Specijalna projekcija filma „Mačji krik“ rediteljke Sanje Živković, nastalog po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, biće održana u četvrtak, 26. februara u Dvorani Kulturnog centra Beograda, čime započinje i njegova ograničena bioskopska distribucija širom Srbije. Film će potom biti prikazan u Kulturnom centru Novog Sada (26. februara), Niškom kulturnom centru (27. februara), Studentskom kulturnom centru u Kragujevcu (6. marta), kao i u Kulturnom centru Požarevac (7, 8. i 9. marta).
Ova intimna i snažna porodična drama, inspirisana stvarnim događajima, prati porodicu suočenu sa rođenjem deteta sa sindromom mačjeg plača i posledicama koje takva situacija ostavlja na sve njene članove.
Vizuelni identitet filma, koji balansira između suptilne dokumentarističke poetike i emotivne stilizacije, nosi prepoznatljiv pečat direktorke fotografije Milice Drakulić. Sa Milicom smo razgovarali o radu na filmu, saradnji sa rediteljkom i ulozi slike u oblikovanju ove slojevite priče, ali i o tome na koji način razvija i gradi sopstveni autorski jezik.
Milica Drakulić, foto Darko Duckin, ustupljena fotografija
Povod za naš razgovor je film Mačji krik koji (uz tematiku) nosi i snažan, gotovo visceralni naslov. Kako si, kao direktorka fotografije, interpretirala ovu emotivnu metaforu kroz vizuelni jezik filma?
Milica Drakulić: Odmah nakon čitanja scenarija, već u prvim razgovorima sa rediteljkom Sanjom Živković, dotakle smo se suptilno stilizovane dokumentarističke forme kao osnove za vizuelnu postavku filma. Film je inspirisan istinitom pričom, a naslov, kao i sami likovi, u svojoj suštini izuzetno su ogoljeni. Njihovi motivi i unutrašnje borbe izložene su pred nama bolno iskreno, tako da je vizuelni izraz koji to odražava nama delovao kao prirodan izbor.
Koliko je vizuelni pristup filmu bio definisan pre snimanja, a koliko se razvijao tokom procesa u odnosu na temu, atmosferu, lokacije i rad sa glumcima?
Sanja je od početka imala jasnu viziju kako film treba da izgleda, a to je u velikoj meri bio i moj prvi impuls. Inspirisale smo se filmovima Andree Arnold i Kloi Žao, a dosta vremena provele smo i u izviđanju lokacija i upoznavanju Požarevca, u kome smo snimale film. Uradila sam test kamere i objektiva, kao i test kostima, što je sve na kraju rezultiralo jednom „vizuelnom mapom” filma, na kojoj smo bazirale sav dalji rad sa scenografkinjom Nevenom Marković i kostimografkinjom Senkom Radivojević. Na samom snimanju bilo je prostora za improvizaciju, ali ona se kretala u nama poznatim okvirima i mislim da je upravo ta sprega između kontrole i spontanosti činila suštinu našeg pristupa.
U filmu postoji izražen osećaj tenzije i unutrašnjeg nemira. Koji su bili ključni vizuelni alati – svetlo, kadar, pokret kamere – kojima si gradila taj osećaj?
Služila sam se upravo kombinacijom svih tih alata, koji su za direktora fotografije, zajedno sa paletom boja, ključni u postizanju atmosfere. Ipak, svaka scena u filmu zahtevala je njihovu primenu specifično u odnosu na ono kakav osećaj želimo da stvorimo kod gledaoca, tako da je moj posao bio kako da promišljenom upotrebom pomenutih alata ispričam priču kroz sliku.
Kako je izgledala saradnja sa rediteljkom filma? Da li ste delile iste vizuelne reference i senzibilitet, ili se vizuelni identitet razvijao tokom procesa snimanja? Koliko dugo je trajao proces snimanja?
Na samom početku gledale smo filmove i delile fotografije koje su nam bile inspiracija. Već u toj fazi sam shvatila koliko nam se senzibiliteti poklapaju, što mi je dalo sigurnost da se oslonim na sopstvenu intuiciju. Zatim smo posetile Požarevac kako bi stekle utisak o tom mestu, ljudima, arhitekturi i pejzažima. Brzo smo se složile oko generalnog pristupa pokretu kamere i tretmanu svetla, a zatim smo radile na paleti boja zajedno sa scenografijom i kostimom. Takođe, radile smo temeljno na knjizi snimanja. Naravno, tokom snimanja je dolazilo do odstupanja od prvobitnih ideja, a sve te situacije rešavale smo u hodu, oslanjajući se na osnovne principe koje smo postavile. Pripreme su za mene trajale oko mesec dana, a samo snimanje trajalo je dvadeset dana.
Postoje li scene u Mačjem kriku koje su ti bile posebno izazovne ili značajne sa snimateljskog aspekta – i zbog čega?
Bilo je nekoliko tehnički zahtevnih scena, poput snimanja u sumrak, što je značilo da smo vremenski bili dosta ograničeni, kao i snimanja na zahtevnim lokacijama poput bolnice i drugih državnih ustanova. Tu sam imala veliku pomoć ekipa kamere, svetla i rasvete, koji su veoma profesionalno obavili svoj posao. U kreativnom smislu, mislim da je za mene najveći izazov bio kako da praćenje jednog, odnosno glavnog lika kroz ceo film učinim vizuelno zanimljivim. Takođe, održati vizuelni kontinuitet tokom trajanja dugometražnog filma u celosti je izazov sam po sebi, pogotovo kada se uzme u obzir količina lokacija i scena koje smo snimili u tako kratkom periodu.
