Njegova knjiga „Vozom koji kasni” (Safara, 2026.) žanrovski gotovo da je neodrediva. Nastala kao zbirka kolumni koje je Predrag pisao za Oblakoder, uobličenih tako da ih možete iščitavati i kao reportaže, razglednice, dnevničke zapise ili memoare, knjiga „Vozom koji kasni” najpre je insert, isečak iz života ozbiljnog i savesnog voznog putnika.

Bez otkrivanja najzanimljivijih, ali i najnežnijih detalja ove dirljive zbirke (dirljive kako samo može biti onaj trenutak osamljenosti u kupeu u toku noći), navodimo da čitalac uz Predragove misli zuji od Brisela do Berlina, od Bara do Kikinde, kroz Vojvodinu, istočnu Srbiju i drugde. Sve to premreženo je opservacijama pronicljivog posmatrača. Tako, na jednom mestu će Predrag napisati da je godinama verovao da „iza velikih sistema postoji neki plan, a uz njega i ljudi sa vizijom kako da se taj plan ostvari (…) Kako sam stariji, sve više gubim iluziju da neko ima plan, a čini mi se i da sistem sve više zakazuje”, nakon čega će, svega par rečenica kasnije, napisati da je bio neizmerno srećan da su Beograd i Zrenjanin ponovo spojeni železničkom linijom.

U pogovoru urednica izdanja Jelena Vukićević navodi da je jedno od osnovnih Predargovih načela poverenje u pažnju. Tako će nam predočiti poređenje načina na koji ljudi u železničkim stanicama u Nemačkoj i u Srbiji žickaju novac, kako su mu neki ljubazni ljudi pomogli da pronađe izubljeni foto-aparat, kao i s kakvim nevoljama će se suočiti putnik koji poželi da u voz ukrca svoj bicikl.

„Knjiga je pre svega neka vrsta putopisa, ali žanrovski neodređenog putopisa. Nažalost, čini mi se da su putopisi sa pojavom društvenih mreža i dostupnošću informacija, ali i jeftinog i brzog putovanja gotovo nestali, pa ovaj putopis ima taj vajb vraćanja u prošlost koja je stvarna ili ponekada izmaštana”, kaže Predrag za Oblakoder.

Kad se osvrneš za napisanim kolumnama koje si uobličio u knjigu, kako gledaš na period tokom kojeg su nastajale, kao i na sve te vožnje?

Predrag Momčilović: Knjiga je nastala na osnovu kolumni koje sam pisao za Oblakoder koje su kasnije dorađene i spojene u celinu uz dodatne priče koje su se usput dešavale. Veći deo priča nastao je u periodu od jeseni 2023. do leta 2024. pa su zato i smeštene u takve celine, a i zato što dok putujem često pišem o temperaturama, vegetaciji, životinjama i svetu koji se dešava dok se krećem vozom, biciklom ili samo stojim i čekam na stanicama.

Koliko su tekstovi nastajali u samim vozovima? Čitajući ih, stiče se utisak da si non-stop imao olovku i papir u rukama.

Tokom putovanja sam uvek sa sobom nosio olovku i blokčić za pisanje kao i foto-aparat. Obično sam zapisivao najupečatljivije delove, ili samo nasumične misli koje su mi padale na pamet da bih, kada se vratim sa putovanja, seo za laptop i te crtice pretvarao u priče. Pokušavao sa da pišem dok su sećanja i detalji što svežiji, ponekada mi to nije uspevalo jer između putovanja desi se ceo jedan život, ali ponekada sam i uspevao pa mi deluje da su te priče možda i najbolje ispale. Na svom laptopu imam i veliku kolekciju fotografija vozova i železničkih stanica ali, nažalost, zbog formata one nisu stigle da uđu u knjigu.

Kao naslov knjige odabrao si naslov pesme grupe „Za jednu noć”, autora Raška Jovičića. Kako je došlo do toga?

Za naslov knjige bio sam siguran i pre nego što sam napisao prvu reč, jednostavno znao sam da naslov mora biti „Vozom koji kasni”. Ovaj naslov je ujedno i omaž van Čačka manje poznatoj rok grupi – Za jednu noć i njihovom prerano preminulom pevaču i tekstopiscu Rašku Jovičiću. On u ovoj pesmi kaže: „Vozom koji kasni, putem koji vidim samo ja…”. Čini mi se da je tako bilo i sa mojim putovanjima, pošto sam ponekada samo ja video ili pretpostavljao gde taj put ide, a kada se upustite u putovanje vozom po Srbiji, morate da znate da je put ipak više proces nego samo stizanje do odredišta.

U kolumnama putuješ i kroz vreme, u detinjstvo, u daleku prošlost nekadašnje zajedničke zemlje, u budućnost i maštarije. Šta misliš, kakve price ćeš napisati u eventualnom nastavku „Voza koji kasni”?

Voleo bih da to budu priče o nekim novim lokalnim, regionalnim i međunarodnim vozovima. Nekada mi je žao što sam prekasno rođen pa nisam mogao da putujem vozom od Beograda do Malmea, ili na ekskurziju Beograd – Moskva preko Kijeva, kako je moj otac putovao na apsolventsku ekskurziju. Voleo bih u tim budućim pričama da stanice budu nešto posećenije, a da bifei na njima budu puni ljudi koji putuju ili jednostavno piju svoj vinjak ili pivo bez žurbe. Takođe, ostalo mi je još par egzotičnih linija kojima nisam stigao da se vozim, ali se nadam da ću nekoga motivisati da to uradi, pa da umesto mene napiše priču kako je putovati vozom od Prahova do Zaječara ili od Raške do Kraljeva.

Putujući kroz knjigu, negde na sredini puta čitalac doživi udarac u pleksus, kada naiđe na impresije o padu nadstrešnice u Novom Sadu. Zašto si se odlučio da to uvrstiš u knjigu? Da li ti je delovalo neizbežno?

Kao neko ko obožava vozove često ih romantizujem, ali baš zato mi je bilo važno da razbijem tu iluziju da iza vozova stoje samo romantični i lepi trenuci. Nekad iza vozova stoje zli, loši i nemarni ljudi i to nije samo kada je u pitanju tragedija na stanici u Novom Sadu. U knjzi pominjem i tragediju koja se desila 1941. godine Smederevu, kada je jedan voz nestao u eksploziji, pominjem i ratni zločin iz 1993. godine u stanici Štrpci, kada je iz voza kidnapovano dvadeset ljudi samo zato što su imali „pogrešno” prezime. A pod samom nadstrešnicom u Novom Sadu sam stajao toliko puta da se ni sam ne sećam, pa je osećaj da smo svi mogli da završimo pod tom nadstrešnicom zato i tako jak.

Na izlasku iz knjige kažeš, otprilike, da nisi mnogo pametniji nego pre početka serije putovanja vozom. S druge strane, čitalac, nakon čitanja ove knjige, bogatiji je za toliko toga. Šta misliš o tom kontrastu?

Ovo nije neka pretenciozna knjiga koja donosi neki veliki zaplet i pouke, više je zamišljena kao nešto što čitate usput dok se vozite, vozom, gradskim prevozom, ili dok čekate u parku ili kod kuće, pa malo dremnete, pa nastavite. Knjiga je pisana kao pohvala sporom putovanju, putovanju koje ne donosi velike promene, kao pohvala dremki i spavanju. Ja sam tokom svojih putovanja često propustio najlepše delove puta jer mi se spavalo, ali nije mi uopšte žao.

Fotografije: Ivan Ivić

Članak Vozom koji kasni – pohvala sporom putovanju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Koliko ste puta otvorili YouTube da pogledate jedan video, a završili na potpuno drugoj strani interneta? Možda ste krenuli od intervjua sa omiljenim muzičarem, a onda se zatekli u dokumentarcu o nekoj istorijskoj ličnosti za koju ranije niste čuli. Ili ste, tražeći objašnjenje za nešto što vam nikada nije bilo jasno, naišli na predavanje koje vam je pomoglo da drugačije razumete svet oko sebe. Razlika nije uvek u platformama koje koristimo, već u tome šta na njima tražimo i čemu odlučimo da posvetimo svoje vreme. Sigurno ste i sami, mada verovatno na sopstveno iznenađenje, shvatili da na internetu postoje različita znanja do kojih je relativno lako doći, a koja su, za razliku od formalnog obrazovanja, uglavnom zabavnija jer im pristupamo na drugačiji način.

Uostalom, ne učimo samo onda kada sedimo u učionici, spremamo ispit ili slušamo nekoga čiji je posao da nam prenese znanje. Učimo kroz razgovore, greške, iskustva, susrete sa ljudima koji razmišljaju drugačije od nas, pa i kroz pitanja koja nismo ni znali da treba da postavimo. Nekad nam je potrebno mnogo vremena da shvatimo šta smo naučili, a nekad je dovoljan jedan razgovor da nam se nešto konačno „posloži” u glavi.

Upravo je takvom znanju posvećen TEDxBelgrade 2026, koji će se održati 19. oktobra u Palati nauke – Zadužbini Miodraga Kostića. Pod temom „Znanje koje se ne predaje“, ovogodišnji događaj otvara prostor za ideje i iskustva koja ne staju u školske programe, ali imaju važnu ulogu u tome kako razumemo sebe, druge ljude i svet u kojem živimo.

Znanje koje ne staje u skriptu

Škola i fakultet mogu da nam daju osnovu, važne informacije i alate kojima ćemo se služiti kasnije. Ali šta je sa stvarima koje ne možemo da naučimo napamet? Kako se razvija radoznalost, šta nas uči da preispitujemo sopstvene stavove i na koji način iskustva iz različitih oblasti mogu da nam pomognu da bolje razumemo probleme sa kojima se svakodnevno susrećemo?

To su pitanja koja ovogodišnja tema TEDxBelgradea stavlja u prvi plan. „Znanje koje se ne predaje“ ne mora da znači da ono što učimo u formalnom obrazovanju nije važno. Pre bi se moglo reći da je to podsetnik da obrazovanje ne prestaje kada izađemo iz učionice, diplomiramo ili završimo neki kurs. Mnogo toga tek tada počinje.

Posebno u trenutku kada su informacije dostupnije nego ikada, nije dovoljno samo znati gde da ih pronađemo. Važno je i da umemo da ih razumemo, povežemo sa onim što već znamo i sagledamo iz različitih uglova. Ponekad nas najviše nauči upravo susret sa nečim što nam je do tada bilo strano, ili sa osobom koja se bavi problemom o kojem nikada nismo ozbiljnije razmišljali.

TEDx događaji upravo na tome zasnivaju svoj format: okupljaju govornike iz različitih oblasti i predstavljaju ideje vredne širenja. Umesto da znanje ostane vezano za jednu disciplinu ili stručnu publiku, ovakav format pokušava da ga približi ljudima koji možda nemaju prethodno iskustvo u toj oblasti, ali imaju želju da čuju nešto novo.

Na TEDxBelgradeu 2026 govoriće, između ostalih, inovator i preduzetnik Mate Rimac, astronaut Daniel Tani, stručnjak za komunikaciju Relja Dereta, osnivačica organizacije Kreativno mentorstvo Dragana Jevtić, koreografkinja Dalija Aćin Thelander i psiholog Aleksandar Baucal. Različite profesije i iskustva znače i različite načine posmatranja sveta, a upravo u tome leži potencijal ovakvih susreta: ne mora svaka tema da bude direktno povezana sa našim studijama, poslom ili svakodnevnim obavezama da bi nas zainteresovala.

Nekada je dovoljno da čujemo kako neko drugi pristupa problemu koji smo i sami pokušavali da rešimo. Nekada je važnije pitanje koje govornik postavi od odgovora koji ponudi. A nekada iz svega toga ponesemo ideju kojoj ćemo se vratiti tek za nekoliko meseci, kada nam se u životu pojavi situacija u kojoj ona dobija sasvim novo značenje.

Šta radimo sa vremenom koje provodimo online?

Dok se govori o digitalnim navikama, razgovor se često svodi na to koliko vremena provodimo ispred ekrana. I to jeste važno pitanje, ali nije jedino koje vredi postaviti. Ako već svakodnevno koristimo internet za komunikaciju, zabavu, informisanje i učenje, možda bi trebalo da se zapitamo i kakav sadržaj biramo, šta nam on pruža i kako se osećamo nakon što ga pogledamo.

Nije svaki minut proveden online isti. Jedno je kada bez razmišljanja prelazimo sa objave na objavu, a drugo kada pronađemo razgovor, predavanje ili priču koja nas podstakne da istražimo nešto novo. Naravno, ne mora svaki trenutak na internetu da bude produktivan, niti je slobodno vreme još jedna obaveza koju treba da iskoristimo na najbolji mogući način. Nekada nam je potreban predah, nekada zabava, a nekada sadržaj koji nas pokreće na razmišljanje.

Važno je, međutim, da imamo mogućnost izbora i da internet ne bude samo prostor u kojem automatski pratimo ono što nam se servira. U moru sadržaja koji se svakodnevno takmiče za našu pažnju, pronalaženje ideja koje nas zaista zanimaju može da bude način da tehnologiju koristimo svesnije i u skladu sa sopstvenim interesovanjima.

Zato se i ovogodišnji TEDxBelgrade može posmatrati kao prilika da deo vremena koje provodimo online posvetimo drugačijem sadržaju.

Upravo je to jedna od ideja iza platforme #BoljiOnline kompanije A1 Srbija, koja podstiče odgovornu, bezbednu i svrsishodnu upotrebu digitalnih tehnologija. Ovoga puta, kroz partnerstvo sa TEDxBelgradeom, naglasak je i na tome kako digitalne kanale možemo da iskoristimo za pristup sadržajima koji nas inspirišu da učimo i postavljamo nova pitanja.

TEDxBelgrade i bez ulaznice

Ako vas je neka od ovih tema zainteresovala, dobra vest je da za praćenje glavnog programa ne morate da budete u sali Palate nauke. Zahvaljujući podršci A1 Srbija, TEDxBelgrade 2026 biće dostupan i putem besplatnog online prenosa, 19. oktobra od 11 časova.

Prenos je namenjen svima koji žele da prate program iz svog doma ili bilo kog drugog mesta na kojem imaju pristup internetu. Tako ideje koje se predstavljaju u Beogradu mogu da stignu do publike širom regiona i sveta, bez obzira na to da li je neko uspeo da obezbedi mesto na samom događaju.

Besplatan prenos možete pratiti na YouTubeu, od 11 časova 19. oktobra.

Članak Ne morate biti u istoj prostoriji da biste čuli nešto što će vam promeniti perspektivu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U razgovoru za ovaj intervju, Andrej i Kristin govore o nastanku albuma, osećaju nemoći i društvenim frustracijama koje su ga oblikovale, procesu sazrevanja benda, novoj vizuelnoj i koncertnoj postavi, ali i o tome zašto umetnost, poezija i kultura i dalje mogu biti oblik otpora. A priliku da novu muziku dua balans čujemo i uživo imaćemo već na predstojećem Changeover festivalu, koji će biti održan 8. oktobra.

Naslov albuma „prisila ne prinese pokoritve“ / „prisila ne donosi pokornost“ nosi izuzetno snažnu poruku otpora. Kako je nastala ova rečenica kao lajtmotiv i na koji način 12 pesama odražava večitu borbu između spoljašnje represije i unutrašnje slobode?

Andrej: Naslov je smišljen zajedno sa pesmama, uvek nam je bio na umu dok smo stvarali album. Ostao je sa nama kao značajna poruka, imajući u vidu mogućnost budućih borbi, predstojećih parlamentarnih izbora i protesta, mada je snaga poruke na albumu veoma slojevita. Mislim da naslov, zajedno sa pesmama, predstavlja složenost besa kao unutrašnje emocije. Kada se često osećam anksiozno, povučem se, razmišljam, okrećem se prirodi, poeziji, melodiji i pokušavam da to pretvorim u neku drugu, eteričnu emociju. „Prisila ne prinese pokoritve“ bio bi naš unutrašnji odgovor na ogromne borbe sa kojima se svakodnevno suočavamo.

Kristin: Zapravo je nastala kao jedna od pesama, koja je prvobitno nosila naziv „prisila ne prinese pokore“. Zaista mi se dopao zvuk tih reči zajedno, jaka slova P i R. Volim da se igram rečima i njihovim zvukovima. Kasnije smo „pokora“ promenili u „pokoritev“, jer je to imalo više smisla u odnosu na teme i poruku albuma.

foto: Andraž Fijavž Bačovnik

U opisu se navodi da pesme daju glas onima koji se, uprkos tome što žive u demokratskom društvu, bore sa osećajem nemoći. Koje su društvene anomalije ili svakodnevne frustracije najviše obeležile rad na ovom materijalu?

Andrej: Mislim da je osećaj nemoći danas veoma prisutan. Demokratija u kojoj živimo pokazuje se kao platno za sprovođenje neoliberalne politike, gde su država i ljudi nemoćni pred transnacionalnim kompanijama. Barijere koje je naše društvo uspostavilo u 20. veku kako bi sprečilo najgore zločine protiv čovečnosti urušile su se. To je izvor mojih frustracija, a stvaranje muzike je moj način da se nosim sa tim. Moj način da kažem da su nacionalistička liberalna politika i njene ideje dokazane kao previše slabe, da su cene gasa previsoke ili da se akademsko znanje danas ignoriše. Pored toga što sam dobio dete i kroz to ga prihvatio i video sebe na nov način, ovo je bilo jezgro mojih inspiracija.

Kristin: Takođe sam bila veoma podsećena na to koliko ljudi slepo mogu da slede nerazumne i okrutne naredbe odozgo kada je došao kovid-19 i kada su pravila jednostavno držala većinu ljudi tihom i poslušnom. Kao normalna empatična osoba, veoma su me pogodili i ratovi koji su se odvijali pred našim očima, do te mere da sam počela da preispitujem šta je stvarno, a šta iluzija. A ta iluzija se kasnije, nažalost, pokazala kao prilično realna slika onoga što ljudi jesu i za šta su sposobni. I moć nemoći može postati toliko snažna da moram nekako da je oslobodim i pretvorim u moć izražavanja.

Album donosi povratak sirovoj energiji vaših početaka, ali uz suptilniju zvučnu paletu i nešto sporiji tempo. Posle 13 godina postojanja, kako ste uspeli da pronađete savršenu ravnotežu, i bukvalno i metaforički, između nekadašnje pank žestine i ove nove, studijski profinjenije zrelosti?

Kristin: Kada slušam naše najstarije pesme, na primer one iz 2014. i 2015. godine, intimnost i frustracije prikazane kroz te pesme su suptilne, ali ipak imaju pank stav. Mislim da smo jednostavno sazreli kao odrasli ljudi i mnogo toga naučili na svom putovanju kroz uspone i padove — kako da stvaramo, kako da se predstavimo, kako da upravljamo, kako da produciramo, kako da snimamo i tako dalje — kako bismo odrazili ono što jesmo kao umetnici i jednostavno kao pojedinci.

Andrej: To je proces koji je i dalje u toku, jer još uvek učimo i usavršavamo način na koji „hvatamo“ naš zvuk. Sirovi džemovi su i dalje mesto gde se dešava prava magija, ali učimo kako da tu energiju prenesemo u studijski snimak. Na albumu „prisila ne prinese pokoritve“ napravili smo mnogo poboljšanja u načinu na koji predstavljamo album kao celinu. Shvatili smo da je jedna od najvažnijih stvari izgradnja dobrih umetničkih veza sa ljudima koji doprinose našoj muzici. I dalje volimo da imamo kontrolu nad svim aspektima produkcije, pa su nam dobri i iskreni odnosi sa njima veoma važni.

S obzirom na to da je najstarija pesma na albumu napisana pre više od četiri godine, kako su se te kompozicije menjale tokom vremena i šta je na kraju prelomilo da se spoje u koherentnu celinu ovog novog poglavlja?

Andrej: Većina njih je od džemova od po 10 minuta postala ono što čujete na albumu, što je postao naš standardni proces pravljenja muzike ili pisanja pesama. Mislim da je na sve pesme uticalo to što smo promenili mesto na kojem vežbamo — više ne sviramo u podzemnom bunkeru, već u prostoriji za skladištenje, tako da su nova zajednica koja se oko nje formirala i nova atmosfera tog prostora definitivno oblikovale pesme.

Kristin: Nastavili smo da se igramo motivima intimnosti, borbe, razmišljanja i prirode, pa smo odlučili da je slaganje tih tema, davanje dubine i kasnije stvaranje snažne vizuelne slike ključ za ovaj album. Trudnoća, porodiljsko odsustvo i jednostavno činjenica da sada imam još jedno malo ljudsko biće u svom životu koje apsolutno obožavam promenili su moj način razmišljanja, ali sam i dalje ista osoba sa sličnim zapažanjima.

Prisila, naslovnica vinila

Imate li neke lične favorite na albumu?

Kristin: Naravno. „js sm voda“, „žal mi je“, „imel je meč“ i „ogledalo“.

Andrej: Koliko god da volim album kao celinu, postoje trenuci u kojima sam iznenadio sam sebe. Posebno sam ponosan na to kako je ispala pesma „kar sm mela“, jer se mnogo oslanjam na svoj delay i bilo je teško ukrotiti taj efekat. Takođe „js sm voda“ — najduža pesma na albumu — na kraju se pokazala kao idealna uvodna pesma, sa tim dugim delovima koji pripremaju slušaoca za promene raspoloženja u pesmama koje slede. I na kraju, veoma sam ponosan na pesmu „do dna“, na kojoj je naš dobar prijatelj Luka Petrović doprineo gitarom. Luku veoma cenim kao muzičara još od vremena kada smo sarađivali kao New Balkan Wife i drago mi je što je svojim doprinosom unapredio pesmu.

