Siniša Ilić jedan je od domaćih umetnika čiji je rad prikazan na aktuelnoj izložbi „Lične priče / Političke realnosti“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. U seriji crteža „Posledice“ posmatrač se ne suočava sa glavnim događajem, već sa njegovim tragovima. Upućujući na savremeni trenutak, neeksplicitni sadržaj crteža otvara prostor za promišljanje svakodnevne netolerancije i diskriminacije koje postaju vidljive upravo u trenutku kada u društvu počinju da se formiraju suprotstavljene vrednosti, kako se navodi u opisu dela.
Povodom aktuelne izložbe, otvorene do 20. septembra u MSUB, razgovarali smo sa Sinišom Ilićem.
„Posledice“ su nastale 2009. godine. Koja je bila geneza samog rada – sećate li se inicijalne motivacije?
Možda je polazišna motivacija bila istraživanje scena koje prepoznajem da se dešavaju na marginama društvenih događaja, mestima mogućih transformacija. Prizori koje vidimo na crtežima se odigravaju na obodima naracija – ekonomskih, političkih, afektivnih, svakodnevnih i kadrirani su kao segmenti socijalnih koreografija, uglavnom u prostorima koji nisu privatni, ali nisu nužno ni javni, prostorima koji se tek ispunjavaju značenjem i subjektima. Posledice su tako rad koji svojom liminalnošću ili rubnošću analizira vremenski okvir u kojem se sreću i dodiruju nasleđa proteklih decenija i onih koje počinju.
U ovoj seriji radova koristili ste flomaster, koji na prvu loptu može da asocira na dečiju, „naivnu“ percepciju suprotstavljenu ozbiljnosti same teme radova. Da li je ovo bila svesna intencija, odnosno – u kom odnosu stoje tehnika rada i njegova ideja?
Flomasteri jesu tehnika koju deca često koriste u procesu kreativnog prepoznavanja sveta kroz crtež, ali istovremeno oni se koriste i u procesima učenja, podvlačenja, beleški, pomažu kod kritičkog i analitičkog čitanja, da odvojimo važno od nevažnog, čak i u trenucima kad se sve čini važnim. Drugim rečima, oni su alat koji se koristi u mnogim situacijama organizacije znanja, svakodnevnog života i rada. Tehnički, flomasteri u sebi nose i efemernost, brže izblede, osetljiviji su na svetlost nego grafitna olovka ili tuš, koji mogu da traju vekovima. Takođe, ono što povezuje Posledice i upotrebu flomastera jeste i konceptualna odluka povezivanja kvaliteta linije, palete boja, traga i poteza koji flomaster omogućava i donekle očekivanih, prepoznatljivih, na neki način jednostavnih prizora svakodnevice na crtežima.
Šta predstavlja „beli svet“ u kome se nalaze vaši (anti)junaci?
Žargonski rečeno, „beli svet“ se kritički odnosi na daljinu, neku obećanu zemlju ili utopiju o kojoj sanjamo iz naših ovakvih ili onakvih lokalnih pozicija. Takva romantična utopija, koja u sebi nosi i razočaranje, vođena je idejom i projekcijom o nekom boljem mestu, funkcionalnijem, bogatijem, tolerantnijem, možda i nežnijem i strašnijem. Tako da je rad kritičan prema svetu koji odbija ideju da nije monolitan, a istovremeno nosi u sebi predrasude, nasilje, rasizam, isključenja. Belina se odnosi i na formalno decentrirane kompozicije, odnose iscrtanih delova i beline papira – u koje je moguće upisati ono što u figurativnom prikazu izostavljam. Belina, kao i tišina u muzici, nikada nije samo belina, ona je pregnantni znak, napetost, prostor introspekcije, trenutak za udah, mesto aktiviranja.
Ako su junaci vaših radova produkt savremenog doba, svojevrsni „zombiji“ kako je svojevremeno navedeno u jednom od tekstova povodom izvorne izložbe radova – da li situacija danas, sa daljim razvojem digitalnog sveta, veštačke inteligencije i fake news medija, još više poziva na pesimizam u pogledu elementarne ljudskosti i mogućnosti izbegavanja kolektivne inercije/krivice?
Važno mi je bilo da ovim ciklusom formiram kritičko polje značenja koje nije doslovno u svojoj kritici sveta, koje zapravo uz pomoć neizrečenog i neprikazanog, ali možda prepoznatljivog, uspostavlja svoj vizuelni kritički gest. Prekarnost i Trening su crteži koji slede Posledicama, gde na sličan način smeštam „lebdeće” figure i ekrane u prostor nematerijalnog digitalnog rada, ali mislim da nije reč o pesimizmu, sve te figure su u krugu opstanka i borbi sa inercijom i egzistencijom, a beli prostor oko njih možda je i prostor mogućnosti.
Sama izložba u središte stavlja odnos ličnog i političkog. Kako vi lično gledate na ovaj odnos u vašem radu?
Naša interesovanja, mogućnosti i lični fokus osciliraju, ali lično i političko su, rekao bih, zajedno usmereni prema razumevanju i probijanju, prolasku kroz realnost, umetnost, egzistenciju.
0 Comments