Ne vidiš dobro? Stavi naočare

„I have come here to chew bubblegum and kick ass… and I’m all out of bubblegum.“ Ukoliko ste ljubitelj/ka mimova, gotovo je nemoguće da vam aloritam nikada nije prikazao lika koji u kariranoj košulji, sa tamnim naočarima na glavi izgovara ovu frazu držeći pušku u rukama. U pitanju je Rodi Pajper, kanadski rvač i glumac i referenca na njegovu ulogu u filmu They live iz 1988. godine. Ova američka naučno-fantastična priča prati Džona Nadu (koga tumači upravo Pajper), koji u potrazi za poslom dolazi u Los Anđeles i zapošljava se kao građevinski radnik, a privremeno boravište pronalazi u neformalnom naselju gde žive i njegove kolege. 

Međutim, misteriozni prekidi televizijskog programa ubrzo počinju da obaveštavaju stanovništvo da je čovečanstvo izloženo nevidljivoj kontroli. Nedugo zatim, policija nasilno upada u naselje i provaljuje u crkvu iz koje su upozorenja emitovana. Nada se potom vraća na mesto događaja i pronalazi kutiju sa neobičnim sunčanim naočarima. Jednom kada ih stavi, on prvi put vidi svet onakvim kakav zaista jeste, iako taj svet za njega postaje crno-beo. 

Iza reklama, bilborda i prividno poznatih lica kriju se poruke poslušnosti i Nada odjednom prepoznaje „vanzemaljce“ koji se neprimetno nalaze među ljudima, a koji te poruke plasiraju na različite načine. Tako, na primer, umesto bilborda koji poziva da se ode na Karibe, on kroz naočare vidi poruku „MARRY AND REPRODUCE“. Kada pogleda u novčanice koje drži u ruci, na njima je ispisano „I AM YOUR GOD“. Naučna fantastika, rekosmo? 

Tadašnja filmska kritika nije reagovala blagonaklono i film je doživeo skroman uspeh (neki će reći čak i neuspeh). Većina mainstream javnosti usaglasila se oko toga da je u pitanju prosečan akcioni film B produkcije sa previše pojednostavljenom političkom porukom. 

„They Live je film koji sam snimio pred kraj osamdesetih i u njemu sam promišljao mnoge vrednosti koje sam u to vreme video oko sebe, pre svega inspirisan konzervativnom revolucijom Ronalda Regana. Postojala je velika opsesija pohlepom i sticanjem novca, a neke vrednosti uz koje sam odrastao bile su gurnute u stranu. Zato sam odlučio da usred noći vrisnem i dam izjavu o svemu tome“, izjavio je  u jednom od intervjua Džon Karpenter, reditelj filma. 

Verovatno bi se sve i završilo na tome da rediteljka Sofi Fajns, zajedno sa teoretičarem kulture Slavojem Žižekom, 2012. godine nije snimila film Perverznjakov vodič kroz ideologiju. Već u prvoj, uvodnoj sekvenci filma Žižek stoji u uskoj uličici, pored kontejnera, na mestu na kojem se u They live odvija višeminutna tuča između Džona Nade i njegovog kolege Frenka (Keith David) koji odbija da „progleda“. U takvoj scenografiji, Žižek objašnjava šta se zapravo nalazi iza Karpenterovih naočara i iz tog prizora postavlja pitanje šta se događa kada shvatimo da ono što smo smatrali slobodnim pogledom na svet zapravo pripada sistemu koji nas oblikuje? 

Sa nešto više od dve decenije zakašnjenja, They live tako postaje neka vrsta proročanstva i kritičkog prikaza masovnih medija, manipulacije i korporativne pohlepe koji se mogu podvesti pod sintagmu nastalu samo nekoliko godina nakon što je film ušao u bioskope – društvo kontrole. 

Između zatvorske kule i sveta bez zidova

Pre samog društva kontole, postojalo je društvo discipline, o kome je pisao francuski filozof Mišel Fuko. On je 1975. godine objavio knjigu Nadzirati i kažnjavati čija je osnovnа temа kаznenа reformа koja je sprovedena početkom 19. vekа sа ciljem dа se stvori moderna institucija zatvora, odnosno efikаsniji sistem kаzne. Fukoova zapažanja tiču se ujedno i šire transformacije društva u kome disciplinovanje počinje da funkcioniše kroz ideju o svakodnevnom posmatranju koje posledično dovodi do poslušnosti onih koji su nadzirani. 

Moderna disciplina organizuje prostor, vreme i ponašanje tako da čovek postepeno uči šta se od njega očekuje i usvaja određene navike. Fuko zato govori o institucijama kao zatvorenim sistemima koji su oblikovali modernog pojedinca tog doba: školi (koja obrazuje), fabrici (koja proizvodi), bolnici (koja leči), zatvoru (koji kažnjava). Zajedničko svim ovim institucijama je to što one određuju gde treba da budemo, kada treba da budemo tamo, šta treba da radimo i na osnovu čega će se naše ponašanje procenjivati, u zavisnosti od uspostavljenih pravila i procedura. 

Jedna od najpoznatijih Fukoovih metafora za ovaj oblik moći jeste panoptikon, projekat zatvora engleskog filozofa i pravnika Džeremija Bentama. Prema njemu, zatvorenici su raspoređeni u ćelije koje se nalaze oko centralne kule. Iz kule bi stražar mogao da posmatra svakoga, dok zatvorenici ne mogu pouzdano da znaju kada ih neko zaista gleda. Čitava efikasnost sistema počiva na toj neizvesnosti – ne moraš da budeš posmatran sve vreme, dovoljno je da ne možeš sa sigurnošću to da znaš. U takvom sistemu čovek počinje sam da reguliše svoje ponašanje zato što zna da bi mogao biti posmatran. 

Za Fukoa, panoptikon predstavlja model društva u kome nadzor ne služi samo tome da pronađe onoga ko je prekršio pravilo. On proizvodi osećaj da je određeno ponašanje „normalno“, a sve što od njega odstupa postaje nepoželjno. Tako nastaje jedna od najvažnijih promena u istoriji moći jer više nije potrebno da te neko stalno prisiljava na nešto, dovoljno je da naučiš da kontrolišeš samog sebe. 

Kako je krtica postala zmija

Nekoliko decenija kasnije, Žil Delez, takođe francuski filozof, primetiće da se upravo te institucije o kojima Fuko piše menjaju. Delez 1990. godine objavljuje tekst Postscript on the Societies of Control u kome izlaže tvrdnju da disciplina nije nestala, ali da sa krizom institucija disciplina kreće da ulazi u šire sisteme koji nisu zatvoreni. Škola više nije mesto u kojem se obrazovanje završava, fabrike više nisu jedina mesta proizvodnje, bolnice više nisu potpuno odvojene od drugih oblika upravljanja zdravljem. 

Kako bi na plastičnom primeru objasnio svoju teoriju, Delez koristi metaforu krtice i zmije: disciplinarno društvo podseća na krticu, koja kopa tunele i kreće se kroz ograničen prostor, dok društvo kontrole podseća na zmiju koja nema jednu jasnu putanju – ona se migolji, menja smer i nije joj potreban tunel da bi se kretala. 

Zamislimo radnika iz disciplinarnog društva (Uvek je lakše ne uzimati sebe za primer, jer je lepo verovati da se to nama ne dešava. Spoiler: dešava se). Taj radnik ujutru odlazi u fabriku i njegov rad počinje i završava se u određeno vreme. Zna se kada je vreme za pauzu, zna se koja norma mora da bude postignuta, znaju se pravila i procedure koje se moraju poštovati na radnom mestu. Kada izađe iz fabrike, njegov radni dan je, barem formalno, završen i više nema šefa, direktora ili nadzorne kamere koji će kontrolisati njegovo ponašanje. Nikoga ko će beležiti šta radi i eventualno reagovati ako određeno pravilo bude prekršeno. 

A sada zamislimo savremenog radnika koji živi u društvu kontrole (Spoiler: i ovo smo mi). On može da radi od kuće. Njegova kancelarija može da bude u džepu. Ne mora da uđe u prodavnicu da bi bio potrošač. Ne mora da bude u školi da bi učio. 

Iako Delez svoj tekst piše u vremenu kada internet kakav danas poznajemo još uvek ne postoji (mobilni telefoni nisu pametni, nema Instagrama, TikToka, YouTubea, niti neprekidnog toka personalizovanih poruka), on opisuje sistem u kome, da bi se čovek disciplinovao, nije potrebno zatvoriti ga u određeni prostor ili instituciju. Digitalne tehnologije tada su, ipak, razvijene toliko da omogućavaju kontrolu i u otvorenim prostorima. Sa njihovim daljem usložnjavanjem i sve većim prisustvom u svakodnevnim životima svih nas, kontrola postaje sve lakša.

Nismo ušli u panoptikon, poneli smo ga sa sobom

To nas dovodi do svima omiljene igračke savremenog čoveka – telefona. On ne mora da nas „gleda“ u bukvalnom smislu da bi o nama znao mnogo (možda čak i sve). Potrebno je samo da ga koristimo. Dok čitamo, klikćemo, pretražujemo, vraćamo se, preskačemo, lajkujemo ili jednostavno ostajemo nekoliko sekundi duže na sadržaju koji nam se plasira, ostavljamo digitalni otisak svog ponašanja.  

