„Svakim preispitivanjem glumac postaje bolji. Apsolutno u ovoj profesiji ne postoji. Apsolutnom možemo samo da težimo.“
Da li se sećaš kad si prvi put pomislio da ćeš upisati glumu i kako je do te odluke uopšte došlo?
Aleksandar Kecman: Do te odluke je došlo nekako stihijski. U tim momentima mi sigurno nije padalo na pamet „eto ja ću se baviti glumom, to je moj životni poziv i to je to“. U meni nije postojala definisana misao da će to biti baš gluma, ali u isto vreme nije postojala ideja o nekom drugom fakultetu koji bih mogao u budućnosti da upišem. Tek kada sam upisao Fakultet dramskih umetnosti, posle nekog vremena se javilo pitanje, šta bih radio da nisam ovde? U nedostatku tog odgovora, shvatio sam da je ipak moj izbor bio pravi.
Da li si se i pre fakulteta bavio glumom i koja je prva uloga koje se sećaš? Znamo da glumci uglavnom prolaze kroz određene škole zbog pripreme za sam prijemni ispit. Da li si i ti prošao kroz isto?
U osnovoj školi postojala je dramska sekcija koja je nažalost trajala samo jedno polugodište, ali sam tu prvi put stupio na scenu i to kako! Verovao ili ne prva uloga mi je bila da oživim lik našeg političara Nikole Pašića. Znači velika uloga od starta. Što se tiče škole i pripreme za fakultet, za taj deo me je pripremao Nermin Ahmetović. To su bili časovi glume, ali ne oni klasični, već nekako sveoobuhvatni, bavili smo se umetnošću uopšte. Recimo snimali smo filmove i tu sam mogao da naučim svaki segment snimanja, a ne samo onaj glumački. Međutim gledajući unazad, mislim da ne postoji pravi način da te neko pripremi za ono što te čeka na prijemnom. Nermin je mogao samo da me sasluša i da mi sugeriše neke tehničke stvari, ali ono glavno je bilo na meni. Naravno, treba imati u vidu da na uspeh na prijemnom ne utiču samo izbor monologa ili njegova izvedba več i neki sistem za odabir tvog budućeg mentora što je u mom slučaju bila Gordana Marić.
Reci nam nešto više o danima upisa na Fakultet dramskih umetnosti. Uglavnom ljudi tvrde da je to komplikovan i mukotrpan proces. Koji su tvoji utisci?
Prvi dan prijemnog je bio klasično pakleni, vreli, junski dan. Došao sam na polaganje u bermudama i nekoj drečavoj ljubičastoj majici dugih rukava, krajnje casual. Prvi utisak su same prostorije fakulteta i to čekanje na izlaganje. Kada si tu prvi put to izgleda kao hodnik za isleđivanje, jer prvo sediš na početku dugačkog hodnika i čekaš da te prozovu, da bi nakon prozivke otišao na njegov kraj, seo sa još troje ljudi koji čekaju red i slušao izlaganja koja dolaze sa bine koja je u nastavku. Tu se javlja neverovatna doza pritiska, s ozbirom da si potpuno svestan da uskoro dolazi tvoj red da ideš kod dželata. I u tim trenucima posmatram ljude i shvatam da su svi ljudi obučeni u neke bele majice, ali i dugačke pantalone. Iz razgovora načujem da je pravilo da se na prijemnom obuku neutralne boje, bela ili crna, jer ako obučeš nešto drugo, to skreće pažnju za tvog izraza. I ja tu pogledam u sebe i svoju ljubičastu majicu i pomislim: „O Bože, pakao…“ Sledeća stvar koju čujem dopire sa bine, a to su reči komedije koju sam ja takođe spremio za izlaganje. S tim što je taj kandidat taj monolog radio sa gitarom, a ja nisam imao nikakav instrument. To mi je još više poljuljalo sigurnost.
Da li se agonija produbila izlaskom na scenu?
Definitivno. Kako sam ušao na scenu, čim su refletkori udarili u mene, moj osećaj prostora je bio kao da sam se našao u prostoriji veličine Sava Centra, a ne na sceni Mate Miloševića Fakulteta dramskih umetnosti. Doslovno nisam video ništa od reflektora sem pet, šest profesora i oko njih mrak. Osećao sam se kao na dnu bunara. Krenuo sam da im nabrajam šta sam pripremio i pustili su me da izlažem prvi monolog, da bi me potom prekinuli posle tri rečenice. Sa drugim se ponovilo isto. Na red je došla pesma i ja sam zauzeo neutralan stav kakav se mora zauzeti prilikom pevanja i sećam se da mi je torzo bio miran, a da su mi kolena sama klecala i da nisam mogao da ih smirim. Nakon toga sam su krenule imitacije koje sam slabo spremio i onda je krenula maksimalna improvizacija u vidu Mika Džegera i Frenka Sinatre.
