud mi je palo na pamet da sastavim listu stvari zbog kojih mi se čini da će naredna godina biti shitshow, iliti baš loša. I sve su se desile u prethodnih dvadesetak dana.

Ako gledamo svet, prvo je Tramp, kao da igra riziko, poželeo da uzme Grenland. Iako je to donelo savršene fore na temu Danske čiji je Grenland autonomna pokrajna, pa otud sve one – ko da mi otme iz moje duše Grenland forice, stvarno nam nisu potrebna nova uzburkavanja i uzimanja teritorije i vest mi ne greje srce. Još se nisu sva ova ostala žarišta ugasila širom sveta, stvarno mi ne treba još.

A kad smo već kod Trampa, njegov bff, Ilon Mask je pokazao zig hajl pozdrav na inauguraciji, s tim što su u odbranu njemu stali oni koji tu vide rimski legionarski pozdrav, proslavljen u pop kuluri, a drugi su ga pak zakitili Aspergerom ili već nekim drugim prezimenom koje označava neki poremećaj, s ciljem da objasne kako on ne ume da se ponaša u javnosti. Naravno, u to sam poverovao kao i u svaku dileju koja kukasti krst nazove nekakvim indijskim simbolom. Tako da yey, fašizam će uskoro biti ponovo in i legalan u svetu, tako da se nadam da će svi oni partizanski filmovi, što domaći, to i strani koje sam gledao, dobro doći.

Naš omiljeni film iz prošle godine, Za danas toliko, je domaći Tviter satro prilikom prvog prikazivanja na televiziji i to sam očekivao (postoje moji snimci i na mixcloud-u i na Jutujubu kako o tome pričam). Jednostavno, taj film nije za regularno konzumiranje sadržaja kao da je kakav TikTok klip, dok vam je telefon u ruci, a misli o svemu ostalom u glavi. O kvalitetu filma me mrzi da pišem više, dosadio sam sam sebi koliko ga hvalim, međutim, imao sam osećaj kao da je srpski Tviter još jednom pokazao svoju draž i moć kad je krenuo da me ubeđuje da je ovaj film loš i da sva ona katarzična osećanja koje smo doživljavali kroz više odlazaka u bioskop (ja sam čak tri puta išao) nisu ničemu služila, ni valjala. Prvo sam malo pizdeo, a onda sam bio u fazonu ma daj narodu 19. reprizu Tesne kože i neka im.

Devito i Osvajači su snimili zajednički album na Islandu, to jest, Osvajači su poslužili kao muzička podrška onom tipu što se gistro krije pod belom maskom, a svi znaju ko je. Pisaću malo podrobnije o tome drugi put, ali samo znam da me užasno nervraju te saradnje koje nemaju mnogo smisla i funkcije, ali će izgledati odlično na plakatu domaćih festivala na leto, kad budu jedni drugima prali muzičke biografije od Exita preko Arsenala do Beer festa.

I da, umro je Dejvid Linč, jedan od mojih omiljenih reditelja, ali pre svega likova i ljudi. Ja nisam lik od apstrkacije i što sam stariji, sve više me smara kad mi neko prodaje neke psihodelije koje su same sebi svrha, ali Linčovi filmovi me proganjaju od najranijeg detinjstva i, iako ih se plašim, i dalje me teraju da ih gledam, da ih prokljuvim, izgubim se, iznerviram se, malo razmislim, pa oduševim i tako ukrug. Pritom, i mimo filma (i meditacije, to mi je uvek bilo dosadno) deluje kao jedan potpuno sulud lik ispao iz neke komedije apsurda. Kako je neki američki kritičar rekao: najveća zaostavština je kad od tvog prezimena nastane pridev koji apsolutno svako može da razume. RIP, Linče, nedostajaćeš.

Ovo su tih top 5 stvari zbog kojih nešto ne vidim da će nam biti dobro u 2025. Ipak, ima ta jedna stvar koja budi nadu i koja je realno bitnija od svega sa ove liste. To je sve ovo što se dešava sa studentima na ulici. Iz dana u dan zadivljuju kako oni ne igraju ovu igru koju vlast postavlja, niti onu na koju smo svi mi navikli i koju smo izgubili odavno. Na svaki odgovor ekipe s vrha, pojavi se neka nova kontra u kojoj shvatiš da se ništa ne prepušta slučaju.

Ustalom, svi oni srednji prsti nacrtani tebi, meni, svima pre koju noć, su ujutru bili prekrečeni i ofarbani u cveće. Nema dalje poente za pričom o simbolima i metaforama, bukvalno samo baciš pogled na njhove Instagram stranice i možeš samo da im aplaudiraš.

Tako da, ako postoji ovaj top 5 jutara po kojima će se ostatak dana poznavati, nek ovi studenti budu to jutro koje je promenilo sve. 

Članak Alo, alo: Top 5 razloga zašto će ovo biti baš loša godina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U ovoj razglednici iz Beograda nemam baš nešto mnogo novog da ti kažem. Jer ove stvari koje se dešavaju na ulicama, ispred fakulteta i njima, su sve ono što se dešava ovde jako dugo, jednostavno je moralo da eksplodira na neki način kad-tad, a izgleda da je dobro što je puklo baš sad.

Ovo je vreme top lista, mahom godišnjih. Već sam ih tri-četiri izbacio na raznim nekim mestima gde pišem, radim, smatram, i izbaciću još nekoliko. Ali sad ovde imam jednu: top 3 stvari koje su ogrejale ovo moje nihilističko srce. I nije godišnja lista, sve se desilo u prethodnoj nedelji. To su tri stvari koje sam najviše puta gledao, šerovao, i radovao im se.

Prvo moram da kažem da sam ja poput onog lika iz Munja. Nikada nisam voleo ni klince, ni matorce. Klince, tj. mlade, tj. studente pogotovo, jer sam i sam bio mlad i student, i oduvek me je nervirala, kako kod drugih, tako i kod mene retroaktivno, ta savršena doza apsolutnog nemanja pojma, ali i apsolutne prepotentnosti u kojoj si uvek i stalno u pravu. Ali ako već ne volim mlade, ne znam zašto se konstantno vraćam na onaj klip iz Novog Sada gde tip nogama hvata polugu nekom SNS smećaru u Poršeu koji je došao da bije ljude na raskrsnici.