Šošana Zubof, socijalna psihološkinja i filozofkinja  koristi pojam nadzornog kapitalizma da opiše ekonomski model u kojem se podaci o ljudskom ponašanju prikupljaju, analiziraju i koriste kao osnova za predviđanje (a u širem smislu i oblikovanje) budućeg ponašanja korisnika.

„Pohrlili smo na internet očekujući osnaživanje, demokratizaciju znanja i pomoć u rešavanju stvarnih problema, ali se pokazalo da je nadzorni kapitalizam jednostavno bio previše unosan da bi mu se odolelo. Ta ekonomska logika danas se proširila daleko izvan tehnoloških kompanija, stvarajući nove ekosisteme zasnovane na nadzoru u praktično svakom sektoru privrede – od osiguranja i automobilske industrije, preko zdravstva, obrazovanja i finansija, do svakog proizvoda koji se opisuje kao ‘pametan‘ i svake usluge koja se predstavlja kao ‚personalizovana‘“, navela je Zubof u intervjuu za The Harvard Gazette. 

Njena teorija potvrđena je i u izveštaju objavljenom 2024. godine, u kome je američka Federalna trgovinska komisija analizirala prakse devet velikih društvenih i video-platformi (među kojima su Meta/Facebook, YouTube, TikTok/ByteDance, Amazon/Twitch, X, Snap, Discord, Reddit i WhatsApp) i zaključila da su mnoge od njih zasnovane na masovnom prikupljanju i monetizaciji ličnih podataka. Komisija je takođe navela da su kompanije unosile lične podatke u algoritamske, analitičke i AI sisteme, dok su korisnici imali malo ili nimalo mogućnosti da odbiju neke od tih upotreba. Shvatićemo, sa zakašnjenjem, da Accepting all cookies na najrazličitijim sajtovima i aplikacijama možda i nije najpametnija opcija, ali nastavićemo po automatizmu da klikćemo na nju (ja prva). 

Paradoks upravo leži u tome što, kada otvorimo neku društvenu mrežu, najčešće nemamo osećaj da smo ušli u prostor koji nas kontroliše. Naprotiv, otvorili smo aplikaciju da bismo nešto videli. Možda da proverimo šta ima novo, da pogledamo nekoliko videa, odgovorimo na poruku ili saznamo šta se dogodilo dok nismo bili online. Jedan video, drugi, treći. Reklama. Ponovo video. Ali, dok imamo osećaj da se samo zabavljamo, sistem upija informacije o nama. Na taj način, suštinski, manje ili više svesno (ili potpuno nesvesno), sami biramo da budemo kontrolisani. Uostalom, tome i služe mračni šabloni koji diriguju našim ponašanjem.    

Ko zapravo bira?

Savremena kontrola, međutim, nije naročito zanimljiva ako je shvatimo kao jednostavnu tvrdnju da „algoritmi odlučuju umesto nas“ jer to nije sasvim tačno. Mi i dalje možemo da preskočimo video, možemo da ne kupimo proizvod, možemo da zatvorimo aplikaciju, možemo da odbijemo preporuku. Ali naš izbor ne nastaje izolovan, u praznom prostoru.

Sigurno da i sami nailazite na sadržaj sa oznakama: For you, Recommended, Because you watched…, You might also like…, People you may know… I sve te rečenice deluju skoro pa prijateljski. Nema tu autoritarnog tona, nema policajca, nema vanzemaljca. Jer kada bi nam neko naredio da nešto uradimo, bilo bi nam prilično lako da prepoznamo odnos moći, zar ne?

Kada nam neko kaže: „Moraš ovo da uradiš.“ možemo da pitamo: „Zašto?“ ili da se poslužimo starim srpskim inatom uz opasku: „Gledaj kako ne moram!“

Ali kada poruka koja stiže do nas glasi: „Možda bi ti se ovo dopalo“ kontrolu je mnogo teže uočiti. Jer možda nam se to nešto zaista dopada. Možda smo to zaista želeli.

Ipak, bilo bi pogrešno zbog toga telefon predstaviti kao neku vrstu digitalnog Velikog brata jer ako telefon koristimo dobrovoljno, ako sami biramo koje ćemo aplikacije instalirati, koje ljude ćemo pratiti, koje video-snimke ćemo gledati i koje proizvode ćemo kupovati, gde je onda problem? Ako možemo da ugasimo ekran kad god poželimo, zar nismo i dalje slobodni? Ili smo samo formalno slobodni da biramo, a da istovremeno ne primećujemo koliko je prostor u kome taj izbor činimo unapred determinisan? 

Problem je u čitavoj infrastrukturi koja je nastala oko podataka, pažnje, predviđanja i ekonomije digitalnih platformi. Telefon je samo mesto na kojem je ta infrastruktura postala svakodnevno i očigledno prisutna. Mi proizvodimo podatke. Podaci oblikuju preporuke. Preporuke oblikuju naše ponašanje. Naše novo ponašanje proizvodi nove podatke. Perpetuum mobile.

Ipak, ako svaku upotrebu telefona proglasimo kontrolom, sam pojam postaje beskoristan. Savremeni digitalni sistemi nisu neka mistična zavera, niti postoji jedan centar koji odlučuje šta će čovečanstvo misliti. Upravo suprotno, njihova moć često je fragmentisana i mnogi različiti interesi se preklapaju: poslovni modeli platformi, oglašivači, korisnici, politički akteri, mediji, influenseri, tehnološke kompanije i sami algoritmi. U prilog ovoj tvrdnji govori činjenica koju je kompanija Meta objavila 2025. godine, a to je da je Instagramova infrastruktura preporučivanja dostigla više od 1.000 modela mašinskog učenja. 

U čemu je onda rešenje? Možemo li prekinuti taj savršeni krug beskrajnog ponavljanja? Da li treba da isključimo internet i prestanemo da koristimo telefone? 

Telefon nam može omogućiti da pronađemo informaciju, može omogućiti ljudima da organizuju protest, može snimiti policijsko nasilje, može povezati ljude koji su fizički udaljeni, može otvoriti pristup knjigama, predavanjima, arhivama, vestima i znanju koje bi nam ranije bilo teško dostupno. Ali isti uređaj može biti platforma za dezinformacije, beskrajnu komercijalizaciju pažnje, praćenje ponašanja i proizvodnju sadržaja koji je prilagođen upravo našim slabostima. Isti ekran kroz koji možemo da vidimo različite svetove može istovremeno i da ograniči ono što nam se pojavljuje pred očima.

Sa svešću da algoritmi utiču na naše izbore, lako je upasti u krajnost i zaključiti da je svaki naš izbor lažan. Da ništa zapravo ne želimo sami. Da smo svi samo proizvodi algoritama. To bi, međutim, bila jednostrana i prilično distopijska strana priče. Čovek nije pasivni objekat bez ikakve šanse da sam odlučuje. Uvek možemo da ignorišemo preporuke, promenimo mišljenje ili da prestanemo da pratimo određene sadržaje. U tom smislu, moć proizvodi odnose i mogućnosti unutar kojih nam je ostavljen prostor da delujemo. A upravo zato što postoji odnos moći, postoji i mogućnost otpora. Opirimo se.

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od društva discipline do društva (samo)kontrole se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bend će nastupiti 28. oktobra u Hangaru 1 Luke Beograd, u organizaciji agencije Charm Music, a Beograd će biti jedina stanica u ovom delu Evrope.

Turneja će bend odvesti u Madrid, Barselonu, Bolonju, Beograd, Prag, Lođ, Berlin, Stokholm, Oslo, Kopenhagen, Amsterdam, Antverpen i Pariz, a zatim sledi šest datuma u Velikoj Britaniji: Liverpul, Mančester, Glazgov, Lids, Birmingem i London. Fanovi u Irskoj neka uskoro očekuju vesti o nastupima uživo.

Ulaznice se puštaju u opštu prodaju u 10 časova po lokalnom vremenu u četvrtak, 3. septembra, na https:// fontainesdc.com/pages/live. Pretprodaja počinje u 10 časova po lokalnom vremenu u utorak, 1. septembra. Fanovi koji su unapred poručili Dopamine Chamber iz zvanične prodavnice do 18 časova BST u ponedeljak, 31. avgusta, dobijaju pristup pretprodaji za Veliku Britaniju. Za pristup pretprodaji za datume u EU, prijavite se do 18 časova BST u ponedeljak, 31. avgusta.

Fontaines D.C. peti album Dopamine Chamber biće objavljen 16. oktobra za XL Recordings. Producent je James Ford, a album predstavlja nastavak izdanja Romance iz 2024. godine, sertifikovanog platinastim statusom u Velikoj Britaniji – i zvuk benda koji se odlučno udaljava od gitarskog izraza svojih ranih ploča ka nečemu hladnijem, čudnijem i više sintetičkom. Predvođen singlom „Marianne“, album stiže poput sazvežđa iza talasastih uzdaha smoga: snažne balade i himničke melodije koje svetlucaju kroz izmaglicu.

