Gradska galerija KC Grada privodi kraju desetu jubilarnu izlagačku sezonu, a 2. decembra od 20 časova predstavlja projekat „Beleške”, mladog novosadskog umetnika Dejana Krstića. Publika je imala priliku da vidi Krstićev rad, kao mali preview na izložbi fragmentARTy u toku Art Weekenda, a od 2. do 15. decembra moći će da vidi ceo multimedijalni projekat koji je rezultat višegodišnjeg rada.
Krstić je diplomirao i masteriro na novosadskoj akademiji umetnosti, u klasi profesorke Bosiljke Zirojević Lečić i ovo će biti njegovo peto samostalno predstavljanje, ali premijerno u Beogradu. Forma intervjua Krstiću nije strana i upravo sam sa njim razgovarao o intervjuisanju kao fundamentalnom metodu istraživanja u „Beleškama”, procesu razvoja projekata ali građenja odnosa sa modelima kroz zbližavanje, kroz razgovor. Saznajte i koji Frojd više inspiriše Krstića, Sigmund svojim metodima psihoanalize ili Lucien, svojim slikarskim ogoljavanjem suštine bića, kao i zbog čega strpljenje igra važnu ulogu u njegovom stvaralaštvu. Krstić je jedan od dvanestoro umetnika koje je Marina Abramović izabrala za svoj masterclass povodom izložbe čustač, pa se prirodno osvrćemo i na ovo iskustvo, ali još važnije na planove za budućnost i ulogu međusobne podrške umetnika na primeru njegove klase.
Izložba „Beleške” biće otvorena svakim radnim danom od 14 do 20 časova, a termini vođenja sa Krstićem biće objavljeni naknadno.
Tvoj ciklus pod nazivom „Beleške” je u poznoj fazi razvoja. Priseti se početaka, kako je ideja prerasla u ciklus portreta i kada? Šta je bila inicijalna inspiracija? A šta se dešava na poznim portretima koje nam prikazuješ?
Početak mog istraživanja nastao je tokom osnovnih studija na Akademiji prilikom naizgled nasumične želje da zabeležim portret prijatelja. Tada nisam imao direktnu putanju kojim sam želeo da se krećem, bilo kakvu definiciju ili obrazloženje, sve svodilo na potrebu da izradim portret. Nakon nekoliko fotografija primetio sam prvu za mene bitnu stavku – spontanost u odnosu sa modelom. Ta spontanost je zapravo nosila u sebi dozu iskrenosti, sirovosti takoreći, koja je ubrzo postala podjednako bitna. Nakon ovog iskustva nametnulo se pitanje: Kako kontrolisati određene segmente rada sa modelom a ujedno zadržati spontanost u tom odnosu. Tada sam prvi put oformio svoj niz pitanja koje koristim kao mali metod analize ličnosti. Prebacivši se na sadašnji period, taj metod intervjuisanja se dosta razvijao, ali suština je ostala ista, a to je odnos i komunikacija sa drugim. Kako bi se takav odnos sa drugim ostvario, prvo treba spoznati sebe, za šta je metod intervjua veoma koristan. Pozivanje na introspekciju i analizu sebe i sposobnost da se to podeli sa drugom osobom tako nastaje portret koji je beleška tih značajnih procesa oslobađanja.
Šta si zapravo beležio ovom serijom? Kako si birao modele, koliko njih je dosad učestvovalo?
Dok je ispitavanje potrebe za vezivanjem kod ljudi kao i detaljna analiza identiteta neki trenutni opšti smer mog istraživanja, serija portreta i crteža koji se prikazuju na izložbi su u nekom svom polju ponajviše fokusirani na samospoznaju kao neki prvi korak ka već navedenim stavkama. Uvek je neophodno poći od samog sebe, kako bi doputovali do drugog. Tokom intervjua, dolazilo je do raznih momenata, kako suptilnog ispoljavanja emotivnih stanja kod modela, tako i do nekih intezivnijih reakicja, kako na pitanja, tako i na neočekivni odgovor koji bi se podsvesno potkrao. Modele uglavom biram intuitivno, baš ne mogu da kažem da postoji određena kvalifikacija. Jedino što mogu da kažem jeste da su to ljudi iz moje uže okoline, najčešće vršnjaci, kolege sa fakulteta, prjatelji. S obzirom na to da celokupan proces intervju iziskuje dosta energije, posvećenost i pshičke spremnosti, sam broj saradnji nije toliko veliki. Neki intervju trajali su i četiri sata, nakon kojih je bilo esencijalno napraviti pauzu u radu. Dopustiti stvarima da se slegnu i izbeći preplavljivanje informacijama.