Taj klip, tipa koji leži na pešačkom prelazu i viče poput neke naredbe „pusti”, a iz svakog slova izlazi zabrinutost, jer zna da zadatak na koji je poslat nije uspeo, je pure cinema, što bi rekli filmofili širom sveta.  A onda onaj walk of shame u kom shvatamo da su mu se pocepale pantalone… beautiful.

Znam da ne valja kad treba da kažem „nisam za nasilje, ali…”, ali ovo u stvari nije nasilje, nego samoodbrana. A ni to nismo viđali prethodnih godina, osim ako niste fan hitova Romane Panić.

Drugi klip koji me je radovao su klinci još mlađi od studenata. Kad su srednjoškolci izašli na ulice, i neki magarac je krenuo na njih, kako su se klinci samo skupili i okupili oko njega i umalo ga ugazili kao ono što ostane posle psa u parku. Vraćao sam video više puta tog dana i slao ga svima.

Treći klip je onaj sa Zvezdine utakmice, gde navijač drži bukvicu na tribini, drugim slobodnomislećim ljudima, da ne sme niko mimo zvaničnog stava navijačke grupe da bilo šta radi na utakmicama. Ja nešto kao navijam za Partizan. Ne pratim više, ne gledam, ne volim već jako dugo bilo šta u vezi sa sportom u Srbiji, ali se sećam da na derbijima, onim nekim poslednjim što sam gledao u fudbalu, Partizan je bio manje loš od Zvezde. E pa, ovo je kao neka pobeda na takvom derbiju, jer sam svestan da ni južna tribina nije mnogo bolja, ali eto, makar nemamo ovakve skandalozne situacije zbog kojih crvene ljudi koji navijaju za Zvezdu širom zemlje.

Naravoučenije… pre neki dan sam pisao o 30 godina serije Otvorena vrata, i rangirao top 10 epizoda. Ima ona sjajna epizoda kad probisveti, odnosno rtaći iz kićblona, planiraju da bace Cakanu u reku, a ona kad skonta da bi možda mogla bolje da prođe, lepo kaže – badžite, deco, badžite . E baš taj slogan mi se vrzma po glavi danima dok gledam ovaj studentski I don’t give a fuck koji se dešava, i lepo mi je. I samo da potraje.

Kad smo kod Otvotenih vrata, i Vesna Trivalić je izašla pre neki dan i podržala studente. I to je lepo, ali možda se i previše vremena sad troši na to ko je podržao, a ko ne. Jer pazi, i prethodnih godina su razna neka potapšavanja po ramenu bila, i slikanja i druženja, pa nije na kraju bilo ništa.

Na kraju dana, šta studente u stvari briga šta ima neki glumac da kaže? To su sve ionako neka usvojena opšta mesta. Ili neki influnser. Pa oni jadni nemaju pojma ni o čemu. Ili ja, u krajnoj liniji. Šta pa ja znam, ili bilo ko iz moje generacije. Svi mi smo prethodnih godina izlazili, šetali, pravli krugove od po par kilometara, kačili se na Instagram, i dolazli do toga da priču preotme ili podmladak DB-a u vidu „sedi – ne nasedaj” ekipe, ili podmladak DB-a u vidu „Dogodine u Prizrenu” ekipe.

Podrška je lepa, podrška se traži, podrška je važna. Ali možda samo treba da mahnemo, da se zna da smo na istoj strani i da im držimo leđa. A i kad se jednom sve ovo završi da znamo ko je bio tu sve vreme, a ko je baš u decembru 2024. rešio da napravi kraći predah od društvenih mreža. Mislim, ima ono na kraju Inglorious Basterds-a, kako su obeležavali ove koji su se izvukli. Možda je to malo pretvrdo i preterano, ali evo, otvoren sam za dijalog o tome kako to može da se reši.

Članak Alo, alo: Badžite, deco, badžite se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stašno mi se dopao tvoj opis festivala tužnog filma i tih specifičnih mini-ekosistema koji nastaju na festivalima. Obožavam te momente kada se na događajima kratkog trajanja, kao što su festivali, ljudi sažive sa novom dinamikom, odigraju svoje uloge perfektno, stvore svoj mikrosvet i onda se pozdrave do sledeće godine, kada se ponovo nađu, svako u svojoj ulozi, kao gospođa koju si opisao. Svaka čast.

Pošto smo već ušli uveliko u decembar, moj život se pretvorio u jednu standardnu jurnjavu svih rokova koje sam zaobilazila ove godine, tako da više nego prethodnih meseci živim na relaciji kuća-fakultet, ne spavam i radim. Sreća je da živim u jednoj jako toploj (ali ne i po kućnoj temperaturi) zajednici sa dve cimerke Crnogorke, pa je u našoj kući uvek neka sprdnja, ima šta da se tračara ili raspreda, a i da sam se na fakultetu odomaćila u čitaonici/biblioteci. Znaš kako je zgodno kad umesto teksta na laptopu uzmeš u ruke da čitaš iz prave knjige, majku mu, tako da mi ne pada teško ta relacija, jer mi oba mesta prijaju. Zato ovog puta nemam nikakve ozbiljnije apdejte o kulturnim dešavanjima, osim da sam išla na nastup izvesnog Zlopija, internacionalno poznatog pevača iz Leskovca (znači mikrfon i gitara), za koga kažu da je, pazi sad – ,,simbol budvanske rivijere”, gde nastupa svakog leta u poslednjih 20 godina. Osim toga, Zlopi ima i ozbiljne evropske turneje. Teška srca priznajem da sam omirisala i noćni provod balkanskog gasterbajterskog kruga iz Londona, i mogu da ti kažem da sve to izgleda baš onako kako i zamišljaš. Ali je zanimljivo videti i taj, takođe mini-ekosistem, a pošto sam nedavno bila i na nekoj latino žurci, samo ću reći – naše gasterbajterske žurke su ipak bolje. Zanimljivo je kada skontaš koliko si zapravo balkanski indoktiriniran, ali pošto sada već imam (skoro) 30 godina, jedino što imam da kažem je – tako je, kako je.