Ali ipak si preživeo prvi krug i ušao u uži?
E, tu tek dolazi najgori period konstatnog znoja i neznanja gde se tačno nalaziš. Moraš da budeš apsolutno skoncetrisan jer ni sam nisi siguran šta se to tačno traži od tebe. Na korak si od nečega, ali ne vidiš cilj i ne znaš kako do njega da dođeš. Onda gledaš, posmatraš, slušaš, kao u paranoji koju ne primećuješ zbog prevelikog fokusa. Nisi siguran šta je dobro, šta je loše, jedino što znaš je da moraš da nastaviš da plivaš. Plus su svi ljudi oko tebe u istom stanju, napetost je ogromna i prenosi se u talasima. I dok sam studirao četiri godine i kako i dalje idem na fakultet zbog različitih stvari, ja i dan danas ne posećujem isti za vreme prijemnih ispita. Ta količina stresa koja se prenosi po hodnicima je da se naježiš. Sad se postavlja pitanje da li bih mogao opet da prođem kroz isti taj proces? Mogao bih, ali hvala Bogu što ne moram! (smeh)
I nakon teškog perioda upisa dolazi onaj studentski koji se čini boljim. Da li je to baš tako?
Osećaj kad konačno upadneš na tu listu primljenih je neopisiv i drži te celo leto. I kao da zaboraviš ili nisi svestan koliki su izazovi pred tobom, ti dođeš u prvu godinu. E tu nastaje seča! Dođeš na fakultet i ne znaš apsolutno ništa, sve tvoje koncepcije o tome šta je gluma, sve pada u vodu. Mislim da je na prvom mestu najteže kad shvatiš da ćeš narednih četiri godine po dvaneast sati dnevno biti na fakultetu. Klasa ti postaje porodica. Vežbaonice ti postaju dom u kome si stalno znojav, umoran i gladan. I taman kad misliš da se dan završio časom glume u sedam, setiš se da imaš da pripremiš nešto za sutra ili prekosutra i ostaješ da vežbaš. Neko se zamisli pa kaže da je to romantično. U suštini i jeste, ali ta romantika košta mnogo rada. Ono što te drži je sama klasa, jer su oko tebe mladi ljudi koji prolaze kroz iste muke kao i ti, pa ti bude lakše. Neki profesor nam je govorio da je taj način studiranja nalik na monaški. To nije daleko od istine s obzirom da postoji i menza na fakultetu, tako da čak i obroke delimo.
Možeš li malo da objasniš sam program, na šta se koja godina studiranja fokusira?
Prva godina je posvećena nečemu što se zove: Ja u datim okolnostima. Cilj tog dela studiranja je da naučiš da predmetima pristupiš iz samog samog sebe. Druga godina je posvećena liku, pravljenju i građenju istog. Treća je posvećena žanru i tu se bavimo recimo Šekspirom i dramama. I u poslednjoj je konačan fokus na diplomskim predstavama. Zanimljivo je bilo što sam razloge zbog kojih se određene stvari rade u jednoj godini, shvatao tek kada započnem sledeću. Jednostavno treba vremena za kristalizaciju jer tokom učenja ti nemaš vremena da se zamisliš već samo da živiš i radiš.
Da li si imao momente teške krize u kojima si sumnjao u sebe ili možda čak hteo da odustaneš?
Nikad nisam hteo da odustanem ali se sećam jedne situacije, bili smo treća godina i trebalo je da idemo kao klasa u Skoplje na studentski festival i onda smo obnavljali ispit iz druge godine, zapravo gledali smo snimak ispita. I kao neko mučenje mi smo gledali taj snimak iznova i iznova, valjda da bismo zapamtili greške koje smo pravili. I što sam više posmatrao sebe, to sam bio tužniji, jer u to vreme još uvek nisam mogao da prihvatim da gledam sebe preko kamere. I nije problem bio to što je taj ispit snimljen, već što su ga i drugi ljudi gledali uživo. Deset dana sam bio u depresiji, jer sam počeo da sumnjam da ja posedujem sposobnosti da budem glumac. To je bio jedan od najvećih lomova sigurnosti, pre toga su dolazili samo oni mali. Vremenom sam prihvatio da su to samo ispiti i da oni postoje radi vežbe i da tu ne treba težiti savršenstvu jer je u tom trenutku ono nemoguće. I što je važnije shvatio sam da je prispitivanje bitan deo ovog posla. Svakim preispitivanjem glumac postaje bolji. Apsolutno u ovoj profesiji ne postoji. Apsolutnom možemo samo da težimo.