Za koje pesme mislite da će publika najbolje reagovati kada ih budete izvodili uživo?

Kristin: Oduvek sam imala osećaj da znam koja je pesma hit i koja će postati hit na koncertima, ali ovog puta sam pomalo neodlučna između „žal mi je“, „vse sm povedu“ i sporijih pesama, kao što su „js sm voda“ i „gledava telesa“.

Andrej: Većina njih će delovati novo kada ih budemo svirali uživo, jer smo ih snimili kao duo, samo nas dvoje uz ritam-mašinu. Radujem se tome da ih sviramo i da zajedno sa publikom rastemo kroz njih.

Na ovom albumu sarađivali ste sa potpuno novim vizuelnim timom — Sangara Perhaj, Marcus Röder, Tina Ocvirk i Lovrency. Koliko vam je važno da album vizuelno odražava poruku koju želite da pošaljete?

Kristin: Po mom mišljenju, to je jedna od najvažnijih stvari u stvaranju albuma i nešto u čemu veoma uživam. Ceo aspekt produkcije i balansa koji Andrej i ja godinama stvaramo ima za cilj da našu muziku predstavimo ne samo kroz koncerte i albume, već i kroz fotografiju, kostimografiju, vizuelne prikaze, poeziju. Muziku, zvuk… vidim kao način izražavanja koji može da dotakne ljude na različite načine, a ti načini mogu postati još upečatljiviji kada ih prate i druga čula. Poruka se lakše prima, a istovremeno postaje složenija.

Andrej: Za mene je album bez vizuelnog aspekta kao slušanje radio-emisije bez voditelja koji predstavlja program. Ako samo pogledam naslov — „prisila ne prinese pokoritve“ — to je veoma grub i direktan naslov, ali vizuelna naslovnica mu daje potpuno drugačije značenje, odražavajući složenost koju pokušavamo da izrazimo.

Bend je dobio obnovljenu postavu za nastupe uživo koju čine Martin Kramberger, Jan Cizej i Luka Seliškar. Na koje načine su ovi novi muzički uticaji promenili dinamiku benda i kako se nova energija ustalila tokom proba i na sceni?

Andrej: Ozbiljno razmišljamo da preimenujemo bend u Kristin & the Nice Guys. Odlično se slažemo i imam osećaj da smo svi ovde da damo sve od sebe za bend. To čini stvaranje muzike i stalne probe mnogo lakšim, a samim tim i događajem kojem se radujemo.

Kristin: Pored toga, sa Janom Cizejem smo prijatelji već mnogo godina i veoma cenimo njegovu muziku i kreativnost, tako da je njegovo prisustvo na probama i koncertima delovalo kao veoma prirodan prelazak na to da imamo gitaristu na sceni. Osim toga, želela sam da se fokusiram na nastup kao vokal. Sviranje gitare i stvaranje muzike sa Andrejem nasamo je i dalje veoma zabavno, naravno, ali za nastupe uživo više volim da me gitara ne usporava. Barem ne u ovom trenutku.

Takođe, kada mi je Andrej predstavio Martina, delovao mi je kao veoma prijatan momak, pa sam u tom trenutku pomislila: zašto mu ne bismo dali šansu? Imali smo nekoliko kandidata za bubnjara koji su nam se javili nakon što smo prekinuli saradnju sa Janom Kmetom i nismo želeli da donosimo nagle odluke. Međutim, nešto kod Martina jednostavno je delovalo ispravno. On je veoma talentovan momak.

Kada se osvrnete na svojih 13 godina muzičkog putovanja, kako se promenila vaša vizija o tome šta danas znači biti art-pank bend? Da li poezija i dalje ostaje najefikasnije oružje protiv savremenih oblika kontrole?

Andrej: Vizija se nije mnogo promenila i i dalje vidim prostor za napredak. Zaista mi se dopada ono što radimo, gde smo stigli i šta smo postali tokom ovih godina, ostajući povezani unutar veoma umetničke regionalne scene. Hemija između mene i Kristin i dalje deluje veoma sveže i inspirativno. Mislim da je u našem savremenom svetu veoma važno ostati radoznao. U tom smislu, nije samo poezija — bilo koji oblik kulturnog delovanja jeste svojevrsno „oružje“, bilo da je reč o čitanju knjiga, gledanju filmova ili posećivanju muzeja.

Kristin: Ako poezija znači izražavanje sebe i odbijanje da ostanete ućutkani u svojim mislima, frustracijama i protestima, onda je definitivno bolja opcija nego biti marioneta, ali nije dovoljna kada je potrebna prava revolucija.

Naslovna fotografija: Andraž Fijavž Bačovnik

Članak Od sirove energije do unutrašnjeg otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Benefit žurka biće prilika za upoznavanje, povezivanje i druženje, a donacije prikupljene tokom događaja omogućiće Solidarnoj kuhinji da nastavi da kroz nezavisan rad odgovara na potrebe zajednice.

Od 16 časova do ponoći očekuju vas muzički program, hrana dostupna uz dobrovoljne donacije, kao i novi merch Solidarne kuhinje, među kojim su cegeri, majice, kao i Solidarni kuvar. 

Solidarna kuhinja je nezavisni kolektiv koji od svog osnivanja 2020. godine odgovara na probleme siromaštva i gladi kroz solidarnost i uzajamnu pomoć. Aktivisti i aktivistkinje kolektiva učestvuju u svim aspektima rada – od prikupljanja sredstava i nabavke namirnica, preko pripreme, do distribucije hrane. 

Hrana se distribuira sredom, subotom i nedeljom u 16 časova na punktu kod Vukovog spomenika. Obroci se obezbeđuju svima koji se pojave na punktu, a među onima koji ga najčešće posećuju su ljudi u situaciji beskućništva, ljudi koji su ostali bez posla i izdržavaju višečlane porodice, penzioneri, samohrani roditelji i sakupljači sekundarnih sirovina. Do sada je Solidarna kuhinja pripremila više od 180.000 obroka za najugroženije sugrađane. 

Donacije prikupljene tokom benefit žurke pomoći će Solidarnoj kuhinji da pokrije troškove rada tokom zime – od nabavke namirnica i goriva za distribuciju do pripreme toplih obroka. Budući da se rad Solidarne kuhinje u potpunosti oslanja na donacije pojedinaca, podrška zajednice važna je za nastavak njenog rada. 

Muzički program na događaju čine DimJay, Ad hoc, Suba 88, T-Yo, Freezly, Rootkey, Kene Beri, Skreč majstor Ljuban i FTP Cojkana.

Za one koji nisu u mogućnosti da prisustvuju benefit žurci, rad Solidarne kuhinje moguće je podržati donacijom u novcu ili namirnicama.

Za doniranje namirnica i dogovor oko njihovog preuzimanja moguće je pozvati 063/1455-930.

Novčane donacije za nabavku namirnica moguće je uplatiti na račun 160-6000001211075-56, primalac Solidarna kuhinja, kao i putem PayPal naloga na adresi www.paypal.me/solidarnakuhinja. 

Za one koji žele da se uključe u rad Solidarne kuhinje i podrže njen rad, informacije su dostupne putem telefona 063/145-5930, kao i na Facebook stranici Solidarne kuhinje i Instagram stranici Solidarne kuhinje.

Članak Benefit žurka Solidarne kuhinje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uz filmske projekcije, održane su panel diskusije, razgovori sa autorima, izložba i muzički program, čime je još jednom potvrđen festivalski duh PAFF-a kao mesta susreta filma, umetnosti i zajednice. U glavnoj takmičarskoj selekciji Svetionici, u kojoj je prikazano devet filmova u statusu srpske premijere, o nagradama je odlučivao tročlani žiri: Varja Močnik (predsednica žirija), rediteljka i selektorka festivala Kino Otok iz Izole, i reditelji Ivan Salatić i Luka Papić. Nagradu Svetionik za najbolji film osvojio je film „Chronovisor“ reditelja Jacka Auena i Kevina Walkera, dok je specijalno priznanje žirija pripalo filmu „Minimum Love“ rediteljke Maje Penčič.

Maja Penčić, foto Karolina Jovanović

„Prateći apsurdnu potragu za mitskim izumom, ovaj film prolazi kroz slojeve teorija zavere, akademizma i senzacionalističkog novinarstva, neprestano dovodeći u pitanje granicu između pouzdanih dokaza i pažljivo konstruisanih fabrikacija. Smešten u svega nekoliko prostora, Chronovisor kombinuje svedena i atipična sredstva, poput obimnog teksta, sa raskošnom orkestarskom muzikom, stvarajući hipnotičku snagu trilera koja nas uvlači u istovremeno ličnu, globalnu i filozofsku intrigu. Upravo kroz taj postupak film pronalazi nove mogućnosti za ritam, napetost i pripovedanje unutar sopstvenog filmskog jezika. Film naposletku otvara i pitanje našeg odnosa prema slici i istini: čak i kada bismo, posredstvom bizarnog i ezoterijskog izuma kakav je Chronovisor, mogli doslovno da vidimo slike prošlosti, njihovo poreklo, autentičnost i značenje i dalje bi zahtevali naše tumačenje i odluku,” stoji u obrazloženju dodele glavne nagrade festivala.

Glavni ziri festivala Luka Papić i Varja Močnik, foto Karolina Jovanović

U okviru kratke takmičarske selekcije Rani radovi prikazano je 12 filmova, a odluku o najboljem kratkometražnom filmu odlučivao je sedmočlani Mladi žiri srednjoškolaca (Marija Miletić, Dunja Nikolić, Uroš Lukovski, Petar Milojkoć, Vanja Gajan, Andreja Stevanović, Pablo Mirosavić) pod mentorstvom reditelja Bojana Vulteića. Glavna nagrada – Dimnjak – pripala je filmu „Žene Narodnog fronta” Ivane Todorović, dok su specijalna priznanja dodeljena filmovima „Tarik” Adema Tutića, i „Vultures” Diana Waysa.

„Jedan snažni i iskreni prikaz teme ženskog iskustva koji govori o neznanju o sopstvenom telu i tišini koja često prati žensko zdravlje. Zbog hrabre poruke koja ličnu priču pretvara u univerzalnu, glavnu nagradu mladog žirija dobija film Žene Narodnog fronta, rediteljke Ivane Todorović,” navedeno je u obrazloženju nagrade Žirija mladih. Dobitnica nagrada, Ivana Todorović i Jack Auen, pozdravili su pančevačku publiku i žiri video- porukama.

Ivana Todorović, video -obraćanje, foto Karolina Jovanović

Mladi žiri festivala, foto Karolina Jovanović

Pored takmičarskog programa, publika je imala priliku da pogleda retrospektivu kratkih filmova mlade rediteljke Tare Gajović u okviru selekcije Svetla budućnost, dok je u programu PAFFORAMA prikazan izbor ostvarenja regionalnih i međunarodnih autora, u kome je za najbolji film glasala sama publika. Pored filmskog programa, na festivalu je bila predstavljena izložba kolektiva Matrijaršija „Tušta i tma”, kao i četiri PAFF kafea: filmski razgovori o festivalskoj selekciji, predstavljanju srpskih filmova na svetskim filsmkim festivalima, razgovor o stripu i filmu sa Aleksandrom Zografom, kao i predstavljanje Mreže kinoprikazivača Srbije.

10. Pančevo Film Festival realizovan je u partnerstvu sa Kulturnom centrom Pančeva. Podržan je kroz program „Kultura za demokratiju“ koji sprovodi Fondacija Hartefakt, a finansira Švajcarska vlada. Festival su podržali i EU u Srbiji, Grad Pančevo, Austrijski kulturni forum, Ambasade Švajcarske, Slovenije i Portugala u Beogradu.

Članak PAFF uspešno zatvorio deseto izdanje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Postoje mesta koja nestanu pre nego što zaista prestanemo da ih pamtimo. Kuće se uruše, ljudi odu, sela se isprazne, ali priče o njima mogu da nastave da žive. Upravo iz takvog prostora sećanja nastao je roman Pod planinom nema pitomih reka – iz putovanja u kraj podno Kopaonika, razgovora sa dedom i susreta sa ljudima i jezikom jednog zavičaja koji polako nestaje.

U intervjuu za Oblakoder, autorka Tijana Katić govori o tome kako je porodično sećanje postalo književna građa, zašto je bilo važno da stvarnim događajima ostavi prostor za fikciju i kako su prazne i urušene kuće postale jedan od pokretača priče. Govori i o ženama koje su, suočene sa ratom i životnim teretom, prerano postajale starice, o humoru kao načinu otpora, ali i o jeziku koji čuva trag jednog kraja. U razgovoru koji sledi, vraćamo se tim mestima, ljudima i uspomenama, ali i pitanju kako ono što smo nasledili od prethodnih generacija nastavlja da živi u nama.

Na samom početku prisutni su motivi sećanja, povratka i susreta. S tim u vezi, odakle je zapravo počeo ovaj roman? Od prostora, porodičnog sećanja ili likova čije ste priče čuli i želeli da prenesete?

Mnogo pre nego što je došlo do zamisli o pisanju romana, usmena priča o detinjstvu u selu podno Kopaonika bila je važan deo naših odlazaka do tog mesta. Godinama smo deda, njegov rođeni brat, moja baba i ja odlazili do sela u kojima su odrastali, obilazili ih, hodali do kuća u kojima su živeli, sretali njihove rođake i poznanike sa kojima bismo započinjali razgovor, a ja sam mesta kroz koja smo prolazili fotografisala. Usput bismo zastajali da negde na livadi raširimo prostirke ili ćebad, postavimo hranu koju smo poneli i provedemo vreme tako što su oni govorili o danima detinjstva, a ja sam te razgovore slušala i negde u sebi duboko sačuvala. Otuda smatram da je roman počeo najpre od porodičnog sećanja – to je temelj na kojem počiva i koji je podstakao pripovedanje priče. Ipak, čini mi se da su prostor, sećanje i likovi u tesnoj vezi i da je nemoguće napraviti sasvim jasnu granicu po pitanju početka ovog romana. Istraživanje prostora prepliće se sa ispripovedanim pričama o porodičnim sećanjima, te ljudima koji su imali potrebu da se svom zavičaju iz godine u godinu vraćaju.

Pomenuli ste da su razgovori sa dedom o njegovom detinjstvu bili jedan od glavnih podsticaja za knjigu. U kom trenutku ste shvatili da ono što slušate može da se na neki način pretoči u književno delo?

U trenucima dok sam slušala o proživljenom životu podno planine nisam imala jasnu zamisao o mogućem pisanju romana. U tom periodu išla sam u srednju školu. Ta je ideja sazrela tek nakon objavljivanja moje prve zbirke priča ,,Hod po ivici kruga” 2024. godine. Sećam se da sam sa dedom razgovarala nakon što je knjiga objavljena i da mi je rekao: ,,Eto vidiš da čovek ne mora nužno da se bavi samo onim za šta se školovao”. Ova rečenica je bila veliki podsticaj, jer sam neprestano tragala za načinima kako da objedinim ekonomiju koju sam studirala i književnost koju sam prvu zavolela. Kada je u martu održana i promocija prve zbirke priča u Velikoj Plani, deda je rekao da bi voleo da ponovo obiđemo njegov kraj i da razmislim o pisanju knjige. U avgustu smo se otisnuli na putovanje koje je najzad iznedrilo ovaj roman. Na samom početku dogovorili smo se da on neće predstavljati klasičnu biografiju niti će biti dokumentarnog karaktera.

Bilo mi je vrlo važno da dopustim fikciji da se iskaže u procesu pisanja i da moja maštanja popune delove priče koji su nedostajali ili koje sam smatrala plodnim tlom za razradu likova i događaja. To je zapravo književno-umetnička forma koju sam težila da ostvarim umesto pukog hronološkog nabrajanja i opisivanja događaja. Ipak, odluka o pisanju romana sa ovakvom tematikom nije bila sasvim jednostavna. Pre toga sam planirala da dovršim drugu zbirku priča, a za rad na ovakvom romanu mi je nedostajalo samopouzdanja. Bila sam svesna toga da me čeka mnogo podrobnije istraživanje pre samog pisanja od svih koja sam do tada imala. Međutim, u komunikaciji sa ljudima iz sveta književnosti, najpre Bojanom Krivokapićem, shvatila sam da bih mogla da se upustim u ovaj proces koji mi je bio važan kako na ličnom nivou tako i u pogledu profesionalnog stvaralaštva.

Drenje, Rakovac i ostala mesta radnje koje pominjete u romanu deluju kao jedan od važnih „likova“. Šta vam je taj geografski prostor omogućio da iskažete i zbog čega je toliko važan?

Drenje je zapravo identitetska tačka u kojoj se susreću glavni junaci romana. Ovaj lokalitet u romanu ne funkcioniše u sporednoj ulozi, već je izuzetno važan za razumevanje motivacije junaka. Pišući roman bila sam najpre zainteresovana za unutrašnji svet ljudi koji su nosioci radnje, za uočavanje primesa u njihovim karakternim osobinama i osobitosti njihovog temperamenta. Prevashodno Drenje je uporišna tačka junaka; sinonim za detinjstvo; tu je sav život njihov koji pravi obrise njihovih težnji, odluka i nadanja.

Motiv praznih kuća zauzima posebno mesto i to je ono što je nastavilo da me prati nakon što je roman napisan: hodala sam kraj ogromnih kuća koje su izgrađene sa idejom da se u njima nastane velike porodice. Međutim, one su ostale prazne. Čak i one u kojima i dalje žive ljudi u poodmaklim godinama, u njima borave samo tokom leta. Zimi se vraćaju u varoš da bi mogli da funkcionišu. S druge strane, pratile su me slike urušenih kuća, među kojima je bila i dedina. Spoznaja o tome da ta kuća više u fizičkom smislu ne postoji, podstakla je rađanje priče koja će je nadživeti i posvedočiti njenom nekadašnjem postojanju.

Zbog čega ste odabrali da naslov romana glasi Pod planinom nema pitomih reka i koliko se, možda, opisi prirode koja je promenljiva poklapaju sa karakterima likova i situacijama kroz koje oni prolaze? 

Neki od prvobitnih radnih naslova romana bili su ,,Plavi ram”, ,,Maglene puti planine”, ,,Snopovi magle oko prstiju”, ,,Grumen magle pod nogama”. Plavi ram mi je, nakon detaljnijeg promatranja zvučao isuviše jednostavno i obično, a neodređeno. Zato sam nastavila sa osmišljavanjem drugih naslova i poredeći ovaj koji sam konačno odabrala sa ostalima, došla sam do toga da je liričan, pamtljiv i podstiče na traganje – otkud ta direktna negacija u samom naslovu; kakvi su ljudi pod planinama koje nisu pitome…

Tok reke prati tokove života meštana u selu Drenje i okolnim mestima. Na toj reci meštani mogu da vide i odraze sopstvenih temperamenata i karaktera: ona je glavni svedok njihovih sudbina, donetih i propuštenih odluka, krivica, tajni, nadanja koje potajno nose u sebi. Čini mi se da je pitoma strana Kopaonika poznata mnogima, ali da ovaj roman prikazuje i onu sirovu, divlju snagu koju ta planina nosi u sebi.
U samom naslovu reka ima funkciju promene, dakle ona prati sazrevanje junaka kroz njihovo postajanje odraslim ljudima i ona je za njih jedan od osnovnih simbola zavičaja koji nose u mislima kad iz njega odlaze.

Upečatljiv momenat u knjizi je dete koje čeka susret sa ocem kojeg nikada nije upoznalo. Zbog čega Vam je bilo važno da opišete taj događaj koji je oblikovao to detinjstvo?

Roman je, neformalno, podeljen na život pre i posle dečakovog susreta sa ocem. Osnovni pokretač priče je težnja da se otac upozna i da se popuni praznina njegovim povratkom. Dečak zamišlja detinjstvo kakvo će imati sa ocem, ali kada se otac vrati, dečak posmatrajući njegov odnos sa ostalim članovima porodice dolazi do zaključka da je rat vratio drugačije ljude. Dečakova želja da otac postane onakav kakvim ga je zamislio je, čini mi se, jedan od važnijih segmenata romana. Dečak ne zatvara oči pred ocem kojeg je obeležilo traumatično iskustvo i koji pokušava da se vrati u svoj nekadašnji stari život, ali u dečaku ipak buja nada da će u ocu pronaći figuru za kojom čezne.

Žene u romanu, zbog tereta koji nose, „postaju starice pre vremena“. Da li mislite da je ta vrsta ženskog iskustva specifična za kraj i period o kome pišete?

Specifičan je sam period koji je u romanu obuhvaćen kao i prostor sela podno Kopaonika u kojem je radnja smeštena. Međutim, istakla bih da je tokom pisanja romana građenje centralnog ženskog lika Cile bilo  posebno važno. U samom procesu taj lik se iskristalisao kao onaj koji nosi čitavu priču, stub na kojem počiva čitava porodična istorija. Zahvalna sam na tome što me je stvaralački proces iznova učio kako da prepoznajem važne elemente priče i dopuštam sebi da promenim dotadašnja uverenja o samim likovima. S obzirom na to da se priča odvija tokom Drugog svetskog rata, lik majke Cile iznova me je uveravao u svoju stamenost, hrabrost, odvažnost, odmerenost i snagu koje žena u izvesnim trenucima ni sama nije svesna. Ipak, svi strahovi i strepnje urezivali su bore na licu ovih žena i činilo se zaista da one postaju starice, premda se njihove godine u taj doživljaj ne uklapaju.

