Ona nije kao ostale devojke – ona je kul. Sve o našem kolektivnom stavu prema ovom arhetipu govori činjenica koliko je monolog u filmu „Iščezla“ rezonovao i dalje rezonuje sa ženama. On predstavlja tačku nepovratka u popularnoj kulturi, i iskreno, sve što je monolog u filmu „Barbi“ želeo da bude kad poraste. Monolog okida naše kolektivno nezadovoljstvo jer je montiran preko kadrova u kojima Ejmi scenira svoje ubistvo, čime se implicira da su sve godine koje je provela pretvarajući se da je kul devojka ono što ju je pretvorilo u sociopatu – toliko o kolektivnom vapaju da se ova performativna noćna mora završi.
Ali hajde da, za početak, definišemo ko je zapravo kul devojka. Kao i u slučaju manično-magične devojke iz snova, kul devojka je još samo jedna iteracija muške fantazije. Ona je „ortakinja” koja ima stereotipna muška interesovanja, voli brzu hranu i alkohol, ima odličan smisao za humor, ali njene možda dve najbitnije odlike su sledeće: ne izaziva poredak patrijarhata i, naravno, prelepa je. Takođe, ima sve muškarce bez toga da se uopšte trudi.
Ovaj mit koji su stvorili scenaristi, koji je harao našom popularnom kulturom i psihama od početka 2000-ih pa nadalje, kao što to često biva, internalizovan je od strane žena koje su nastavile da ga perpetuiraju (jer šta sve neće ljudi raditi da bismo bili voljeni). Uporedo sa filmovima, mnoge javne ličnosti su takođe projektovale ovu personu – od Dženifer Lorens, Mile Kunis, Olivije Man, Krisi Tajgen, Blejk Lajvli, a ovaj arhetip je bio sveprisutan i na televiziji u likovima Done iz serije „Vesele sedamdesete“, Robin iz „Kako sam upoznao vašu majku“, Kejt u „Izgubljenima“. Biti kul devojka je faza kroz koju su mnoge milenijalke (a pretpostavljam i pripadnice Generacije Z) prošle tokom mladosti; na primer, moje dvadesete su bile provedene u rascepu performansa između manično-magične devojke iz snova i kul devojke, pa možete samo misliti kako je to bilo (bukvalno čestitke, sramite se). Ono što je mene (i nadam se većinu nas) osvestilo je šamar realnosti – kul devojka ima rok trajanja. Performans iste ne može da opstane kroz dugoročni odnos jer zahteva potiskivanje sopstvenog autentičnog ja.
Rani oblici ovog arhetipa postoje od početka filma, dugo pre nego što ga je film „Iščezla“ zacementirao u našoj svesti. Dosta filmova je kroz decenije koristilo rane oblike ovog arhetipa, a možemo izdvojiti film u kojem glavnu ulogu igra jedna od prvih „kul devojaka“ u Holivudu – Klara Bou u filmu „To“ (1927), gde su njen slobodni duh i razigrana priroda postavili ton za žene koje su zabavne, seksualno oslobođene i ležerne. Kasnije se ovaj arhetip razvijao sa sofisticiranijom, ali i sirovijom interpretacijom Džejn Fonde (još jedna projekcija persone kul devojke u javnosti) u filmu „Hod po divljoj strani“ (1962) i atipičnom personom Džuli Kristi u filmu „Draga“ (1965). Od ranih 2000-ih do sredine 2010-ih, ovaj arhetip doživljava svoj vrhunac u popularnoj kulturi, ali pad istog nakon filma „Iščezla“ ne znači da možemo proglasiti „smrt kul devojke“. Ona se samo razvija i prilagođava novoj eri, ali da bismo mogli da istražimo kako, ispitajmo ovaj arhetip u filmovima koji su zaslužni za popularizaciju istog.