Ali, da se vratimo mom domaćinskom životu. Pre neki dan sam kuvala u stanu. Znam, znam, zvuči egzotično, ali pošto su ovde, jelte, cene takve kakve jesu, rešila sam da se pretvorim u pravu balkansku domaćicu jer je kupovina hrane napolju „za ponekad” (ako te zanima, uža specijalnost mi je domaća pileća supa). E, sad, Englezi su poznati po poštovanju protokolarnosti, pa tako vlasnici našeg stana gaje intenzivnu brigu o tome da imamo 3 protivpožarna alarma i ono čudo za gašenje plamena u stanu, ali ne i o tome da li nam radi pravilno bojler (koji crkava svakog drugog dana), ili da li nam je odvaljena kada, slavina, da li redovno radi grejanje, itd. Jer, protivpožarni alarm je jasno definisan kao deo protokola koji može da proverava bezbednosna inspekcija, a ove osnovne životne stvari baš i ne. Ili tako makar tumače naši stanodavci.

Elem, jedan dan tako ja kuvam u svojoj kuhinji i grilujem neke pečurke koje su krenule da isparavaju i prave, jelte – paru. U trenutku kada je protivpožarni alarm (??) procenio da ima previše pare, ali ne dima (??) u stanu, krenulo je pištanje kakvo u životu nisam čula. U potpunoj jurnjavi da pokušam da ugasim alarm, uključila sam aspirator, otvorila prozor i krenula ka kontrolnoj kutiji iz koje je dopirao oslepljujući zvuk. Pošto kontrolna kutija ima 5 različitih dugmića, a nijedan, hvala bogu, nema oznaku za požar, alarm, niti za bilo šta drugo, ja sam, u očaju i polugluva, ispritiskala neke različite dugmiće i time se bavila dobra 2 minuta (vreme za koje su postojale realne šanse da ogluvim) i na kraju uspela da deaktiviram alarm. Nakon ovog trijumfa, sela sam na stolicu u kuhinju, iscrpljena kao da sam pretrčala polumaraton. I iskreno, zapitala sam se – čemu služi uopšte ovaj protivpožarni alarm, osim da ti probije mozak? Pošto nije kao da nisam primetila da ima pare, kao što bih primetila da ima dima. Niko, dakle, od spolja nije obavešten, niko nije alarmiran da me spasi, samo je meni prosviran mozak? Nisam još uvek pronašla odgovor na ovo pitanje.

Među bitnim vestima koje se ne odnose na domaćinski život – kao što i sam znaš, prošle nedelje nam je izašao i Spotify Wrapped kojem se ja iz godine u godinu radujem sve više, pogotovo pošto imam jedno veoma specifično takmičenje sa samom sobom, a to je da proveravam koliko sam minuta provela slušajući Spotify. Ova godina je slabija od prethodne dve, ali se dobro držim – skoro 78.000 minuta slušanja ukupno, što mu dođe oko 3,5 sata slušanja dnevno. Pre dve godine je bilo 90.000 – što bi rekao onaj mim, gubiš me polako, bebo.

Spotify Wrapped takođe jako volim jer mi je kao neki muzički barometar raspoloženja i životnih faza u toku godine. Tako mi je i ova godina krenula sa indie momcima (sad mi je žao što nisam otišla na koncert onog benda FEET), od aprila sam prešla u jake girly vode – Spotify je to nazvao Pink Pilates Princess Strut Pop fazom – a nakon čega sam dominanto prešla na francuske pop muzičarke (u toj fazi sam i sada). Od ovih globalnih pop girlies zvezda, samo sa Charlie xcx nisam kliknula ove godine, ali si zato ti, tako da se za nju ne brinem, ima ko da je sluša. Takođe, u moju Spotify godinu upali su i Senidah, Bijelo Dugme i Idoli, tako da je sve to baš jedna interesantna džungla različitih faza, mišljenja i emocija. I naravno, najslušaniji izvođač mi je (opet) Kings of Leon, koji nastupa na InMusic-u sledeće godine, tako da – idemo? Znam da si ih slušao već pet puta, kao stari Sziget domorodac, ne moraš da se hvališ.

E i da, moja cimerka je prišla onoj devojci o kojoj sam ti pisala da sedi stalno ispred naše zgrade. Ispostavilo se da nije toliko mlada, koliko je sitna, i da samo voli da… pa, reći ćemo, zapali, a nema terasu. Još jedan od jako zabavnih elemenata u ovom gradu je to da, uprkos činjenici da nije legalizovana, miris marihuane možeš da osetiš na svakom ćošku. To je deo tog nekog londonskog šarma.

Toliko od ovog javljanja, piši kakav je decembar u Beogradu. Čujem da su vratili semafore na kružni tok kod Ušča (HAHAHAHA), da demontiraju Stari savski most i da šut od rušenja Hotela Jugoslavija završava negde iza Makiša.

Ovde je za vikend bila neka oluja, pa nisu radile metro linije, pa me je to podsetilo na omiljenu situaciju kada u Beogradu padne kap kiše i čitav saobraćaj kolabira. Izgleda da je to neki internacionalni trend, na koji nijedan grad nije imun.

Pozdrav iz Whitechapel-a,

M

Članak Alo Alo: Protivpožarni alarm se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo dopisivanje smo zamislili više kao da ti ja javljam šta se dešava u Beogradu, da ne bi propuštala stvari. A onda je krenulo svašta nešto loše, i dovoljno je samo da baciš pogled na vesti, i moje priče ti onda i nisu mnogo korisne. Ipak, ako preskočimo blokadu fakulteta, to da svakog petka malo pre 12 ljudi izađu na ulicu da blokiraju saobraćaj, a oni zbog kojih izlaze se zaleću kolima u njih, i da sve postaje cirkus koji preti da će biti sve brutalniji, lagao bih te kad bih rekao da se stvari odvijaju svojim tokom. Mislim, odvijaju se, ali u senci svega toga i krvavih otisaka ruku.

U senci previranja u prethodnih nekoliko nedelja, bila su dva omiljena nam beogradska filmska festivala – Slobodna zona i Festival autorskog filma, koje su moji ortaci davno objedinili i nazvali ih – Festival tužnog filma iliti ono na šta Mimi ide, da gleda rumunske i tadžikistanske filmove. Naravno, oni su idioti koji su tim stereotipnim zafrkavanjima dosta toga promašlili, ali, moram da priznam, i dosta toga pogodili.

Neću da ti pričam o tome šta sam gledao, niti da ti približavam same festivale kao takve, jer si i sama išla na njih prethodnih godina. Doduše, s obzirom na to da smo letos zajedno išli na Sarajevo film festival, i video sam kako ti posećuješ filmske festivale, a to je posećivanje aftera filmskih premijera sa po kojim filmskim iskustvom, možda i ne znaš ništa o ovome (hehe).