Moj odnos prema ženskoj snazi sazreva kroz ulogu majčinstva i mogu reći da smatram da su izvesna iskustva univerzalna – potreba majke da zaštiti, da nađe snagu i kada joj se čini da je nema dovoljno, da svojim primerom pokaže kog se pravca treba držati u životu i to intuitivno sagledavanje odnosa prema svojoj deci i okolini… Figura moje majke na kojoj se temelji model vaspitanja koji bih želela da prenesem svom detetu iskustvo je modernog doba koje u sebi sadrži klice one odvažnosti i životne veštine kakvu su negovale žene iz perioda opisanog u knjizi. Žene su i danas značajni nosioci promena i nose teret svojih iskustava. Na temelju iskustva žene opisanog u knjizi zasniva se nasleđe ostavljeno generacijama koje su došle posle nje.

Porodica je u romanu istovremeno mesto pripadanja, sećanja, ali i različitih životnih puteva. Šta nas, po Vašem mišljenju, zapravo održava povezanim sa porodicom kada više ne delimo isti život?

U romanu postoji jedno poglavlje u kojem majka Cila govori svom sinu (naratoru priče) da bi trebalo da napravi ,,plan za život”. Dakle, ona je svesna trenutka separacije koji će uslediti i navodi ga da odredi sebi put, a što je još važnije: da za taj put preuzme odgovornost. Vaspitanje je, po mom mišljenju, ono što neminovno nastavlja da nas povezuje sa porodicom i onda kada se od nje odvojimo. Vrednosti koje smo stekli u detinjstvu ostaju sa nama i kroz period odrastanja i vera u te vrednosti je ono što prožima poglavlja ovog romana.

Vaspitanje je najveće nasleđe koje porodica može da ostavi detetu. Ujedno povezuju nas i sećanja na trenutke kada smo bili bliski. Ta bliskost se umnogome razlikuje od one kakvu poznajemo danas – na selu u tom periodu, uzimajući u obzir istorijski i društveni kontekst, nije bilo mnogo otvorenog ispoljavanja emocija između roditelja i dece, dečje potrebe nisu bile u toj meri prepoznate i validirane na način na koji se to u današnje vreme čini, ali bila je prisutna jedna suptilna vrsta bliskosti u uvažavanju s kojim se prema detetu ophodilo kao da je odrastao čovek. Verujem da nas povezanim održava težnja da na svoju decu prenesemo ono što smatramo vrednim iz odnosa koji smo gradili sa svojim roditeljima.

Da li humor koji je prisutan u više situacija koje opisujete vidite kao način preživljavanja, kao oblik otpora ili kao način da se o teškim stvarima uopšte govori?

Humor najpre doživljavam kao oblik otpora u situacijama koje su opisane u romanu, a na to se prirodno nadovezuje i tretiranje humora kao načina preživljanja koji je svojevrstan mehanizam odbrane. Protagonisti romana ne spuštaju pogled pred onim što se dešava, ali kroz humor prkose stvarnosti koja je teskobna i neizvesna. Rekla bih da je čak humor i oblik zrelosti koji junacima ovog romana omogućava da dostojanstveno vode sopstvene životne borbe.

Žiri Somborskog književnog festivala je posebno izdvojio „uverljiv tretman jezika“ i „umešno izvedenu kompoziciju“. Koliko dugo ste radili na jeziku i strukturi romana nakon što ste završili prvu verziju? Zbog čega Vam je pisanje u fragmentima bio prirodniji način da ispričate ovu priču nego da to uradite linearno?

Želela sam da izbegnem da priča sasvim funkcioniše poput hronike. Kroz razgovore koje sam vodila sa dedom uvidela sam da se i oni odvijaju u epizodama/fragmentima i to mi je postalo blisko, tako da sam taj model primenila i na samo pisanje. Na pisanju knjige sam radila od avgusta 2024. godine do decembra 2025. godine. Pisanju je prethodio odlazak u dedin kraj u kojem smo se susretali sa ljudima koji su tamo ostali i to je bio susret sa živim jezikom tog kraja koji je predstavljao polaznu tačku za dalje istraživanje.

Prikupila sam građu u vidu knjga i zapisa koje su pisali ljudi iz tog kraja; istraživala sam materijale koji su bili dostupni u digitalnim bibliotekama i stupila u kontakt sa bibliotekama i muzejima kako bih se informisala o dodatnoj građi koja može da potkrepi moje pisanje. Moram da priznam da je, nažalost, o samom selu Drenje vrlo malo toga sačuvano, ali tretman jezika sam nastavila da istražujem kroz materijale koji su bili dostupni o okolnim selima. Jezik je, zapravo, baza na kojoj počiva istraživanje o identitetu kroz povratak svom zavičaju i sa velikim poštovanjem prema jeziku sam se upustila u proces pisanja. Divila sam se izrazima koje je narod osmislio i slikovitim opisima kojima je bio sklon da prenosi svoje misli i iskustva.

Kada biste morali da odredite šta je u osnovi ovog romana, knjiga o jednom kraju, jednoj porodici, jednom detinjstvu ili o tome kako ljudi pokušavaju da sačuvaju ono što će neminovno nestati, šta biste izabrali?

Izabrala bih težnju za čuvanjem onoga što će nestati, što nas ujedno dovodi do fundamentalne važnosti priče kojom se prenose sećanja, emocije, sve one male svakodnevne životne pobede i porazi koji oblikuju čovekov karakter. Mislim da je funkcija priče kao svedoka postojanja jedne kuće u kojoj se odvijalo detinjstvo i u kojoj su stasavale različite generacije ono što sam želela da istražim ovim pisanjem. 

 Autor fotografija: Matija Miljković

Predstavljanje romana ,,Pod planinom nema pitomih reka” biće realizovano u okviru programa ,,Susret s piscem” 30. septembra u 19h u Kulturnom centru na Čukarici (Turgenjevljeva broj 5). 

Članak Pod planinom nema pitomih reka: Kako od porodičnih sećanja nastaje priča o ljudima i zavičaju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U konkurenciji od čak 189 prijavljenih numera, titulu najboljeg odneo je sastav Portmanto sa upečatljivom pesmom „Zrikavci“. Stroge selekcione kriterijume konkursa ispunilo je ukupno 80 prijava – 76 iz Srbije i 4 iz Crne Gore. Odluku o pobedniku doneo je stručni tročlani žiri u sastavu: Marko Stojanović Luis (Marko Louis), Ivan Lončarević ispred Pop Depresije i Marija Todorović.

Program je vodila čuvena novinarka Ceca Đolović, koja je pred prepunim klubom proglasila pobednike.

Apsolutna senzacija večeri bila je činjenica da je sastavu Portmanto ovo bio prvi nastup u karijeri. Uprkos tome, bend je pokazao neverovatnu zrelost, potpuno su oduševili prisutnu publiku i dokazali da opravdano nose nagradu koja slavi autentičan gitarski zvuk „bez straha“.

Pobedničku numeru publika već sada može poslušati na muzičkim platformama Spotify i Deezer.

Zahvaljujući partnerstvu sa brendom Jameson, pobednički sastav je osvojio vrednu nagradu koja uključuje gitaru, gitarsko pojačalo i novčani iznos, što će im biti ogroman vetar u leđa za nastavak rada.

Kruna ove fantastične večeri u Cetinjskoj ulici bio je nastup niške grupe Bohemija, koja je svojim sjajnim koncertom na najlepši način zatvorila ovaj važan događaj za regionalnu autorsku scenu.

Naslovna fotografija: Nemanja Đorđević

Članak Sastav Portmanto pobednik regionalnog konkursa Bez straha se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U „Policajki“ se prepliću S&M i goth estetika sa tragikomičnom fascinacijom likom i pojmom policajke. Bend se ni ovog puta nije previše trudio da razdvoji ozbiljno od neozbiljnog, pa pesma istovremeno može da zvuči kao fetiš, ljubavna pesma, loša odluka ili sve navedeno.

„Pesma je nastala iz zajedničke improvizacije na probi, a tekst je manje-više samo izleteo. Tek kasnije smo razmišljali o značenjima i zaključili da najzanimljivije stvari nastanu kada ne znamo šta tačno radimo”, poručuje bend.

Laplander čine Pavle Nikolić (Niko Nikolić), Aleksandar Petković (Azza & Kapale) i Boris Milanović (Palms Voice). Poznati po nekonvencionalnom pristupu pop formama i spajanju arhaičnog i digitalnog, važe za jedno od najautentičnijih imena regionalne alternativne scene.

Članak Laplander novim singlom najavljuje drugi album se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naslovna fotografija: Pexels, Mike Van Schoonderwalt

Članak Ispravka Oblakoder magazina povodom objavljivanja netačne vesti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada nam nešto u prostoru kojim se krećemo ne deluje kako treba, vrlo često prvo posegnemo za telefonom. Koliko sam samo puta, kada sam se kasno vraćala kući poslala poruku „stigla sam“, uključila deljenje lokacije ili otvorila mapu kako bih se orijentisala gde sam! 

Ako nam je neka ulica neprijatna, promenićemo rutu. Ako se nešto dogodilo, možda ćemo iskustvo podeliti na društvenim mrežama ili nekoj platformi. Grad koji fizički koristimo sve češće paralelno čitamo kroz ekran. Ali šta zapravo pokušavamo da pronađemo na njemu?

Koliko slobodno se zapravo krećemo?

Naš telefon je odavno više od uređaja koji držimo u džepu. On je mapa, kompas, kontakt sa nekim ko može da nam pomogne, način da proverimo gde se nalazimo, sredstvo za pozivanje prevoza, beleženje događaja, slanje poruke i traženje informacija. Kada smo u nepoznatom prostoru li se u njemu osećamo neprijatno, telefon nam često pomaže da prevaziđemo strah koji se tada javlja jer nam digitalni prostor daje nešto što fizički prostor ne daje dovoljno brzo: informaciju.

UN-Habitat, program Ujedinjenih nacija za urbana naselja i održivi urbani razvoj, godinama govori o participativnom pristupu bezbednosti javnih prostora – uključivanju ljudi koji te prostore svakodnevno koriste u njihovo procenjivanje i planiranje. U svojim materijalima o bezbednosti javnih prostora UN-Habitat ukazuje na to da i strah od nasilja utiče na to kako ljudi koriste grad, ograničavajući njihovo kretanje i pristup javnim prostorima. S tim u vezi, postoji razlika između toga da li je neko mesto formalno bezbedno i toga da li se na njemu ljudi zaista osećaju slobodno.

Ulica može imati rasvetu, trotoar ili policijsku patrolu, a da je neko i dalje izbegava. Park može biti javni prostor namenjen svima, a da deo ljudi u njemu ne boravi nakon određenog vremena. Autobus može imati svoju liniju i red vožnje, ali to ne znači da se svi putnici osećaju jednako sigurno dok čekaju isti na stanici. To kako se osećamo u određenom delu grada određeno je kako i samom njegovom infrastrukturom, tako i našim iskustvom.

Ako zbog nečega promenimo put kojim svakodnevno idemo, ubrzamo korak na određenom delu ulice, izbegavamo park, sedamo bliže vozaču u autobusu ili nekoga pozovemo dok prolazimo određenim krajem, prostor nam je već „rekao” nešto o sebi.

U Srbiji se poslednjih godina pojavilo nekoliko istraživanja i inicijativa koje pokušavaju da utvrde u kojim se sve javnim prostorima ljudi osećaju nebezbedno. 

Jedan od takvih primera je inicijativa „Ona hoda sama kroz grad – Bezbedniji Kragujevac za sve“, koju su pokrenuli Mikser i UN Women uz podršku Britanske ambasade u saradnji sa lokalnim partnerima. Istraživanje je započeto 2022. godine, kada je Grad Kragujevac objavio poziv građanima da kroz anketu podele iskustva i probleme sa kojima se suočavaju u javnom prostoru. Ideja je bila da se posebno čuju žene, devojčice, mladi i druge osetljive grupe, ali i da se njihova iskustva koriste u budućem planiranju i upravljanju gradskim prostorima.

Kroz višemesečni participativni proces, koji je uključivao anketu, fokus-grupe i intervjue, mapirano je 125 lokacija u Kragujevcu koje su građani prepoznali kao nebezbedne. Od 308 odgovora, 25 lokacija ponavljalo se najmanje tri puta. Za njih su napravljene preporuke i predlozi za unapređenje bezbednosti namenjeni gradskim službama, policiji, komunalnim službama i drugim institucijama.

Predlagane su, između ostalog, prostorne intervencije i mere poput boljeg osvetljenja, uređenja stajališta i pešačkih pravaca, ali i promene u radu institucija. Grad Kragujevac je nakon predstavljanja rezultata naveo da su pojedine preporuke počele da se primenjuju, uključujući osvetljavanje autobuskih stajališta i pešačkih staza.

Postoje i stariji primeri sličnih inicijativa. U okviru stručne literature o bezbednosti javnih prostora u Beogradu, u dokumentima Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije navode se studija „Sigurniji javni prostori“ iz 2008. godine, kao i publikacija „Bezbednija mesta – sistem planiranja i prevencija kriminala“ iz 2007. godine, koju su objavili Urbanistički zavod Beograda i Inženjerska komora Srbije.

Takođe, istraživanje Novobeogradskog bloka 21, predstavljeno je 2022. godine na naučnoj konferenciji „Urbana bezbednost i urbani razvoj“. Autori su se bavili upravo bezbednošću otvorenog javnog prostora iz perspektive njegovih korisnika, odnosno njihovog osećaja lične bezbednosti. 

Iz svih ovih primera provlači se slična ideja – da ljudi nisu samo korisnici javnog prostora koje treba zaštititi. Oni su i izvor znanja o tome kako taj prostor funkcioniše. Ali, mogu li ljudi uticati na to da se javni prostori promene? 

Možemo li sami „popraviti” grad?

Nedavna inicijativa  omladine JAZAS iz Novog Sada pod nazivom Safe Steps jedan je od primera pokušaja da se i u ovom gradu mapiraju mesta na kojima se građani i građanke ne osećaju bezbedno. Na pomenutoj platformi oni anonimno mogu da označe mesto na kojem su doživeli nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili na kojem se jednostavno nisu osećali bezbedno. Prijave se potom moderatorski obrađuju, a lokacija se ne prikazuje kao precizna tačka, već kao približna zona, kako bi se dodatno zaštitila privatnost korisnika.

Kako Varvara Lazarević, koordinatorka projekta, ističe, Safe Steps počinje od pojedinca, ali čini korak ka zajednici: 

„Osoba koja je doživela nasilje, uznemiravanje, diskriminaciju ili se jednostavno nije osećala bezbedno na određenom mestu može anonimno da podeli svoje iskustvo. Time ne pomaže samo sebi ili nekoj drugoj osobi, već doprinosi tome da određeni problem osvetli i postane vidljiv.”

Prema njenim rečima, jedna prijava je nečije iskustvo, a kada se ista lokacija ili sličan obrazac ponavlja, dobija se podatak koji može biti važan za istraživanje, zagovaranje i razgovor sa institucijama: 

„Zato je naš cilj zapravo taj prelaz: od ličnog iskustva ka javnom interesu, a zatim od javnog interesa ka konkretnom rešenju. Ne želimo samo da znamo gde se ljudi ne osećaju bezbedno. Želimo da te informacije pomognu i da vidimo šta se i na koji način može promeniti u tom prostoru.”

To, naravno, ne znači da svaka prijava automatski postaje činjenica. Lična procena i institucionalna procena bezbednosti nisu ista stvar.

„Važno je razlikovati pravnu ili institucionalnu procenu bezbednosti od ličnog iskustva nebezbednosti. Ali to ne znači da je subjektivni osećaj nebezbednosti manje važan. Ne tražimo od građana da budu pravnici, policajci ili stručnjaci za procenu rizika. Oni najbolje znaju kako su se na određenom mestu osećali i šta im se dogodilo. Zato platforma omogućava da označe različita iskustva: verbalno ili fizičko nasilje, diskriminaciju, uznemiravanje ili jednostavno osećaj nebezbednosti”, napominje Varvara.

Ona navodi i da, ako neko izbegava da prođe određenom ulicom, menja rutu, određeni javni prostor ili se oseća ugroženo, to jeste podatak o kvalitetu tog prostora, čak i kada taj prostor formalno nije označen kao „opasan“.

„Javni prostor nije kvalitetan samo onda kada je formalno bezbedan, već onda kada ljudi mogu slobodno i ravnopravno da ga koriste”, kaže Varvara.

Postoji nešto zaista ohrabrujuće u ideji da svaki društveni problem možemo pretvoriti u podatak. Označimo mesto. Sakupimo prijave. Napravimo mapu. Pronađemo obrazac. Objavimo ga. Ali šta se dalje dešava nakon toga?

Ako građanima ponudimo mogućnost da prijave ono što im se dogodilo, a zatim im ostavimo da sami rešavaju posledice, tehnologija samo prebacuje još jedan deo odgovornosti na pojedinca.

Varvara Lazarević to vidi ovako: „Uloga Safe Steps-a je da omogući da iskustvo građana postane vidljivo, da se kroz veći broj iskustava prepoznaju obrasci i da onda možemo da započnemo razgovor sa nadležnim institucijama, upravama, školama i fakultetima, različitim organizacijama kako bi zajedno pomogli u rešavanju navedenih problema.”

U tom smislu, telefon nije zamena za institucije. On je, u najboljem slučaju, jedan od načina da građani do njih dođu sa drugačijom vrstom informacija.

To je posebno važno i zbog poverenja jer ljudi ne prijavljuju sve što im se dogodi. Nekada ne znaju kome da se obrate, nekada ne žele da prolaze kroz formalnu proceduru, nekada ono što dožive ni sami ne znaju kako da nazovu. A nekada jednostavno procene da se ništa neće promeniti. Pa, ako znamo da jedna aplikacija ne može (niti treba) da zameni institucije, šta je ono što možemo dobiti od nje?

Šta nam mapa zapravo govori? 

Ideja za Safe Steps, prema rečima Varvare Lazarević, nije nastala preko noći:

„Sazrevala je godinama i zapravo je prirodan nastavak svega onoga čime se Omladina JAZAS Novi Sad bavi skoro 30 godina: radom sa mladima, podrškom osetljivim grupama, unapređenjem kvaliteta života i promocijom ljudskih prava.”

Kako ona navodi, istraživanja su dodatno pokazala da pitanje bezbednosti nije samo subjektivan osećaj pojedinca, već ozbiljan društveni problem. 

„Istraživanje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i podaci KOMS-a i druga istraživanja pokazuju koliko su različiti oblici nasilja i diskriminacije prisutni među osetljivim grupama, posebno ženama, devojkama i mladima, a posebno podatak da je svaka treća osoba u Srbiji pretrpela neki vid nasilja”, ističe Varvara.

Slični podaci, prema njenim rečima, dolaze i iz istraživanja drugih relevantnih institucija i međunarodnih organizacija koje se bave položajem žena i mladih u Srbiji i regionu. 

„Oni nam pokazuju da ne govorimo o izolovanim slučajevima, već o problemu koji je mnogo širi. Tada smo počeli da razmišljamo kako da ta iskustva učinimo vidljivim, a da istovremeno zaštitimo osobu koja ih deli. Tako je nastao Safe Steps”, objašnjava Varvara.

Ona napominje i da podatak najpre treba da bude posmatran kao lično iskustvo građana, a ne kao automatski potvrđena činjenica ili formalni dokaz. Zato Safe Steps ne predstavlja zamenu za policijsku ili drugu formalnu prijavu, niti, kako dalje Varvara govori, anonimna prijava može biti predstavljena kao dokazni materijal u pravnim postupcima.

„Podaci, međutim, mogu imati veoma važnu drugu vrednost. Kada se određena lokacija ponavlja i kada se pojave slični obrasci, oni mogu predstavljati osnovu za analizu, istraživanje, zagovaranje i razgovor sa lokalnom zajednicom i institucijama. Zbog toga nam je važna saradnja sa lokalnom samoupravom, institucijama, organizacijama civilnog društva, školama, fakultetima, omladinskim organizacijama i medijima”, ističe Varvara.

Važan aspekt veb platforme Safe Steps je anonimnost. Prijava je moguća na 20 stranih jezika, bez ostavljanja bilo kakvih licnih ili tehnickih podataka, gde se kroz kratak upitnik daje opis događaja. Po prijavi, svakom korisniku se nude brojevi telefona sluzbi za pomoć (policija ili hitna pomoć), kao dvadesetak savetovališta koje može pozvati jednim klikom. Prijave prolaze moderatorsku obradu pre nego što se njihov bezbedan i anonimizovan sadržaj prikaže na mapi.

Pa ipak, ako digitalni alat samo označi mesta koja treba izbegavati, onda smo dobili sofisticiraniju verziju zaobilaznice. A možda bi cilj trebalo da bude suprotan – da saznamo zašto ljudi određeni prostor izbegavaju.

„Ako se određeno iskustvo ponavlja na istoj lokaciji, to treba da bude signal da se pitamo šta u tom prostoru može da se promeni: osvetljenje, uređenje, način korišćenja prostora, prisustvo službi, informisanje građana ili nešto drugo. Zato mapa nije lista mesta kojih treba da se plašimo. Ona je pokušaj da ono što se često ne vidi ili ostaje samo na nivou ličnog iskustva postane vidljivo i predmet razgovora“, ističe Varvara.