U svetu koji klizi ka kolapsu, album postavlja pitanje kako se zadovoljstvo menja usred opasnosti – i šta naša potraga za njim govori o nama. Kroz album, Fontaines D.C. – Grian Chatten, Carlos O’Connell, Conor Curley, Conor Deegan i Tom Coll – kreću se između uživanja i strepnje, sve dok se to dvoje ne stopi, odražavajući preplavljenost veštačkom inteligencijom, ekološkim kolapsom i političkim nasiljem, koji se odvijaju po istim algoritmima kao mimovi, šale i kultura slavnih. „Sam album je dopaminska komora“, kaže Chatten. „Uđete unutra, a mi na vama isprobavamo ove različite komade muzike koji menjaju um ili raspoloženje.“

Fontaines D.C. su kroz pet albuma odbijali da se ponavljaju – od Dogrel (2019), preko A Hero’s Death (2020), albuma broj 1 u Velikoj Britaniji i Irskoj Skinty Fia (2022) i anarhičnog, kaleidoskopskog Romance (2024). Dopamine Chamber predstavlja njihov dosad najradikalniji zaokret: nastao je sa Fordom između Londona, engleskog sela i Palerma, gde je Chatten snimao vokale u improvizovanoj kabini napravljenoj od dušeka i jastuka. „Postoji dirljiv osećaj da se nalazimo na ivici nekog drugog oblika čovečanstva, ili ne-čovečanstva“, kaže Chatten. Za svoj peti album, Fontaines D.C. su izgradili komoru. Šta će se dogoditi slušaocu unutar nje – to je eksperiment.

Naslovna fotografija: Elizaveta Porodina

Članak Fontaines D.C. 28. oktobra u Luci Beograd se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na njihovim profilima videćemo niz različitih objava – reportažne snimke akcija, protesta, promotivne videe, videe koji kritikuju vlast, ankete, najave događaja, najave protesta, javna saopštenja… Sve ovo nalazi svoje mesto na studenskim Instagram nalozima koji su postali osnovni kanal komunikacije, borbe i slobode studenata u Srbiji. Ako odlučimo da skrolujemo kroz studentske Instagram naloge, jasno je da više ne gledamo niz objava, već stičemo uvid u hronologiju studentskih blokada i protesta. Tačnije, gledamo njihov digitalni arhiv.

Od sredstva mobilizacije do prostora arhiviranja

Uloga društvenih mreža u političkoj komunikaciji nije novitet. Od Tviter revolucije u Iranu i Arapskog proleća, do uloge i upliva Fejsbuka u predsedničke izbore u Americi, društvene mreže postale su važan deo političke stvarnosti i važan resurs u trenucima u kojima mejnstrim mediji ne predstavljaju dovoljne kanale za komunikaciju sa opštim stanovništvom. 

Kada govorimo o Srbiji, prema Alternativnom izveštaju o položaju mladih za 2025. godinu, mladi se dominantno informišu putem društvenih mreža (69,9%), a od društvenih mreža većina najčešće koristi Instagram (90%). 

Takođe, prema izveštaju „Digital 2026“ oko 72% populacije ima nalog na makar jednoj društvenoj mreži, a najpopularnija među njima je Instagram, sa oko 3,4 miliona korisnika, dok nakon toga slede Fejsbuk sa 3,25, pa Tiktok sa 3 miliona.  

Ako obratimo pažnju na statističke podatke, postaje jasno zbog čega je upravo ova mreža postala osnovni kanal komunikacije sa najširom mogućom publikom za studente u blokadi, kao i brojne proteste, okupljanja i akcije koje su organizovali. Studenti koji su pripadali različitim fakultetima u blokadama otvarali su svoje naloge na različitim mrežama, a tipovi objava usklađivali su se u izvesnoj meri s prirodom tih mreža (Mladi u medijskom ogledalu, 2025). Ipak, čini se da se kao najuticajnija pokazala upravo – Instagram.

„Kada je reč o Instagramu, studenti su pomoću njega izgradili neku vrstu paralelne medijske infrastrukture. Ti nalozi služili su za informisanje, koordinaciju, mobilizaciju, demantovanje netačnih tvrdnji, dokumentovanje incidenata, ali i za humor i jačanje solidarnosti”, naveli su Janjić i Subotić, autori ovog istaživanja u tekstu za Magločistač. 

Prema izveštaju Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu, prema broju objava, među studentskim nalozima na Instagramu najaktivniji je bio krovni studentski nalog (ujedno i najpraćeniji), sa 244 objave. Među pojedinačnim fakultetima najviše objava imao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, a najmanje Fakultet dramskih umetnosti (FDU), najpraćeniji nalog jednog fakulteta (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025). U okviru ovog izveštaja, nalog FDU-a izdvojen je prema kreativnim video sadržajima na visokom nivou produkcije, koji su bili viralni. 

„Mislim da je prvenstveno, kada je otvoren, pošto je u jednom trenutku bio jedini nalog u blokadi, imao informativnu funkciju, pomalo oslobodilačku. Sećam se da se nalog prvo zvao Svi u blokade, jer je bio prvi i jedini. Vremenom je, kako su nastajali drugi nalozi, postajao neka vrsta umetničkog svojstvenog rada jer smo bili svesni toga da, za razliku od drugih, imamo i ljude i sredstva da to dignemo na neki viši nivo i smatrali smo da je ta neka umetnička funkcija koju nosi naša blokada i to na koji način možemo da je prikažemo jedinstvena i da može da podigne svest ljudima”, za Oblakoder je rekla Anđela Džaferović sa Fakultata dramskih umetnosti.

FDU nalog je pametno iskoristio resurse koje zajednica sa fakulteta donosi, jer je danas to jedan od najpraćenijih studentskih naloga. Anđela kaže da je njegova uloga više umetnička i oslobodilačka i da je sada najviše bazirana na reelovima, a da je na početku bilo mnogo svežije i iskrenije. 

U okviru istraživanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu analizirano je 15 najpraćenijih Instagram naloga studenata u blokadi, koji su postali važan kanal informisanja i mobilizacije u toj godini. 

Istraživači su u izveštaju naveli da su funkcije ovih profila donekle komplementarne funkcijama različitih činiaca medijskog sistema:

„One služe kao platforme za izveštavanje (tekstualno i audiovizuelno), striming platforme, centri za odnose s javnošću i prikupljanje donacija, pa i mim stranice, uz izraženo učešće građanskog novinarstva. U jednom prilično zatvorenom medijskom sistemu studenti su iskoristili onlajn resurse kako bi samostalno pokrili onaj prostor koji im je – uprkos nedvosmislenom značaju njihovog pokreta – ostao uskraćen u većini mejnstrim medija, ili je (češće) iskorišćen za difamaciju pokreta”, piše u istraživanju. (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Istraživači su dodali da „ovakav mehanizam ne može biti sveobuhvatna zamena za zdrav mejnstrim medijski prostor, ali da uspeva da uz relativno male resurse stvori i plasira sadržaj koji stotine hiljade građana smatraju relevantnim” (Mladi u medijskom ogledalu, KOMS, 2025).

Svi u blokade FDU – kako nastaje jedan Instagram arhiv?

Tokom nastanka i vođenja profila Svi u blokade FDU, uređivačka politika bila je dosta intuitivna, ali i rigorozna, jer su na plenumima prikazivali reelove i odlučivali šta će biti objavljeno. 

„Ranije smo imali nedeljni raspored gde smo objavljivali po tri reela dnevno. Nismo toliko odlučivali šta je važno dokumentovati. Tokom ove i prethodne godine smo na terenu imali sigurno oko 30 snimatelja i to su sve ljudi, umetnici, koji vrlo dobro znaju šta treba dokumentovati. I mi smo to pokušavali da pretočimo u atraktivnu priču za deljenje na društvenim mrežama. Svi smo imali veliko poverenje jedni u druge”, objašnjava Anđela.  

Mnoge kampanje su pripremane i raspoređivane unapred, pa su ponekad i prikupljali precizne, specifične materijale na terenu.

„Sada jeste suština toga da mi imamo jednu veliku arhivu koja će nama sigurno jednog dana koristiti. To je tona materijala i mi smo imali ekipu od 100 ljudi, kao jedna velika televizija”, dodaje ona.

Anđela kaže da su pri vođenju profila izrazito vodili računa o tome kako ga koriste, te popularan format Instagram storyja nisu često koristili, jer je prolazan i preko njega se „preleće”, pa su zbog toga koristili postove i reelove, a story formate koristili samo za podsetnike na važne objave, kako ne bi preplavljivali pratioce informacijama.

Šta će ostati od studentskih protesta? Ili Šta se desi kada je arhiva jednog društvenog pokreta samo na Instagramu?

Instagram može biti korišćen kao izrazito efikasan kanal komunikacije i deljenja medijskog materijala i sadržaja, ali ipak predstavja platformu društvenih mreža koja je u vlasništvu privatne kompanije koja ima svoje interese, protokole, ali i ranjivosti. 

Zbog toga, postavlja se pitanje, šta se dešava ukoliko bi neki od studentskih profila nestali.

„Mi imamo jedan veliki arhiv, oko 16 TB je u pitanju. Ostalo se čuva na Instagramu”, u intervjuu za Oblakoder rekla je Anđela.

Kolege sa FDU-a detaljno su istraživale kako mogu da zaštite profil na Instagramu, konsultujući se sa brojnim stručnjacima na tu temu.   

„Jedini problem je nastao kada su nam kupili pratioce što se ipak nije odrazilo na našem profilu. Osim toga, nikada nismo imali problem sa napadima, jer smo se zaista zaštitili. Instagram nikada nije bio pouzdano mesto za čuvanje našeg materijala. Mi smo studenti škole na kojoj učiš da, kada snimaš nešto, bekapuješ na tri hard diska, to je način na koji mi radimo. Mi nemamo jednu kopiju nečega, već dve-tri. I to nema veze sa Instagramom, mi smo takva škola”, kaže Anđela. 