Kul pre nego što je to bilo kul
Žil i Džim (1962), François Truffaut
Francuski novi talas je dao dušu za proliferaciju mnogih tipologija koje će se kasnije razviti u definisanije arhetipove u zapadnom filmu (pričali smo već o tužnoj devojci). Za primer rane kul devojke u ovom kontekstu možemo da uzmemo lik Patricije koju igra Žan Siberg u filmu „Do poslednjeg daha“, ali ipak ne znam da li ima išta više „kul” nego kada se Žana Moro trka sa dva muškarca noseći mušku odeću i nacrtane brkove u filmu „Žil i Džim“.
Lik Katrin predstavlja rani oblik „kul devojke“ u evropskoj kinematografiji jer je slobodoumna, nepredvidiva i strastvena žena koja odbacuje društvene norme i živi po sopstvenim pravilima, i samo je „jedna od momaka“. Njena harizma i različitost od drugih žena toliko fasciniraju dvojicu prijatelja, Žila i Džima, da se upuštaju u kompleksan ljubavni trougao s njom.
Ljubavna priča (1970), Arthur Hiller
Dženifer Kavileri, koju igra Ali Macgro (Ali je takođe projektovala personu kul devojke u popularnoj kulturi tada), nije kao kao druge devojke – ona je sarkastična i ne plaši se da kaže šta misli. Dženifer se ravna s muškarcima i nije kao ostale bogatašice i devojke sa fakulteta koje se bore oko Oliverove pažnje. Ona svira klavir, studira na Radklifu, voli klasičnu muziku, ali isto tako može da se našali na sopstveni račun i bude potpuno opuštena. Njena veza sa Oliverom, bogatim momkom sa Harvarda, pokazuje kako odbacuje klasne barijere i živi po sopstvenim pravilima – direktna je, ne histeriše i ceni iskrenost iznad svega. Najpoznatija rečenica iz filma koju upućuje Oliveru: „Ljubav znači da nikada ne moraš da se izviniš“, gađa u metu kada pričamo o podilaženju sistemu patrijarhata i direktno prenosi poruku da ne preuzimaš odgovornost za svoje postupke ako voliš nekoga. Kakva toksikologija.
Kul devojka u svom punom sjaju
Svi su ludi za Meri (1998), braća Farrelly
Lik Meri Džensen, koju igra Kameron Dijaz, zapravo je bila inspiracija spisateljici knjige „Iščezla“ da definiše ovaj arhetip kao kul devojku. Meri je doktorka koja izgleda kao supermodel, počinje dan tako što igra golf, obožava hamburgere, opuštena je i svaki muškarac koji je sretne je… pa, lud za njom. Cela premisa filma, da Meri izluđuje svakog muškarca kojeg sretne, ima smisla kada shvatimo da je ova žena jednostavno skup muških fantazija sa lepim licem. Meri je tip devojke koja je „ortakinja“, ali istovremeno i objekat njihovih želja. Njen lik je idealizovana verzija žene koja ne izaziva nikakav pritisak na muški ego, već ga samo potvrđuje. Mislim, koja druga devojka bi prihvatila sve te bizarne situacije u koje je muški likovi stavljaju sa takvom nonšalantnošću?
Kako izgubiti dečka za 10 dana (2003), Donald Petrie
Teško je svariti da je Endi Anderson, koju tumači Kejt Hadson, jedna od najikoničnijih heroina romantičnih komedija. U slučaju da se ne sećate, Endi zarad članka ima cilj da odbije dečka tako što se pretvara da je „stereotipna žena“ – ultra ženstvena, hiper osetljiva i ima potrebe. Ali ironija je u tome što Endi i dalje ne može da spreči da se protagonista zaljubi u nju jer je zapravo prava kul devojka koja voli košarku, brzu hranu, koja je ležerna i duhovita. Film pravi grotesknu karikaturu od njenog „tipično ženskog“ ponašanja koje emulira od svoje prijateljice koja nema sreće u ljubavi. Uprkos svim konfliktima koje ima sa protagonistom jer je ceo njihov odnos baziran na laži, ona ga ipak zadobija na kraju – jer je toliko kul.