To „šta može da se promeni“ važnije je od samog mesta na mapi jer sledeće pitanje mora biti zbog čega je to tako.

Da li je problem u osvetljenju? U tome što prostor uveče ostaje prazan? U nasilju koje se ponavlja? U diskriminaciji? U tome što osoba nema kome da se obrati? U tome što određene grupe ljudi prostor koriste na način zbog kog se drugi osećaju ugroženo?

Mapa može da ukaže na obrazac, ali ne može sama da objasni njegov uzrok. Međutim, kroz kombinaciju urbanog planiranja, infrastrukture, upravljanja prostorom, uključivanja zajednice i rada institucija, podaci prikupljeni od ljudi koji prostor svakodnevno koriste mogu biti važan deo procesa unapređenja bezbednosti javnih prostora.

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Zašto bežimo u digitalni prostor kada se ne osećamo bezbedno u fizičkom prostoru? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zhiva je sa pesmom ,,Atom” postala osma laureatkinja Nagrade Milan Mladenović koju dodeljuje Zadužbina Milana Mladenovića za najbolju pesmu u regionu. Odluku da mlada umetnica Zhiva ponese ovo priznanje doneo je regionalni stručni žiri koji su ove godine činili Pavica Čabrijan (Hrvatska), Nemanja Đorđević (Srbija), Lada Furlan Zaborac (Hrvatska), Jovan Matić (Srbija) i Ana Radonjić / Zoe Kida (Srbija). Laureatkinju Nagrade Milan Mladenović 2026 sleduje novčana nagrada u iznosu od 3.000 evra, statueta, kao i nastupi na Arsenal Festu u Kragujevcu, Ship showcase festivalu u Šibeniku, na festivalu ,,Modro i zeleno”, kao i direktan plasman u Musicology Showcase by Lenovo.

Kako Nagrada Milan Mladenović ima za cilj da afirmiše mlade stvaraoce i da ukaže na što više talenata, svake godine objavljuje CD kompilaciju finalista, ali i širi listu partnera i pratećih priznanja. Sada već tradicionalno je dodeljena i nagrada za najinspirativniji vokal – ovoga puta u saradnji sa Balkanrock portalom. Uredništvo Balkanrocka odlučilo je da i ova nagrada u vidu mikrofona ode u ruke Ive Pažin – Zhive. Nagradu za najbolji tekst, koju daruje Bulevar Books – novosadska knjižara koja svira, dobio je Stefan Savić – Bezz za pesmu ,,Jaz(z)”. Pored uramljenog rukopisa Milanove pesme ,,Krug” Stefanu je uručen i Bulevar Books vaučer u vrednosti od 200 evra .

Ivan Fece Firči, nekada bubnjar Ekatarine Velike, danas član Upravnog odbora Zadužbine Milana Mladenovića i izumitelj Firchie Drums doboša, dodelio je nagradu za najinovativnijeg bubnjara. Ove godine doboš je u rukama Milana Jejine – The Yeqyja zahvaljujući duetu koji je snimio sa PetromZ, pesmi ,,Bukvarom po glavi”.

Svečanost povodom dodele Nagrade Milan Mladenović 2026 u BitefArtCafeu završena je revijalnim nastupom Elene Vasove, prošlogodišnje laureatkinje.

Nagrada Milan Mladenović simboliše slobodu umetničkog izraza i slavi one koji se bez zadrške usuđuju da puste glas kroz muziku. Kroz Nagradu i duh Milana Mladenovića nastavlja da živi, dajući vetar u leđa novim
generacijama stvaralaca na teritoriji nekadašnje Jugoslavije – osnažujući autentičnost i odvažnost i veličajući magiju koju muzika nosi.

Nagrada Milan Mladenović se tradicionalno dodeljuje 21. septembra, na Milanov rođendan, i poslednje tri godine je bila proglašavana u Makarskoj, letnjem domu Milana Mladenovića i rodnom mestu njegove majke Danice. Iako se svečanost povodom dodele Nagrade vratila u Beograd i Makarska je bila u ritmu Milanovih melodija zahvaljujući četvrtom izdanju festivala ,,Modro i zeleno”, nazvanom po Milanovoj pesmi.

Priču o njegovoj povezanosti sa Makarskom ove godine dodatno upotpunjuje novi vidikovac Krug na poluostrvu Osejava. Oblikovan kao kružna klupa prema zamisli arhitektica Branke Juras i Morane Ostojić, ime je dobio po još jednoj Milanovoj pesmi. U boji mora, smešten među borovima, s pogledom na Jadran i ostrva, KRUG je bio idealno mesto za zalazak sunca, da se zastane i da se Makarska doživi u njenim najprirodnijim bojama – modroj i zelenoj. Tako je i proslavljen Milanov rođendan u graduiću pod Biokovom 21. septembra.

Foto: Zadužbina Milana Mladenovića / Iva Tanacković

Članak Zhiva sa pesmom Atom dobitnica nagrade Milan Mladenović 2026 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Publiku očekuje oko četrdeset filmskih ostvarenja raspoređenih u četiri programske selekcije – Svetionici, Rani radovi, PAFFORAMA i Svetla budućnost – uz prateće događaje. Svi programi realizuju se u prostorima Kulturnog centra Pančeva, a ulaz je slobodan.

Festival će u sredu, 23. septembra od 20 časova u Kulturnom centru Pančeva otvoriti film „Male stvari“ reditelja Zvonimira Jurića, koprodukcija Hrvatske, Srbije i Slovenije, koja će ovom prilikom imati svoju srpsku premijeru. Nakon projekcije biće održan razgovor sa rediteljem. Na zatvaranju festivala, nakon dodele nagrada, u nedelju, 27. septembra, publika će imati prilike da pogleda film „Yugo ide u Ameriku“ Filipa Grujića i Alekse Borkovića, koji će takođe prisustvovati projekciji. Oba filma biće prikazana u okviru selekcije PAFFORAMA, namenjene najširoj bioskopskoj publici, u kojoj se bira najbolji film po glasanju publike.

U glavnoj takmičarskoj selekciji Svetionici biće prikazano devet filmova autora i autorki iz različitih delova sveta, a svi naslovi imaju status srpske premijere. Kroz dokumentarne, igrane, hibridne i eksperimentalne forme, ovi filmovi istražuju teme rata, migracija, porodičnih odnosa, društvenih promena i savremenih kriza. 

O najboljem filmu odlučivaće žiri sastavljen od profesionalaca iz sveta filma, a to su slovenačka sektorka i rediteljka Varja Močnik (predsednica žirija), crnogorski reditelj Ivan Salatić i srpski reditelj Luka Papić. Selektorski program Rani radovi posvećen je kratkometražnom filmu mladih autora. Publika će imati priliku da vidi 12 kratkih filmova, a o najboljima odlučuje Mladi žiri pod mentorstvom reditelja Bojana Vuletića, koji će dodeliti nagradu Dimnjak za najbolji film, kao i nagrade za režiju, scenario, fotografiju, montažu, mušku i žensku ulogu.

U okviru programa Svetla budućnost, posvećenog mladom perspektivnom reditelju, biće predstavljeni kratki filmovi rediteljke Tare Gajović, kroz retrospektivu njenih kratkih filmova i razgovor sa autorkom.

Pored filmskog programa, na festivalu će biti predstavljena izložba kolektiva Matrijaršija „Tušta i tma”, kao i četiri PAFF kafea: filmski razgovori o festivalskoj selekciji, predstavljanju srpskih filmova na svetskim filsmkim festivalima, razgovor o stripu i filmu sa Aleksandrom Zografom, kao i predstavljanje Mreže kinoprikazivača Srbije. U okviru festivala održaće se i DJ veče Sare Veličkovski, koncert benda Ko to tamo Vera i PAFF Karaoke u klubu Štab Pogon.

Pančevo Film festival od 2014. godine organizuju filmski radnici i radnice u kulturi iz Pančeva i okoline okupljeni oko udruženja Pančevački filmski festival. Jedan od ciljeva PAFF-a je i stvaranje i animiranje nove filmske publike, one koja će na našem festivalu imati priliku da vidi drugačiju vrstu kinematografije: filmove koji se na umetnički relevantan način tematizuju aktuelne društvene i političke probleme na lokalu i šire. Fokusirani smo i na stvaranje i animiranje nove filmske publike, onih koji će na festivalu u Pančevu prvi put imati priliku da vide drugačiju vrstu kinematografije na drugačiji način: u bioskopu i uz prisustvo autora.

10. Pančevo Film Festival realizuje se u partnerstvu sa Kulturnim centrom Pančeva, a festival su podržali Grad Pančevo, Delegacija EU u Srbiji, Evropska kuća, Austrijski kulturni forum, Ambasada Švajcarske u Beogradu, Ambasada Republike Slovenije u Beogradu, Ambasada Portugala u Beogradu, i drugi prijatelji manifestacije. Ovaj projekat je podržan je kroz program „Kultura za demokratiju“ koji sprovodi Fondacija Hartefakt, a finansira Švajcarska vlada.

Članak 10. PAFF: Srpske premijere i nagrađeni filmovi u Pančevu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film je trenutno na bioskopskom repertoaru, a biće prikazan i na 10. Pančevo Film Festivalu. Uoči festivalske projekcije, razgovarali smo sa Filipom Grujićem i Aleksom Borkovićem o tome kako je nastala ideja za ovo putovanje, šta su otkrili o Yugu i zemlji iz koje je potekao, ali i o tome šta danas, nekoliko decenija kasnije, znači voziti Yugo kroz Ameriku.

Film je nastao iz jedne prilično neobične ideje – da sednete u Yugo i pređete hiljade kilometara kroz Ameriku. Da li danas mislite da biste imali hrabrosti da ponovo krenete u ovakav poduhvat, sada kada znate koliko je sve to zapravo bilo komplikovano?

Aleksa: Najbolje stvari se dešavaju onda kada se u njih upustiš bez da znaš šta su prepreke ili posledice. Ovaj film je, između ostalog, priča o tome koliko putovanje može biti zabavno kada ultimativni cilj nije odredište već sam put kojim se ide, sa svim svojim nepredvidivostima. Da smo znali tačno šta nas čeka, ništa nas ne bi iznenadilo, ne bismo zaplakali na kraju puta, a da nismo sigurni je l’ od sreće, zato što smo uspeli ili od tuge, zato što se završilo. Mislim da je slično i sa životom, ono što ga čini uzbudljivim je mogućnost da se nova avantura desi u bilo kom trenutku.

Yugo je danas mnogo više od automobila – gotovo je postao generacijski simbol. Šta ste želeli da istražite kroz njega, a da već nije ispričano kroz sve priče koje o Yugu slušamo?

Filip: O jugu se zna mnogo, ali se zna većinski empirijski ili iz priča, a manje se razmišlja o jugu kao automobilu, koji ne samo da je bio narodno prevozno sredstvo, već je nakad bio i ozbiljan ekonomski potencijal. Jugo je bio tu, od ekonomskog otvaranja do ratova, embarga, bombardovanja, pa sve do konačnog bankrota 2008. godine. Bio je tu i video je kako jedan san, tada već u svojoj završnoj fazi, polako biva uništen. A mi smo se rodili tad, kad je sve već bilo rasklimano, devedesetih godina. Naš film je usmeren više na samo putovanje, na tu veliku avanturu kroz “prostore iz mašte” kako Ameriku naziva Bodrijar, obzirom da smo te predele videli kroz popularnu kulturu, kroz nametnutu kulturnu hegemoniju. I odlučili smo da ispričamo priču kroz putovanje i susrete koje smo na tom putovanju imali, kao i kroz arhivsko nasleđe.

Film ste snimali pre nekoliko godina, a u međuvremenu se promenio i način na koji govorimo o Jugoslaviji, nasleđu tog vremena i generaciji koja je rođena nakon njenog raspada. Da li danas film gledate drugačije nego kada ste ga započeli?

Filip: Apsolutno, tad nisam previše razmišljao o mnogim stvarima koje sam, u montaži sa Aleksom i Kristinom, počeo da istražujem. Počeo sam neverovatno da cenim i poštujem činjenicu da je Jugoslavija uopšte mogla da ima industriju koja je napravila auto za narod. Koji je narod mogao da priušti, bez da upadne u krvave kredite, kojih smo danas prepuni. Ja ne mogu da zamislim našu državu, ali ni bilo koju drugu iz zemalja bivše Jugoslavije, da ima takav jedan svoj automobil, državni, a ne privatizovan, za narod, a ne za manje od jedan posto bogataša. Ali takođe, drugačije posmatram i sam uvoz, smatrajući ga greškom, obzirom da je takvim jednim velikim uvozom, u zemlju koja je ratovala da bi kapitalizam postao globalan, koja je pustošila da bi svoj ekonomski sistem nametnula, kažem, uvozom u takvu jednu zemlju je Jugoslavija promenila svoj sistem proizvodnje. A kad se to promeni, promeni se i politika jedne države (koja je, ruku na srce, tad već polako, većinski, birala svoj put). Bilo je potrebno 419 izmena da se napravi na jugu da bi bio uvezen na američko tržište. Već je ta brojka jasan pokazatelj toga.

Tokom putovanja sreli ste ljude koji su na različite načine bili povezani sa Yugom – od onih koji su ga poznavali iz vremena kada je stigao u Ameriku do onih koji ga danas doživljavaju kao kultni automobil. Da li vas je neki od tih susreta naterao da promenite pogled na priču koju ste krenuli da ispričate?

Aleksa: Mislim da nas je svaki od tih susreta razoružavao malo po malo. Najlepše je bilo videti naše ljude koji ili nisu imali dodira sa jugom u poslednjih 20 godina ili ga i dalje voze. Na njihovim licima i u njihovim očima si mogao da pročitaš sve, čitavu simboliku jednog malog automobila i značaj koji se nije umanjio kroz više od 45 godina njegovog postojanja. Sa druge strane fascinantno je bilo videti i osobe koje nemaju apsolutno nikakve veze sa našim prostorima a fanatici su, imaju pune kutije sačuvane rekvizite, promo materijala iz perioda prodaje juga u Americi, kao i rezervnih delova, u originalnim pakovanjima iz 80ih. Jedan momak iz Detroita, čistokrvni Amerikanac, imao je čak i ploču sa nasnimljenim saundtrekom iz jugo reklama, a vozio je juga sa sarajevskim tablicama. Na takve stvari smo mogli samo da reagujemo osmehom, koliko god nam bili nejasni razlozi takve opčinjenosti.

Pre nego što će ga pogledati publika u Srbiji, film je prikazan u Sarajevu i širom Hrvatske. Kakve su bile reakcije publike i da li ste primetili razliku u tome kako ljudi iz različitih sredina doživljavaju film?

Filip: Neverovatno mi je bilo kad smo shvatili da se publika u celom regionu smeje na istim mestima u filmu, a zaista smo ga prikazali u celom regionu. Koliko god se stvari menjale, granice crtale, docrtavale i oduzimale, humor jednog naroda, odrastanja, nasleđe sistema, ostalo je isto. I to mi je glavni utisak sa svih projekcija i uz pune sale po regionu, nama je bilo puno srce zbog toga.

Šta je ono što film govori i onima kojima Yugo ništa ne znači?

Aleksa: Kada je Džon Vilson pogledao film rekao mi je da se isto oseća dok vozi svog Volva iz 1989. Mislim da deo tog povezivanja dolazi iz želje da se vratimo životu koji je opipljiviji, koji nije do kraja kompjuterizovan, gde je čovek 1 na 1 sa automobilom, bez pametnog posrednika. Mnogi mogu da nađu neki svoj sentiment prema ideji takve jednostavnosti, koja je primnjiva i izvan priče o automobilima. Sa druge strane, ako govorimo o estetici, čak i yugo koji definitivno ne važi za najelegantnije vozilo, ima nešto specifično u sebi što ga izdvaja. Drugačiji je, a to nekad privlači.

Tokom rada na filmu sigurno je nastalo mnogo više materijala nego što je moglo da stane u konačnu verziju. Koliko je bilo teško odlučiti šta ostaje u filmu, a šta morate da pustite? Da li postoji neka priča ili trenutak koji vam je bilo posebno teško da izbacite?

Aleksa: Ovaj film je izmontiran tek iz trećeg pokušaja. Dakle dva puta smo obrisali ono što smo uradili i krenuli iz početka. To nisu bile jednostavne odluke, međutim film nije komunicirao na način na koji smo želeli. Bio je previše ličan, više je ličio na dnevnik putovanja. Ali makar možemo reći da je većina materijala “dobila šansu” dok smo pokušavali da razdvojimo bitno od nebitnog. Naša montažerka, Kristina Todorović, je bila veoma strpljiva i uporna, ona je jedina gledala materijal objektivno, Filipu i meni nije bilo lako da se odrodimo od materijala i posmatramo ga sa distance, bilo je puno scena koje nam je bilo žao da izbacimo. Mislim da smo na kraju zajedničkim snagama uspeli da ispričamo priču tako da bude u isto vreme lična, ali i identifikujuća za one koji se u njoj pronalaze.

Filip je pisac i dramaturg, Aleksa reditelj i direktor fotografije. Kako ste podelili uloge među sobom i da li je bilo trenutaka kada ste imali potpuno različite predstave o tome kako film treba da izgleda?

Filip: Tokom samog snimanja nekako je sve teklo vrlo lagodno, zato što je Aleksa bio zadužen za ono šta se dešava iza kamere, odnosno, na njemu je bilo gde će kameru uperiti, a na meni je bilo gde ću se kretati i šta ću pitati ili uraditi – pomoglo je što smo pre samog snimanja imali načelni dogovor šta nam je zanimljivo, a šta ne, menjali smo neke reference, dogovarali na koji način želimo da šta izgleda. Ali kad dođeš na teren, stvari se u trenutku promene, i moraš da se prilagodiš trenutku. Aleksa je zaista to dobro radio, prilagođavao se promenama kad god je to bilo nužno, a bilo je nužno često, i jedno drugom smo verovali da ovaj drugi ume da uradi posao. Da ja neću pobudaleti ispred kamere, a on iza. A onda u montaži smo, zajedno sa Kristinom Todorović, oblikovali taj materijal, u priču. Tu smo nekad umeli da se razilazimo – oko dužine kadrova, šta je kome zanimljivo – ali nismo se razilazili oko glavnog pitanja, šta ovaj film treba da bude. I to je najvažnije. Jer da smo se tu razilazili, film ne bi postojao, da je svako uporno vukao na jednu stranu, ne slušajući ovog drugog. A pomoglo je i to što dolazimo iz sasvim različite profesije – ja iz teksta, Aleksa iz vizuelnog, odnosno kamere – i tako smo nekako ubili i stvorili tog čoveka između nas, odnosno, reditelja. Ali poverenje, bezuslovno poverenje koje smo imali jedno u drugo tokom samog putovanja, iako smo se upoznali svega dva meseca pred put, stvorilo je od filma ono što smo i želeli. Da ima mog haosa i Aleksinog smiraja.

Šta ste naučili jedan o drugom radeći ovaj film što verovatno ne biste saznali da ste ostali samo kolege?

Aleksa: O Filipu sam naučio da je maksimalan broj dana koji može da izdrži na prženoj hrani manji od 10. Amerika je u tom pogledu bila pravi izazov 🙂 Međutim ono što je zaista specifično i meni dragoceno, je brzina kojom smo nas dvojica postali bliski prijatelji. Kao što je Filip već pomenuo, mi smo se upoznali svega dva meseca pre početka putovanja, ali onda smo proveli još puna dva meseca u Americi, provodeći gotovo sve to vreme zajedno. Čak i kada je nakon 20 dana puta došao momenat da se napravi pauza od snimanja, umesto da se malo odmorimo jedni od drugih, mi smo i taj dan proveli zajedno i to je bio jedan od najboljih dana na putu. Filip, Aki i ja smo lutali Nešvilom, uživajući u muzici i barovima tog grada.

Danas svi dokumentujemo putovanja telefonima, pravimo stotine fotografija i snimaka, a vi ste od jednog putovanja napravili film. Da li vam je ovaj proces promenio odnos prema tome šta vredi sačuvati od nekog iskustva – i na koji način danas beležite svoja?

Mislim, imali smo 90 sati materijala, što znači da smo i mi bili zavedeni činjenicom da se nalazimo u Americi i snimali smo razne stvari, dokumentovali putovanje, zato što nismo snimali na filmskoj traci i osim baterije i hard diskova, nismo imali bogzna kakva ograničenja. Ali da, u pravu si. Montaža nam je nekako pokazala da ono što je nama bilo zanimljivo tokom putovanja, što smo mislili da će sigurno biti deo filma, na kraju nije ni prismrdelo filmu – jer ne odgovara priči. Uvek se kaže: “kill your darlings” kad se baviš pisanjem, montiranjem, pa i režiranjem. I tačno je. A to se prenosi i na priče koje pričaš ljudima posle putovanja. Od čitava dva meseca puta, opstalo je desetak priča koje mogu biti zanimljive i koje su vredne. Sve ostalo je vreme provedeno na putu, u zajedništvu, u stalnom uzbuđenju i strahu da će se i to putovanje završiti. Ali to je već priča za roman, a ne za film.

Foto: Aleksa Borković

Članak Dva meseca, 90 sati materijala i jedan Yugo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neverovatno je koliko svi na kraju imamo slične feedove. I uprkos tome što stalno težimo nekoj autentičnosti, možda smo zapravo postali jedna od najmanje autentičnih generacija. Čak i ono što pratimo na mrežama do nas često stiže kroz trend, a veliki deo onoga što kupujemo, nosimo i slušamo podsvesno je već negde viđeno i plasirano kao „must have“.

