Ovogodišnji 45. Festival filmskog scenarija omogućio je ljubiteljima filma da u Vrnjačkoj Banji vide projekciju autobiografskog filma Prolećna pesma po scenariju i u režiji Natalije Avramović. Na festivalu, Natalijin film osvojio je dve nagrade, za najbolji scenario i nagradu žirija – novinara i filmskih kritičara.
Natalija još u prvom razredu osnovne škole počinje da piše, inspirisana Prolećnom pesmom Desanke Maksimović, kako glasi i naziv njenog prvog dugometražnog filma. U njemu nam Natalija prikazuje pojedine detalje iz svog života, svoja osećanja, razmišljanja, nagone i boli. Uz pomoć crno – belog efekta, dokumentuje život junakinje Petre na autentičan način. Kako kaže, ne smatra hrabrim to što je svoje emocije prenela na platno, već je to za nju vid isceljenja. Film je snimljen za samo devet dana, i to uz velike napore da se dođe do finansija. Kako nam govori, realizacija filma bila je hod po vodi, ali se nakon završenog snimanja osetila nikad življom.
Sa Natalijom smo razgovarali o procesu rada prilikom prisanja scenarija, referencom na pesnikinju Desanku Maksimović, položaju i borbama razvedenih žena u Srbiji, ali i o domaćoj kinematografiji, kao i o festivalskim nagradama.
Već dugi niz godina baviš se pisanjem scenarija, kako je sve počelo?
Natalija: Bavim se pisanjem još od detinjstva. Toga ima i u filmu. Prvi sastav sam napisala u prvom razredu osnovne škole i bio je baš na temu Desanke Maksimović. Od malena sam najbolje pisala sastave, taj umetnički izraz je bio prvi. To se, naravno, nastavilo, nekako mi je najlepše, najviše uživam u tome. To je moje određenje. Pored pisanja, bavim se i slikarstvom. Sve sam to verovatno spojila u režiju.
Kako izgleda proces rada na jednom scenariju u tvom slučaju, da li je to u naletu inspiracije ili već unapred znaš okvire?
Ja sam skoro napisala novi scenosled za drugi film koji ću raditi. Inače, planiram da napravim triologiju koja se bavi glavnom junakinjom Petrom. Ne u bukvalnom smislu nastavak, druga je tema i druge okolnosti. To sam napisala za par sati, napravila sam skicu, izdvojila najbitnije scene koje će ući u film. Na kraju se ispostavilo da je to to. Kada sam sela da napišem pravi scenosled, samo sam to malo proširila.
Kako je nastala Prolećna pesma?
Prolećnu pesmu sam pisala bez nekog krajnjeg ishoda, bez plana. Međutim, imala sam priču koja se meni desila i onda sam pratila te događaje i radila na taj način. Tokom pisanja su se kockice slagale, pratila sam liniju priče koja je meni bila značajna. Tako je došlo i do samog kraja priče.
Natalija Avramović / foto: Privatna arhiva
Film ima reference na našu pesnikinju Desanku Maksimović, da li je to zbog onog sastava o kojem smo govorile na samom početku?
Zapravo jeste, to je bio prvi sastav koji je odjeknuo. U filmu sam to i povezala. U periodu kada sam napisala taj sastav, moj otac je bio u Južnoj Africi. Verovatno mi je nedostajao i to sam na taj način iskazala. Sada, kada sam pisala Prolećnu pesmu, pisala sam je posle smrti oca i tada mi je isto nedostajao. Samo se povezalo.
Prolećna pesma je tvoj autobiografski film. Koliko ti je bilo zahtevno otvoriti se i prikazati publici svoja osećanja, razmišljanja, strahove?
Nisam razmišljala o tome dok sam pisala. Jednostavno, imala sam potrebu da to napišem. Pisala sam to u obliku scenarija, imala sam i tada nameru da snimim film. Svi mi govore kako sam hrabra, kako je ovo hrabar film. Međutim, ja to ne gledam na taj način. Za mene je to neko isceljenje, kada pišem o sebi. Neko bi rekao i egoistično. Pisanje toga što mi se dešava mi strašno pomaže u upoznavanju sebe još bolje, u sazrevanju, prevazilaženju nekih osobina, problema… Mene to na neki način vodi na viši nivo. Nemam problem sa tim da prikažem sve svoje mane i vrline.