U novembru 2025. godine N1 je pisao o ovom problemu, naglom povećanju broja lažnih pratilaca na studentskim profilima i o onlajn napadima na studente u blokadi.

„U poslednjih nekoliko sati primetili smo veliki porast lažnih pratilaca na našem profilu. Gajimo sumnju da je cilj ovog čina gašenje našeg profila”, objavili su tada studenti u blokadi.

IT zajednica u blokadi tada je takođe ukazala da je u pitanju koordinisana kampanja brisanja ključnih kanala informisanja. Osim lažnih pratilaca kao još jedna tehnika napada korišćena je opcija „mass report”, koja je bazirana na velikom broju prijava profila na osnovu kojih kompanija Meta zaključava profil, dok se ne sprovede adekvatna analiza.  Jedan od targetiranih bio je Instagram profil studenata novosadskog Fakulteta tehničkih nauka, ali je profil ubzro spasen.

„Imali smo sve indikatore da je cela komunikaciona infrastruktura studentskog pokreta bila pod rizikom da bude neutralisana određenom vrstom manipulativnog napada čije aspekte analiziramo”, rekao je tada Đorđe Krivokapić, profesor i osnivač Share Fondacije za N1, dodajući da se odgovornost za „neutralisanje” profila ipak prvenstveno mora tražiti u platformama, a da „mediji i civilno društvo imaju dužnost da obaveštavaju javnost i platforme o ovom pitanju i da na taj način podignu pažnju mnjenja i platformi kako bi ovakve zloupotrebe mehanizama u onlajn okruženju bile stopirane.”

Instagram arhive blokada – pogled unazad

Studentski profili zato nisu samo zbirka digitalnih tragova protesta. Slične Instagram arhive širom sveta otvorile su pitanje ko uopšte dobija priliku da zapisuje istoriju. Rest of World je, pišući o profilima koji arhiviraju istoriju marginalizovanih zajednica, ovaj proces opisao kao promenu koja demokratizuje to „ko piše i beleži istoriju“.

„Mladi su tokom 2025. postali jedan od glavnih simbola te borbe: za deo javnosti oni predstavljaju mogućnost promene, dok ih deo medija i političkih aktera prikazuje kao pretnju, faktor nestabilnosti, produženu ruku neprijatelja vlasti i države… Taj model u izvesnoj meri podseća na praksu kojoj smo svedočili i prethodnih godina u tekstovima o opoziciji i političkim neistomišljenicima vlasti, ali je ovog puta, kvantitativno gledano, udar bio još snažniji, verovatno spram procenjene snage protivnika”, naveli su Janjić i Subotić, autori istražiavanja Mladi u medijskom ogledalu za 2025. godinu za Magločistač. 

Ako pogledamo studentske profile i prelistamo ih, videćemo različite poruke, simbole, kao i trenutke studentske borbe. Zbog toga oni, zabeleženi u digitalnom prostoru, posle skoro dve godine i predstavljaju verodostojne arhive studentskih protesta, borbe i glasa.

„Mi često skrolujemo kroz FDU videe i vraćamo se na njih i postoji neki hronološki razvoj, kako se profil razvijao i kakva mu je bila funkcija kroz ove dve godine i koliko je bio drugačiji na početku nego što je sada. Ja iskreno mislim da umetnost sama po sebi konstantno diže svest u bilo kom polju, debati, dešavanju i da iz tog razloga naš profil ima veliku funkciju i da će ostati kao pečat i za 50 godina”, kaže Anđela.

Anđela dodaje da će ljudi, kada se budu sećali blokada, verovatno sećati i profila FDU u blokadi, šta je radio i na koji način i kako i koliko su to digli na viši nivo, i umetnički i informativno. 

„Mi smo znali da, iako mi ne prenosimo informacije uživo i nismo prvi, uvek čekaju nas da se oglasimo. Ne moramo da budemo prvi jer znamo da, iako smo poslednji, bićemo najvažniji. Mi smo to gradili da bismo došli do toga da ne moramo da budemo prvi, već da znamo da ljudi čekaju da se oglasimo. Mislim da će zbog toga značiti i sigurno se on promenio, doživljavamo ga drugačije nego na početku, jer ni na početku nismo znali šta hoćemo od toga, a sada je to već neka čak i zaokružena priča”, zaključuje Anđela, uz komentar da bi profil mogao da se probudi ukoliko se dese izbori, jer znaju kolika je njihova potencijalna uloga i svesni su šta su uradili za blokade.  

Ilustracije: Nataša Mihailović

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera
i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Instagram kao arhiva otpora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U središtu petominutnog filma nalazi se Miki Maus, koji doživljava religijsku viziju u kojoj mu se ukazuje Jovanka Orleanka i poverava mu misiju – da spase naše duše.

Neobičan susret dva lika iz potpuno različitih svetova polazi od jedne vrlo konkretne činjenice: Miki Maus iz crtanog filma „Parobrod Vili“ i Jovanka Orleanka iz kultnog filma „Stradanje Jovanke Orleanke“ Karla Teodora Drejera, oba nastala 1928. godine, danas se nalaze u javnom domenu (istekla su im prava tj. kopirajt). Dakle, Miki i Jovanka su ušli u javni domen i sad su slobodni tj. pripadaju svima nama. Naravno, Mikiju cela ideja spašavanja sveta deluje daleko zamršenija od pobeda u gledanosti i nije siguran kako će podneti novostečeni teret slobode.

Upravo je ta okolnost bila polazna tačka za Simića da spoji, kako kaže, „nespojivo“ – jednog od najpoznatijih animiranih junaka i jednu od najvažnijih religijskih figura i filmskih likova 20. veka.

Igor Simić, Foto Ksenija Jaredic

„Ideja za film mi je pala na pamet kada sam video vest da su Parobrod Vili, uslovno rečeno profani crtani film, i Stradanje Jovanke Orleanke, jedan od najvažnijih religijskih filmova, oba ušli u javno vlasništvo. To mi je bila prilika da spojim nespojivo“, kaže Simić.

Prema njegovim rečima, film se bavi i pitanjem savremenog odnosa prema sadržaju, u vremenu u kojem internet i društvene mreže gotovo sve pretvaraju u „content“. „Imamo utisak, gledajući internet i društvene mreže, da je sve isprofanisano. Moj cilj je bio, makar u pet minuta, da ukažem da postoji mikronska šansa da se sve popne na nivo čudesnog“, objašnjava autor.

U Simićevoj viziji, Miki tako postaje neobičan savremeni prorok čija je religijska vizija sastavljena od naizgled nespojivih elemenata – recepta za kimči, apokalipse, kobalta izvađenog u Kongu i košarkaša Viktora Vembanjame. Kobaltno plava boja koja dominira filmom istovremeno je referenca na klasično slikarstvo El Greka, ali i na kobalt koji se koristi u savremenim digitalnim uređajima.

Film je deo šireg umetničkog istraživanja koje je Simić razvio i kroz izložbe u Frankfurtu i Njujorku. Na njima je predstavio ulja na platnu u kobaltno plavoj boji (ram za  platna je gumiran kao maska za telefon), kao i skulpturu Mikija u pozi na kolenima tokom duhovne vizije. Skulptura je napravljena od pčelinjeg voska i sa fitiljem, tako da može da se zapali i topi poput sveće, povezujući ideju duhovnog plamena sa Jovankinim spaljivanjem na lomači. Naziv skulpture „Mučeni Miš (Svetlo, a ne fitilj)“ je referenca na spisateljicu Ani Dilard koja je  ukazivala na ulogu umetnika da kreira svetlo, a ne da ukazuje na sebe.

Simić je nakon studija filmske režije i filozofije na Columbia University u Njujorku nastavio da radi na različitim poljima umetnosti. U svetu kratkog filma poznat je po ostvarenju „Melanholični Dron“, dok je u industriji video-igara kreativni direktor Demagog Studija, koji trenutno razvija četvrtu igru smeštenu u isti postapokaliptični univerzum. U septembru će izlagati i na Bijeneleu u Lionu.

Film „Famous Mouse & Joan of Arc“ potpisuje Simić kao scenarista, reditelj i producent. Animator je Miloslav Ilić, art direktor i supervizor animacije je Nikola Stepković, dok je za zvuk zadužen Shane Berry. Kasting i snimanje glasova realizovani su u beogradskom studiju Sound Guru Studios, koji je radio na projektima za Disney, Netflix, BBC, Apple TV+ i Google. Iskustvo tima u odabiru glumaca i snimanju glasova doprinelo je oživljavanju likova – Grayson Matthews pozajmljuje glas Slavnom Mišu, dok Jovanku Orleanku tumači Clémence Legrand.

Teaser filma: https://vimeo.com/1169846235

24. Fantoche International Animation Film Festival održava se od 1. do 6. septembra 2026. godine u Badenu, u Švajcarskoj.

Članak Kratki animirani film Igora Simića premijerno na Fantoche festivalu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nasuprot čestom mitu kako su mladi nezainteresovani, nedavno objavljen izveštaj Mladi u medijskom ogledalu 2025 Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje upravo suprotno: više od 76% mladih navodi da ih politička i društvena dešavanja i te kako zanimaju, ali i 70% njih kao primarni izvor informisanja navodi upravo društvene mreže.