Nakon završetka fakulteta postavlja se pitanje gde dalje. Da li kod nas postoji mogućnost glumčevog izbora, da li će se baviti filmom ili pozorištem i da li kod nas postoje ljudi koji se bave isključivo jednim ili drugim?
Kod nas nažalost ne postoje uslovi u kojima ti možeš da biraš šta ćeš tačno da budeš, već te uslovi teraju na određeni posao. Podela na takozvane pozorišne i filmske glumce postoji više u glavama drugih ljudi nego među samim glumcima. Ne poznajem nikoga iz svoje generacije da se bavi isključivo jednim delom posla, i to kad kažem svoje generacije mislim na deset godina starije, jer mi u suštini možemo da igramo iste uloge. Uglavnom se radi sve i mislim da ljudi ni ne žele da biraju da se bave samo filmom ili pozorištem, jer su obe strane jednostavno sjajne.
Kako ti lično dolaziš do angažmana i koliko ti je bilo teško da pređeš iz slobodnih vremena fakulteta u vode odraslog glumca?
Kad sam pričao o fakultetu, to sve može da zvuči mračno, ali stvar je u tome što bih se ja vratio tamo, jer je sigurnost koju mi je ta ustanova pružala bila ogromna. I svi mi kad završimo, prvih šest meseci, godinu dana, ne vraćamo se više na FDU, a onda polako krećemo da ga posećujemo. U stvari kreće da nas radi taj strah od pitanja: šta dalje? Međutim brzo shvatiš da je nemoguće da aktivno utičeš ili da radiš na tome, da dobiješ neku ulogu. Postoje kasting agencije u kojima smo svi i ti čekaš poziv kako bi se pojavio na nekom kastingu. Taj čin čekanja je ponekad zabrinjavajući. Takođe je čudan momenat kada u jednom periodu imaš predstave ili snimanja, a onda zatim u drugom nemaš nikavkog posla, sediš besmisleno.
Na fakultetu navikneš da si stalno u poslu, a nakon njega dođeš do toga da po dva meseca ne radiš ništa. Moraš sam sebi da osmisliš dan i da nađeš načina da se ostvaruješ na druge načine dok sledeća uloga ne dođe. I uhvatiš sebe kako razmišljaš o nekom drugom poslu, na neko vreme, ali opet se postavlja pitanje šta ćeš sa tim poslom ako ti ponude neku ulogu? To naravno ne može da bude posao koji je fiksnog tipa, znači samo nešto privremeno. I onda ti ponude ulogu i shvatiš da ni od te uloge ne možeš baš najbolje da živiš. Na kraju ti se desi da ti se stvari dogode u tako kratkom vremenskom periodu da nećeš znati gde se nalaziš. Prihvatićeš neke volonterske stvari kako bi ostao u formi, za tim će doći dve, tri plaćene uloge i onda te odvoze, dovoze, trče oko tebe, sve se vrti oko tebe jer od glumca sve zavisi. I onda crkneš od rada i moliš se za odmor.
Zapravo glumački poziv u tom slučaju zvuči veoma paradoksalno?
Apsolutno je glumački poziv jedan od najparadoksalnijih poziva na svetu. To je toliki spektar paradoksa. Najsporednija stvar je da li ću ja uraditi neki monolog, a to je ujedno i najbitnija stvar. I ja ću taj monolog izvesti pred sto ljudi, a taj monolog je u suštini moja privatnost koju iznosim u javnost. I to pred ljudima koju su platili da vide mene kako ja glumim nekog drugog. I ako nešto ne odradiš kako treba, niko neće kriviti lika kojeg predstavljaš, već tebe koji si ga odigrao. Tako je isto sa ulogama. Snimiću reklamu za par sati i biti fino plaćen da bih zatim glumio naredna tri meseca u predstavi besplatno jer uživam da radim u tom projektu, a onda ću da idem da se svađam sa nekim producentom za dug od pre šest meseci. Ima li većeg paradoksa?
Pominješ problem neplaćanja u vašoj profesiji. Da li je to nešto sa čim se glumac nužno mora susretati i gde leži najveći problem?