Ove godine vratio se Y2K stil, radnje su preplavile pantalone niskog struka, veliki kaiševi, brze naočare i majice sa kičastim cirkonima, a isti princip važi i za naše algoritamske feedove. Svakog dana stiže nešto novo što „moramo“ da vidimo, probamo, kupimo ili razumemo.

Kada razmišljam o poslednjem trendu, pitam se da li nam Instagram možda već najavljuje šta ćemo sledeće nositi. Svi smo odjednom počeli da generišemo svoje fotografije kao da smo ispali iz osamdesetih. Druga kosa, druga garderoba, druga estetika. ChatGPT nas za nekoliko sekundi teleportuje u prošlost, ali da li će se ta prošlost uskoro preseliti i u naše ormare? Ako je verovati načinu na koji trendovi danas funkcionišu, nećemo dugo čekati da saznamo. Sve se smenjuje toliko brzo da ono što je juče bilo samo Instagram fora, sutra već može da bude u izlogu.

Ali trendovi ne određuju samo ono što gledamo, kupujemo ili oblačimo. Sve više utiču i na to kako se ponašamo na samim društvenim mrežama.

Nedavno je moj Instagram preplavio trend da „normalizujemo“ i ponovo počnemo da kačimo realne fotografije. Pazite do čega smo morali da dođemo, do toga da postane trend da je okej okačiti fotografiju koja nije maksimalno ispozirana, editovana i promišljena. Fotografiju koja je, prosto, realna.

I nije ni čudno što je tako. Godinama unazad Instagram objave čuvamo i biramo kao da su neka vrsta dragulja. Pre nego što objavimo najrandom story, razmišljamo nekoliko minuta koja fotografija je bolja, da li je dovoljno kul ili je malo krindži, koji font da stavimo, da li da se vidi tag ili ne…

A tek za sam feed ili naše najdraže photo dumpove, e to je već ozbiljan projekat. Nizanje i skupljanje sadržaja danima unapred, biranje fotografija koje će se uklopiti, razmišljanje o tome šta ide prvo, šta drugo, da li se boje slažu i da li ceo dump izgleda dovoljno spontano, a opet dovoljno dobro.

Jer čak i spontanost danas mora da izgleda dobro.

Možda je upravo zato zanimljivo što se, paralelno sa pokušajima da naš Instagram izgleda što prirodnije, pojavljuje trend koji ide u potpuno suprotnom smeru. Umesto još boljeg feeda, sve više mladih bira da nema feed uopšte.

Kada je prazan profil novi statusni simbol

Međutim, čini se da se upravo tu pojavljuje jedna zanimljiva kontradikcija. Dok smo mi godinama učili kako da svoj život što bolje upakujemo za Instagram, deo Gen Z, a sada možda više i Gen Alfa sve radi suprotno.

Njihovi profili neretko su prazni, bez profilne fotografije, bez ijedne objave, sa tek nekoliko nizova storija sačuvanih u highlightsima. Ovu pojavu mnogi nazivaju i „Grid Zero“.

Kim Garcia iz Mete, koja učestvuje u istraživanju kulturnih trendova na Instagramu, rekla je u tekstu Oregon Public Broadcasting da je „Grid Zero“ zaista fenomen koji je u porastu. I uglavnom ga predvodi Gen Z.

„Oni imaju gotovo neku vrstu averzije prema trajnosti i digitalnom tragu. Gen Z odrasta u eri koja je toliko javna. Nemaju iste privatne prostore za istraživanje sebe, za to da budu čudni ili da shvate ko su, koje su starije generacije, poput mene kao milenijalke, imale dok su odrastale“, kaže Garcia.

Drugim rečima, možda nije stvar u tome da mladi više ne žele da budu na internetu. Naprotiv, oni su i dalje tamo, samo sve više odlučuju šta će ostati, a šta će nestati.

Garcia iz Instagrama kaže da mladi i dalje koriste ovu aplikaciju, samo diskretnije nego njihove starije kolege.

„Oni se tako brzo menjaju i svakodnevno iznova oblikuju sebe“, rekla je Garcia. „Ne žele da sve to sve vreme bude javno.“

Ono što se menja nije nužno količina vremena provedenog na Instagramu, već mesto na kojem se to vreme provodi. Umesto javnog feeda, fokus se pomera ka sadržaju koji je prolazan, privatniji i namenjen manjem broju ljudi.

Adam Mosseri, šef Instagrama, u tekstu Oregon Public Broadcasting govori da platforma preusmerava resurse sa drugih delova aplikacije ka direktnim porukama. Kako je objasnio, razlog tome je što najveći rast beleže DM-ovi i Stories, odnosno privremene objave koje su veoma vidljive u aplikaciji. Korišćenje Instagram feeda, odnosno glavnog grida sa fotografijama, već neko vreme gubi popularnost među mladim korisnicima.

„Ako pogledate kako tinejdžeri provode vreme na Instagramu, više vremena provode u DM-ovima nego u Storiesima, a više vremena u Storiesima nego u feedu“, rekao je Mosseri.

Dakle, Instagram možda ne nestaje iz naših života, samo se menja način na koji ga koristimo.

Paralelno sa opadanjem popularnosti grida, sve više ljudi odlučuje da potpuno ukine postojanje svog grida.

Ali uklanjanje sadržaja iz feeda ne znači nužno da provodite manje vremena na Instagramu; samo znači da verovatno listate storije ili se dopisujete sa prijateljima, birajući prolazne ili privatne interakcije umesto trajnog prisustva na društvenim mrežama.

Snapchat i BeReal odavno su prepoznali ovu promenu u preferencijama korisnika. Ove aplikacije prethodnih godina postale su veoma popularne kod nešto mlađe publike.

Instagram navodi da mladi korisnici i dalje koriste lažne Instagram naloge, poznate kao „finsta“ ili „dump account“, kako bi objavljivali sadržaj koji deli samo uži krug prijatelja. Često to rade tek nakon što svoj glavni profil prebace u „Grid Zero“ režim.

To je način da ponovo preuzmu deo kontrole, odnosno da odbiju da svoju prošlost drže izloženu javnosti. To je dizajnerski izbor. Prihvatanje praznog prostora. Pretvaranje „anti-brenda“ u sam brend.

Možda ipak ne moramo sve da delimo

„Meni to deluje kao da se ljudski imuni sistem aktivira protiv dela te digitalne zavisnosti“, rekla je Cassandra Marketos, digitalna strateškinja iz Los Anđelesa. Prema njenim rečima, ovo je istovremeno i oblik samoodbrane.

„Mislim da smo do sada videli dovoljno slučajeva u kojima su ljudi počeli da kopaju po nečijoj prošlosti kada ta osoba neočekivano postane poznata, da je pomalo zastrašujuće imati dug digitalni trag koji ostaje iza vas“, rekla je. „Ljudi jednostavno žele da budu zatvoreniji nego ranije“, naglašava Cassandra.

A možda se upravo tu krije jedan od većih paradoksa današnjih društvenih mreža: što više sadržaja imamo, to manje našeg sadržaja zapravo vidimo.

„Mislim da su društvene mreže postale manje društvene. Sada se više svode na konzumiranje ove vrste izrazito komercijalizovanog sadržaja. Više se radi o aspirativnom načinu života, a manje o tome šta se dešava oko vas i kakav odnos imate sa prijateljima i porodicom. Meni to na neki način oduzima svrhu društvenih mreža. Ako platforme gube kontakt sa svakodnevnim životima ljudi, a obični ljudi više nemaju motivaciju da objavljuju, društvene mreže postaju poput televizije. Ono što nam onda ostaje jesu reklame brendova, brza moda, kuće i reklame za hotele, a to jednostavno nije ista vrsta organskog, slojevitog sadržaja na koji smo navikli.” navodi Kyle Chayka u razgovoru za BBC.

Ako se lični sadržaj povlači, a njegovo mesto zauzimaju reklame, influenseri, algoritamske preporuke i profesionalno proizveden sadržaj, postavlja se pitanje: šta onda uopšte znači „društvena“ mreža?

Kada društvene mreže postanu manje društvene

Možda je sledeća faza upravo povratak privatnijim, manjim i intimnijim krugovima ljudi. Ne nužno potpuni odlazak sa interneta, već odustajanje od potrebe da sve što radimo bude dostupno svima.

I zato možda „Grid Zero“ nije samo estetika praznog profila. Možda je to i način da kažemo: ovo ne mora sve da bude za publiku.

Možda su društvene mreže na neki način bile anomalija ili skretanje sa puta. Ideja da bi svaka obična osoba trebalo da javno deli svoj život možda je od početka bila pogrešna. I sada se pomalo budimo iz toga, sagledavamo štetu koju je sve to napravilo i polako menjamo svoje navike.” navodi Kyle Chayka u razgovoru za BBC.

A ako je cilj društvenih mreža nekada bio da nas povežu sa ljudima koje poznajemo, možda ćemo se upravo kroz njihovo smanjivanje vratiti onome zbog čega smo ih u početku i koristili.

„Kada bih morao da predvidim, rekao bih da će se razgovor i društveni aspekt preseliti u tekstualne poruke, ili mislim da bi se mogli još više vratiti u stvarni život. Mislim da je ovaj vrhunac društvenih mreža stvorio veću potrebu za interakcijom uživo i podsetio nas na vrednost toga da stvari zaista delimo u stvarnom životu. Zbog toga sam pomalo optimističan“, zaključuje Kyle Chayka.

I možda je to najzanimljiviji deo cele priče. Posle godina u kojima smo učeni da sve zabeležimo, objavimo, arhiviramo i ostavimo negde na internetu, možda postaje sasvim okej da neke stvari jednostavno ostanu naše.

Ilustracije: Katarina Jovičić

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od savršenog feeda do praznog grida se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Piknik će biti održan od 12 do 19 časova, nadomak spomenika Sloboda na Iriškom vencu. Posetioce očekuje dan ispunjen aktivnostima za različite generacije. Radionice orijentiringa ekipe „Pronađi se“, turnir „Gumenjaža“, koji organizuje Mačje oko, kao i Via normale tombola. Radionice orijentiringa biće dostupne tokom celog događaja, turnir će biti održan od 16 do 17 časova, dok je tombola zakazana od 17 do 18 časova.

Za one koji na Piknik žele da stignu biciklom, organizovane su i zajedničke vožnje do lokacije. Ekipa Mačje oko kreće u 9 časova iz Zaokreta u Beogradu, odnosno u 11 časova ispred Place to SOC u Novom Sadu. Ulaz na događaj je slobodan, pa je dovoljno da povedete porodicu ili prijatelje i ponesete dobro raspoloženje.

Druženje se održava na mestu na kojem je prošle godine, zahvaljujući zajednici korisnika aplikacije Via normale, uređena prva A1 piknik zona. Pored dečjeg igrališta napravljenog od recikliranog materijala, u kojem su prošle godine uživali najmlađi posetioci, zona je sada proširena i delom namenjenim starijim posetiocima, sa spravama za vežbanje u prirodi.

Priroda nadohvat ruke uz aplikaciju Via normale A1 Srbija pokrenula je aplikaciju Via normale u aprilu 2025. godine kako bi građanima približila samostalno i jednostavno istraživanje prirode. Od pokretanja, aplikacija je okupila više od 11.000 korisnika i mapirala 40 ruta, odnosno više od 286 kilometara staza.

Nova sezona donosi dodatnih 30 ruta širom Srbije, kao i nove mogućnosti za sve koji žele da slobodno vreme provedu aktivno, upoznaju prirodne lepote zemlje i pronađu izlet prilagođen svojim interesovanjima i mogućnostima. Zato, ukoliko želite da predstojeću nedelju provedete daleko od gradske gužve, Iriški venac može da bude idealna vikend destinacija. V

Više informacija o aplikaciji Via normale i dostupnim rutama pronađite na sajtu www.vianormale.com.

Fotografije: Darko Radulović

Članak Još nemate plan za vikend? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od bioskopa koji postaje dom za ljude sa margine i radnika koji se bore protiv eksploatacije, preko migranata i prekarnih radnika do gradova koji pod pritiskom urbanizacije gube svoje stare obrise, ovi filmovi pokazuju različita lica ekonomskih i društvenih nejednakosti. Neki to čine kroz crni humor i žanrovsku igru, drugi kroz dokumentarno posmatranje stvarnosti, dok se u pojedinim pričama borba za opstanak pretvara u potragu za ličnom slobodom.

Izdvajamo filmove sa jubilarnog PAFF-a koji postavljaju pitanje kako živeti, raditi i ostati svoj u svetu u kojem je sve teže pobeći od logike kapitala.

The Night is Fading Away (La noche está marchándose ya), Ramiro Sonzini, Ezequiel Salinas

Igrani, Argentina, 104’, 2025. (Svetionici)

Pelu je muškarac u tridesetim godinama koji jedva uspeva da sastavi kraj s krajem od plate projekcioniste u bioskopu koji pripada gradskoj upravi. Nakon što izgubi posao, pristaje da ostane kao noćni čuvar i počinje tajno da živi u bioskopu, okružen filmovima koje svake večeri pregledava. Sve ugodnije se osećajući u svom novom domu, počinje da okuplja malu zajednicu koja nastanjuje bioskop nakon radnog vremena: grupu od trojice beskućnika koji rade kao čuvari parkinga i Vale, bivšu prijateljicu kojoj dozvoljava da u sali za projekcije snima video-snimke za svoj OnlyFans kanal. Ali nesigurni ekonomski uslovi u kojima žive deo su šire krize koja preti da će ugasiti bioskop i ugroziti njihovu krhku zajednicu.

Gemstones (Piedras preciosas), Simon Velez (Svetionici)

Igrani, Kolumbija, Portugal, 70’, 2026.

Mladi kolumbijski imigrant Mačado radi na berbi grožđa u francuskom provincijskom kraju. Čini se da ima i kriminalnu prošlost, jer ga šefica bande angažuje da ukrade dragoceni smaragd – prerušavajući se u sveštenika – iz čuvene crkve u blizini Medeljina. Ipak, ovaj naizgled savršeno osmišljen plan ubrzo kreće po zlu… Slike i trenuci, povezani finim nitima: duhovito i s velikom lakoćom, reditelj Simón Vélez se hvata ukoštac sa žanrom gangsterskog filma i iznova ga oblikuje. Radnju karakterišu originalni dramski putevi, a ne klasična linearna naracija: svedena u pogledu akcije i dijaloga, odvija se na jedinstvenim lokacijama koje ne služe samo kao okvir radnje već sa likovima stupaju u skladnu celinu. Upečatljiva fotografija vodi nas na putovanja kroz raznovrsnu floru Kolumbije – blistavu i svetlucavu, baš poput predmeta žudnje. Impozantne kolorističke kompozicije, energični plesovi, efektan kostim: Piedras preciosas je elegantan debitantski film koji vešto izbegava kolumbijske stereotipe, uspostavlja odnos prema kolonijalnoj istoriji i neguje bezvremensku pop estetiku.

Ono što treba činiti, Srđan Kovačević (Pafforama)

Dokumentarni, Hrvatska, Srbija, Slovenija I 88’ I 2025.

U srcu Ljubljane, Savetovalište za radnike (Delavska svetovalnica) stoji kao svetionik nade za najranjivije članove društva: zaposlene muškarce i žene, nezaposlene, osobe sa invaliditetom, penzionere i migrante. Daleko prevazilazeći tradicionalne granice sindikalnog rada, ova izuzetna organizacija podstiče solidarnost, bori se za pravdu i predviđa pravedniju budućnost za radničku klasu.

Cold Call, Stefanie Schröder (Rani radovi)

Dokumentarni / Nemačka / 16 min

Umetnica koja pati od stvaralačke blokade razgovara telefonom sa osobom koja se predstavlja kao zaposleni u Majkrosoftu. Ona počinje da govori – o slomljenom srcu, praznini, prokrastinaciji – i nesvesno postaje lovac na prevarante.

 Vultures, Dian Weys (Rani radovi)

Igrani / Južna Afrika, Francuska / 15 min

U napetim trenucima nakon saobraćajne nesreće a pre dolaska nadležnih službi, preki ali i očajni vozač šlep-službe žestoko brani svoj „ulov“, vozilo koje je zakačio za svoj kamion. Međutim, situacija brzo izmiče njegovoj kontroli.

Concrete Moves, Fagamou Fama Ndiaye (Rani radovi)

Dokumentarni / Senegal / 12 min

Concrete Moves je inspirisan uspomenom iz detinjstva: strah koji je izazvala pojava zmije tokom školskog izleta do svetionika Mamel u Dakaru. Vraćajući se na isto brdo decenijama kasnije, zatičem obalu transformisanu nemilosrdnom urbanom ekspanzijom. Kroz ples, arhivske snimke, prizivanje sećanja i metaforu zmije koja, kao i sam grad, presvlači svoju kožu, film prati putovanje kroz mesto gde beton polako briše sećanja, prirodu i tragove prošlosti.

Yuragim, Vadia Garab & Kirill Komar (Rani radovi)

Igrani / Austrija, Uzbekistan / 19 min

Saida živi između uloga: nastavnice, ćerke i osobe koja rešava probleme. Poput voza na šinama, ona se kreće, a ipak je ograničena. Dok je šef sve više pritiska, mora da odluči: da li da sledi šine koje su joj unapred postavljene ili da nestane u svet koji je sama stvorila. „Rođen iz lične krize, ovaj film je postao čin samorefleksije. Istražuje činjenicu da oslobođenje nije bekstvo već preoblikovanje samih struktura koje nas ograničavaju. Saidino putovanje je i intimno i univerzalno, to je priča o ponovnom preuzimanju kontrole u svetu koji često ženama propisuje tišinu, posebno onima zarobljenim između tradicije i promene. Vodila nas je ljubav prema Centralnoj Aziji, Uzbekistanu i njegovom narodu. Osećamo duboku empatiju prema njima i njihovim pričama. Ipak, više volimo da šapućemo nego da vičemo, izbegavajući slogane i glasne izjave. Umesto toga, pozivamo gledaoce da urone u prostor i vreme ovog filma, da osete na svojoj koži šta znači pripadati tom svetu i da prođu kroz transformaciju, ma kako mala ona bila, suočavajući se sa pitanjima.“ (Izjava reditelja)

KAD SVANE, r. Stefan Ivančić, Posebna projekcija / Pafforama

Igrani / Srbija / 14 min.

Nakon što ostane bez posla, samohrana majka se upušta u sitne prevare.

10. Pančevo Film Festival realizuje se u partnerstvu sa Kulturnim centrom Pančeva, a festival su podržali Grad Pančevo, Fondacija Hartefakt, Delegacija EU u Srbiji, Evropska kuća, Austrijski kulturni forum, Ambasada Švajcarske u Beogradu, Ambasada Portugala u Beogradu, Ambasada Republike Slovenije u Beogradu i drugi prijatelji manifestacije. Ovaj projekat je podržan je kroz program „Kultura za demokratiju“ koji sprovodi Hartefakt, a finansira Švajcarska vlada.

Foto: Promo PAFF

Članak U raljama kapitala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Telefon nam pokazuje koliko smo sati proveli na Instagramu, TikToku ili drugim aplikacijama, a onda nam, najčešće bez mnogo konteksta, nudi i poređenje sa prethodnom nedeljom. Brojka raste, mi se osećamo krivo, možda odlučimo da ćemo od sutra manje gledati u telefon i tu se priča uglavnom završava.

U tom pokušaju da se odupremo provođenju vremena na internetu, čini se da pomalo zaboravljamo da dva sata provedena pred ekranom mogu da znače potpuno različite stvari.

Možemo dva sata gledati film, razgovarati sa bliskom osobom, čitati tekst koji nas zanima, raditi ili učiti. Isto toliko vremena možemo provesti u beskrajnom skrolovanju, čitanju komentara, odgovaranju na poruke i praćenju vesti. 

Istraživanja o takozvanom „social media fatigue“, odnosno zamoru od društvenih mreža, upravo zato sve češće posmatraju više faktora od samog vremena provedenog online. Pregled istraživanja objavljen u International Journal of Social Psychiatry pokazao je da se digitalni zamor povezuje sa kognitivnim, socijalnim, ličnim, ali i spoljnim faktorima, među kojima su informacijsko preopterećenje i dosada. Novija istraživanja takođe povezuju informaciono preopterećenje, kompulsivno korišćenje društvenih mreža i strah od propuštanja (fomo) sa većim nivoom zamora.

Pitanje koje se u ovakvim okolnostima nameće je šta sve naš mozak, pažnja i emocije tokom tog vremena moraju da obrade?

Nije svaki sat pred ekranom isti

„Digitalni umor nije samo zamor pažnje, već je u pitanju mnogo složeniji fiziološki i psihološki fenomen koji obuhvata zamor različitih ljudskih kapaciteta. Zamara nas, pre svega, osećaj da smo istovremeno pažnjom svuda i nigde, te da nam je sve izazovnije da budemo prisutni u sopstvenom iskustvu. Zamara nas i iskustvo da su drugi s nama, a ipak nisu (jer su zapravo na mobilnim telefonima). Tu vrstu odsutne prisutnosti neki psihoterapeuti opisuju kao ambiguitetni gubitak (ambiguous loss). Kada je neko fizički odsutan, znamo kako da nam nedostaje. Ali kada je fizički prisutan, a ipak pažnjom nedostupan, kontakt ostaje nepotpun i to nas frustrira i iscrpljuje”, objašnjava Ana Perović, konstruktivistička psihoterapeutkinja.