Transformersi (2007), Michael Bay
Ne možemo da ne spomenemo Megan Foks kao Mikaelu Bejns u „Transformersima“, jer ovaj film nam je dao jedan od najsavršenijih primera ovog arhetipa. Kombinacija prelepe žene i brzih kola je ideja koja se koristi kao clickbait još u advertajzingu od 60-ih pa nadalje, i stvarno ne treba previše duboko razmišljati o tome zašto je to tako (pomislite samo na ikoničnu reklamu za Pepsi sa Sindi Kraford iz 90-ih). Mikaela je mehaničarka koja zna sve o automobilima, nosi izazovnu odeću i izgleda kao supermodel dok popravlja karburator ili šta god da je ispod haube. Ona je samo jedna od momaka, ali uz to izgleda kao Megan Foks. I potpuno je pasivna u svom odnosu sa protagonistom, ne zaboravimo to.
Preboleti Saru Maršal (2008), Nicholas Stoller
Lik Rejčel Džensen, koju igra Mila Kunis, je impulsivna, slobodnog duha i veoma očigledan napredak u odnosu na bivšu devojku protagoniste, koja je hladna i opsednuta slavom i svojom karijerom. Rejčel je, za razliku od nje, opuštena, zabavna, duhovita i spontana devojka koja radi u hotelu na Havajima i partija kao lik. Ona je tip devojke koja će te povesti u avanturu, neće te opterećivati svojim problemima i uvek je spremna za dobar provod. Naravno, ne zaboravimo da je prelepa, a tu je da pomogne glavnom liku da preboli bivšu i da otkrije novu, „bolju“ verziju sebe, pa možemo reći da ima u sebi i primese arhetipa manično-magične devojke.
Ajron Men 2 (2010), Jon Favreau
Od filma „Ajron Men 2“ iz 2010. godine pa kroz Marvelov dalji filmski multiverzum, upoznajemo Natašu Romanov, odnosno Crnu Udovicu, koju igra Skarlet Johanson. Ona odokativno jeste žena u prostoru kojim dominiraju muškarci, ali koja pak izgleda kao Skarlet Johanson. Ona nudi podršku ostalim osvetnicima, bez da ih zaseni. Ona je inteligentna, smrtonosna, ali i izgleda neverovatno u crnom lateksu. Crna Udovica se uklapa u muški tim superheroja, ali nikada ne preuzima centralnu ulogu. I zanimljiva paralela sa pravim životom – ona je poslednja u postavci osvetnika koja dobija svoj zasebni film. I to nakon što njen lik umire i gubi dalju narativnu funkciju u Marvelovoj narednoj fazi filmova.
Crni labud (2010), Darren Aronofsky
Opet Mila Kunis, ali u malo drugačijoj iteraciji kul devojke u vidu Lili. Generalno, narativi koji koriste arhetip kul devojke na ekranu to čine kako bi ukazali na „faličnost” drugog tipa žene koja je više ukočena, klasično ženstvena, koja previše brine o stvarima, ili ne daj Bože – ima potrebe. Zabavna, senzualna Lili čini da se protagonistkinja Nina oseća kao da njen životni vek predanog rada kao balerine ne znači ništa. Lili je opuštena, slobodoumna i predstavlja kontrast neurotičnoj Nini, koju igra Natali Portman. Ona je devojka koja izlazi, zabavlja se, nije opterećena pravilima i očekivanjima, i pomaže Nini da „iskulira“. Naravno, služi i kao katalizator za Nininu psihološku deterioraciju
Samo drugarski (2011), Will Gluck
Mila Kunis po treći put – dugujete mi čokoladu. Ovoga puta u ulozi Džejmi, koja je kul devojka koja veruje da može da ima neobavezan seks bez emocionalnih komplikacija. Ona je duhovita, samouverena, voli pop kulturu i prekvalitetno bleji sa protagonistom, gleda utakmice i ispija pivo, i ostaje XS/S veličina. Ovde se pak stvari zakomplikuju, te ona otkriva da zapravo ima emotivne potrebe, ali bez brige – ostaje dovoljno kul da dobije svoju fantaziju sa likom koji joj izjavljuje ljubav na najbliži način na kraju. Ovo je još jedna klasična zamka „kul devojke“ koju su mnoge žene naučene da emuliraju u svom pristupu odnosima: možeš imati osećanja, ali nikada ne smeš da ih previše ozbiljno shvatiš/pokažeš, barem ne dok se lik ne prizove pameti i shvati da si sve vreme ti bila „ona prava“.