Reci mi nešto više o tom procesu, radiš sa fotografskih predložaka, ali to nisu reprezentativne fotografije koje dobiješ od modela, već postoji malo kompleksniji put njihovog nastanka tokom intervjua…
Sam proces započinje sa intervjuom. Osobi se postavlja ukupno 97 unapred definisanih pitanja. Pitanja su osmišlenja tako da polaze od ranih sećanja, detinjstva, iskustava iz prošlosti, potom razgovor o opštim stvarima iz kojih lagano težimo ka sve ličnijim pitanjima. Finalni deo intervjua sastavljen u vidu nedovršnih reči ili rečinca na koje se od modela traži da na isti početak rečenice da drugačiji odgovor iznova i znova. Na primer “ Ja sam …“ „Ja želim…“ , „Neću…“, „Oni misle…“ Ovaj finalni deo je najčešće i onaj u kojem se dogode najintezivnije reakcije jer samim ponavljanjem istog početka rečenice i traganjem za novim odgovorm navodi modela do momenta u kojem odgovori dolaze brže od promišljanja i samim tim bivaju daleko iskrenij od onih koji su dati u momentu više koncentracije. Ovako zapravo najdirektnije komuniciram sa željama, dužnostima i odlukama modela.
Ceo proces intervjuisanja se beleži fotoaparatom i diktafonom. Tokom razgovora, dok osoba daje odgovore, ja fotografišem svaki momenat, samim tim fotografije dobijaju na vrednosti kada je u pitanju beleženje momenta spontanosti. Rezultati intervjua, na stotine portretnih fotografija portreta sa, kao što je i navedeno u ptanju, ne toliko reprezentativnim, svakodnevnim prikazom osobe koja se portretiše. Fotografije, a kasnije i crteži više prikazuju momenat fokusa, preispitivanja, varijacije emotivnih stanja nego uglađene portrete kakvi nam padaju na pamet kada se pomene fotografija.
Na neki način si okrenut psihologiji, sa jedne strane prikazuješ karaktere i emotivni život modela, ne idealizuješ, sa druge strane razvio si tehniku koja zahteva preciznost, smirenost i pre svega strpljenje. Ko ti je tu bliži, Lucien ili Sigmund Frojd?
Oba pristupa u radu su mi veoma značajna, kako proces rada sa modelom tako i rad na samom crtežu ili slici koja nastaje na procesu. Istraživanja u polju psihologije su dosta doprinela mom radu, na primer kada je reč o nedovršenim rečima iz finalnog dela intervja: u psihologiji, u okviru transakcione analize ovaj deo bi bio direktno vezan sa “detetom” u čoveku i njegovim komuniciranjem sa sopstvenim željama kao i direkna veza sa testom nedovršenih rečenica koji se koristi u terapeutske svrhe. Međutim veoma je bitno napomenuti da se moj process rada uzima samo određenje segmente i principe koji se primenjuju u psihološkim terapijama, te da on sam nije terapeutski. Začetnik psihoanalize Sigmund ima velikog uticaja u mom radu. Ali i dalje finalni rezultat, u mom slučaju je crtež odnosno slika, te uticaj Luciena ima veći značaj. Uvek sam bio fasciniran njegovom pristupu portretisanju, kao i oslikavanju akta, sposobnosti da zabeleži baš taj sirov, ogoljen momenat u kom se model nalazi. Njegov način slikanja, međutim dosta suprotan mom procesu. U svom radu dosta vremena posvećujem detaljima, minucioznoj izvedbi. Fokus na detalj me često vodio ka rezultatima crteža koji su u potpunosti prikazi delova teksture ili likovnog elementa tačke koji je sačinjava. Tako su nastali neki od prvih apstaraktnih crteža koji, iako vizuelno drugačiji od portreta, ostaju njihov sastavni deo vizuelno a i po procesu nastanka. Apstrakcije su u bliskoj vezi sa idejama koje se baziraju na odnosu, samo što oni detaljnije opisuju strpljenje i posvećenost neophodno za izgradnju tih odnosa.