Prema njenim rečima, zamara nas i to što više nismo sigurni ko smo kada nismo u interakciji sa virtuelnim svetom. Na društvenim mrežama neprestano smo u ogledalu tuđih reakcija, lajkova i očekivanja. Kada ekran ugasimo, ostajemo bez spoljašnje potvrde, ali ponekad i bez jasnog doživljaja sebe.

„Živimo u eri koja predstavlja istorijski presedan po količini informacija kojoj smo svakodnevno izloženi. To nas ne zamara samo kognitivno, već i emocionalno. Ne stižemo da informacije obradimo, smestimo, svarimo i razumemo. One samo prolaze kroz nas, ostavljajući trag bez nužnog značenja”, navodi Ana.

Veliki deo sadržaja koji konzumiramo, kako Perović smatra, pritom je dizajniran upravo tako da u nama proizvede emociju – da nas naljuti, uznemiri, obraduje, uplaši. Svakodnevno primamo ogromnu količinu emocionalnih podražaja, ali nemamo dovoljno vremena ni prostora da ih zaista procesuiramo.

„Naš nervni sistem i čulni aparat nisu evolutivno oblikovani za toliku količinu podražaja, naročito u situaciji dok telo satima ostaje nepomično. Ako pogledamo kada smo prirodno izloženi velikom broju stimulusa (promenama svetla, zvuka, prostora, pokreta i novih informacija) to su uglavnom trenuci kada se i sami krećemo. Naš nervni sistem razvijao se uz kretanje: istražujemo, jurimo, bežimo, orijentišemo se u prostoru. Danas sedimo gotovo nepomično, dok su naša čula i nervni sistem izloženi neprekidnoj stimulaciji. Kao da držimo automobil u leru na 6.000 obrtaja. Ništa se ne pomera, ali motor i dalje radi punom snagom“, kaže Perović. 

Ovo je ujedno i razlog zbog kog je jednostavno sabiranje minuta često nedovoljno. Screen time je podatak o količini, ali ne govori mnogo o kvalitetu iskustva koje dobijamo provodeći vreme na internetu.

„Screentime je kvantitativan podatak i kao takav nije naročito informativan. Sat vremena video-poziva sa voljenom osobom i sat vremena doomscrollinga jesu dva potpuno različita iskustva, iako nam uzimaju isto vreme”, ističe Perović ovu razliku.

Kako ona dalje obrazlaže, podatak koji nam nedostaje da bismo razumeli svoje digitalne navike jeste kvalitet tog iskustva:

„Preterana fokusiranost na screentime često zaobilazi važnije pitanje: od čega u sebi bežim kada posežem za telefonom? Da li posežem za njim zato što želim kontakt, radoznala sam, odmaram se ili nešto istražujem, ili zato što ne želim da budem sam/sama sa onim što trenutno osećam. Kada bismo pratili kako se osećamo pre, tokom i nakon korišćenja telefona (praznije, frustriranije, otupljenije, uznemirenije, ili pak ispunjenije, povezano i motivisano) možda bismo dobili mnogo korisniji indikator od samog broja minuta. Ne samo koliko vremena provodimo na telefonu, već šta nam to iskustvo radi.“

Na istom uređaju možemo, u roku od nekoliko minuta, preći iz razgovora sa prijateljem u posao, odatle u vesti, zatim u tuđi raskid, reklamu, političku raspravu i smešan video. Promena, dakle, nije samo tematska. Menja se i emocionalni kontekst u kojem se nalazimo.

Istraživanja pažnje već dugo ukazuju na kognitivni trošak prebacivanja iste između različitih zadataka. Svaki put kada preusmerimo pažnju, potrebno je određeno vreme da se ponovo usmerimo na novu aktivnost. Makar trajala i samo nekoliko sekundi, notifikacija može da prekine ono čime smo se bavili. Istraživanje iz 2026. godine pokazalo je da nam nakon nje treba određeno vreme da ponovo „uhvatimo“ tok, naročito kada nam je sadržaj koji je stigao važan. To ne znači da će nas svaka notifikacija nužno iscrpeti, ali pokazuje da i vrlo kratka digitalna intervencija može imati merljiv uticaj na to kako u tom trenutku obrađujemo informacije. 

Internet od nas traži pažnju, ali i reakciju

„Najveća zabluda o internetu možda je da smo tu da budemo pasivni posmatrači ili primaoci informacija. Mnogo češće smo tu da reagujemo. Lajkujemo, komentarišemo, odgovaramo, procenjujemo, biramo stranu. Gotovo svaki sadržaj pred nas postavlja neku vrstu mini-izbora: Sviđa mi se ili ne? Slažem se ili ne? Šta ja mislim o ovome?”, ističe Perović.

Problem nije, objašnjava ona, u tome što imamo mišljenje. Problem nastaje kada osećamo da moramo da ga imamo o svemu odmah, i po mogućnosti javno. Ne samo da primamo informacije, već se neprestano pozicioniramo u odnosu na njih. A svaka naša reakcija istovremeno postaje i podatak o nama – deo slike o tome ko smo i kako želimo da budemo viđeni.

„Čak i kada ne reagujemo, i to može postati reakcija. Neko primeti da nismo lajkovali, pita se zašto ćutimo, pripiše značenje našem odsustvu. Tako smo, hteli-ne hteli, gotovo neprestano na virtuelnoj sceni za koju nisam sigurna koliko nam pomaže da svoje utiske promišljamo, vežbamo da budemo manje reaktivni na tuđe“, ističe Ana.

Društvene mreže su u međuvremenu postale i jedan od načina na koji saznajemo šta se događa u svetu, čak i kada nismo došli na platformu da bismo čitali vesti. Istraživanje Pew Research Centera iz 2024. pokazalo je da većina korisnika Facebooka, Instagrama i TikToka nailazi na sadržaj povezan sa aktuelnim događajima, iako mnogi od njih navode da praćenje vesti nije razlog zbog kog koriste te platforme.

Na Instagramu, na primer, 64% redovnih konzumenata vesti kaže da se bar ponekad oseća umorno od vesti koje tamo vidi. Na Facebooku je taj procenat donekle izraženiji jer 69% korisnika kaže da se bar ponekad oseća iscrpljeno količinom vesti.

Ako se sve to događa dok smo istovremeno na poslu, u prevozu, na ručku ili razgovaramo sa nekim ko je fizički pored nas, granica između online i offline sveta postaje još manje jasna.

Da li smo svi stalno dostupni?

Telefon je promenio i značenje dostupnosti. Nekada je činjenica da neko nije kod kuće ili nije pored telefona automatski značila da trenutno nije dostupan. Danas je teže pretpostaviti da neko „nije tu“ jer poruka može da stigne u bilo kom trenutku, a zajedno sa njom i očekivanje da ćemo je videti i odgovoriti na nju.

Američko psihološko udruženje je u svojim istraživanjima o tehnološkom stresu upozoravalo na problem „constant checkera“ – ljudi koji neprestano proveravaju mejlove, poruke i društvene mreže. APA je među oblicima digitalnog stresa izdvojila i komunikaciono preopterećenje, stres zbog dostupnosti i anksioznost povezanu sa odobravanjem drugih.

„Živimo u eri u kojoj smo povezaniji nego ikad. Deluje kao da nam je komunikacija sa svima na jedan klik: uvek je neko tu, nečiji story, nečija poruka, nečiji zahtev. Zapravo, nikada ne moramo da budemo sasvim razdvojeni od drugih i njihovih života”, ističe Perović.

Prema njenim rečima, to neminovno utiče na naš kapacitet za zdravu psihološku separaciju i drži nas u nekoj vrsti stalne pripravnosti. Kada znamo da nas neko može pozvati, poslati poruku ili nešto zatražiti u svakom trenutku, deo nas ostaje „na dužnosti“ – čak i kada fizički ništa ne radimo.

„Da bismo se zaista odmorili, potrebno je da na neko vreme budu prekinuti i spoljašnji zahtevi, ali i unutrašnji osećaj da moramo da budemo dostupni. Potrebna nam je i dozvola da ne budemo korisni i angažovani. Problem, dakle, nije u dostupnosti – povezanost sa drugima nam je potrebna. Problem nastaje kada dostupnost postane podrazumevano stanje, bez granice i bez jasnog prelaska iz „dužnosti“ u odmor”, objašnjava Ana.

Ona dalje navodi i da su mali, ali jasni prozori nedostupnosti veoma korisni: isključiti obaveštenja, ne odgovarati odmah, napraviti ritual kojim označavamo kraj dana. I, možda najvažnije, da naučimo da izdržimo sopstvenu nelagodu koja nam pomaže da pređemo iz osećaja povezanosti s drugima u kontakt sa sobom i svojim unutrašnjim svetom.

„Prava dostupnost drugima, paradoksalno, počinje od dostupnosti sebi. A to ponekad znači i dozvolu da nas neko ne može dobiti“, ističe Ana. 

Možda, dakle, nije dovoljno reći sebi da ćemo „manje koristiti telefon“ ako smo i dalje mentalno dostupni za sve što preko njega može da stigne. Zato se digitalni odmor ne mora nužno svesti na višesatno gašenje telefona. Nekada je važnije napraviti jasnu granicu između perioda u kojem smo dostupni i perioda u kojem to nismo. Isključiti deo notifikacija. Ne odgovarati na poruku čim stigne. Ne nositi poslovni razgovor u svaki deo dana.

U tom smislu, cilj nije nestati sa interneta, nego vratiti mogućnost da sami odlučujemo kada smo na raspolaganju.

Umor od drugih, ali i od digitalne verzije sebe

Postoji još jedna vrsta rada koju internet od nas traži, a koju je lako prevideti – upravljanje sopstvenim identitetom.

U jednom otvorenom tabu možemo biti zaposleni, u drugom prijatelji, u trećem partneri, u četvrtom neko ko pokušava da ostavi utisak da mu je život zanimljiv, produktivan ili sređen. Sve te verzije mogu postojati istovremeno, bez jasnog fizičkog prelaza iz jedne sfere u drugu.

„Mislim da postoji posebna vrsta umora koja nastaje iz toga što smo na internetu gotovo neprestano zauzeti upravljanjem sobom. Psihološkinja Sherry Turkle, koja predaje na MIT-u, još je u knjizi Life on the Screen primetila kako se identitet fragmentiše kada veliki deo života preselimo u virtuelni prostor. Jedan njen sagovornik tada je rekao: „Stvarni život je samo još jedan prozor, i obično ne moj najbolji.“ Budući da je knjiga iz 90-ih godina, ova rečenica danas zvuči gotovo proročanski. Ono što je tada bio jedan virtuelni prostor, danas je čitav ekosistem platformi na kojima istovremeno živi mnogo verzija nas”, napominje Perović.

Naravno, ljudi su oduvek bili drugačiji sa šefom, partnerom i prijateljima, obrazlaže Ana. Ali u fizičkom svetu te verzije uglavnom nastaju kroz kontekst: menjamo uloge kako se krećemo kroz različite odnose i prostore. Postoje i rituali kojima ulazimo u jedan, a izlazimo iz drugog konteksta: 

„Digitalni svet je specifičan po tome što nam omogućava da svi ti konteksti budu prisutni istovremeno i da za svaki od njih aktivno uređujemo ono što će drugi o nama videti. Tu se pojavljuje još jedan zanimljiv fenomen: ne zavidimo nužno samo drugima. Ponekad možemo da zavidimo i verziji sebe koju smo sami kreirali za mreže jer znamo da naš život gotovo nikada ne izgleda onako kako biramo da ga predstavimo. Virtuelni život nam tako omogućava da proizvedemo verziju sebe kojoj onda i sami možemo da zavidimo.”

A onda, paralelno sa upravljanjem sobom, gledamo druge.

„Stalna izloženost tuđim životima takođe je oblik psihološkog rada. Poredimo se, procenjujemo gde se mi nalazimo u odnosu na njih, regulišemo zavist, tugu ili osećaj nedovoljnosti, tumačimo tuđe odnose i uspehe, odlučujemo da li ćemo reagovati i šta će naša reakcija govoriti o nama. Često zaboravljamo da sve to uglavnom radimo sa pažljivo odabranim isečcima tuđih života”, pojašnjava Ana.

Ona dalje ističe i da Turkle u Alone Together opisuje paradoks stalne povezanosti: možemo biti neprestano „u kontaktu“, a istovremeno držati druge na bezbednoj udaljenosti: 

„To je možda i jedan od razloga zbog kojih digitalni svet može biti toliko iscrpljujući: nikada nismo sasvim sami, ali često nismo ni u iskrenom i nefiltriranom kontaktu sa ljudima oko nas.“

U toj situaciji ni komunikacija više nije jednostavna. Jedna od karakteristika digitalnog prostora jeste i to što nam ostavlja mnogo praznina koje moramo sami da popunimo.

Ako neko ne odgovori na poruku, ne znamo nužno šta se dogodilo. Ako vidi poruku, a ne odgovori, prostora za tumačenje ima još više. A upravo u tom prostoru događa se mentalni proces koji često ne primećujemo.

Na pitanje koliko se to često dešava, Ana odgovara: „Ništa više nego što inače volimo da popunjavamo praznine u komunikaciji (smeh). Samo što je ovde to malo očiglednije, jer zaista imamo prazninu sa druge strane – i fizičku i, često, komunikacijsku.”

Zbog toga je njen savet da možda sledeći put kada neko našu poruku ostavi na „seen“, pored pitanja „Zašto mi on/ona ne odgovara?“ možemo da se zapitamo i: „Šta se u meni događa kada izostane odgovor koji očekujem?“ Koliko brzo prazninu pretvaram u priču? Zašto pričam baš tu priču? O čemu mi ona govori?

Jer, kako Ana ističe, često ne patimo samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog priča koje sebi ispričamo u nedostatku jasne komunikacije: 

„U tim pričama često se nalaze i naše anksioznosti, ono što smo naučili da tišina u odnosu znači, kao i pitanje koliko poverenja imamo u svoje odnose da mogu da podnesu trenutke u kojima komunikacija utihne. Ali važno je napraviti razliku između onoga što donosimo mi i onoga što zaista radi druga osoba. Ponekad tišina zaista govori o izbegavanju, nedostupnosti ili manjku spremnosti za jasnu komunikaciju. Ne treba ni to isključiti iz jednačine.“

Zašto ostajemo online i kada nam to ne prija?

Postoji i ona pomalo ironična situacija: znamo da nas nešto iscrpljuje, ali ipak nastavljamo da to radimo. Čitamo komentare, iako znamo da će nas iznervirati, otvaramo još jednu vest, iako smo već preopterećeni, vraćamo se na raspravu koja nas je izbacila iz takta. Skrolujemo dalje, iako više ni ne znamo šta zapravo tražimo.

„Jedna od stvari koje često čujemo od ljudi kada je ovo ponašanje u pitanju je: „Znam da mi ne prija, ali ne mogu da prestanem.“ Naš mozak je evolutivno podešen da posebnu pažnju posvećuje onom što percipiramo kao potencijalno ugrožavajuće. Loše vesti, online svađe i konflikti se zato lako „zalepe“ našu pažnju. A virtuelni svet tome dodaje još jedan moćan mehanizam: nikada ne znamo šta je iza sledećeg skrola. Možda će biti još jedan besmislen komentar, a možda baš onaj koji će nam konačno dati odgovor, potvrdu ili osećaj da smo nešto razumeli. Ta neizvesnost i potreba za nekim oblikom „završnice” (često i neke vrste zaokruživanja tzv. „fight response”-a) nas drži u ovakvim ciklusima”, navodi Ana.

Dodatno, kako ona ističe, često sebi kažemo da „moramo da budemo informisani“. I to može biti tačno, ali ponekad je informisanost i vrlo elegantan način da sebi damo dozvolu da ostanemo u nečemu što nas zapravo uznemirava:

„Zato mi je zanimljivije pitanje od „Zašto ne mogu da prestanem?“ zapravo: „Šta mi ovo daje, a šta mi uzima?“ I možda još važnije: „Šta bih osećala kada bih prestala?“ Jer ono što nas zadržava često nije sam sadržaj. Ciklusi u koje ulazimo kada je naše ponašanje u virtuelnom svetu u pitanju su zapravo već u nama – internet je samo mesto na koje smo smestili nešto što već nosimo u sebi.“

Upravo zato „digitalni detoks“ možda nije naročito korisno rešenje ako se pod njim podrazumeva samo privremeno odustajanje od telefona. Ako se vratimo na njega i nastavimo sa istim obrascima – proveravanjem, poređenjem, reagovanjem, doomscrollingom i stalnom dostupnošću, problem nije zaista promenjen.

To ne znači da je vreme koje provodimo na internetu nevažno. Dugo sedenje uz ekran može imati posledice po san, fizičku aktivnost i svakodnevne odnose, a stalne digitalne distrakcije mogu otežati održavanje pažnje. APA, na primer, upozorava da tehnologija može doprineti novim oblicima stresa. Ali broj minuta nije dovoljan da objasni iskustvo.

Možda je zato korisnije, umesto da na kraju dana samo pogledamo koliko smo sati proveli na telefonu, postaviti sebi nekoliko jednostavnijih pitanja: Šta sam danas na internetu radio/la? Kako sam se osećao/la pre nego što sam uzeo/la telefon? Kako tokom korišćenja? A kako nakon toga? Da li sam razgovarao/la sa nekim ili samo pokušavao/la da izbegnem tišinu? Da li sam nešto saznao/la ili sam samo nastavio/la da tražim još? 

Internet nas, po svemu sudeći, ne iscrpljuje samo onda kada ga ima „previše“. Ponekad nas iscrpljuje to što smo istovremeno na deset mesta. To što smo dostupni ljudima koji nisu fizički sa nama. To što neprestano gledamo tuđe živote, a usput uređujemo sopstveni. To što od nas gotovo svaki sadržaj traži stav. To što između jedne vesti i sledeće nemamo dovoljno vremena da prethodnu uopšte obradimo. 

Možda je najvažnija promena upravo u tome da prestanemo da internet posmatramo kao aktivnost čije se trajanje može izmeriti štopericom. Nekada nam ekran zaista oduuzima vreme, nekada pažnju, nekad energiju, nekad strpljenje, nekada mir. A nekada nam, sasvim suprotno, daje kontakt, informacije, zabavu ili osećaj povezanosti. Zbog toga nam, za početak, možda nije potrebno još jedno pravilo o korišćenju telefona, nego malo bolji uvid u sopstvene navike. 

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Zašto nas internet toliko umara?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prema istraživanju Internet and Digital Technology Use among Children and Youth in Serbia koje je UNICEF Srbija sproveo 2018. godine, deca i mladi uzrasta od 9 do 17 godina provodili su na internetu u proseku više od tri sata dnevno, dok je gotovo svako treće dete navelo da je u prethodnoj godini (2017) doživelo neku uznemirujuću situaciju na internetu. Istraživanje je pokazalo i da je 16% učenika iskusilo digitalno nasilje, dok je značajan broj dece stupao u kontakte sa nepoznatim osobama ili delio lične podatke.

Kada bi se nešto neprijatno dogodilo, deca su pomoć najčešće tražila od svojih vršnjaka. Samo 31% njih navelo je roditelja ili staratelja, a svega tri odsto nastavnika. Ovakve brojke otvaranju pitanje koliko odrasli razumeju prostor u kojem dete provodi veliki deo svog vremena i da li dete veruje da će odrasla osoba kojoj se obrati zaista znati šta da uradi.

UNICEF je početkom 2026. godine upozorio da se digitalne tehnologije razvijaju brže od sistema zaštite, dok deca istovremeno sve više koriste digitalne platforme za učenje, komunikaciju i pristup različitim uslugama. Rizici više nisu ograničeni na društvene mreže. Oni se pojavljuju i u sistemima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji, dok se zaštitni mehanizmi tek prilagođavaju novim tehnologijama.

Biti bezbedan u svetu koji je stalno online

Navedeni podaci ukazuju na to da je potrebno promeniti način na koji se sa decom razgovara o bezbednosti jer nije dovoljno naučiti ih gde se nalazi dugme za blokiranje ili ponavljati da ne treba prihvatati zahtev za prijateljstvo od nepoznate osobe. Potencijalna opasnost za njih može početi manipulativnim razgovorom koji deluje prijateljski, komplimentom, zajedničkim interesovanjem ili obećanjem da je osoba sa druge strane ekrana neko ko dete razume bolje od odraslih oko njega.

Vrbovanje, odnosno grooming, upravo funkcioniše kroz postepeno uspostavljanje poverenja i manipulaciju. UNICEF Srbija je takođe u svojim istraživanjima ukazao na to da se nasilje može prenositi iz jednog konteksta u drugi, iz porodice u školu, iz škole u virtuelni prostor, ali i u suprotnom smeru.

Na pitanje sa kojim se problemima deca, roditelji i nastavnici danas obraćaju Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, Emina Beković, rukovodilac Centra, kaže:

„Problemi zbog kojih nam se građani obraćaju danas postali su mnogo složeniji nego ranije. I dalje imamo vršnjačko nasilje, vređanje, pretnje, ucene, zloupotrebu fotografija i neprimerenu komunikaciju, ali se pojavljuju i novi oblici rizika – vrbovanje dece, lažna predstavljanja, seksualno uznemiravanje i iskorišćavanje, kao i zloupotreba sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom,” ističe Emina.

Prema njenim rečima, najveća promena, otkada centar postoji, je u tome što granica između „onlajn“ i „stvarnog“ života dece praktično više ne postoji i da dete mora da nauči da prepozna manipulaciju, pritisak i pokušaj vrbovanja. Mora da zna da sačuva dokaze i, što je najvažnije, mora da zna kome može da se obrati kada se uplaši.