Drugari za piće (2013), Joe Swanberg
Olivia Vajld je ovde u ulozi Kejt koja radi u pivari, pije pivo više nego svaki lik u filmu i može da bleji s muškarcima bez da se iko pita „da li tu ima nečeg više“. Kejt je kul devojka jer nije opterećena izgledom, ima „ništa me ne dotiče“ stav, uživa u neformalnim izlascima i ne juri etikete. Ali, naravno, kako protiče narativ, nju pritiska realnost i pitanje je da li može biti nonšalantna zauvek. Odgovor je ne, pa možda i zato ostaje u drugarskom odnosu sa protagonistom.
Ko preživi, pričaće (2014), Seth MacFarlane
Šarliz Teron u ulozi Ane je tipična „kul devojka“ koja se bez napora uklapa u surov, muški svet Divljeg zapada. Ona je ekspert za oružje, drska i duhovita, i pritom potpuno nezavisna. Ana se savršeno snalazi među muškarcima, deluje kao jedan od njih, ali sa dodatkom šarma i harizme koji je izdvajaju kao „posebnu“. Naizgled, ona je lik koji se ne plaši opasnosti i ulazi u rizik s istim spokojem kao svaki revolveraš, ali njena svrha u narativu je uvek ista – tu je da podrži glavnog lika. Dok puca, šali se i bez problema pregovara sa kriminalcima, Ana ostaje gotovo nerealno besprekorna, čak i u trenucima kada bi svaki drugi lik bio slomljen. Ona ne samo da razume sve muške probleme i dileme, već ih rešava bez emotivnog uplitanja.
Čak i u filmu koji je toliko samosvestan, lik Vanese koju tumači Morena Bakarin savršeno se uklapa u ovaj arhetip. Ona je savršeni partner za glavnog lika – duhovita, sarkastična i potpuno u fazonu sa svim njegovim bizarnostima. Uvek je tu da ga podrži, bez želje da ga menja, niti obzira na to koliko je njegova svakodnevica luda i opasna po nju, dok su njene potrebe praktično nepostojeće. Na kraju, ona postaje još jedan primer muške fantazije, taj neuhvatljivi balans između drugarstva i seksipila, a sama replika Dedpula koju joj upućuje: „Isuse, kao da sam te stvorio u kompjuteru“, govori sve bolje od mene.
Kul devojka u svom postajanju
Mis Tajni Agent (2000), Donald Petrie
Ovaj film sjajno prikazuje kako je fizička lepota neizostavan faktor da bi bila smatrana za „kul devojku.“ Sandra Bulok u ulozi Grejsi Hart, FBI agentkinje, na početku filma ima sve osobine koje se obično vezuju za muške likove i poželjni su kada je kul devojka u pitanju – otresita je, ne opterećuje se svojim izgledom, fokusirana je na karijeru i obožava da se ispušta na vreći za boks. Međutim, upravo zbog tih osobina, ona je marginalizovana od strane kolega i okoline. Sve se menja kad, radi tajnog zadatka, prolazi kroz makeover i otkrivamo da je zapravo prelepa – ili preciznije, Sandra Bulok sa ispeglanom kosom i mini haljinom. Od tog trenutka, muški likovi je odjednom primećuju i počinju da je tretiraju sa poštovanjem, a ona iz outsidera postaje klasična „kul devojka“. Na kraju, ne samo da zadobija njihovo odobravanje, već osvaja i srce protagoniste.
