U četvrtak, 28. aprila, u galeriji Kula u Cetinjskoj, otvorena je izložba Neoneolit Sofije Pašalić i Nemanje Jovanovića. Neoneolit, odnosno, novo novo kameno doba je, kako autori ističu, zbirka radova slobodnog izraza nastalih istraživanjem tehnika zanatskog dela, njihovom obnovom i održavanjem u savremenom prostoru. Ideja za izložbu je nastala spontano u nekom od razgovora koji su vodili ovo dvoje umetnika, a sama tema, kako kažu, vezana je za koncept, ali i za želju da se savladaju, do tad, nepoznate veštine. Detaljnije o samoj ideji, radovima i međusobnoj saradnji razgovarali smo sa ovo dvoje mladih umetnika.
„Budućnost“ je prošlost Neoneolita, kakav je onda vaš zamišljeni Neoneolit?
Sofija i Nemanja: Neoneolit nije nužno postapokaliptičan, već je odgovor na zasićenje digitalizacijom. Softversko – kompjuterska budućnost paralelno teče sa Neoneolitom. Neoneolit je stvar izbora, život u drugačijoj stvarnosti izvan glavnog obrasca vremena. U početku su to male oaze stvarnosti u virtualizovanom svetovima, a potom se javlja razmatranje alternativnog života izraženog u obliku novog kamenog doba u potrazi za podražavanjem sirovog izvornog života daleke prošlosti.
A šta je njegova preteča?
SN: Tačka u vremenu u kojoj virtualizacija dostiže svoj vrhunac.
Kako ste došli na ideju za ovu izložbu?
SN: Kad smo dobili priliku da izlažemo u prostoru Kule, razmatrali smo razne teme koje nas oboje intresuju kao osnovu za zajednički rad. Neoneolit je nastao vrlo spontano u nekom od razgovora, zaista se ne sećamo tačno kako.
Koliko će vam se radovi međusobno preplitati i dopunjavati? Koja je tu ideja?
SN: Ideja je da se radovi dopunjavaju kako bi zajedno dali celinu koju smo imali na umu. Nezavisni radovi različitih tehnika sugerišu narativ i formiraju ideju Neoneolita. Na plakatu i u animaciji se dešava spoj naših crteža, ali to je jedino polje njihovog direktnog susreta i suprotstavljanja.
Jeste li vas dvoje već ranije sarađivali?
SN: Ranije smo crtali zajedno, ako se to računa. Do prve saradnje je došlo tako što smo počeli da šetamo zajedno.
Šta vam se dopada kod radova međusobno?
Sofija: U Nemanjinom radu mi se dopada odvažan i nežan crtež, maštovitost i želja za eksperimentisanjem. Tajanstveni oblici sugerišu jedno, a predstavljaju sasvim nešto drugo.
Nemanja: Kod Sofije mi se dopada što crteži odišu snagom. Nekad čak deluju grubi i surovi, a u isto vreme su izrazito duhoviti i zabavni i radosni.
Kakav je vaš stav o tom narativu neophodnosti i neizbežnosti digitalizacije društva?
Sofija: Ništa osim smrti, a možda čak ni ona, nije neophodna ili neizbežna.
Nemanja: Za digitalizaciju, kao i za svaki drugi proces, se pre svega stvara raspoloženje i narativ koji se prihvata. Ona, takođe, nije izolovan proces, već je, naravno, povezana sa mnogo drugih činilaca koji su značajniji od same digitalizacije, koja je, u suštini, sredstvo.
Zašto se u vašoj izložbi bavite tehnikama zanatskog dela, njihovom obnovom i održavanjem u savremenom prostoru?
SN: Tema koju smo izabrali vezana je za koncept, koliko i za želju da se savladaju do tad nepoznate veštine. Rad zanatskog tipa podrazumeva jedan dugotrajan trud u tehnici koja zahteva ulaganje fizičke snage i vremena, a proces sadrži mnoštvo nepredviđenih rezultata, koji su, u suštini, najdragoceniji. Mislim da nam opipljivost rezultata rada izmiče pod digitalizacijom i da taj odnos sa stvaralaštvom treba negovati. Takođe su nam materijali, vuna i glina, bili inspirativni kao sirovine koje se veštinom i nadahnućem pretaču u predmete primenjene umetnosti.
Kako biste u tri reči opisali ono što će posetioci moći da vide na vašoj izložbi?
SN: Stari novi svet.
Fotografije: Luka Milanović
0 Comments