Da li si ovim filmom želela da daš vetar u leđa i ostalim ženama koje su u sličnom položaju?
Kako ne. Oko nas je sve više razvedenih žena sa decom. Ja svaku razumem do srži. Svaka se bori sa svojim demonima, a i tim društvenim stvarima. To se vidi u mom filmu. To je borba bez kraja. Vrlo je komplikovano.
Privatna arhiva
Da li si nailazila na filmove sa sličnom tematikom u našoj kinematografiji?
Nisam primetila da ih ima. Mogu da kažem da je ovaj film autentičan prikaz žene koja je razvedena, ima dete i juri karijeru, koja je umetnica. Postoji u evropskoj i svetskoj kinematografiji dosta dela i filmova o tome, posebno u poslednjih pet godina. Kao neko ko prati našu kinematografiju, nisam primetila da se još neko bavio tom tematikom.
Zbog čega si se odlučila da film bude crno – beli?
Crno – bela slika i prikaz Petre kao glavne junakinje daje dokumentaristički prikaz jedne žene koja prolazi kroz sve to. Na neki način, gledaoci mogu jače da saosećaju sa tim. Ovaj film je kao da uđeš u nečiji život i pratiš te isečke, bitne i nebitne, svakodnevne, banalne, emotivne… Autentičnije se doživljava sve.
Autor fotografija: Dimitrije Joković Džima
Film si snimila uz pomoć grada Karagujevca i još par sponzora koji su ti pomogli. Zbog čega se toliko dugo čeka na pomoć države i da li se uopšte isplati čekati?
Shvatila sam da, kada bih čekala na podršku države za prvi film, ne znam kada bi se desio. Nikad, ili možda za sto godina. Imala sam veliku potrebu da snimim ovaj film. Ovo je moje prvo autorsko delo. Jako sam se potrudila da dođem do tih minimalnih sredstava. Svi su radili za minimalac, neki čak i besplatno. Film smo snimili za devet dana. Radili smo od ranog jutra do kasno u noć, da bismo sve stigli.
Imala sam veliku pomoć glumca Đorđa Đokovića, on mi je davao vetar u leđa, dosta mi je pomogao. Mlada glumica Emilija Nestorović je bila u toj organizaciji oko snimanja. Do par dana pred snimanje nismo imali finansije. Iako je sve već bilo ugovoreno, ali do tada bez sredstava. Ovo je bilo na mišiće, bukvalno hod po vodi. Tek tada sam osetila koliko ja mogu. Osetila sam se nikad življom!
Da li si učestvovala u izboru glumaca, ipak je neko trebalo da glumi tebe i tebi bliske ljude?
Kada je o samom kastingu reč, pomogao mi je glumac Đorđe Đoković. Većina glumaca koje mi je predložio su bili pun pogodak. Intuitivno i po energiji sam birala glumce. Svaki glumac je imao tu istu energiju kao ta osoba koju je i igrao. To sam kasnije shvatila.
Pomenula si neku vrstu nastavka Prolećne pesme, šta nas sve očekuje?
Konkurisala sam na konkursu za razvoj scenarija Filmskog centra Srbije. Volela bih da to ovoga puta ide na jedan lakši način, sa boljom finansijskom slikom. Da mogu da se bavim samo svojim poslom, režijom. Ako je moguće ići tim koracima, što se kaže, redom. Ne ovako kako je sada bilo ad hoc, ali u ovome je lepota. Valjda će sada biti lakši put, posle ovog filma.
Na ovogodišnjem 45. Festivalu filmskog scenarija Prolećna pesma je dobila čak dve nagrade, za najbolji scenario i nagradu žirija novinara i filmskih kritičara. Kako se osećaš i koliko ti znače ove nagrade?
Jako sam ponosna i srećna što je Prolećna pesma dobila čak dve nagrade za scenario. Nisam ništa očekivala, a dobila sam sve! Detinjstvo sam provela u Vrnjačkoj Banji, tokom studija nisam propuštala nijedan Filmski festival tamo. Utoliko je moja sreća veća i ovim putem zahvaljujem žiriju festivala i žiriju novinara i filmskih kritičara koji su prepoznali našu posvećenost, trud i rad, slobodu i umetnost. Hvala im!
Naslovna fotografija: Danilo Paškvan
0 Comments