„Kada govorimo o zaštiti dece na internetu, ne smemo da čekamo da se problem dogodi da bismo reagovali”, navodi Beković. 

Ona smatra i da je prevencija je jedan od najvažnijih oblika zaštite i upravo zato Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu veliku pažnju posvećuje edukaciji i podizanju svesti dece, roditelja, nastavnika i svih koji rade sa decom. 

„Predavanja, radionice i edukacije koje realizujemo imaju za cilj da deci približe potencijalne rizike na internetu na njima razumljiv način, ali i da ih osnaže da prepoznaju rizične situacije i reaguju na vreme. Jednako je važno edukovati odrasle, jer roditelji i nastavnici često prvi mogu da primete promenu u ponašanju deteta, ali nisu uvek sigurni kako da reaguju. Ne možemo očekivati da dete bude bezbedno na internetu ako odrasli ne razumeju svet u kojem to dete svakodnevno živi”, napominje Beković.

Emina ističe i da je posebno važno razgovarati sa decom ne samo o tome šta „ne treba“ da rade, nego i o tome kako da prepoznaju manipulaciju, kome da se obrate kada se uplaše, kako da zaštite svoje podatke i fotografije, šta da urade kada dobiju neprijatnu poruku ili zahtev i zašto ne treba da ćute kada se dogodi nešto što ih uznemiri.

„Poseban značaj imaju razgovori sa roditeljima. Roditelj koji razume digitalno okruženje u kojem njegovo dete odrasta biće mnogo spremniji da razgovara sa detetom bez osuđivanja i panike. Naš cilj nije da roditelji kontrolišu svaki korak svog deteta na internetu, već da izgrade odnos poverenja u kojem će dete znati da može da im se obrati i kada napravi grešku”, napominje Beković. 

Ona dodatno ističe značaj predavanja i edukacije kao prve linije prevencije. 

„Ako dete zna da prepozna rizik, ako roditelј zna kako da reaguje, a nastavnik zna kome da prijavi problem, veća je verovatnoća da će se potencijalno opasna situacija zaustaviti pre nego što preraste u ozbilјan problem. U tom smislu, uloga Centra nije samo da bude mesto na koje se građani obraćaju kada se problem već dogodi. Želimo da budemo i mesto koje pomaže da do problema uopšte ne dođe – kroz znanje, razgovor, osnaživanje i prevenciju. Naše iskustvo pokazuje da deci nije potrebna dodatna osuda kada naprave grešku na internetu – potrebna im je odrasla osoba kojoj veruju i koja će reagovati”, kaže Emina.

Šta se dešava kada problem već nastane?

Kada dođe do problema, neophodno je obezbediti psihološku podršku, utvrditi šta se dogodilo i sprovesti istragu. U Srbiji je Nacionalni kontakt centar zamišljen kao tačka koja građanima omogućava da ne moraju sami da procenjuju kojoj instituciji treba da se obrate. 

„Brzina reakcije zavisi od toga šta se dogodilo i koliko je situacija hitna. Ako postoji neposredna opasnost po dete, ozbiljna pretnja, ucena ili sumnja na seksualno iskorišćavanje, ne sme se čekati i problem rešavati „samostalno“, objašnjava Beković. 

Prvi korak je prijava. Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, kako govori Emina, postoji upravo zato da dete, roditelj ili nastavnik ne moraju sami da procenjuju kome treba da se obrate i šta treba da urade. 

„Kada dobijemo prijavu, procenjujemo slučaj i, u zavisnosti od njegove prirode, uključujemo nadležne institucije. To mogu biti policija (služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala), tužilaštvo, centar za socijalni rad, dom zdravlja, škola i druge službe. Kod nas je veoma važna međuinstitucionalna saradnja, jer nijedna institucija sama ne može da odgovori na sve izazove digitalnog nasilja i zloupotrebe dece”, kaže Beković.

Ona posebno apeluje na roditelje da ne brišu poruke, fotografije, profile ili druge tragove komunikacije: 

„U strahu i želji da što pre „nestane problem“, roditelji ponekad obrišu upravo ono što kasnije može biti važan dokaz. Ako dođe do sumnjive ili neprimerene komunikacije, savet je da se ne nastavlja kontakt sa tom osobom, da se nalog blokira i prijavi, ali i da se sačuvaju podaci i dokazi koji mogu biti značajni za dalje postupanje – korisničko ime, link do profila, poruke i drugi relevantni podaci.”

Beković podvlači da dete nikada ne sme da bude krivo zato što je nekome poverovalo i da je dgovornost na odrasloj osobi koja je zloupotrebila poverenje deteta, koja je dete obmanula, izmanipulisala i ugrozila. 

„Naš cilj nije samo da reagujemo kada se nešto dogodi. Cilj je da dete što pre izađe iz situacije ugroženosti i dobije osećaj da nije samo. Roditeljima posebno savetujemo da ne zasnivaju zaštitu samo na kontroli telefona. Mnogo je važnije izgraditi odnos u kojem će dete znati da može da se obrati roditelju čak i kada je već napravilo neku grešku. Ako je dete poslalo fotografiju, odgovorilo nepoznatoj osobi ili pristalo na komunikaciju zbog koje se sada oseća neprijatno ili uplašeno, prva reakcija roditelja ne sme biti osuda i kažnjavanje. Detetu treba jasno reći: „Nisi kriv/a i dobro je što si mi rekao/la“, napominje ona. 

Upravo strah od reakcije roditelja predatori mogu koristiti kako bi dete ucenjivali i sprečili ga da potraži pomoć. Predatori računaju na ćutanje deteta. Zato dete mora da zna da, šta god da je prethodno uradilo na internetu, može da se obrati roditelju bez straha da će biti osuđeno ili kažnjeno.

AI, nove vrste rizika i pitanje ko zapravo kontroliše internet

Ako je jedna od velikih promena poslednjih godina to što se granica između online i stvarnog života gotovo izgubila, ništa manja je brzina kojom se pojavljuju novi načini zloupotrebe tehnologije.

UNICEF Srbija je 2026. godine među rizicima digitalnog okruženja posebno izdvojio i sisteme zasnovane na veštačkoj inteligenciji, upravo zato što tehnološki razvoj često napreduje brže od regulatornih i zaštitnih mehanizama.

Istovremeno, pitanje bezbednosti dece sve više postaje i pitanje odgovornosti kompanija koje prave i održavaju digitalne platforme. Ako je dete svakodnevno izloženo algoritamski preporučenom sadržaju, privatnim porukama, reklamama i različitim oblicima interakcije, teško je svu odgovornost svesti na to da roditelj proverava šta se nalazi na telefonu.

Upravo se tu otvara najsloženije pitanje kada je reč o bezbednosti dece na internetu: šta se dešava kada želja da zaštitimo decu zahteva da tehnologija postane još prisutnija u njihovim privatnim komunikacijama?

Jedan od najilustrativnijih evropskih primera za tu dilemu jeste rasprava o Chat Controlu, kolokvijalnom nazivu za predlog dugoročne EU regulative o sprečavanju i borbi protiv seksualnog zlostavljanja dece na internetu. Predlog, koji je Evropska komisija predstavila 2022. godine, trebalo bi da uvede širi pravni okvir za sprečavanje širenja materijala seksualnog zlostavljanja dece (CSAM), njihovo otkrivanje i prijavljivanje, kao i uklanjanje takvog sadržaja. O njegovom konačnom obliku institucije EU i dalje pregovaraju.

U međuvremenu, odvojeno od tog dugoročnog predloga, postojao je i privremeni pravni režim. EU je 2021. usvojila pravila koja su pružaocima onlajn usluga omogućila da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju materijale povezane sa seksualnim zlostavljanjem dece, kao izuzetak od pojedinih pravila o privatnosti elektronskih komunikacija. Ovaj režim je produžen 2024, ali je istekao 3. aprila 2026. godine.

Time je nastala pravna praznina, koju je EU tokom leta 2026. pokušala da premosti novom privremenom merom. Savet EU je 23. jula dao konačno odobrenje pravilima koja ponovo omogućavaju pružaocima usluga da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju CSAM. Nova mera primenjivaće se do 3. aprila 2028. godine, odnosno dok se pregovara o trajnom pravnom okviru. Evropski parlament je pritom uveo određena ograničenja, uključujući izuzimanje pojedinih interpersonalnih komunikacija zaštićenih end-to-end enkripcijom iz obuhvata ove privremene mere.

Jedno od ključnih pitanja jeste i kako takav sistem može da funkcioniše, koliko je precizan, koje komunikacije obuhvata i kakve zaštitne mehanizme mora da ima kako bi se sprečila zloupotreba ili nepotrebno zadiranje u privatnost.

Na pitanje da li sistemi za automatizovano otkrivanje mogu da doprinesu stvarnoj zaštiti dece, Beković kaže:

„Sistemi koji mogu da prepoznaju i prijave materijal seksualnog zlostavljanja dece i druge ozbiljne oblike ugrožavanja mogu biti veoma važan alat u zaštiti dece. Internet je ogroman prostor i teško je očekivati da se svaki takav sadržaj može otkriti isključivo ljudskim radom”.

Kako ona navodi, tehnologija može da pomogne da se određeni sadržaj mnogo brže prepozna, prijavi i ukloni. Međutim, zaštita dece ne sme se graditi po principu „što više nadzora, to više bezbednosti“. 

Ali da li možemo zaštititi dete na internetu, a da ne odustanemo od njegovog prava na privatnost? 

„Moj odgovor je: možemo i moramo da pokušamo da ostvarimo oba cilja istovremeno. Zaštita dece ne sme da znači da se odričemo prava dece na privatnost. To nisu dve suprotstavljene vrednosti. Naš zadatak je da pronađemo način da zaštitimo i jedno i drugo”, navodi Emina.

Prema njenim rečima, svaki sistem koji podrazumeva široko automatizovano praćenje komunikacije mora imati jasne granice, pravne garancije i nezavisni nadzor. Beković ističe i da moramo voditi računa o tome da nijedan tehnološki sistem nije nepogrešiv i da lažno označavanje sadržaja može imati ozbiljne posledice, posebno kada govorimo o privatnoj komunikaciji dece i porodica.

„Tehnologiju treba koristiti tamo gde ona zaista može da spreči štetu, ali uz princip proporcionalnosti. Ne možemo bezbednost dece graditi tako što ćemo svu decu posmatrati kao potencijalno ugrožene ili potencijalno sumnjive korisnike interneta. Zato bih Chat Control, odnosno širu ideju tehnološkog otkrivanja seksualnog zlostavljanja dece, posmatrala kao jedan od alata, a ne kao konačno rešenje. Tehnologija može da pomogne da problem brže uočimo, ali nakon toga mora da postoji kvalitetan institucionalni odgovor. Po mom mišljenju, najbolji model zaštite je onaj u kojem tehnologija pomaže ljudima i institucijama da brže reaguju, ali ne zamenjuje ljudsku procenu, odgovornost i pravo deteta na dostojanstvo i privatnost”, kaže Beković.

Ima li svrhe oduzeti telefon?

Kada se govori o bezbednosti dece na internetu, lako je sve svesti na zabrane: koliko dugo dete sme da bude na telefonu, koje aplikacije sme da koristi, koga sme da prati, da li roditelj treba da ima pristup njegovim porukama.

UNICEF je upozorio da sama ograničenja uzrasta ili zabrane društvenih mreža ne rešavaju problem bezbednosti i mogu imati neželjene posledice. Između ostalog, mogu decu gurnuti ka manje regulisanim prostorima ili ih lišiti važnih mogućnosti za učenje, povezivanje i samoizražavanje.

Odrasli ne moraju da znaju svaku novu aplikaciju, trend ili internet izraz koji njihovo dete koristi, ali moraju da budu spremni da saslušaju jer dete na internetu nije samo profil, nalog ili korisnik kojeg treba zaštititi od „lošeg sadržaja“. Ono je osoba koja uči kako da veruje, kako da postavlja granice, kako da prepozna manipulaciju i kako da zatraži pomoć.

A možda je upravo to najvažnija lekcija digitalne bezbednosti – cilj nije napraviti internet na kojem se detetu nikada ništa loše ne može dogoditi. Takav prostor verovatno ne postoji. Tako je, uostalom, i u offline svetu. Cilj je napraviti svet u kojem dete, kada nešto pođe po zlu, zna da nije samo i u kojem odrasli, institucije i tehnologija znaju šta treba da urade.

„I na kraju, najvažnije je da ne izgubimo iz vida dete. Moramo imati na umu jednu stvar: dete nije samo „korisnik interneta“ kojeg treba zaštititi od rizika. Dete je nosilac prava. Ima pravo na bezbednost, ali ima i pravo na privatnost, slobodu komunikacije, dostojanstvo i zaštitu ličnih podataka. Pravo deteta na bezbednost ne sme postati razlog da mu oduzmemo pravo na privatnost. Prava deteta moraju da funkcionišu zajedno”, zaključuje Beković.

Ilustracije: Tamara Bogovac

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Gde je granica između privatnosti i bezbednosti dece na internetu?  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Povodom petog izdanja festivala, za Oblakoder govori Aglaja Filipović, osnivačica i direktorka Fine Line Film Festa. U razgovoru govori o tome kako je festival nastao, kako se razvijao tokom prvih pet godina, šta donosi ovogodišnji program i zašto kratki film zaslužuje posebno mesto na domaćoj i međunarodnoj filmskoj sceni. Govori i o izazovima nezavisne festivalske produkcije, publici koja raste zajedno sa festivalom, kao i o tome šta želi da Fine Line postane u narednih pet godina.

Fine Line Film Fest ove godine slavi peto izdanje. Kako je uopšte nastala ideja da pokrenete festival posvećen kratkom filmu i šta vam je tada nedostajalo na domaćoj filmskoj sceni?

Aglaja Filipović: Tokom studija režije u Beogradu, sa svojim studentskim filmovima bila sam na mnogim festivalima. Biti okružen ljudima koji stvaraju filmove, gledati njihov rad, razgovarati i razmenjivati iskustva postalo je važan deo mog sazrevanja. Upravo takvi susreti bili su jedan od glavnih razloga da pokrenem Fine Line. Želela sam da stvorim festival koji neće biti samo mesto na kojem se filmovi prikazuju, već prostor za upoznavanje autora iz različitih sredina, razmenu ideja i stvaranje novih veza.

Kada pogledate prvih pet godina, koliko se festival promenio u odnosu na ono što ste prvobitno zamišljali? Šta vas je najviše iznenadilo na tom putu?

Na početku nisam razmišljala o tome kako će se festival razvijati, htela sam da ga pustim da organski pronađe svoj oblik. Duboko sam verovala da kratki film ima svoju publiku. Iznenadio me je i način na koji je festival rastao među samim autorima. Svake godine stiže nam sve više prijava, kako iz regiona tako i iz drugih zemalja, i posebno me raduje što sve više autora želi da njihovi filmovi budu deo Fine Line-a. Autori se često oduševe Beogradom, ljudima i kulturom. Neki od njih, koji su prethodnih godina bili deo festivala, danas nam se vraćaju kao publika. Mislim da je to najlepši znak da smo uspeli da stvorimo mesto kojem ljudi žele da se vrate.

Aglaja Filipović, foto: Tanja Drobnjak

Ove godine na adresu festivala stiglo je više od 600 filmova iz celog sveta. Šta je danas najvažnije kada birate film za Fine Line? Postoji li nešto što vas kod nekog filma odmah „kupi“?

Najvažnije mi je da se u filmu osete stav i lični pečat autora. Privlače me filmovi koji su hrabri u svojim odlukama i filmskim postupcima. Ipak, kada pravim selekciju, trudim se da ne gledam samo iz perspektive onoga što se meni lično dopada. Selekcija je za mene kao puzla, svaki film je jedan deo nje i svi moraju da funkcionišu zajedno. Zato se trudim da program ima različite žanrove i senzibilitete.

Program petog izdanja donosi 23 filma, kroz međunarodnu selekciju Beyond Borders i regionalni Made in Balkan. Šta povezuje ovogodišnji program i postoji li tema ili senzibilitet koji se posebno izdvojio među pristiglim filmovima?

Čini mi se da se najviše izdvajaju odnosi koje gradimo jedni sa drugima, porodični, prijateljski, ljubavni, ali i oni sasvim kratki susreti koji nas na neki način promene. Zanimljivo je da veliki broj filmova ove godine bira perspektivu deteta, posmatrajući svet kroz prizmu nevinosti. Najveći akcenat ovogodišnjih filmova je ljubav, ne nužno ona velika i glasna, ona tiha koja se krije u malim gestovima, pogledima i onome što često ostane neizgovoreno. Filmovi o tišini koja postoji između ljudi, ali i načinima na koje, uprkos njoj, uspevamo da dopremo jedni do drugih.

Foto: Tanja Drobnjak

Made in Balkan je uveden prošle godine. Zašto vam je bilo važno da napravite poseban prostor za autore iz regiona i kako danas vidite mesto regionalnog kratkog filma na međunarodnoj sceni?

Iza svakog kratkog filma stoji mnogo ljubavi, vremena i rada čitave ekipe, a kod nas se autori često susreću i sa dodatnim preprekama da bi film uopšte nastao. Važno mi je da naši filmovi i filmovi iz regiona budu prikazani na velikom platnu, u mraku bioskopske sale uz najbolju moguću tehničku podršku, kakvu pruža MTS dvorana i kakvu zaslužuju. Izdvajanjem Made in Balkan selekcije želela sam da regionalnim filmovima dam upravo taj fokus i pažnju. Regionalni kratki film apsolutno ima svoje mesto na međunarodnoj sceni, a o tome najbolje govore uspesi naših autora i filmova poslednjih godina. Imamo veoma snažne i autentične glasove i volela bih da Made in Balkan bude još jedan prostor iz kojeg njihovi filmovi mogu da putuju dalje, ali i mesto na koje mogu da se vrate kući, svojoj publici.

U ovogodišnjem programu nalaze se filmovi koji su već nagrađivani na festivalima u Busanu, Lokarnu, Fribourgu, Hamburgu, Regensburgu i Ljubljani. Koliko vam je važno da publika u Beogradu dobije priliku da vidi filmove koji već imaju festivalski život?

Važno je da publika u Beogradu ima pristup filmovima koji već imaju svoj život na velikim međunarodnim festivalima. To su zaista kvalitetni filmovi koji zaslužuju da budu viđeni i pred našom publikom. Treba da ostanemo i budemo u toku sa onim što se dešava u savremenom filmu i filmskoj industriji, da upoznajemo različite filmske jezike. Tako saznajemo šta danas pokreće publiku i žirije širom sveta.

Foto: Tanja Drobnjak

Sa druge strane, u programu su i novi autori koji tek grade svoj put. Koliko vam je važno da Fine Line bude mesto na kojem publika može da otkrije reditelja pre nego što njegovo ime postane poznato?

Fine Line je i nastao iz želje da bude prostor u kojem se autori i publika susreću i jako mi je drago što to uspevamo godinama.  Posebno je lepo pratiti šta se sa tim autorima dešava nakon festivala. Mnogi čije smo filmove prikazivali prethodnih godina nastavili su da grade svoje puteve, neki su u međuvremenu snimili debitantske dugometražne filmove, a neki su sa svojim novim kratkim filmovima stigli do Venecije, Berlina, Kana…. Dobar je osećaj kad znate da je beogradska publika neke od tih autora imala priliku da upozna kroz njihove ranije radove.

Kratki film se često posmatra kao „manji“ format u odnosu na dugometražni. Zašto mislite da je kratka forma zapravo veoma važna za savremenu kinematografiju?

Kratki film je možda najčistije oličenje ljubavi prema filmu i prema stvaranju sa drugima. Pravimo ih iz potrebe da nešto kažemo i podelimo i to se uvek oseti kada ih gledamo. Kratka forma autorima pruža slobodu da istražuju, rizikuju i probaju nešto novo sa manje ograničenja, ali je istovremeno i prostor u kojem mogu da pronađu svoj glas, predstave se publici i nastave da stvaraju. Upravo iz te slobode često dolaze nove ideje, novi autori i drugačiji načini na koje film može da komunicira sa publikom. Zato kratki film ne vidim kao „manji“ format, već kao važan deo razvoja filma uopšte.

Šta vam razvoj festivala i činjenica da je opstao tokom godina govori o publici kratkog filma u Beogradu? Da li ona raste zajedno sa festivalom?

Rekla bih da raste. Publika u Beogradu je željna kratkog filma i prilike da ga zajedno doživi u bioskopskoj sali. To nam potvrđuju projekcije iza nas, ali i ljudi koji nam se iz godine u godinu vraćaju. Posebno mi je drago što među njima vidimo i nova lica, tako da imam osećaj da festival raste zajedno sa svojom publikom. Ovih pet godina su mi pokazale da kratkom filmu publika ne nedostaje, potrebno je samo stvoriti prostor u kojem će on do nje doći.

Prošle godine imali ste oko 800 gledalaca. Koliko vam je važno da Fine Line ne bude samo mesto za filmske profesionalce, već festival koji gradi svoju širu publiku?

To mi je izuzetno važno. Kratki film se često vezuje isključivo za festivalsku publiku i filmske profesionalce, a naša publika nam iz godine u godinu pokazuje upravo suprotno, da je kratka forma idealna za sve ljubitelje sedme umetnosti. Verujem da je kvalitetan i raznovrstan program ključ za povezivanje filmskih profesionalaca sa publikom različitih interesovanja i generacija. Volela bih da Fine Line bude festival na koji ljudi dolaze pre svega zato što vole film, bez obzira na to da li se njime profesionalno bave.

