Bojana Vunturišević: Muzika je portal u paralelni, bolji svet

Bojana Vunturišević je poznata beogradskoj publici još od kada je bila deo grupe Svi na pod! koja je 2009. godine proglašena za najbolji bend na sceni te godine. Svi tekstovi ove umetnice su oduvek bili drugačiji i insipirativni. Od 2017. godine pojavljuje se sa svojim debitantskim albumom “Daljine“. Pesme koje su nam sa ovog albuma definitivno svima ostale u ušima su “Kese etikete“, “Daljine“, “Noćni program” i “Vetar u kosi“. Dobrodošli u čarobni, šareni svet Bojane Vunturišević.

Koja je, po tvom mišljenju, najbolja stvar koju muzika donosi?

Otvaranje, pročišćenje, rađanje, samospoznaju, povezivanje na nekim apstraktnim nivoima, prepoznavanje, oblikovanje ličnosti. Muzika je portal u neki paralelni, bolji svet.

Kako je izgledala Bojana pre početka muzičke karijere?

Ono iskonsko u sebi nisam promenila. I dalje sam komunikativna, neposredna, otvorena, puna ljubavi prema ljudima. Životne okolnosti su me menjale i stvarale neke sporedne, vidljive ulice na mom licu, ali ono moje suštinsko je ostalo isto.

Da li se sećaš prvog nastupa pred publikom i kako je to prošlo?

Sećam se fotografije iz vrtića. Držim se sa Suzićem za ruku i nešto recitujemo. Međutim, ono živo sećanje datira iz perioda osnovne škole. Pevam pesmu “A ja bih da se igram”, zgrožena sopstvenom bojom glasa koja mi žešće čudno zvuči preko razglasa, kao da ne pevam ja, i gledam mamu u publici kako plače.

Ko je tvoj “duhovni vođa”? 

Imam ih nekoliko. Na prvom mestu je tu moja učiteljica kundalinija Una Senić. Zatim su tu Sadhguru, Guru Ram Das, Jogi Bhajan… Una me je pre nekih dva meseca povela na njen čas kundalini joge. Od tada je neprestano upražnjavam i izučavam. Otvorila mi je vrata jedne potpuno nove dimenzije koja se nalazi unutar mene same. Sat nam!

Koja pesma ti nikada neće dosaditi?

Više je plejlista, rekla bih rekla da jedna pesma čini dosadu. To su “Walk On The Wild Side” od Lou Reeda, “Čekaj me, ja ću sigurno doći” Toma Zdravković, “Svemirski traktor” Duboka Ilegala, “Cut the World” Anthony and the Johnsons, “Yoga” Bjork i verovatno poslednji album James Blake-a i Rosalie.

Da sada moraš da napišeš pesmu, kako bi glasio prvi stih i koja je to stvar koju si napisala koja ti je najdraža?

“Gazili smo po snegu i trulim jabukama
bosi hodali smo da još jednom kažemo zauvek kraj.”

Najdraže pesme koje sam napisala su “Iza nas”, “Noćni program” i “Daljine”.

Kakvo iskustvo nosiš iz tvoje bivše grupe ,,Svi na pod”?

Iskustvo dosade jer više ne umem da smislim zabavan i drugačiji odgovor na ista pitanja u vezi sa prethodnim životom. U tom bendu sam upoznala svoje najbolje prijatelje sa kojima i danas radim, živim i putujem.

Šta vidiš kao najveći potencijal trenutnog stanja muzičke scene u Srbiji, a šta kao najveću manu?

Najuzbudljivije mi je to što je moja generacija preuzela mainstream i bukvalno diriguje šta i kako svim starokomponovanim i novokomponovanim zvezdama. Pakuje ih u underground obrasce i šablone i meni je to fenomenološki fascinantno. Mana svega toga je to što isto ti likovi ne sednu i ne urade sebi album, već nam daju svoju muziki na kašičicu. To ozbiljno dovodi u pitanje njihov značaj i veličinu. 

Gde bežiš kada nemaš obaveza?

Bežim u svoju kuću kod porodice. Tu mi je najlepše.

Ko su ti tri omiljena izvođača? 
Rosalia, Lykke Li i Cobi.

Šta ti je najveći cilj ove godine?
Da budem(o) dobro.

Autor teksta: Natalija Aleksić
Autori fotografija: Željka Dimić i Boško Đorđević