Gospodin i gospođa Smit (2005), Doug Liman
U ovom filmu Anđelina Džoli igra Džejn, suprugu koja na prvi pogled deluje kao klasična žena iz predgrađa, zarobljena u dosadnoj svakodnevici i bračnoj rutini. Kada je Džejn stereotipna žena iz predgrađa, njen se brak raspada zbog manjka uzbuđenja i komunikacije. Međutim, ubrzo se otkriva njena prava priroda: ona je profesionalni ubica, podjednako opasna i vešta kao njen muž (koji je, ruku na srce, isto plaćeni ubica). Sve ono što ju je činilo „običnom“ i dosadnjikavom ženom bilo je deo fasade – jer ispod površine leži prava „kul devojka“ koja vlada borilačkim veštinama, barata oružjem bolje od prosečnog vojnika i lako parira svom suprugu u svim aspektima akcije. Njen pravi identitet ne samo da unosi novu dinamiku u njihov odnos, već i osvaja opet ljubav muža, jer on sada vidi koliko je, bre, ona kul.
Naposletku, kada je arhetip kul devojke u pitanju, ono što najviše bode oči je to što je predstavljena kao superiornija u odnosu na druge tipove žena, čime se uzdižu klasično konstruisane muške osobine iznad ženskih. Ovo ne znači da, pobogu, samo muškarci mogu da uživaju u sportu i pivu; problematika sa ovim arhetipom jeste da je ona pasivna u odnosu na postojeću hijerarhiju između muškaraca i žena, ne dovodeći u pitanje tu podelu, jer ona unutar nje predstavlja izuzetak.
S obzirom na to da društveni poredak počiva na performativnosti žena i koliko je bio nemilosrdan prema klasičnim „ženskim osobinama“ u vreme kada je arhetip kul devojke bio na vrhuncu svoje popularnosti, jasno je zašto je bilo toliko privlačno usvojiti personu kul devojke, makar delimično. Ono što boli jeste da se nikada nismo kolektivno zapitali zašto u tom poretku muškarce odbijaju žene koje se ne ponašaju „ležerno“ i neopterećeno.
Iskreno, nisam nešto optimističnija ni kada je u pitanju evolucija kul devojke, iako skorije iteracije ovog arhetipa teže ka tome da ova performativnost zadobije simpatije žena, a ne muškaraca. Mnoge od javnih ličnosti koje su projektovale ovu personu su u međuvremenu postale „kul mame“, pa su i time počele da oblikuju ovaj arhetip na filmu. Uzmimo, na primer, filmove kao što su „Slatka mala tajna“ u kojem glavnu ulogu tumači Blejk Lajvli, ili „Opasne mame“ sa Milom Kunis, a i u ovim slučajevima kul mame su, naravno, superiornije od drugih, jer su dopadljivije.
Skorije iteracije kul devojke možemo videti i u javnim personama, recimo Kare Delavinj, Olivije Vajld i Zoi Krevic, i ono što u ovim slučajevima deluje kao napredak jeste da su samosvesnije i pričaju o sistemskim problemima i položaju žena unutar istog. Ali, uvek ima nešto – ali. U ovom slučaju, to „ali“ je medijski pejzaž unutar kasne faze kapitalizma. Čini mi se da su ove iteracije neki pokušaj sredine i srećnog rešenja u nemiloj ekonomiji u kojoj se klatno performativnosti sada kreće u pravcu princess treatment i trad wife paradigmi. Ako uzmemo u obzir koliko je javnih ličnosti koje su projektovale ovu personu kenselovano u poslednjih par godina, od Mile Kunis, Krisi Tajgen, Olivije Vajld (Olivija Man i Kara Delavinj su imale takođe upitne epizode) i od skorije Blejk Lajvli, možemo reći da one u pravom životu dokazuju problematiku kul devojke – neodrživost.
Možda je zbog ovoga i došlo vreme da redefinišemo svoje pojmove i stavove i da radimo na oslobađanju od internalizovanih potreba da se uklopimo u društvene konstrukte koji su inherentno postavljeni protiv nas, umesto na stvaranju okruženja u kojem žene mogu biti šta god žele, bez odricanja svoje individualnosti i autentičnosti kako bi bile prihvaćene. Zar to ne zvuči kul?
0 Comments