Šta si naučio od Marine Abramović na nedavno održanom masterclass-u? Da li je to iskustvo ikako uticalo na Beleške?
Rad Marine Abramović, njeno promišljanje o telu i načinu na koje se ono može primeniti u polju umetnosti performansa, kao i metode koje primenjuje, su za mene uvek bili izvor dodatne motivacije i podsticaj za lično istraživanje u radu. Učešće na mastercalss-u je bilo veoma interesantno iskustvo. Bila je to idelana prilika da zajedno sa drugim učesnicima u saradnji sa Marinom, detaljno istražim osnove svog rada i njegovog daljeg potencijala za razvoj. Takođe, bilo je veoma zanimljivo i upoznati je u opuštenoj atmosferi, lišenoj kamera, u kojoj se razmenjuju dobre šale ali i dobri saveti. U suštini masterclass je dosta doprineo na razradi druge serije radova koja je proizašla iz bavljenja portetom.
Da li već radiš na toj seriji radova ili će se ona kristalisati kada se „Beleške” privedu kraju?
Da, druga serija radova je trenutno u izradi. To je zapravo proces koji se takođe odvija već nekoliko godina u nazad, nastao kao direktno nadovezivanje na rad sa intervjuom. Naime, reč je o metodama i slikama koje za razliku od prethodnog fokusa na portret, sada u fokus stavljaju čitavo telo. Ova serija je, na neki način, drugi stepen istraživanja gde se na prvobitan proces samospoznaje portretom, prelazi na drugi stepen, a to je spoznaja telesnog i oslobađanje pokreta. „Telo govori prvo“.
Dejan Krstić i Marina Abramović
Šta bi savetovao posmatrača tvojih portreta, kako se treba postaviti pred crtežima, šta se ne sme prevideti na njima?
Verujem da je tehnička izvedba na crtežima i slikama nešto što će mnogima privući pažnju. Međutim ono što svakako predlažem jeste da se, iako svaki za sebe značajan, zbir izloženih radova posmatra kao celina. Na ovaj način se dobija direktniji uvid u širu priču koja se formira oko radova, nadovezane na onu ličnu, privatnu, zabeleženu na individualnim prikazima portreta.
Nedavno si masterirao, pa mi za kraj reci šta su tvoji planovi za budućnost i kakve utiske beležiš iz godina školovanja, s obzirom da je tvoja klasa već primećenja u Beogradu id a izlažete redovno.
Što se tiče budućnosti, nastavljam i dalje da radim i istražujem i nadam se, ostvarim neke zanimljive saradnje i projekte kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Moje iskustvo studiranja na Akademiji pružilo je dosta mogućnosti. Iako sam studirao na likovnom departmanu, dosta uticaja na moj rad imala su predavanja i kolege sa dramskog deprtmana. Toliko toga ne bi bilo moguće da nisam bio izložen takvom vidu multidisciplinarne saradnje. Kada je reč o klasi, takođe sam imao sreće da budem okružen tom malom bandom umetnika, sa kojom sam ostvario više od prijateljstva, mi smo već porodica. Verujem da je međusobno poštovanje i podrška, a pre svega i ljubav prema radu veliki doprinos naših rezultata. Drago mi je da ovi kvaliteti nisu primetni samo našem krugu, već široj sceni, a pozicioniranje na toj sceni je jedan od ciljeva kojima smo težili.
Autor teksta: Aleksandar Stojanović Luci
0 Comments