Ovaj prelazak u digitalni prostor nije nastao samo iz navike, već su, kako pokazuje ovo istraživanje, mladi, a posebno studenti, prepoznali masovnu zatvorenost i ograničen prostor za teme koje ih zanimaju u tradicionalnim medijima. Društvene mreže su zato postale njihov medijski prostor, kanal kroz koji sami kreiraju vesti, dokumentuju stvarnost i grade vidljivost za sopstvene zahteve, ali i glasno govore o savremenim boljkama društva. Samim tim, aktivizam mladih se u velikoj meri preselio na društvene mreže, gde putem različitih kampanja mladi izražavaju svoj stav o ključnim društvenim i političkim stvarima. 

Time je otvoreno i novo pitanje, ali i izazov za društvo u kom živimo: da li su objavljivanje storija, deljenje saopštenja ili promena profilne fotografije postali nova, legitimna forma političkog delovanja ili samo komforna zamena za stvarni angažman?

„Slacktivizam“ i iluzija angažmana: Da li je lajk postao zamena za akciju?

Jedna od najčešćih kritika upućenih digitalnom aktivizmu jeste optužba za takozvani slacktivizam, površno delovanje koje se završava na ekranu i služi rasterećenju sopstvene savesti. Deljenje objave, lajk ili promena profilne fotografije zahtevaju minimalan trud, pa se postavlja pitanje stvara li digitalni prostor iluziju da smo društveni problem rešili samim tim što smo ga objavili na svom profilu. Mila Stanković ispred Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan ističe kako takva opasnost uvek postoji, ali da je ipak priča o „slacktivizmu“ često previše pojednostavljena.

„Istraživanje Crte iz 2024. godine pokazuje da su online aktivnosti najčešći oblik građanskog učešća, što znači da je digitalni prostor postao važna arena političkog i društvenog angažmana. Lajk ili deljenje sadržaja nisu isto što i izlazak na protest ili glasanje, ali često predstavljaju prvi korak ka većem angažmanu. Antički forumi za političku raspravu više ne postoje – danas se veliki deo javne debate odvija na X-u i Instagramu,” naglašava Stanković.

Da je digitalni aktivizam prvi korak ka većoj promeni, slaže se i Milica Borjanić iz KOMS-a i ističe kako ga ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da je ipak ključno ono šta dolazi nakon toga.

„Stvarnost se ipak odvija i van društvenih mreža, pa je za konkretnu društvenu promenu potrebno da se stavovi i mobilizacija iz digitalnog prostora pretoče u delovanje u zajednici, institucijama i svakodnevnom životu,” ukazuje Borjanić.

Upravo u tom procepu između digitalnog i fizičkog prostora nastaju i najčešći mitovi o dometima online aktivizma. Borjanić objašnjava da je najveća zabluda uverenje da je svaki online angažman automatski bezvredan zato što zahteva manje napora od izlaska na protest, volontiranja ili dugoročnog rada u nekoj organizaciji.

„Nije svako deljenje objave aktivizam, ali to ne znači ni da deljenje informacije nema efekat. Problem nastaje tek kada taj prvi, najlakši korak počnemo da posmatramo kao dovoljan sam po sebi“, skreće pažnju Borjanić.

Na to se nadovezuje i Stanković, ističući da se u kritikama digitalnog delovanja često previđa stvarni rad koji se odvija iza ekrana:

„Najveći mit je da online aktivizam nema nikakav efekat. Mreže mogu da povećaju vidljivost problema, povežu ljude koji se inače ne bi sreli i izvrše pritisak na institucije ili kompanije. Mnoge kampanje su upravo i počele sa društvenih mreža. Drugi mit je da je svaki online angažman automatski površan. Često se zanemaruje i ozbiljan rad koji se odvija online: prikupljanje dokaza, organizovanje zajednica, pritisak na donosioce odluka i koordinacija akcija“, zaključuje Stanković.

Aktivistkinja Jelena Riznić ukazuje i na to da online kampanje zaista nemaju smisla, velike korporacije i države ne bi ulagale toliko novca i vremena u pokušaj da to zabrane. 

„META je poslednjih godina više puta pokušavala da algoritam praktično ,,pročisti” od političkog sadržaja, pre svega zbog pisanja o genocidu u Gazi i tome kako SAD i velike evropske sile podržavaju Izrael u tome. Izrael ulaže nadrealne količine novca i angažuje influesere koje ,,masno” plaća, samo kako bi pisali pozitivno o izraelskoj državi dok sprovodi genocid. Dakle, očigledno kampanje nešto znače i svakako je suludo ne koristiti prostor koji imamo da pišemo i pričamo o stvarima koje su važne,“ naglašava Riznić.

Gde je granica između online i offline aktivizma?

Pitanje koje se nameće jeste da li su digitalni i fizički prostor zaista odvojeni svetovi ili su postali nerazdvojni delovi jedne iste celine. Najveći broj novijih istraživanja, kako ističe naša sagovornica Mila Stanković, pokazuje da online i offline aktivizam nisu odvojeni svetovi, već se uglavnom dopunjuju.

„Društvene mreže olakšavaju dokumentovanje događaja, izgradnju zajednica i mobilizaciju ljudi, dok offline angažman često podstiče ili podržava aktivnosti van interneta. To se posebno videlo nakon pandemije, kada je veliki deo javnog života prešao u digitalni prostor. U Srbiji smo poslednjih godinu dana više puta videli kako se poziv na okupljanje, pružanje podrške ili organizovanje protesta širi upravo preko mreža, a zatim prerasta u masovno prisustvo na ulici. Online prostor često nije zamena za offline angažman, već njegova infrastruktura.”

Da ono što se dešava online retko ostaje potpuno ograničeno na digitalni prostor, se slaže i Milica Borjanić, i dodaje da to, nažalost, vidimo i na primeru nasilja, ali da to isto važi i u pozitivnom smislu: društvene mreže omogućavaju mladima da se informišu, povežu, organizuju i mobilišu, a onda svoje stavove i zahteve izraze kroz proteste, inicijative, volontiranje, učešće u organizacijama ili druge oblike angažovanja u zajednici.

Jelena Riznić dodaje da se neretko digitalni aktivizam preliva na ulice, ali da je za to neophodan emocionalno pobuđujuć događaj, koji u nama proizvodi emocije visoke aktivacije, poput besa zbog neke nepravde, ali i sreće, nade, optimizma da možemo nešto da promenimo. 

„To nekako vidimo i u praksi – izlazili smo na ulice u najvećem broju zbog tragedija i deljenja ljutnje i tuge jer su mogle biti sprečene, ali i zbog kolektvne nade da možemo da stanemo tome na put,” ističe Riznić.

Međutim, dvosmerna ulica između ekrana i terena nosi i svoju tamnu stranu: stalan pritisak da se na mrežama reaguje odmah, na sve i bez izuzetka. Digitalni prostor uspostavio je diktat imperativa oglašavanja, gde se odsustvo reakcije često tumači kao nezainteresovanost ili, čak, prećutna saglasnost sa nepravdom.

Na ovaj unutrašnji pritisak i sagorevanje ukazuju i same aktivistkinje. Riznić objašnjava da postoji realan pritisak iz okruženja, ali i onaj koji su aktivisti tokom vremena sami interiorizovali:

„Na mrežama često postoji utisak da su sve stvari urgentne i da sve mora sada i odmah, što nekada naprosto nije slučaj. Drugi par rukava je činjenica da ta ‘mikro javnost’ često meri svaku reč ili odsustvo reakcije. Čak i ako reaguješ na sve ikada, počeće da te sumnjiče onog trenutka kada to ne uradiš iz ko zna kog ličnog razloga“, iskrena je Riznić.

Ona dodaje da je najveći izazov pronaći balans između razumevanja stvarne urgentnosti situacije i čuvanja sopstvenog mentalnog prostora – posebno u trenucima kada je potreban predah od mreža, dok sa druge strane mnogi ljudi izgaraju na terenu, čineći stvarnost podnošljivijom.

Od klika do pritiska: Kada digitalna podrška menja odluke i zakone?

Svedoci smo da je online aktivizam sve više prisutan u našem okruženju, pa i da smo sami mnoge stvari uočili onda kada ih je neko podelio na svom profilu i društvenim mrežama. Deljenjem sadržaja stvara se vidljivost, ali se postavlja pitanje u kom trenutku ta vidljivost prerasta u konkretan politički pritisak koji donosioci odluka više ne mogu da ignorišu.

„Digitalna podrška postaje politički pritisak kada preraste u organizovanu akciju: proteste, peticije, javne kampanje, medijski pritisak ili institucionalne zahteve. Sama vidljivost nije dovoljna, ali može biti veoma važan resurs za mobilizaciju. U Srbiji smo to jasno videli nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Informacije, snimci i pozivi na okupljanje širili su se ogromnom brzinom preko društvenih mreža, što je doprinelo masovnoj mobilizaciji građana. Mislim da nema potrebe da dočaravam „veličinu” tog političkog pritiska,” naglašava Stanković.

Digitalni aktivizam je u prethodne dve godine u Srbiji igrao veliku ulogu kada je reč o širenju informacija i podizanju svesti o određenim društvenim temema. I ne samo to – pokazao nam je da u svojim stavovima i borbama nismo sami, kako ističe i naša sagovornica Milica Borjanić. Ona ukazuje na važnost solidarnosti na mrežama, ali i to da, kada na mrežama vidimo da veliki broj ljudi prepoznaje isti problem ili deli isto nezadovoljstvo, smanjuje se osećaj izolovanosti i postaje mnogo lakše napraviti sledeći korak. Kako Milica ističe, primer studentskog organizovanja u Srbiji je dobar pokazatelj koliko su danas digitalni i offline aktivizam međusobno povezani.