Problem leži u samom sistemu, to jest, nedostatku istog. Na tržištu rada ne postoje jasno određene cene za našu profesiju. Nisu postavljene elementarne stvari, recimo, koliko minimalno košta snimajući dan ili koliko koštaju pripreme. Granice ne postoje, lebde u vazduhu i zavise samo od tuđe volje. I to dalje vodi u svađe. Međutim posmatajući mlade ljude u okruženju, i to ne samo umetnike, već i one koji kubure sa istim problemima, jako mi je drago što uviđam da su polako krenuli da staju i da govore: Na ovo ne pristajemo! I ne treba da rade svoje poslove ispod svake cene. Ja cenim kad ljudi veruju u svoje projekte i stoje iza svojih reči. Recimo, producent hoće da da novac za nečiji film, ali pod uslovom da režiser promeni glumca. E tu režiser treba da kaže „Ne, neću da menjam glumca, naći ćemo pare na drugom mestu“. Međutim taj bunt koji nastaje je samo prvi lep korak za budućnost. Sistematizacija je jedino i finalno rešenje.
Češće te možemo videti u pozorištu nego na filmu. Uloga na filmu ostaje zabeležena u kadru dok pozorišni deo podrzumeva izvođenje uloge u mnogo navrata. Koliko je teško glumcu da na sceni odigra ulogu više puta i bude na istom nivou?
Mislim da je najbolje reći da glumac svaki put mora da potvrdi ulogu prilikom igranje predstave. Čini mi se da je Zoran Radmilović pričao o tome kako kada pekar napravi najbolji burek, on je tek tada u problemu, zato što će to onda morati svaki dan da ponovi. Moraće taj burek da opravda. Zato je najbitnije da se nekako tempiraš pred izlazak na scenu, da preuzmeš tu buduću ulogu i da u njoj samoj budeš potpuno prisutan. Mislim da je to neki recept da ponoviš igru od prošlog puta.
Kada glumac izađe pred publiku, koliko u njemu ostaju misli samoga glumca, a koliki deo mozga preuzima uloga? Koliki je nivo unošenja u ulogu?
To je pitanje koncentracije. Ti moraš da doživiš baš taj trenutak u kome više nisi tu. Zato se predstave i pripremaju pred prvo igranje duži vremenski period. Na probama se stvaraju okolnosti putem kojih kroz druge ljude i sebe možeš da uplivaš u ulogu. Taj osećaj je ono za čim glumac juri celu svoju karijeru konstatno. Naravno tu je uvek i trema da to malo poljulja, ali od trenutka izlaska pred publiku ona se sve više gubi. I onda je momenat potpun, više nisi prisutan, tu je samo uloga.
Kakav je osećaj izlaska sa scene? Da li ti je potrebno vremena za potpuni povratak u sebe?
Naravno, potrebno ti je prostora da se oslobodiš naboja koji si poneo sa scene. Negde sam čuo da glumac kao sredstvo rada ima svoje nerve. Glumcima su nervi u stalnom natezanju. Koliko god isključio sebe prilikom izvedbe, neki deo mozga je svestan da te ljudi gledaju i to te čini napetim. I onda kad izađeš sa scene nemoguće je za sam sistem da se istog momenta smiri. Dosta je priče da glumci piju i da su alkoholičari. Pa, nisu oni ništa više alkoholičari od ostalih ljudi. Nekad je to piće potrebno posle uloge da se smiriš, da se spustiš na zemlju.
Gde možemo da te vidimo na sceni u narednim danima?
Što se tiče nekih budućih projekata, prvo bih spomenuo predstavu Oliver Tvist u režiji Milana Karadžića koja će se premijarno odigrati u pozorištu Boško Buha, 22. oktobra. U istom pozorištu igraće se i Uspavana lepotica Tatjane Mandić Rigonat u kojoj učestvujem sa ansamblom pozorišta i mojim mladim kolegama sa fakulteta. Takođe nešto što nas očekuje je i predstava o ’68. godini u Centru za kulturnu dekontaminaciju rediteljke Ane Miljanić, a čija će se premijera desiti najverovatnije u decembru. Za kraj, predstava Ukalupljivanje, koju je režirao Maksim Milošević kao ispitnu vežbu za treću godinu pozorišne režije i koja je uspela da istraje na čistom entuzijazmu i energiji ekipe koja na njoj radi. Izvođenje je ušlo u svoju treću godinu i možete ga videti u Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić ili po gostovanjima koje imamo po Srbiji.
0 Comments