Ko prati mladu umetnicu Kristinu Simić na društvenim mrežama, zna da njen Instagram profil nije klasična galerija fotografija, već intimni vizuelni dnevnik koji se gradi iz posta u post. Kroz pažljivo birane karusele, Kristina stvara male svetove, često vođene jednom bojom ili atmosferom, gde svaka fotografija ima svoje mesto.
Njen rad na društvenim mrežama je postao produžetak lične vizuelne beležnice — prostora u kom se boje, svetlost i teksture pretvaraju u refleksije trenutka, raspoloženja i sećanja. Iz te igre boja i atmosfere nastala je izložba „Spektar”.
Izložba je otvorena 9. maja u galeriji TransformArt, a tim povodom smo o ideji iza ovog projekta, radu sa bojom kao emocijom i alatom, i o tome kako Instagram može postati mesto za istraživanje sopstvenog ritma, razgovarali sa Kristinom.
Kako je nastala ideja za „Spektar” i koliko ti je bilo važno da izložba ima formu moodboarda?
Kristina Simić: Ideja za „Spektar” je došla prirodno, kao osvrt na višegodišnje slaganje fotografija kroz palete boja. Moodboard forma je tu da dočara onaj momenat kad sednem i fotografije mi „lebde” svuda po ekranu – kao radni fajl u toku. Želela sam da i galerijski prostor prenese tu sirovu, procesualnu energiju. Zamislila sam da posetilac kad uđe u prostor ima osećaj da je ušao u moj radni fajl – u fazu kada radovi još nisu složeni do kraja, ali već stvaraju priču i nose neku svoju atmosferu.
Često i na svom Instagram profilu postavljaš postove u vidu karusela koji su inspirisani bojom ili nekim motivom – da li je onda sama ideja za izložbu proistekla pre ili tokom postavljanja takvih objava?
Izložba je proizašla iz tog ritma koji sam gradila digitalno – dugo sam kroz Instagram postavljala palete kao karusele, uvek grupisane po boji i atmosferi. Format mi je nametnuo ritam, a kasnije i koncept koji se logično razvio u izložbu. Instagram mi je postao kao neka vrsta dnevnika — palete su tu da mi vizuelno pomognu da razumem vreme koje je prošlo. Izložba je samo korak dalje u istom smeru.
Boja je centralni motiv tvoje izložbe — kako za tebe boja funkcioniše kao emocija, a kako kao alat?
Boje u mom radu nisu unapred planirane – one su intuitivne i često odražavaju emociju trenutka. Tek kad pogledam unazad, shvatim da me određena boja pratila. Često me iznenadi – napravim paletu i vidim da dominira nijansa koju sam nesvesno tražila. Nekad mi to bude i znak kako sam se zapravo osećala tih dana.
Tvoj rad kombinuje fotografiju i crtež. Na koji način ta dva medija komuniciraju u ovom projektu?
Crteži su nastali kao reakcije na fotografije – deo istog toka posmatranja. U ovom projektu oni su prisutni kao skenirane stranice skečbukova, uramljene i raspoređene uz fotografije, kao produžetak vizuelne misli. Meni je to isti jezik, samo predstavljen drugim sredstvom.
Da li su boje u tvojim radovima spontano proizašle iz emocije trenutka ili si unapred imala određene palete na umu?
Potpuno spontano. Palete nastaju kasnije, kao refleksija. Najpre skupljam sve slike iz određenog perioda, pa onda izdvajam one koje me vizuelno „zakače”. To je neka vrsta dnevnika koji naknadno presložim da bih u njemu pronašla smisao. Taj proces biranja mi je neka vrsta meditacije – haotičan je, ali meni logičan. Prevlačim fotografije, slažem ih dok ne klikne, kao da tražim unutrašnji ritam u vizuelnom neredu.
Fotografijom i crtežom se baviš od tinejdžerskih dana. Kako se tvoj vizuelni jezik menjao kroz godine?