„Ono što tome daje stvarnu društvenu i političku težinu jeste činjenica da se mobilizacija nije završila na društvenim mrežama. Prelila se u plenume, proteste, blokade, lokalne akcije i različite oblike solidarnosti i samoorganizovanja. Upravo zato mi je taj primer zanimljiv, pokazuje da pitanje više nije nužno da li je aktivizam „online ili offline“, već kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom,” naglašava Borjanić.

To, pak, nije jedini slučaj koji ukazuje na to kako digitalni aktivizam utiče na javno mnenje. U svetu je veliki broj primera na koji način su kampanje na društvenim mrežama uticale na javnu debatu, ali i donosioce odluka. Samo neki od primera je i viralna kampanja „Book Burning Party“ iz SAD (2011), gde je provokativna najava spaljivanja knjiga na društvenim mrežama privukla ogromnu pažnju medija i javnosti. Ispostavilo se da je reč o akciji spasa lokalne biblioteke, što je motivisalo građane da u velikom broju izglasaju njeno finansiranje.

Jedna od važnih kampanja u našem reigonu je, kako ističe Mila Stanković, i #NisamPrijavila iz 2021. godine, kampanja koja je praktično nastala na Twitteru, kada su žene počele da dele svoja iskustva nasilja i razloge zbog kojih ga nisu prijavile.

„Za samo dva dana pojavilo se više od 15.000 objava, a tema je sa društvenih mreža prešla u tradicionalne medije i širu javnu debatu. Meni je ovaj primer posebno zanimljiv jer pokazuje da online aktivizam ne mora uvek da rezultira protestom ili neposrednom institucionalnom promenom da bi imao stvaran efekat,” naglašava Stanković.

Da se akitvizam mnogo puta iz online sfere preselio na konkretne akcije, slaže se i Jelena Riznić i ističe kako je takvim primerima i sama svedočila, ali da joj je najdraži događaj, u kom je i sama učestvovala, onaj kada su aktivistkinje sprečile da osvedočeni seksualni nasilnik postane dekan na Fakultetu političkih nauka 2024. godine. 

„Pamtim taj nivo sreće i optimizma, jer vidimo da naš glas znači, da pritisak može da urodi plodom i da online protest može da se preseli u realni prostor. Pamtim ga i kao početak studetnskog otpora postavljanju partijskih perjanica na značajne pozicije na Univerzitetu, ali i kao ne tako česte situacije kad smo udruženi rekli da nasilnicima nije mesto u institucijama,” naglašava Riznić. 

Početna stanica, a ne konačno odredište

Na kraju, pitanje više nije da li je aktivizam isključivo digitalan ili terenski, već kako ta dva sveta sarađuju u stvaranju stvarne promene. Kako ističe Milica Borjanić, ključ je u tome kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom, jer se stavovi koje formiramo na mrežama neizbežno prelivaju u naše svakodnevne odnose, odluke i ponašanje. Društvene mreže su, kako ona ističe, značajno smanjile prag za prvi korak i dale nam infrastrukturu koja nam pokazuje da u svojim borbama nismo sami.

Sa druge strane, kako podseća Mila Stanković, iako digitalni prostor olakšava i ubrzava mobilizaciju, stvarna društvena promena i dalje zavisi isključivo od ljudi i njihove spremnosti da se aktivno angažuju. Primeri poput studentskog samoorganizovanja ili pokreta #NisamPrijavila jasno pokazuju da digitalni rad, od podizanja svesti do građenja solidarnosti, ima moć da pokrene  društvo.

Ipak, kroz online aktivizam je postalo lako verovati da su deljenje objave ili promena profilne fotografije dovoljni sami po sebi i to je verovatno i jedna od najvećih zamki online aktivizma. 

„Nekada osećamo da smo jednim klikom sve rešili, a istina je da većina stvari kod nas (a verovatno ne samo kod nas), ne može da se promeni dok ne pružimo jači pritisak, sednemo nekome na kičmu pobunom i iscedimo suvu drenovinu za to što želimo,” zaključuje aktivistkinja Jelena Riznić. 

Tako odgovor na pitanje da li je deljenje objave političko delovanje ne leži u samom kliku, već u onome što sledi nakon njega. Storiji, heštegovi i viralni snimci nisu čarobni štapić koji sam po sebi menja zakone, ali su postali naša početna tačka. Zato više ne postoji granica između online i offline sveta, već između pasivnog posmatranja i stvarne spremnosti da se aktivizam sa ekrana pretvori u delovanje u zajednici. Deljenje objave jeste politički čin, ali samo ako predstavlja početak, a ne kraj našeg angažmana.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Od storija do ulice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cirkobalkana, međunarodni putujući festival savremenog cirkusa okuplja lokalne, regionalnei evropske cirkuske prakse, podstiče saradnju i razmenu iskustava. Na taj način, ovaj jedinstveni festival predstavlja savremeni cirkus kroz njegov autentični i inovativni izvođački vokabular. 

Cirkuski šator postavljen je na adresi Slanački put 26 a publika će tokom CirkoBalkana festivala imati priliku da pogleda predstave trupa i umetnika iz Srbije, Francuske, Italije, Španije, Slovenije, i Hrvatske.  

Kao i prethodnih godina, festivalski program obogaćen je edukativnim radionicama u koje se ubrajaju različite radionice koje pruža profesionalcima i amaterima jedinstvenu priliku da se oprobaju u pojedinim dispciplinama ali i da se upuste u promatranja i ispitivanja umetnosti na jeziku savremenog cirkusa. 

Kako je to izgledalo prethodnih godina možete videti kod nas na društvenim mrežama, a ovogodišnji program možete pogledati na  https://cirkobalkana.org/sr/ 

Cirkobalkanu 14 podržali su Francuski institut u Beogradu, Ambasada Francuske, Regionalni program Teatroskop, projekat Fuzija, Cirkuska škola Turbul iz Francuske, Ambasada Španije i Italijanski institut za kulturu u Beogradu, uz logističku podršku CIGLANE – Kluba ljubitelja teške industrije.

Članak Cirkobalkana od 11. septembra u Ciglani se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za četiri godine rada, u Bazi je realizovano više od 300 muzičkih događaja i više od 100 izložbi, uz brojne radionice, filmske projekcije, razgovore, koncerte i druge programe. Kroz međunarodne projekte, među kojima je i InterConnected, Baza je povezivala mlade umetnike iz regiona i stvarala prostor za saradnju, razmenu znanja i zajedničko stvaranje. Bila je i mesto prvih izložbi i nastupa brojnih umetnika i muzičara, a vremenom je izrasla u prostor koji okuplja različite generacije, ideje i ljude oko nezavisne kulture.

Danas je dalji rad Baze ozbiljno ugrožen zbog finansijskih izazova, zbog čega je pokrenuta kampanja prikupljanja donacija za opstanak ovog nezavisnog kulturnog prostora. Baza zato poziva umetnike, saradnike, izlagače, muzičare, posetioce, prijatelje i sve građane koji veruju u značaj nezavisne kulture da se uključe u kampanju i pomognu da ovaj prostor nastavi da postoji.

Baza u Silosima u subotu, 5. septembra

Kao veliko finale fundraising kampanje, u subotu, 5. septembra, u Silosima će biti održan celodnevni događaj „Baza u Silosima” posvećen svemu što Baza predstavlja – muzici, umetnosti, razgovorima, kreativnosti, deci, plesu, dobroj hrani, lokalnim brendovima i, pre svega, ljudima koji čine ovaj grad.

„Mesec dana nakon našeg poziva da nam pomognete da Baza nastavi da postoji, rešili smo da uradimo ono što najbolje znamo – da se okupimo, napravimo dobar program i proslavimo sve ono što smo zajedno postigli“, poručuju iz Baze.

Tokom dana publiku očekuju bazar, tribine, radionice, dečija zona, aukcija, DJ program, koncerti i brojni drugi sadržaji – odnosno, kako kažu iz Baze, „Baza na steroidima“.

Na live bini nastupiće Nataleé, Lena Stamenković, Bam Bam Kolektiv, Dunja i Žare, Anja Saković, Bora Eskić, Leks, Blank, Gigi i Horacio, dok će za DJ program biti zaduženi Iva Arifaj, Stefan Račić, Đorđe Baštovanović, Jelly For The Babies, Janko, Dakman i Gostoja.

Poseban deo programa biće posvećen radionicama za decu i odrasle. Posetioce očekuju umetnička radionica za decu u organizaciji ateljea Zona umetnosti, Plesni Šou & Veliki Bejblejd Turnir, animatori za decu, radionica izrade biljnih terarijuma, kao i radionice veza, grafita i tarota. Informacije o prijavama za radionice biće uskoro objavljene na Instagram profilu Baze.

Program će uključiti i dve tribine: „Nezavisna kulturna scena: Kako opstati i ostati?“ i „Umetnički rad: Između autentičnosti i komercijalne prodaje“, koje će otvoriti pitanja sa kojima se nezavisna kulturna scena i umetnici svakodnevno suočavaju.