Šalu na stranu, palo mi je na pamet da možda progovorim o tome šta se dešava pre nego što filmovi počnu i dok se publika još uvek skuplja. Šta se dešava kad filmovi nisu u prvom planu?

Na ovim našim festivalima tužnog filma nema onog lažnog hajpa koji krasi, na primer, FEST već više od deceniju. Znaš ono što su preneli kao priču iz 80-ih, tipa „najbolje ribe dolaze na FEST”? Te frazetine se i dan- danas mogu čuti kako izlaze iz usta raznih mitomana, a u stvari ljudi koji i ne idu više u bioskope, samo se pojave da se slikaju na nekakvim premijerama.

Na Zoni i FAF-u nisu „najbolje ribe”, već običan svet koji se još uvek trudi da održava glavu iznad vode i da diše, jer odlasci na kulturne manifestacije tehnički i treba da budu nešto najprirodnije, poput disanja. A kad vidim da sam na mnogim od filmova bio u polupraznim dvoranama, to može da govori o tome da je godina bila loša za film, pa je bila loša „berba”, može da govori o tome da su selektori uradili lošiji posao, pa su se oslonili na previše alternativne naslove, a možda govori samo o tome da više nikog u Beogradu nije mnogo briga za filmove koji su imali dobru prođu u Kanu i u Veneciji.

Znaš onu kretensku reklamu što nas čeka stalno u bioskopu za Naksi radio? Gde ona žena trči na posao, a na poslu je čeka milion obaveza, i onda ona nehajno pali Naksi radio, po sistemu – lako ćemo, opusti se i uživaj. Malo preuveličavam, naravno, ali ta žena je prototip posetitelja kako ovih festivala, tako i drugih kulturnjačkih stvari u gradu. Četrdeset, ili 50 +, srednje doterana, jer ipak je izašla iz kuće, ali ne u pravi izlazak, sa koleginicom, drugaricom, ili sestrom, i rešila je da pogleda novi film kultnog reditelja za čije ime ne zna baš svako u njenoj okolini. Tako je i sa sedećim koncertima eks-ju rok zvezda, ili pozorišnim predstavama. Nema nekog logičnog objašnjenja za to zašto žene više vole kulturu, osim onog stiha pesme Vampira – Momci piju pivo, cure limunadu, pa tako verovatno muškarci 40+ gledaju fudbal, slušaju Džoa Rogana, razmišljaju o Rimskom carstvu i guglaju prve simptome raka prostate, i to im zauzima sve mentalne okvire i kapacitete.

Ipak, prepoznavanje drugarice svoje majke u masi filmofila na ovim festivalima nije jedina zabava. Tu su i razne neke utvare prošlosti. Mnoge kojima ne smeš da se javiš, mnoge koje ne smeju da se jave tebi. Bivši prijatelji, bivši pijani lajkovi u 3 ujutru, ljudi koje znaš iz grada koji te pitaju šta da gledaju, a tebe bude strah da im preporučiš, jer ni sam ne znaš da li je sledeći film remek-delo ili plastično voće taštine praznine. Tu su i bivši frajeri bivših devojaka sadašnjih ortaka. Nekad ste se mrzeli i gledali ispod oka, sad se izgrlite kao da ste ortaci iz vojske. Oni se, po običaju, pojavljuju u nekim razdrljanim košuljama i flekavim trenerkama, što predstavlja potpunu različitost u odnosu na one sređene gospođe u pedesetim s početka priče.

Mogućnost da ću dobiti po labrnji na nekom od filmskih festivala je mala, ali nije isključena, jer kako laprdam na više online mesta, tako i na Letterboxd-u, ko zna da li će mi prići neki mladi ili ne tako mladi autor da mi objasni kako sam pogrešio što se tiče nekog njegovog dela. Tako da uvek imaš i te susrete sa svima njima, i poglede koji možda znače ko beše ovaj ćelavi, a možda i a eno ga onaj ćelavi.

Ipak, od svih koje srećem, znam i ne znam, moja omiljena posetetiljka festivala je jedna punija gospođa u pedesetim, koja je konstantno u svojoj svetoj borbi da opominje sve one koji prave buku, pričaju, gledaju u telefon i ne fokusiraju se na sam film, i samim tim dok ona njih opominje, smeta svima ostalima jer priča, zviždi i šišti, mahom prema ljudima koje, u stvari, niko nije ni registrovao. Ona je stalno tu, i iako me izbacuje iz takta svaki put, nekako je sad postala deo filmske projekcije autorskog filma gotovo kao i dugačak kadar u kom se ništa ne dešava po 20 minuta. Prvi put sam je „upoznao” kad je pre par godina vikala na mene jer sam jeo grisine na filmu, i tad sam saznao da se na festivalima tužnog filma ne jede kao na ostalim popcorn blokbasterima.

Naravno, tu su i studenti. Masa studentarije koja gleda ove filmove kao na traci, i samo se nadam da umeju da razvrstaju žito od kukolja i umetnost od anti-filma, jer možda jedna od najopasnijih zaostavština Festivala Tužnog Filma jeste da neki klinci pomisle da ovako svi filmovi i treba da izgledaju, i da će ovakve baš oni praviti. To nikako ne želim, a nažalost, u više navrata sam video da su u prethodnim godinama baš takvi filmovi i izlazili.

Ipak, za kraj, ako mogu da budem elitista makar na minut, hteo bih da kažem da je gledati film sa svim ovim ljudima zaista dar, jer pored svih forica i primedbi koje mogu da bacim, ovo je ipak nagledana publika koja ceni trud i ambiciju autora, zna da prepozna dobru foru koja nije na prvu loptu i da je nagradi smehom, pa čak i aplauzom, dok doživljavamo zajedničku katarzu zajedno sa likovima sa platna. Zaista, ja više volim da gledam u bioskopu rumunske filmove nego Marvela, jer sa još stotinjak istomšljenika neki filmovi postaju bolji. Marvel je uvek Marvel, kod kuće ili u bioskopu.

Pitala si me gde ću za Novu. Mislim da, pošto imam novog psa koji se plaši svega i svačega, postoji velika verovatnoća da ću morati da budem kod kuće uz nju kad krenu petarde koje na Zvezdari zvuče kao da je Putin konačno stisnuo dugme. Ali to ne znači da neću na putu do kuće sa posla (da, 31. radim), kao u nekoj seriji Siniše Pavića, posetiti par drugara i usput im se načestitati mile Nove godine. Par sati pre roka.