Tvoj rad često karakteriše izražena senzibilnost prema prostoru i telu u kadru. Kako pristupaš snimanju intime i emocionalno složenih scena?
Emotivne i intimne scene su mi uvek vizuelno najuzbudljivije, jer tu dolazi do punog izražaja sinteza glume, kamere i režije. Za mene je ključ u razumevanju emotivnog naboja scene i njene funkcije u narativnom toku filma. Tome pristupam prvo u pripremi filma, kroz saradnju sa rediteljem, gde tražimo ugao posmatranja lika, a zatim i na samom setu kroz saradnju sa glumcima. Na setu, kamera mora da omogući glumcu da neometano izrazi svoj lik, tako da je kreairanje atmosfere gde glumci i reditelj imaju kreativnu slobodu u tom trenutku prvi prioritet.
Koliko se tvoj lični ukus i interesovanja u fotografiji i umetnosti reflektuju u radu na filmsklim projektima?
Iako se, kao direktor fotografije, trudim da budem vizuelno agnostična i da iz te pozicije pristupim svakom projektu, moj lični ukus ostaje integralni deo mog rada. Ipak, uvek polazim od samog scenarija i tragam za vizuelnim izrazom koji je u funkciji priče. U tome najveću ulogu ima saradnja sa rediteljem, tako da je svaki projekat u tom smislu drugačiji – nijedna saradnja nije ista, čak i kada su u pitanju saradnje sa istim ljudima, svaki novi projekat zahteva od nas da pronadjemo neka nova rešenja.
Kada se osvrneš na Mačji krik, šta si naučila ili kako si pomerila granice u sopstvenom radu?
„Mačji krik” je za mene bio izuzetno važan projekat, gde sam prvi put na jednom dugometražnom filmu imala profesionalne uslove. Najveći izazov mi je bio da primenim znanje i iskustvo koje imam sa kraćih ili niskobudžetnih projekata, na jednom dužem projektu. Dodatni izazov je predstavljalo snimanje na lokacijama u drugom gradu, što me je sve vreme držalo u stanju pripravnosti, spremnom da se adaptiram okolnostima u tehničkom a i u kreativnom smislu, pritom sve vreme ne gubeći inicijalne vizuelne ideje iz vida.
Milica Drakulić, foto: Privatna arhiva
Koliko ti je važan balans između realizma i stilizacije u autorskom filmu? Kako vidiš ulogu direktora fotografije u savremenom autorskom filmu – više kao interpretatora ili kao koautora priče?
Jedan od mojih omiljenih citata je od francuskog reditelja Roberta Bresona, koji je rekao da (parafraziću) film nastaje tri puta – prvo tokom pisanja scenarija, zatim na snimanju i na kraju u montaži. Direktor fotografije je koautor u toj jednoj etapi i naša uloga je da na osnovu scenarija, zajedno sa rediteljem i ekipom stvorimo nešto što će tek kasnije dobiti svoj konačan oblik. Jedno od osnovnih pitanja kada počinjem rad na svakom novom projektu jeste upravo pitanje balansa između realizma i stilizacije, a odgovor uvek tražim u samoj priči, kao i u saradnji sa rediteljem.
Da li možeš da podeliš kako je iskustvo rada sa ženama rediteljkama uticalo na tvoj pristup i šta misliš da one donose novo u domaću kinematografiju?
Moram da priznam da uživam u svakoj saradnji bez obzira na pol, pošto mi je od presudnog značaja to kako ću „kliknuti” sa određenom osobom. Međutim, smatram da je ženska perspektiva u umetnosti, pa i u filmu, do sada bila nedovoljno zastupljena, stoga mi je posebno drago kada imam priliku da budem deo te promene, koja je preko potrebna.
Možeš li nam reći nešto o projektima koje si radila van Srbije i kako iskustva iz različitih produkcija oblikuju tvoj rad?
Kao direktor fotografije još uvek nisam radila na filmovima van zemlje, a to je nešto što bih svakako volela u budućnosti. Produkcija svakog novog projekta nosi sa sobom specifičan način rada, uslove i dinamiku, a za mene je svako novo u iskustvo u tom smislu uvek obogaćujuće. Ono što volim kod ovog posla je to što je svaki projekat drugačiji i imam osećaj da nikad ne prestajem da učim.
Kako gledaš trenutnu situaciju u kulturi i filmskoj industriji u Srbiji?
Situacija je, nažalost, trenutno veoma zabrinjavajuća. Urušavaju se kulturne institucije, autori su suočeni sa cenzurom a mogućnost finansiranja filmova svedena je na nulu, i to u bukvalnom smislu – iako je budžetom predviđeno oko osam miliona evra, u prošloj godini nije raspisan nijedan konkurs za finansiranje filmova. Nadam se da će se stvari uskoro promeniti, pošto je ovakvo stanje veoma opasno po opstanak naše kinematografije, a samim tim i kulture generalno.
Šta bi, po tvom mišljenju, bio saveti ili ključne lekcije za mlade direktore fotografije koji žele da razviju svoj autorski jezik u filmu?
Ono što se uvek trudim da prenesem studentima kojima predajem, a i čemu sama želim da ostanem dosledna, jeste da treba biti hrabar, radoznao i istrajan – dakle, probaj što više stvari možeš, baci se u nove projekte, izadji iz zone komfora i zapitaj se šta stvarno želiš. Biti iskren prema sebi i onda uporno raditi na svojim željama je jedini način da se zaista napreduje. Takođe, bitno je okružiti se ljudima koji dele tvoju viziju, jer zajedno možete mnogo lakše da ostvarite sve svoje ideje.
0 Comments