Ulaz na događaj je 500 dinara, dok će svi posetioci imati mogućnost da, u skladu sa svojim mogućnostima, doniraju i dodatna sredstva za rad i opstanak Baze.

Baza poziva sve koji prepoznaju njen značaj da postanu deo zajednice i članstvom podrže njen dalji rad. Članstvo predstavlja više od finansijske podrške, ono je znak poverenja i pripadnosti prostoru koji okuplja nezavisnu kulturu, umetnost, muziku i ljude. Svaka članarina doprinosi stvaranju novih programa, podršci umetnicima i očuvanju Baze kao otvorenog prostora koji pripada zajednici. Više informacija o članarinama i benefitima članstva može se pronaći na sajtu:  https://bazakulturnihzbivanja.com/

Donacije za opstanak ovog važnog beogradskog prostora za kulturu moguće je uplatitii  na sledeći račun:

Udruženje Baza Kulturnih Zbivanja
Račun: 265-1610310006086-96
Svrha uplate: Donacija za rad Udruženja

Članak Baza Kulturnih Zbivanja poziva na podršku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne, samo ne da izađem da se pozdravim sa rodbinom. Ma izađi, kad ti kažem. Istog trenutka nemaš izbora sem da polako kreneš u svoju „diplomatsku misiju“ ljubljenja nepoznatih ljudi koji ti se smeše sa vrata i govore: „Jao, vidi kolika si porasla, ista mama!“, iako te vide prvi put u životu.

Naravno, niko nikada nije stradao od tri obavezna poljupca u obraz nepoznatoj tetki iz unutrašnjosti. Iako te proguta talas neprijatnosti, mala sedmogodišnja Marija je bar malo srećnija kada vidi da danas istu tu scenu mnogobrojni influenseri i mim stranice interpretiraju kroz humor i šalu. Sudeći po broju reakcija, komentarima i šerovanjima, jedno je sigurno – ako si rođen na Balkanu, morao si da prođeš ovaj transfer blama. I ne samo ovaj, već ceo spektar različitih situacija koje odrastanje u ovoj zemlji nosi sa sobom.

Neke od tih situacija su manje bezazlene od ovih, neke sa sobom nose duboko ukorenjene patrijarhalne obrasce koji su prisutni u društvu, neke govore o decenijski prisutnoj ksenofobiji, homofobiji i xy fobiji.

Iako sam odrasla osoba, ipak, što bi Elena Kitić rekla, još uvek me, lome fobije, ali kada vidim da ih neko interpretira kroz za mene, jedan od najuzvišenijih formata humora – mim, ne mogu da kažem da mi ne bude lakše. Ne samo da mi je lakše, nego i lakše uočavam šta je sve i koliko je problematično ono što se dešava u mom okruženju. Mim svim predrasudama, stereotipima, fobijama i svim drugim osnovnim jedinicama građe i funkcije života na ovoj planeti, daje lice, upire prstom u njih i samim tim, kroz smeh, vrlo perfidno i suptilno – utiče na publiku da preispita ova obrasce i doživi ih kao nešto što je prisutno, ali ipak – lejm da se radi.

Meme who?

Ništa me toliko ne razoruža, nego kada drugarici prepričavam mim. Da li postoji način na koji se to uopšte radi? Kroz prepričavanje, sam mim gubi na svom humoru bar za 50%. Isto tako, nije ga baš lako ni definisati, ali zato imamo Oksfordski rečnik koji ga vidi kao sliku, video-zapis ili tekst, obično humorističnog karaktera, koji internet korisnici kopiraju i dele, često uz manja variranja ili izmene. I sigurno smo svi videli šta je mim i kako izgleda. Ali, ukoliko nismo, nećemo ni razumeti šta je iz ove definicije, već je bolje slediti onu dobru mantru kada objašnjavaš društvenu igru, pa kažeš: bolje da počnemo da igramo, pa ćeš da ukapiraš.

Sam termin prvi je upotrebio britanski evolucioni biolog Ričard Dokins (Richard Dawkins) 1976. godine u svojoj knjizi Sebični gen. Dokins je, sudeći po Britanici, mimove (od grčke reči mimema – imitirano) zamišljao kao kulturni parnjak biološkim genima i posmatrao ih je, slično „sebičnim“ genima, kao entitete koji upravljaju sopstvenom reprodukcijom i tako služe sopstvenim ciljevima. Podrazumevano u tim terminima, mimovi nose informaciju, replikuju se i prenose sa jedne osobe na drugu, uz sposobnost da evoluiraju.

Vremenom, kako se internet kultura razvijala, mimovi su postali njen deo i njihova popularnost je rasla. Mimovi zadiru u onlajn kolektivnu svest i često se nazivaju digitalnim folklorom. „Možemo videti ne samo nove načine na koje ljudi rade stvari ili se izražavaju u javnosti, već i neke od tema, strahova ili želja koje ljudi imaju. Sve ove složene teme ogledaju se u stvarima kao što su mimovi“, ističe Paolo Gerbaudo, predavač digitalne politike i direktor Centra za digitalnu kulturu na Kraljevskom koledžu u Londonu (King’s College London).

Iako je mnogima prva aocijacija na mim zabava, autori Habibullah Ibrahim Mahmoud i Bashiru Amoda Ajijola ističu da su mimovi prerasli okvire običnog internet humora i postali moćni instrumenti političkog angažmana i otpora:

„Mim-kultura, nekada smatrana trivijalnim segmentom internet humora, izrasla je u moćno sredstvo političkog angažmana, posebno među mlađom populacijom širom sveta. Mimovi, kao reproduktivne kulturne jedinice koje kombinuju tekst i sliku, pojednostavljuju složena politička pitanja u emotivno nabijen sadržaj koji se lako deli.“

U pejzažu onlajn komunikacije koji se neprestano razvija, mimovi su se pojavili kao moćna sredstva za uticanje na javno mnjenje. Ne samo da su jedan od najduhovtijih alata za izražavanje, već su i alat putem kog, suptilno ili manje suptilno, utičemo i na mišljenje korisnika.

Nisam to što misliš, samo jedan meme

I dok nam se na prvi pogled čini da su internet-mimovi samo bezazlena zabava koja služi za razbibrigu tokom pauze za ručak, istraživanja pokazuju da se iza njih krije mnogo moćniji mehanizam. Kako u svojoj analizi za BBC ističe novinarka i istraživačica Helen Brown:

„Na površini, internet-mimovi su višeprisutni izvor lake zabave… Međutim, mimovi imaju i svoju ozbiljnu stranu. Oni su jezik sami po sebi, sa sposobnošću da nadilaze kulture i grade kolektivni identitet između ljudi. Ove deljive vizuelne šale takođe mogu biti moćna sredstva za samoizražavanje, povezivanje, društveni uticaj, pa čak i političku subverziju.“

Najbolji primer kako naizgled bezazlen vizuelni format postane subverzivno oružje jeste slučaj iz Kine 2018. godine, tokom globalnog #MeToo pokreta. Suočene sa oštrom državnom cenzurama i blokiranjem klasičnih haštagova, kineskinje su morale da pronađu alternativni način da podele svoje priče i umreže se. Odgovor se krio u slici crtanog zeca pored činije pirinča. Kada se te dve reči izgovore na mandarinskom, one zvuče isto kao „mi tu“ (Me Too), pa je tako ovaj vizuelni mim postao šifrovani jezik otpora. Slika je delovala potpuno bezazleno za cenzore, ali je unutar potlačene zajednice uspela da probije zidove tišine i pokrene masovnu solidarnost.

Samo još jedan od primera kako su mimovi pokrenuli društvenu diskusiju se dogodio 2015. godine, kada su naučnice delile ironične mimove na kojima su u laboratorijskim mantilima i zaštitnoj opremi, uz haštag #distractinglysexy (uznemirujuće seksi), kao odgovor na komentare o „devojkama“ u laboratorijama koje je izrekao dobitnik Nobelove nagrade Tim Hant (nakon što je izjavio da je problem sa ženama u labarotoriji to što se muškarci u njih zaljubljuju, zaljubljuju se one u njih, i plaču kada ih kritikujete). Haštag je za samo nekoliko sati prikupio više od 10.000 objava na društvenim mrežama i doveo do širih razgovora o seksizmu u nauci u mejstrim medijima.

Da mimovi nisu samo puka zabava, već ozbiljan globalni jezik otpora, pokazuje i istraživanje tehnološke i digitalne stručnjakinje An Xiao Mine u njenoj knjizi Memes to movements : how the world’s most viral media is changing social protest and power. Kroz analizu pokreta širom sveta, Mina naglašava da su mimovi zapravo „ulična umetnost na internetu“ – posteri koje lepimo na naše digitalne prozore kako bismo skrenuli pažnju na ljudska prava, korupciju i socijalnu pravdu.