Foto: Tanja Drobnjak

Šta je danas najveći izazov za jedan mali, nezavisni filmski festival – novac, prostor, publika, komunikacija ili nešto sasvim drugo? I šta je bilo najteže tokom ovih pet godina?

Najveći izazov je održati kontinuitet. Svaka godina donosi neku novu borbu, i finansijsku i organizacionu, i praktično svaki put krećete iznova. Drago mi je što smo tokom ovih pet godina, čak i u težim okolnostima, uspeli da sačuvamo početnu ideju, dobri filmovi, bioskopsko platno i slobodan ulaz. To su stvari oko kojih nikada nisam želela da pravimo kompromis.

Kada pogledate peto izdanje i ono što ste do sada napravili, šta biste voleli da Fine Line bude za još pet godina? Postoji li nešto što biste posebno voleli da festival tada ima, a danas još nema?

Volela bih da se, pored projekcija i razgovora sa autorima, razvije i edukativni deo festivala. Da jednog dana imamo masterklasove gostujućih filmskih stvaralaca i da i kroz taj segment pokušamo da spojimo Beograd sa svetom. Važno mi je I da festival raste organski i da ne izgubi ono zbog čega je nastao, bliskost između autora, publike i filmova. Za pet godina volela bih da bude veći, da dovodi još više autora iz različitih delova sveta u Beograd, ali da i dalje zadrži osećaj da smo se okupili zbog filmova i želje da o njima razgovaramo.

Članak Pet godina Fine Line Festa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ali, da li je išta što držimo na uređaju koji se svakodnevno povezuje sa više različitih mreža i koji na sebi sadrži mnoštvo aplikacija i platformi – samo naše? I šta se dešava kada neko taj naš intimni digitalni prostor ugrozi?

Mogućnosti zloupotrebe tehnologije i nevidljivih napada

Trenutno živimo, prema procenama akademika, u svetu četvrte industrijske revolucije, čije su tri ključne odrednice prisustvo uređaja koje stalno nosimo sa sobom, sveprisutnog intereneta i sve manjih mikročipova koji se ugrađuju u uređaje koje svakodnevno koristimo.

Ideja četvrte industrijske revolucije nekada je delovala daleko i distopijski, jer predstavlja svet u kojem smo svi pod konstantnim nadzorom, i to zbog toga što dobrovoljno pristajemo na to da koristimo uređaje preko kojih dobrovoljno dajemo svoje podatke – kuda se krećemo, kome se javljamo, na koju se mrežu konektujemo. Oni mogu biti i kompleksniji – kada dobijamo menstruaciju, šta zapisujemo u beleške, šta smo lajkovali, koliko smo vremena proveli gledajući određeni sadržaj na društvenim mrežama itd.

Sve ovo su podaci koji se skupljaju na uređaju koji je uvek uz nas, i na koji smo pristalii, a koji je kroz efekat kuvane žabe postao produžetak svih nas i prostor koji smatramo svojim i bezbednim. Ali, da li je tako?

Mogućnost da neko dođe do podataka iz našeg telefone bez našeg znanja ne predstavlja samo napad na jedan tehnološki uređaj, već potencijalno na čitav privatni život osobe koja ga koristi.

„Mobilni telefon je digitalni uređaj sa kojim imamo najintimniji odnos, to je danas prozor u naš ceo život jer sadrži kontakte, prepiske, fotografije, video-snimke i druge privatne informacije, i to ne samo nas, već i drugih osoba. Kada telefon nije više „tvoj”, nije ni tvoja privatnost“, kaže za Oblakoder Bojan Perkov iz SHARE Fondacije.

Ipak, nije potrebno ni da neko preuzme potpunu kontrolu nad uređajem da bi privatni podaci postali sredstvo pritiska. Nekada je dovoljno da neko objavi ono što osoba nije želela da bude javno – njenu adresu, broj telefona, fotografiju, privatnu prepisku ili podatak o članu porodice. Nekada čak i podatak koji sam po sebi ne deluje naročito intimno dobija sasvim drugo značenje kada se izvadi iz privatnog konteksta i izloži hiljadama ljudi. Kao što je, na primer, adresa stanovanja. 

Perkov kaže da su u Srbiji zabeležene različite vrste ovakvih zloupotreba:

„Razne su zloupotrebe podataka primećene u Srbiji, najskoriji primer je čitanje ocena momka koji je tek završio srednju školu u televizijskom programu. Prošle godine smo imali slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić čiji su intimni sadržaji takođe prikazivani i komentarisani. Svako od nas ima potrebu da od drugih sačuva neke informacije, poput prepiski, fotografija ili ličnih zapisa, a sve te informacije u digitalnom obliku su dodatno podložne zloupotrebama jer se mogu lako objaviti i širiti javno.“

Perkov dodaje da su kampanje blaćenja i zastrašivanja nešto što se sprovodi već duže vreme, a da su upravo intimne ili poverljive informacije često zloupotrebljavane kako bi se ljudima nanela šteta i kako bi se naveli da odustanu od svog rada ili društvenog aktivizma.

Posebnu dimenziju takvi napadi dobijaju kada su njihove mete žene.

„Rodno zasnovano digitalno nasilje jeste taktika koja se koristi protiv javno angažovanih devojaka i žena, a posebno je dobilo političku dimenziju nakon studentskih i građanskih protesta zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. To se naročito videlo na spomenutom primeru studentkinje Nikoline Sinđelić“, kaže Perkov.

Jedan od najvećih problema predstavljaju napadi koji su nevidljivi, koji se dešavaju, na primer, kada osoba ni ne zna da neko drugi ima pristup njenom telefonu. Upravo ovakvi slučajevi su sve prisutniji u Srbiji u poslednjih nekoliko godina. 

Prema tromesečnom izveštaju Share fondacije koji se odnosi na pregled stanja digitalnog prava u Srbiji koji obuhvata period od juna do kraja avgusta ove godine, kompanija Apple je 13. avgusta korisnicima u 110 država poslala najnoviju rundu notifikacija o pretnjama (threat notifications) koje se odnose na daljinsko targetiranje naprednim spajverom kao što je Pegasus. Među obuhvaćenim zemljama je i Srbija, gde je najmanje 12 visokorizičnih osoba iz studentskog pokreta, opozicije i civilnog sektora primilo Apple upozorenje.  

„Ovo predstavlja najmasovniji talas targetiranja telefona spajverom od kraja 2023. godine, kada su se prvi put u Srbiji pojavile informacije o Apple notifikacijama kod pripadnika civilnog društva. Kao što Apple sugeriše, upozorenja treba shvatiti ozbiljno jer se sa visokom dozom sigurnosti može smatrati da su uređaji bili na meti spajvera zbog toga čime se njihovi vlasnici bave”, piše SHARE.

Upravo 2023. godine ovaj problem postaje vidljiv u Srbiji. 

„Negde od kraja 2023, kada su dva predstavnika civilnog društva izašla u javnost jer su dobili notifikacije od kompanije Apple da su targetirani spajverom, klupko špijunaže u Srbiji počinje ubrzano da se odmotava. Krajem 2024. godine Amnesty International je objavio izveštaj o upotrebi spajvera protiv aktivista i novinara u Srbiji, koji je pružio značajan uvid u to kako su zapravo telefoni zaražavani. Pored targetiranja telefona na daljinu, Amnesty izveštaj je istakao da su državni organi upotrebljavali forenzičke alate da otključaju telefone privedenih građana ili građana koji su došli na informativne razgovore i zatim na njih instalirali špijunske aplikacije”, kaže Perkov.

Nedavno, ovaj problem došao je i do šire javnosti u Srbiji. Početkom septembra upravo SHARE Fondacija objavila je da su utvrdili da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Mete napada su članovi studentskog pokreta i aktivisti, a targetirani su i narodni poslanik i lokalni odbornik opozicionih stranaka. Period targetiranja se podudara sa periodom održavanja lokalnih izbora 29. marta 2026. godine. Dve laboratorije za digitalnu forenziku, Citizen Lab sa Univerziteta u Torontu i Security Lab organizacije Amnesty International, potvrdile su nalaze SHARE Fondacije.

„Spajver ima pristup svim podacima na uređaju, uključujući celokupnu komunikaciju, kontakte, fotografije, sadržaj aplikacija i druge fajlove. Ima mogućnost i da tajno snima ekran uređaja, kao i da aktivira mikrofon ili kameru. Upotreba špijunskog softvera predstavlja krivično delo u Srbiji,” saopštio je SHARE.

U ovom slučaju korišćen je takozvani „zero-click“ napad koji je ciljao ranjivosti na aplikaciji iMessage na iPhone uređaju, što znači da je uređaj zaražen daljinski, bez znanja ili bilo kakve interakcije korisnika. To znači da ne postoji razlog zašto bi aktivisti mogli da posumnjaju da im je telefon napadnut, jer to ni na koji način nije uticalo na njihovo korišćenje uređaja. Nije bilo sumnjivog linka ili „pošalji na 10 brojeva da ti se ne bi desilo ne znam više ni ja šta” poruke. Ništa. A svi njihovi podaci i aktivnosti su nekome postali dostupni, bez njihovog znanja. 

Pa ipak, kada takav program dobije pristup telefonu, granice privantosti prestaju da postoje. Kao u legendarnom filmu „Životi drugih” kada vojni činovnik prisluškuje svakodnevni život opozicionog reditelja. Samo, za razliku od filma, oni koji u ovom slučaju prisluškuju teško da će razviti empatiju, ili čak, simpatiju. 

Digitalno zastrašivanje medijskih radnika

Osim aktivista, posebno osetljiva kategorija, kada govorimo digitalnim napadima, jesu novinari. U njihovom slučaju, telefon ne sadrži samo njihove privatne podatke, već može da sadrži i poslovne – koji se odnose na razgovore sa izvorima, komunikaciju sa njima, snimke, fotografije, audio snimke, dokumenta, informacije o pričama koje još uvek nisu objavljene ili podatke o ljudima čija bezbednost bi mogla biti ugrožena ukoliko se te informacije objave. 

Zbog prirode posla, novinari i medijski radnici, često su i meta napada i pretnji. Nedavno, u Srbiji je niz medijskih radnika i radnica dobio poruku „Crna ruka te je obeležila“. Među njima bila je i medijska teoretičarka i profesorka Ana Martinoli, kao i novinarka i urednica BIRN-a Gordana Andrić. 

„Nakon što nam je poruka stigla, kolege i ja smo, naravno, počeli da istražujemo odakle je stigla i povezujemo javno dostupne digitalne tragove, kako bismo identifikovali osobu koja iza poruke stoji. Na osnovu tih informacija i procene zašto dolazi baš određenim ljudima, zašto baš u određenom trenutku i šta potencijalno mogu da budu alternativni motivi za njeno slanje, zatim smo procenjivali nivo rizika koji poruka nosi i odlučivali o tome šta bi bio proporcionalan i adekvatan odgovor. U ovom konkretnom slučaju, odlučili smo da prijavimo pretnje udruženjima i advokatima“, za Oblakoder je ispričala Gordana Andrić, urednica BIRN-a.

Andrić kaže da u pitanju nije bio izolovani slučaj, jer se i ranije dešavalo da više ljudi dobija slične pretnje ili uvrede sa istih profila. 

„Ne mislim da je izolovana pretnja, možda nije koordinisana, ali jeste svakako deo šireg obrasca zastrašivanja i diskreditacije – mislim da takva poruka ne bi nikada ni bila poslata da mi već ne živimo u društvu u kom su pojedine profesije sistematski unižavane, a ljudi targetirani. Ona pokazuje koliko je ne samo normalizovano, već nekažnjivo, slati preteće poruke u digitalnom prostoru – jer ova poruka jeste bila preteća, iako u njoj nije eksplicitno naveden način na koji bi neko baš želeo da nam naudi. Meni je, takođe, delovalo da ta osoba primarno targetira žene, valjda misleći da će nas lakše uplašiti. Neću ulaziti u to koliko je to tek pogrešna procena“, kaže Andrić.

Najveći problem predstavlja procena rizika, odnosno pitanje gde je razlika između onlajn uznemiravanja i onoga što može da se pretvori u ozbiljnu bezbednosnu pretnju za novinara?

„Kada je u pitanju ta granica, mislim da postoje velike razlike. Nije ista za mene koja živim i radim u Beogradu, i novinare koji rade u manjim sredinama, kao što nije ista za osobe koje rade na televiziji i mene koja radim na portalu. Za mene je ta granica dosta čvrsta, ali za mnoge moje kolege je vrlo tanka“, kaže Andrić.

Problem postaje još veći kada pretnje postanu toliko česte da postanu nešto sa čime novinar svakodnevno živi i na  šta prestaje da se obazire. 

„Kada je u pitanju normalizacija – mnogi ih normalizuju. Mi smo pre nekoliko godina sa NUNS-om objavili izveštaj o pretnjama novinarima, i ta normalizacija je istaknuta kao jedan od problema. Mi u BIRN-u se trudimo da to ne radimo. Verujem da svi treba da se konstantno podsećamo da to nije normalno, da moramo da se borimo za svet u kom to ne sme da se dešava nikome i da ta borba podrazumeva da reagujemo, umesto da prevrnemo očima ili odmahnemo rukom (što se neminovno ponekad dešava)”, objašnjava Andrić.

Objavljivanje nečijih privatnih podataka, adrese, broja telefona, informacija o porodici ili kretanju, međutim, predstavlja ozbiljniji oblik pritiska od agresivnih komentara ili poruka.

„Ako se vratimo na onu procenu rizika sa početka – bilo kakvo objavljivanje ličnih podataka ili informacija alarmira viši rizik ili zlokobniji izvor i motiv poruke. Iako ja verujem da svaka pretnja mora da se prijavi, za objavljivanje ovakvih informacija bi moralo da se razmatra i preduzimanje drugih mera zaštite“, kaže Andrić.

BIRN-ovi novinari su ranije bili mete instaliranja Pegasusa, nakon čega se, kako Andrić kaže, promenio ritam njihove digitalne higijene, pa sad redovno razmišljajju o tome kada i kako i šta bi trebalo proveriti ili osigurati. Digitalna bezbednost podrazumeva promenu navika i uređaja, što nije lako nikome, a pogotovo ne manjim redakcijama, dodaje ona.

Dodatni problem predstavljaju reakcije institucija. Andrić i dalje nije dobila nikakvu informaciju od Tužilaštva za visokotehnološki kriminal o tome ko stoji iza naloga koji joj je poslao mejl ili dokle je istraga stigla, dva meseca kasnije.

„Ne, ja sam bila na odmoru kada je poruka stigla, bavila sam se njom samo onoliko koliko je to bilo neophodno da ustanovimo ko bi potencijalno mogao da bude pošiljalac, koji je rizik i kako da reagujemo, i onda nastavila da se odmaram. S obzirom na to da sam pratila kako VTK radi, kao i kako inače tužilaštva procesuiraju pretnje novinarima – nije ni za očekivati bilo kakav pomak za dva meseca.“

Zato, na pitanje šta danas predstavlja veći problem, tehnologije koje omogućavaju sve invazivnije oblike nadzora ili činjenice da oni koji prete novinarima često ne očekuju da će zbog toga odgovarati, Andrić kaže – i jedno i drugo. 

„Mi tek poslednjih godina vidimo da države pokušavaju da platforme ili kompanije koje proizvode invazivne tehnologije koliko-toliko ograniče, i to ide sporo i teško jer se kosi sa ogromnim finansijskim interesima. S druge strane, zakonodavstvo i pravosuđe kaskaju, pa čak i tamo gde postoji dobra namera da se zloupotrebe sankcionišu to ne ide lako. U Srbiji takve namere ni nema, a tamo gde možda i postoji – tim ljudima se ne dozvoljava da rade, bilo bukvalno, bilo tako što im se ne omogućavaju obuke, ili što se njihova odeljenja drže konstantno ispod kapaciteta neophodnih da zapravo obavljaju svoj posao.“

Studenti na meti špijunskog softvera

U trenutku razmatranja ove teme i odluke da ću o njoj pisati, još uvek nije bila objavljena informacija o tome da je grupa studenata postala meta špijunskog softvera. Međutim, u svega nekoliko nedelja, situacija se dramatično promenila i ova tema postala je prisutna i u široj javnosti, kao i predmet komentarisanja različitih aktera – od evropskih institucija do predsednice skupštine, Bezbednosno-informativne agencije i čak predsednika. 

Kao što smo već pomenuli, početkom septembra SHARE Fondacija je utvrdila da je početkom 2026. godine najmanje 14 osoba u Srbiji targetirano različitim vrstama naprednog spajvera. Među njima su bili članovi studentskog pokreta i aktivisti, koji su se nakon upozorenja obratili SHARE Fondaciji. Studentski pokret organizovao je i konferenciju, kako bi se javno obratili ovim povodom. 

Milica, studentkinja iz Niša, rekla je da su oni koji su joj ubacili špijunski softver u telefon imali pristup celom njenom životu, a ne samo aktivnostima u studentskom pokretu, kao i da je ovo napad na sve one čije kontakte ima u telefonu.

„Tek mi je postalo ozbiljno kad sam došla u Beograd da mi se pregleda telefon. Shvatila sam da su oni tim napadom imali pristup celom mom životu, ne samo studentskim sastancima, već i privatnim razgovorima… Mikrofonu i kameri. Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava”, istakla je Milica.

Državni odgovor povodom ovog slučaja, nažalost, ne unosi optimizam. BIA je ocenila nalaze SHARE fondacije i Citizen Lab-a, kao i izjave studenata, „običnim trivijalnim senzacionalizmom. Predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov je, gostujući na televiziji Pink, rekao da oni koji učestvuju u političkom životu moraju biti spremni i na to da ih neko prisluškuje. Za Pink, Petrov je dodao i sledeće:

“E sad, znate kako, ako nemate šta da posebno krijete, pogotovo u vidu nasilnog delovanja, ponašanja koje ima krivično-pravne posledice, i tako dalje, zašto biste se vi brinuli da li vas neko prisluškuje ili ne.” 

Kasnije se, u izjavi za Danas, Petrov javno izvinio studentima.

„Ja se izvinjavam Studentima u blokadi ukoliko su oni taj deo moje izjave, koji je bio lična percepcija, osetili kao neku vrstu targetiranja ili ekskulpiranja od odgovornosti bilo koga ko ih je eventualno neovlašćeno prisluškivao. Samo sam rekao da lično, ali to je moje iskustvo, nemam nikakav problem sa tim da me bilo ko prisluškuje, jer smatram da čovek koji radi svoj posao i koji radi stvari koje nemaju nikakve krivično-pravne implikacije ne treba zbog toga da pravi tako veliki problem osim da se obrati nadležnim organima“, naveo je predsednik Ustavnog suda.

Ipak, instaliranjem špijunskih softvera na telefone studenata i aktivista počinjen je čitav niz krivičnih dela i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal bi trebalo da reaguje, rekao je Andrej Petrovski iz SHARE fondacije u gostovanju na N1, dodajući da ih iz Tužilaštva niko nije kontaktirao, ni povodom ovih navoda, ali ni nekih ranijih.

Ono što takođe daje ozbiljnost ovom slučaju jeste činjenica da je u pitanju slučaj koji je potvrđen forenzičkom analizom. Nije nešto što bi trebalo da bude shvaćeno neozbiljno. Amnesty International je i krajem 2024. godine otkrio nepoznati špijunski softver koji je, prema forenzičkin nalazima, korišćen protiv novinara i aktivista u Srbiji, a koji može da izvlači podatke sa telefona i daljinski aktivira mikrofon i kameru.

U ovom slučaju, izjava Amnestyja i Citizen Laba bila je sledeća: „Njihovi telefoni napadnuti su jednim od najnaprednijih špijunskih softvera koji danas postoje u svetu.

Kako možemo da se zaštitimo?

Ukoliko znamo da mobilni telefoni koje svakodnevno koristimo predstavljaju najosetljivije uređaje koje imamo koji mogu da ugroze naše živote, naše profesije i živote ljudi sa kojima smo povezani, logično, nameće se i pitanje šta možemo da uradimo kako bismo se zaštitili. 

Praktičan savet nudi nam Bojan Perkov iz Share fondacije:

„Ono što novinari i svi ostali građani mogu da urade da zaštite uređaje jeste da ih redovno ažuriraju na najnovije verzije operativnog sistema, kao i sve instalirane aplikacije. Takođe treba da vode računa o sumnjivim porukama i pozivima i odnose se pažljivo prema njima, kao i da aktiviraju zaštitne mehanizme na uređajima kao što su Lockdown Mode (iOS) i Advanced Protection Mode (Android 16+). Uređaji koji ne podržavaju najnovije verzije operativnih sistema treba da se zamene.”

Osim toga, određeni eksperti sugerišu da se ukine face recognition na telefonima, kao i da imamo u vidu šta sve naš telefon sadrži. A onog trenutka kada nam sve ovo postane naporno, Nokia je nedavno predstavila novu liniju telefona koji skoro da nemaju pristup interenetu i imaju bateriju koja može da izdrži do 400 sati. Pa se možda, na kraju, samo i vratimo malim telefonima „ciglama”, koje smo, uprkos beskonačnom trajanju kucanja jedne poruke, ipak nekada voleli. A i beskonačno su zdraviji.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Digitalni lov i njegovo osnovno oruđe – mobilni telefon i privatni podaci se pojavljuje prvo na Oblakoder.