Uvek mi je bilo važno da prenesem atmosferu. Bilo je različitih faza – od fotografisanja ljudi, do perioda kad me je više zanimala arhitektura ili pejzaž. Moj rad se uvek menjao u skladu s tim gde sam bila, šta sam radila i kako sam se iznutra osećala. Kad sam upisala fakultet, često sam fotografisala ljude jer mi je tada bilo inspirativno da posmatram druge. Kasnije sam se više povukla u sebe, pa su i radovi postali tiši – više pejzaži, tišine. Isto je bilo i s crtežom. Na početku sam crtala iz glave, kasnije pejzaže, pa sam došla do toga da crtam na osnovu svojih fotografija. To je proizašlo iz iste potrebe iz koje su nastale i palete – da od previše fotki napravim nešto što ima tok, kao priča ili dnevnik koji mi pomaže da se orijentišem.
Postoji li određena boja koja za tebe ima posebno lično značenje ili koju često iznova istražuješ?
Plava je uvek prisutna – u svim svojim nijansama, od kraljevski plave do teget, pa do gotovo maglovite, sive-plave. Vezujem je za nebo, vodu, dubinu, mir i pokret. Ima u sebi i snagu i tišinu. Osim plave, u skoro svakoj paleti su i zemljani tonovi – volim kako se jarke boje ponašaju u kombinaciji sa njima. Ta kombinacija mi daje osećaj balansa.
Rekla bih da si izgradila svoj prepoznatljiv stil, koliko ti je to bitno?
Bitno mi je, ali ne kao cilj. Mislim da se stil desi sam kad se dovoljno dugo igraš, istražuješ, upoznaješ sebe kroz rad. Kad si dosledan sebi, vremenom se sve iskristališe. Važno mi je u tom smislu što kad znaš ko si u izrazu, drugi to mogu da prepoznaju – i onda ti dolaze saradnje i angažmani sa ljudima koji imaju sličan senzibilitet. Tada ne moraš da budeš nešto što nisi. To mi je zapravo najlepše – da budeš to što jesi, a neko to vidi, prepozna i poželi da sarađuje. Ne treba više od toga.
Koji umetnici ili vizuelni pravci su te oblikovali i inspirišu te danas?
Inspiraciju često nalazim i van umetnosti – u razgovorima, svakodnevici, ljudima koji su prisutni celim bićem u tome što rade. Inspirišu me i umetnici i ljudi koji nisu umetnici. Tu su porodica, prijatelji, saradnici, mnogo divnih umetnika sa scene ovde. Od svetskih imena – Jean Giraud, Hockney, Matisse, Edvard Hoper, Kubrick, Yasujiro Ozu. Svi oni me podsećaju da je emocija u detalju, u tišini, u atmosferi – a to mi je najbliže.
Šta ti je najdragocenije što si naučila kroz rad na „Spektru”?
Naučila sam da ne moram da „zatvaram“ stvari da bi bile vredne prikazivanja. „Spektar” je sirov, fragmentaran i u toku – i to je u redu. Po prvi put sam osetila da mogu da pokažem proces, a ne samo ispeglan rezultat. Da bi se neka ideja razvila, moraš sebi dati vremena da joj se vraćaš, udaljiš, presložiš. Meni je ranije bilo važno da nešto brzo završim, pogotovo ako je tehnički izvodljivo, ali sada sam prvi put osetila koliko je dragoceno kad pustiš stvar da sazri.
I još nešto sam naučila – da se samolepljive PVC folije ne ponašaju u prostoru kako bih želela.
Kada bi :
– jednom pesmom opisala tvoju paletu i projekat – koja bi to bila?
Champagne Coast – Blood Orange. Ima tu neku atmosferu trenutka, neobjašnjivo poznatu.
– jednim filmom opisala tvoju paletu i projekat – koji bi to bio?
Perfect Days – Wim Wenders. Nije vezan za paletu boja direktno, ali jeste za atmosferu. Fokus na svakodnevne, izolovane momente – to mi je blisko i to sam pokušala da prenesem.
Fotografije: privatna arhiva
0 Comments