Članak Alo Alo: Festivali tužnog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iskreno, razmišljala sam o tvojoj dilemi lično – kolektivno i shvatila sam da nemamo nikakav problem. Kao i ti, i ja sam apsolutni stereotip milenijalke – kontam da sam taj identitet počela da gradim sa Bridžet Džouns, koja je bukvalno arhetip haotične milenijalke, pa sam došla do tačaka da se identifikujem sa likovima kao što je, na primer, glavna junakinja filma Najgora osoba na svetu ili likova iz romana Sali Runi. Mislim, o čemu pričamo, došla sam u London na levičarski fakultet na Gender, culture and media program. Mojoj mami i dalje nije jasno šta ja studiram (na oba fakulteta) osim što misli da je sve to jedan običan milenijalski bullshit. Ali, ne moramo da se slažemo oko svega. Btw, ne znam da li si video, izlazi novi film o Bridžet Džouns – jedva čekam! A i da budem iskrena, promocija filma me je podsetila na to da Hju Grant i ja sada živimo u istom gradu, pa se nadam da ću ga možda ovih dana sresti, recimo u metrou – znam da ga koristi, on ti je jedan od oniih down to earth poznatih ličnosti, kao. Mislim, okej mi je da sretnem i Herija Stajlsa, neću se buniti.

Shvatila sam da ovog puta ne želim da ti pišem ni o čemu konkretnom, nego o svemu, pomalo. Na primer, o tome da živim u, pazi sad, social housing zgradi. To su zgrade za neprivilegovane, siromašnije grupe, pa u njima žive po nižim cenama. E sad, neki ljudi su kupili te stanove, pa ih onda iznajmljuju strancima i studentima po privilegovanim cenama, hehe. Ali, svejedno, zbog estetike kraja osećam da se nisam pomakla iz Paviljona u kojima sam odrasla. Htela bih da kažem da se osećam kao Del Boj (jer je i on živeo u social housing-u), ali je istina da sam u poslednje vreme više Rodni, haha. Iskreno, nije mi bilo baš svejedno kada sam se tek doselila, a i nije baš posh britansko iskustvo (ako želiš da vidiš kako to izgleda, guglaj Whitechapel Social Housing). Međutim, već bukvalno drugog dana sam se navikla na svoju dodgy (to mi je jedan od omiljenih engleskih izraza) multikulturnu zgradu i kraj. Jedino što je totalno bizarno je što se pored moje metro stanice nalazi bukvalno buvljak na ulici za koji su tezge ispred Starog Merkatora kulturni program, tako da nije sve bolje tamo negde – buvljaci i tezge su ipak više naša stvar.

Znam da si kao foru bacio pitanje gde ću za Novu, ali, moram da te razočaram – ovde je to pitanje veoma legitimno. Gradske ulice su već okićene, svakog vikenda niču novi božićni marketi i klizališta, tako da je ovde božićni duh već uveliko u vazduhu. Prošle nedelje je čak i pao sneg (ne ozbiljan, ali je ovde to fascinacija). Shvatila sam da bih baš volela da bude snega za Novu godinu ovde, a što se provoda tiče, dolaze mi drugarice (koje vrlo dobro znaš hehe), a i ovde imam mnogo divnih prijatelja, tako da je pitanje gde popuno nebitno, nego je prioritet ono sa kime (znam, znam, zvuči kao kliše, ali realno – nije).

Normalno, znam šta te najviše zanima – koncerti. Pisala sam ti da sam bila na Vaccinesima i Interpolu i Interpol je stvaaarno odličan bend. Shvatila sam da ono što ljudi rade sa onlajn šopingom, praćenjem popusta, brendova i slično, ja radim, naravno, sa kulturom. Sreća je moja da ovde imam dovoljno prijatelja koje mogu da maltretiram da idu sa mnom na različite događaje, ali mi je najmanji problem i da odem sama. Moje omiljene aplikacije, na kojima trošim pare kao ljudi na Kupujem-prodajem sajtu, Temuu ili sajtu Zare, su- Dice (za koncerte) i TodayTix (za pozorište). U jednom od svojih napada kupovine koncertnih karata mi se desilo da sam kupila karte za dva nastupa, Saru Kinsli i bend Feet. Ono što nisam skontala jeste da sam kupila karte za isti dan, pa sam ubrzo shvatila da je nemoguće da odem na oba nastupa, pogotovo jer su udaljeni jedan od drugog sat vremena metroom. Nažalost, morala sam da izaberem jedan, što je za mene bila ogromna agonija. Ono što je još gore jeste da mi se na proleće već desilo da nisam otišla na Feet za koji sam imala kupljene karte jer su Libertines-i objavili da će imati nastup istog dana, ko će da propusti Libertinese, a i pod dva, koliko će još Doerti moći da izdrži? I tako, pošto nisam otišla na Feet, kada se približavao ovaj, novi datum, bila sam odlučna da ću otići na njih. Međutim, što se datum nastupa više približavao, suštinska dilema se svela na pitanje- bend iz Londona koji će sigurno još da nastupa u Velikoj Britaniji vs kantautorka iz Los Anđelesa koja će ko zna kada da dođe? Jasno ti je da sam otišla na Saru Kinsli, a mislim da bi sada već bila fora da nikada ni ne odem na Feet, nego da ih samo podržavam kupovinom karata haha.

Ti znaš da ja volim da plačem na koncertima (mislim ko još plače na koncertu Herija Stajlsa ili Arctic Monkeysa – ja?), i iskreno kada sam otišla na Interpol sam očekivala da ću dušu da ispustim, ali – ništa. Očekivala bih od benda kojem je pola pesama na temu egzistencijalne krize da će da me trigeruju, ali, ni da me čačne. E, onda sam otišla na Saru Kinsli (dakle, imala sam celu ovu prethodnu dilemu), sama, u gej klub na Charing Cross-u gde je bio nastup. Naštelovala sam da preskočim predgrupu i dođem tačno na početak koncerta (da, ovde se počinje u minut kao što je najavljeno što strašno cenim), i iskreno, čim sam čula prve taktove naravno poznatih pesama, tako su krenule da mi liju suze. Ti znaš da sam ja osoba koja nema intenzivan osećaj za blam, a i realno plakanje u javnosti, u klubu u višemilionskom gradu kao što je London gde te malo ko zna je bukvalno još nekako izolovanije nego kada se rasplačeš sam u sobi. U sobi nekako moraš da sretneš sebe, ovde se samo prepustiš. Prilično je oslobađajuće, probaj nekad. A i iskreno, čim je krenulo plakanje, znala sam da sam izabrala pravi koncert. Muzički, Sara Kinsli je izuzetna i neverovatno je kakav glas i energiju ima – lepršavu, ženstvenu, nekako, najbolja reč mi je – slobodnu. Hipnotisano sam je posmatrala dva sata. Na koncertu je bilo dosta mladih (pošto se privikavam da prelazim u kateogirju starijih mladih, punim 30 godina za tri meseca, čoveče), ali je pored mene, takođe sama, bila jedna koleginica mojih godina, pa smo u solidarnosti stajale same i uživale u nastupu. To je još jedna stvar koja se pojavljuje u višemilionskom, usamljenom gradu – prećutna solidarnost da zajedno učestvuješ u nečemu sa nekim, tako što samo stojite jedno pored drugog, bez reči. I nikada nemaš potrebu da probiješ tu tišinu, ali imaš osećaj da deliš nešto. Nekada se desi da se taj osećaj potvrdi osmehom, i to je to. Nadam se da razumeš o čemu pričam.

Imam i jedan totalni offtopic. Ne znam da li si ispratio, ali Damiano David je izbacio pop pesmu koja i zvuči i izgleda kao rip off Harija Stajlsa – ništa mu ne zameram, samo napred, sve ga podržavam. Najgore je što je moj TikTok algoritam skontao koliko mi se dopao ovaj njegov rebranding, pa sam se sad navukla ne na njegovu novu pop pesmu, nego na neku koju još nije izbacio, zove se Next Summer, koju su fanovi snimali na nekom nastupu, pa sada postoje snimci cele pesme na TikToku, koju ja vrtim na repeat. Tipična milenijalka, kažem ti.

Takođe, moram da podelim sa tobom, shvatila sam da mi strašno prija ovo pisanje. Osećam da imam priliku da dublje razmišljam i razvijam misli, a kao posledicu daleko manje doomscroll-ujem. Osim kada slušam Damiano Davida na TikToku – hahaha.

Mnogo sam toga trenutno nabacala, ali, ne razikuje se puno London od Beograda, znaš. Naravno, jasno mi je da to zvuči kao nemoguća izjava, ali zaboravljamo često koliko je Beograd zapravo dinamičan grad internacionalnog karaktera (iako ga stalno ruše i gaze). Tako, ovde iskreno ima svega što ima kod kuće (nije kao da je neki kulturološki šok kada se preseliš ovde), samo mnogo više svega – kultura, prilika, mogućnosti, funkcionalnog prevoza, ali i nažalost, socijalnih razlika, i kao rezultat toga, beskućnika. Ispred moje zgrade često sedi jedna devojka za koju nisam sigurna šta joj se dešava, često sa sobom ima ili alkohol ili neku flašicu (u kojoj je verovatno isto alkohol). Nisam sigurna šta se radi u takvoj situaciji, da li nekoga treba da zovemo, nekome da prijavimo, baš nisam pametna. Moja cimerka je primetila pre par nedelja i sve nas ta tema sekira (pošto nas tri živimo u stanu). E i da, razlika je što se ovde ljudi ne svađaju u saobraćaju i ne biju u javnom prevozu, a i bilo kakva vrsta maltretiranja u javnom prevozu ovde je prepoznata, za razliku od Srbije, gde kada god čujem da se neki frik trljao o ženu doživim napad besa, pošto naravno da se i meni to desilo.

Ali, da se vratim na sličnosti, evo, da se vratimo i na mesto odakle si ti započeo kolumnu, a to je Cetinjska, i ovo pismo ti pišem iz (normalno) hipsterskog kafića koji podseća na Zaokret. Naravno, moji senzori za pronalaženje prostora bliskih onome što je kuća su se odmah upalili, pa me je tako ovaj kafić bukvalno pronašao sam.

Da zaokružim priču – London je stvarno izuzetan grad. Radujem se stvarno da ti pišem o njemu – imam tooooliko toga što želim da podelim. A ti piši šta ima novo u Beogradu, šta sve propuštam i šta se dešavalo. Shvatila sam da sam tačno dva meseca ovde, i da je počelo da mi se dešava da mi nedostaje naš grad. A onda pročitam vesti o aktuelnim dešavanjima, pa to malo izbledi. Ali se brzo vrati.

Nego, a gde ćeš ti za Novu, a? Kuća pa Zaokret, ili Zaokret pa kuća?

Šaljem pozdrave iz mog lažnog Zaokreta,

M

Članak Alo Alo: Nekonkretno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nešto razmišljam, da li ja treba da ti pišem šta se dešava kod mene, u mom životu, ili kod nas, kao u Beogradu, i životima svih nas koji sačinjavamo taj naš pink bubble u kojem uvek mislimo da nas ima više i da možemo da uradimo nešto bitno, a realno je da smo toliko brojčani da, kad se skupimo, možemo da napunimo terasu u Liftu petkom kad je lepo vreme. A onda sam shvatio da tu ne postoji neka velika dilema, jer ja već neko vreme ne pratim u onoj meri kao pre šta se dešava po gradu, jer noge su mi umorne, a mamurluci mnogo više bole nego ranije, previše da bih se motao okolo. Tako da mogu da ti pišem o sebi. Ali silver lining je da izgleda nisam jedinstven i posebna pahuljica, i da sve što radim ja, radi još jedno 5.000 drugih Mimija na ovom svetu, rođenih u periodu od 1980. do 1995. Preživljava dok se trudi da ima koliko-toliko kul frizuru, dok mu iz Spotifaja svira nešto trendi i hip.

Ono što je meni obuzelo pažnju u prethodnih nekoliko dana je ni manje, ni više, nego – odmor. Ali ne bilo kakav, već onakav gde bih na onom drugom mestu na kom radim mogao da napišem tekst sa klikbejt naslovom u kom bih nagurao da je to novi trend milenijalaca sa Zapada koji uzima sve veći mah i popularnost i kod nas. U pitanju je staycation. Pošto si se već preselila u London, pretpostavljam da znaš engleski i da ne moram da ti prevodim i objašnjavam od koje dve reči je nastala ova složenica.

Uživajući u staycation-u, shvatio sam da on ima tri glavna faktora za upražnjavati: racionalni, ekonomski i filozofski, i sva tri potpuno podržavam (i sva tri sam potpuno ja izmislio, a ne pročitao u priručniku „Kako ne raditi ništa 10 dana”).

Racionalni je onaj logični, želiš da se odmoriš, bez mnogo cimanja, šetnje, posećivanja drugih mesta. Jer realno, putovanja su lepa, ali tu na odmor zaboravi, jer prepešačićeš isto koliko su i mladi pioniri na maršu Titovim rodnim krajem. Ljudi se sa odmora uglavnom vrate sa onom Dživdžan zbori rečenicom – Treba mi sad odmor od odmora. Sa staycation-om tu nema problema.

Ekonomski faktor je isto prilično očigledan, jer realno, ne plaćaš hotele, Airbnb, kampove, autobuske i avionske karte. Jedeš ono što bi jeo, piješ ono što bi već pio svakodnevno. Dobro, to što jedeš i piješ svakodnevno u Beogradu ima cenu kao da si na letovanju na Hvaru u avgustu mesecu, ali to je već drugi problem i nećemo sad o tome.

I treći faktor je ovaj filozofski, koji mi je pao na pamet dok sam ležao jedan dan na podu sa svojim psima i buljio u plafon. Ti realno radiš ko konj da bi obezbedio svakodnevnu egzistenciju, ali i tu neku lepotu i dobro svog života. A onda, nakon rada 8 sati na jednom poslu, pa onda ko zna još koliko na drugim poslovima i tezgama, vraćaš se u svoja 4 zida i onesvestiš se ili odmah ili u pokušaju da pogledaš nešto na Netfliksu. Ti tehnički ne uživaš u onom životu koji praviš svojim radom. Staycation ti, u stvari, pomaže da tih 10-ak dana uživaš u onome što si pravio. Ti nisi radio da bi imao put u Prag ili Berlin. Ti si radio da bi imao pun kufer ploča, tri saksije zamije, supersecka kog ne koristiš jer jedeš napolju. U tih deset dana možeš da bukvalno sediš i uživaš u stvarima u kojima si isprva i hteo da uživaš, ali ne stižeš inače, jer nemaš kad. Dobro, da ne pričam o partnerima, partnerkama, životinjama i deci koje više možeš da viđaš. To se valjda podrazumeva. Mislim, možda sam se zalaufao u ovom filozofiranju, pa ako ništa, vratimo se onda samo na ekonomski deo, u kom sam prištedeo nekoliko desetina hiljada dinara.

Ali najveća pobeda kod staycation-a je podrška gotovo svih ljudi sa kojima sam se sreo, pričao, čuo ili video. Svi su bili u fazonu – Bravo, to je jedina vrsta odmora, tako ću i ja, tako treba, i ostali slogani koji podsećaju na slogane političkih partija. Tako da, eto, ne znam, poznajući tebe, mislim da bi ti verovatno pojela svoju levu nogu da moraš deset dana da budeš u jednom mestu, ali ako ti zatreba restart – eto ti preporuka. U krajnjoj liniji, kao otpor tiraniji dostupnosti i svakodnevnom kapitalističkom ždranju naših ambicija i života. Kao što kažu oni drugari iz Manonije – Odmor je otpor.

Dobro, izlazio sam ovih nekoliko dana. Bio sam na koncertu Consecration-a. Otvorili su SKC posle 300 godina za potrebe koncerta. I dosta ljudi je išlo upravo zbog toga. U stvari, koliko sam skontao, i samom bendu je to bio cilj. Da se odsvira nešto u jednom od tih gradskih rok hramova. I kao takav, koncept je bio uspešan. Bend je stvarno na vrhuncu svoje moći. Ne znam da li si slušala album, verovatno nisi, jer to nije tvoja čaša rakije, ali poslušaj Tvoj osmeh su blajnderi, svarno je vrhunska pesma (ili sačekaj listu najboljih pesama godine na Oblakoderu pa poslušaj tad). Sreo sam i Spejs Noksija koji je doveo na svirku Kene Berija, koji je naravno delovao kao da je pao sa Marsa, ne znam da li mu se sve to dopalo, ali drago mi je da sam ih video. Ja sam bio u majici Crvene jabuke, jer to je moja majica za metal koncerte (osim ako ne nosim Oblakoder majicu) i dobio sam takav stink eye od jedne devojke zbog kog mi je malo falilo da joj priđem i izvinim joj se za sve one godine kad su je drugi muškarci i žene terali da bude kul i da nosi majice sa kul natpisima.

Ali SKC je i dalje jedna kanta za zvuk i neprirodno mesto za održavanje koncerata i nadam se da će sledeći koncert tamo biti ponovo za 300 godina, kad zaboravimo da je kanta i kad se zaželimo zbog starih dobrih vremena.

Bio sam i na Svemirku, to je bila ono… klasična dobra svirka sa promešanim hitovima. Svirali su neku pesmu koja nije uletela na Tunguziju, i shvatio sam da mi je njihova omiljena pesma Rijeka suza stati neće. Možda zbog toga što ima tekst kao neka najbolja nenapisana pesma Miroslava Ilića, koju on nikad nije otpevao. Mislim, provali kad on kaže – još te čuvam u refrenima. To je baš cool narodnjak shit.

Bilo je najavljeno još nekoliko svirki na koje nisam otišao jer, kao što znaš, ovde je bio Dan žalosti, jer je Vlada države Srbija svojim javašlukom ubila sada već 15 svojih građana, ali o tome si već dobro obaveštana jer sam čitao prošlo pismo…

Aj da ne završavamo sa ovim mračnim temama, mada je sve manje optimizma svakako.

Kontam da ovo pitanje kod tebe ima više smisla nego kod nas, jer se ovde Halloween nikad nije zapatio, osim u onim bogatim krajevima sa ambasadorskom decom, tako da, kako se već završio Halloween, možda je pravo vreme da te pitam – Gde ćeš za novaka? Hehe.

Poy

Članak Alo Alo: Staycation se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Toliko dugo razvijamo ovu ideju da pišemo jedno drugom, i toliko sam joj se radovala, da ne mogu da verujem da svoje prvo „pismo” započinjem ovom temom. Želim da ti pričam i pišem o svemu što mi se dešava u Londonu, kako je preseliti se u inostranstvo, kakav mi je komšiluk i koliko je sve skupo, na kojim sam sve koncertima bila od kada sam stigla i kako ovde često deluje kao da sunce ne postoji, ali ne mogu, jer su mi misli fokusirane na nešto drugo.

Prošlo je tačno 13 dana otkako se urušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i četrnaestoro ljudi (među kojima su deca) je izgubilo živote. Znam da sve znaš i znam šta se sve trenutno dešava zbog toga, da su u toku protesti, da ljudi izlaze na ulice i pokušavaju da izraze koliko su nezadovoljni (što je eufemizam, da se razumemo), da se hapse aktiviti, kao i da praktično niko iz vladajućih struktura nije preuzeo odgovornot za to što se desilo, a kamoli da je uhapšen ili nešto slično. Sve mi je jasno šta se dešava, i sve me boli što boli i druge građane i građanke Srbije, iako trenutno nisam tu.

Novi Sad jako volim i celog života ga vezujem upravo za taj voz Beograd – Novi Sad. Putovanje vozom mi je uvek bilo kao neki novosadski ritual i svaki dolazak u Novi Sad mi je u prethodnih 20 godina života bio obeležen prolaskom kroz tu stanicu. Poslednji put kada sam prolazila njome, ona se, ponovo, raspadala i bila je u nekim skelama, i sećam se da sam pomisila – Bože, šta se ovde više dešava. Nisam ni pratila prethodne vesti o rekonstrukciji, otvaranju, jer mi je više dosadno da razmišljam o takvim stvarima, kao što je, na primer, problem nepostojanja ikakve funkcionalne saobraćajne infrastrukture, a posebno mreže vozova (mislim, stvarno) u 2024. godini ili da pratim stalna otvaranja nečega što se najčešće zatvori ili raspadne u narednih nekoliko meseci. Sećam se da sam jednom, davno, kada sam još radila kao reporterka na radiju, išla da radim uključenje sa nekog društvenog centra za stare na Topčideru koji je „svečano otvoren” mesec dana pre toga, da bih 15 minuta pred uključenje na licu mesta shvatila da centar ne postoji, ili je zatvoren, i da mi je propalo uključenje. Valjda mi se, zbog takvih iskustava i priča, kojih nije malo, čini da smo u velikoj meri i odustali od tih tema (ili barem ja), jer ne možemo ništa da uradimo, šabloni su previše repetitivni, a mi se samo nadamo nekom bare minimumu funkcionisanja, a ostalo ćemo sami.

Kada sam saznala šta se desilo i videla snimke, malo je reći da sam bila potresena. Kada odeš „tamo negde” i posmatraš ovakva dešavanja sa strane, čini mi se da se osećaš još nemoćnije –  nisi tu, ne možeš ništa, jednostavno, daleko si. A šta proizilazi iz nemoći uvek kao glavna emocija? Bes.

Jer zaista, zar građanin jedne države ne bi trebalo makar da može da ima poverenje u to da mu vlast države u kojoj živi obezbedi barem elementarne uslove života kao što su pravo na život i slobodno postojanje? Mada, kada pogledam političku situaciju u svetu, i ovo pitanje mi deluje glupo i smešno. Jedino što mi se čini da je u drugim državama uglavnom taj koncept nedostataka empatije fokusiran na „drugog”. Znaš, uvek se bira neka osetljiva grupa da se targetira i da predstavlja fiktivne neprijatelje – žene, migranti, neka manjinska etnička ili religijska grupa, neki susedi, tako nešto. A kod nas mi se čini da je ta podela baš velika i da je traženje neprijatelja usmereno ka unutra – ka narodu. Postoji vladajuća elita – i svi ostali. Ako ništa, možemo reći da su prilično inkluzivni – ha, ha.

A znaš šta je najgore? U svakom problemu koji te sačeka nespremnog, uglavnom isprva imaš osećaj da ne možeš da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep i ne razumeš gde mu je početak i kraj, ali pokušavaš da pronađeš neku logiku, neki rezon, neki sled kako je tako nešto moglo da se desi. Kao što i sam znaš, moj bivši dečko je građevinski inženjer, pa mislim da sam, u odnosu na prosečnog građanina Srbije, u životu imala malo više prilike da slušam o statici, stabilnosti konstrukcija, šipovima, proračunima (nevoljno hehe), ali i o malverzacijama koje se dešavaju u oblasti građevinarstva i tome kako izgleda njena realnost, od dogovaranja, preko planiranja do izvođenja građevinskih projekata, makar u Beogradu (što se ne razlikuje mnogo od ostatka Srbije). I upravo u toj oblasti sam pokušala da pronađem neko objašnjenje kako je ovo moglo da se desi, čitajući izjave stručnjaka na ovu temu, kao i pretpostavke šta se desilo (jer bez jasnog uvida u projekat sve je nagađanje), ali ono ne postoji. Postoje samo greške i odgovornost, a svi znamo gde je ona smeštena. I situacija uopšte nije komplikovana, vrlo je jasna, i znamo odakle počinje i gde se završava. Samo kad nam se malo izoštri pogled i postavimo stvari kakve jesu – crne ili bele.

Vidim da su ljudi besni i da traže upravo – odgovornost. Vidim da se ponovo okupljaju, da su glasni i hrabri i bojim se samo da se ponovo ne dogodi isto što se već godinama događa – iniciranje borbe koja na kraju, zbog izostanka strukture i konkretnih mogućnosti, samo izbledi i stane. I još više, ponovo, razočara ljude. I ja, veruj mi, nemam odgovor na pitanje kako se ova situacija rešava. Ne znam kako se to započinje, ali znam kako mora da se završi. I mislim da nam je to sada već svima jasno.

Javljaj mi šta se dešava, i nadam se da ćeš moći da doneseš makar neke vedrije teme. Ja od vedrih tema imam da prijavim da sam bila na koncertu Vaccinesa koji je bio baš osrednji (delovalo mi je kao da sam na koncertu Van Goga ili tako nečega) i Interpola, koji je bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam ikada bila, mada nisu pevali moju omiljenu pesmu (Go Easy), pa me je to malo povredilo.

Ovde je ovih dana bilo baš tmurno, čini mi se kao da su Englezi, jadni, osuđeni na to da ne znaju šta je sunce. A opet, kada se promoli, ceo grad bude drugačiji. I promeni ti se perspektiva. A mi, u Srbiji, imamo puno sunca, ali znam da, kada je tmurno, teško je setiti se toga. Ali ono uvek nekako izađe.

Šaljem puno, puno zagrljaja iz Londona,

M

Naslovna ilustracija: Sadmics

Članak Alo Alo: Ljutnja se pojavljuje prvo na Oblakoder.