Kada su se u Kini 2011. godine vlasti obrušile na aktiviste i blokirale svako pominjanje umetnika i disidenta Aj Vejveja, građani su našli način da zaobiđu cenzuru: počeli su masovno da dele slike i simbole običnih suncokretovih semenki, aludirajući na njegovu čuvenu instalaciju u Londonu. Slični primeri otpora kroz vizuelni humor beleže se širom planete – od Ugande, gde su građani ironičnim haštagom #WhereAreTheGoats ismevali nestanak državnih koza, preko Kenije, gde se haštagom #TweetLikeaForeignJournalist parodiralo lažno izveštavanje stranih medija, pa sve do Sjedinjenih Država, gde su prepoznatljivi kačketi, duksevi sa kapuljačom i ružičaste kape postali globalni simboli borbe za pravdu i ravnopravnost. Kako zaključuje An Xiao Mina, mimovi prevazilaze puki humor i čine ono što je umetnost oduvek radila: „oni su više od same šale i čine da se osećamo manje usamljeno. Kroz njih gradimo medijsko okruženje koje odražava ko smo mi i koje su naše prave vrednosti.“

Gospođetino, damo, gospođo, dobar drug, prijatelju do koske, šmekeru, lave, humanitarcu, britkog jezika, ne trpi nepravde – MIM

Nimalo iznenađujuće, kako ističe novinarka Helen Brown, skloniji smo da delimo mimove koji su u skladu sa našim političkim stavovima, a političke mimove takođe obično podvrgavamo strožem prosuđivanju nego one nepolitičke. Međutim, pored toga što doprinose buci kojoj smo izloženi na društvenim mrežama, politički mimovi nude subverzivan način da se ospore dominantni diskursi autoritarnih vlada.

Gerbaudo navodi da je upotreba mimova „kao sredstva političke borbe obojena prevlašću sarkasma i ironije, što je veoma karakteristično za mimove, jer se tako izlažu ruglu slabost, podlost ili glupost neprijatelja, ismevaju preterana nadmenost i prevelika arogancija moćnika“. Ipak, oni se takođe mogu koristiti kao sredstva za iskazivanje besa i političkog nezadovoljstva.

Digitalni aktivizam u formi mimova, kako ističe Brown, važan je oblik izražavanja za ljude koji žive u opresivnim režimima u kojima otvorena antidisidentska debata nije prihvaćena u mejstrim medijima. Tu dolazimo i do nas. Da mimovi nisu samo globalni fenomen, već i moćno oružje za preživljavanje, vidimo i u našem dvorištu. Kada se na domaćoj političkoj i javnoj sceni dese situacije koje prevazilaze svaku granicu zdravog razuma, bilo da je reč o bizarnim predizbornim spotovima, Palminom hologramu, otvaranju fontana i besmislenih semafora, domaće mim stranice u roku od nekoliko minuta naprave vizuelnu satiru. And I think it’s beautiful.

Uostalom, za narod koji je tokom ratova i bombardovanja izlazio da peva i koji pronalazi katarzu u crnom humoru, humor kao mehanizam odbrane, ali i oštro sredstvo da se mapira svaki problem u društvu, zapravo i nije tako neočekivana stvar.

Inserti iz političkih duela, izjave tokom mitinga, protesta i sa zvaničnih skupova, stavljeni u kontekst mima, obesmišljavaju apsurd koji živimo. Različiti skečevi, reinterpretacije situacija odrastanja na Balkanu, običaja, verovanja i ukorenjenih stavova u nekoliko sekundi se pretvaraju u ono što suštinski i jesu – farsu. Mimeri su, bez ikakve diplome iz sociologije, uradili ono što institucije nikada nisu smele – secirali mentalitet do gole kože i pokazali nam da sve što možemo učiniti jeste da se dobro ismejemo, jer tako smo u mogućnosti.

Više od šale

Na kraju krajeva, snaga mima i jeste u tome što privatnu teskobu pretvara u kolektivnu katarzu. Mimovi su prerasli zabavu i postali suptilno, ali moćno subverzivno sredstvo. Kroz ironiju i humor, generacije odrasle na internetu demaskiraju teške tabue, ksenofobiju, mizoginiju i rigidne društvene stereotipe brže i efikasnije nego ikakve zvanične kampanje.

Mim je postao više od digitalne zabave za prekraćivanje vremena – on je moćno sredstvo za izražavanje stavova. Bilo da služi kao šifrovani signal otpora pod cenzurom, oštro oruđe za razotkrivanje ukorenjenih predrasuda ili kao kolektivni ventil za preživljavanje kolektivnog apsurda.

Kako ističe Brown, on ispod svog jednostavnog spoljašnjeg izgleda krije složenost i kulturu. „Na internetu, mimovi su važni pokretači komunikacije, pripadnosti i digitalnog aktivizma, koji mogu i da nas ujedine i da podele, u zavisnosti od toga ko smo i kako učestvujemo u njima.”

Ovi vizuelni zapisi, od odrastanja na Balkanu do globalnih protesta, nas uče da se sa svakodnevnim apsurdom ne moramo nositi samo kroz tugu ili muk. Kroz prepoznatljive formate i katarzu koju donose, mimovi povezuju naše lične priče sa onim što proživljava celo društvo i samim tim utiču na njega.

Zato, jedno je sigurno, a to je da mim ne treba potcenjivati. Jer, dok institucije spavaju, mimeri su već objavili dijagnozu.

Ilustracije: Marija Ognjanov

Članak Kako mim-kultura ruši tabue se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Upravo o tome govorilo se na panelu „Kultura koja povezuje – evropske mogućnosti za kreativne industrije“, održanom u Sarajevu, koji je okupio novinare, Mlade evropske ambasadore i kreativce iz regiona Zapadnog Balkana.

Razgovor je pokazao da podrška kreativnom sektoru nije samo pitanje finansiranja pojedinačnih projekata. Ona podrazumeva povezivanje ljudi, razmenu iskustava, međunarodnu saradnju, razvoj talenata i stvaranje uslova u kojima umetnici i drugi kreativci mogu da rade dugoročno.

Da takva podrška već ima konkretne rezultate u Bosni i Hercegovini pokazuju i podaci. Kreativna Evropa je tokom poslednje četiri godine u BiH podržala više od sto projekata sa više od sedam miliona evra. Među njima su, pored Sarajevo Film Festivala, i Bosansko narodno pozorište u Zenici, Muzej savremene umjetnosti u Banjoj Luci, Centar za kulturu u Trebinju i brojne druge institucije i organizacije.

Na početku panela, ambasador Evropske unije u Bosni i Hercegovini Luiđi Soreka govorio je upravo o ulozi kulture u povezivanju društava i približavanju evropskim vrednostima.

„Kultura ne poznaje predrasude ni granice. Zato su naši programi, poput Kreativne Evrope, Erasmus+ i drugih inicijativa podrške odlični alati koji doprinose procesu integracija. Film i kultura imaju jedinstvenu moć da preispituju ustaljene pretpostavke, daju drugačije perspektive i grade stvarne mostove. U regionu deluju izuzetni filmski autori, muzičari, umetnici i pisci i rekao bih da je kreativnost njegov najbolji ambasador“, rekao je Luiđi Soreka, ambasador Evropske unije u Bosni i Hercegovini, na otvaranju panela. Naglasio je da je i sam kulturu uvek stavljao u središte svog rada, jer je upravo kultura polazna tačka za prenošenje vrednosti Evropske unije.

Za Soreku, međutim, podrška kulturi nije važna samo zbog njenog umetničkog značaja. Kreativni sektor ima i širi društveni i ekonomski uticaj, od stvaranja novih radnih mesta do razvoja lokalnih zajednica.

„Kreativni sektor izuzetno je važan za ceo region. Pokretač je ekonomskog razvoja, kreira kvalifikovana radna mesta i podstiče lokalnu ekonomiju. Stoga, podržavajući kulturu, podržavamo umreženiju Evropu“, poručio je Soreka.

Jedan od primera takvog pristupa je upravo Sarajevo Film Festival. SFF pokazuje na koji način evropska podrška može da doprinese ne samo realizaciji jednog festivala, već i razvoju filmske industrije, talenata i kreativnosti, kao i povezivanju autora iz različitih zemalja.

Sredstva Kreativne Evrope kulturnom i kreativnom sektoru u BiH dostupna su od 2014. godine, dok Evropska unija Sarajevo Film Festival podržava kroz inicijative poput Talent Sarajevo, CineLink Industry Days i Mladi i izgradnja mira.

Uz velike filmske festivale, poput Sarajeva ili Pule, programi Kreativne Evrope namenjeni su i onima koji se nalaze na samom početku profesionalnog puta. Podrška obuhvata različite oblasti kreativnog sektora – od pisaca, dizajnera i glumaca do filmskih koprodukcija, festivala i mladih autora koji tek grade svoje karijere.

O tome koliko takva podrška znači iz perspektive samih filmskih autora govorili su i učesnici panela. Uz moderaciju Milana Inića, poznatijeg kao Yasserstain, jednog od najuticajnijih digitalnih kreatora na Zapadnom Balkanu, panelisti su bili reditelj, scenarista i producent iz Crne Gore Ivan Marinović, producentkinja i osnivačica produkcijske kuće This and That Productions iz Srbije Snežana van Houwelingen, producent, osnivač Realstage Productions i direktor programa CineLink Industry Days Sarajevo Film Festivala Ishak Jalimam, kao i producent, osnivač Vizart Filma i bivši rukovodilac Creative Europe MEDIA Desk-a za Bosnu i Hercegovinu Zoran Galić.

Marinović je iskustvo rada u filmskoj industriji imao i pre nego što je Crna Gora postala članica Kreativne Evrope, zbog čega je, kako kaže, razliku između rada sa podrškom i bez nje moguće vrlo jasno videti.

„Ciklus razvoja filmskog projekta traje dugo, godinama. Od tog vremena zavisi i kvalitet, jer se vidi kada je nešto na brzinu urađeno, a ovaj program vam daje kiseonik da preživite taj period. Bez podrške je rizik veći, sve je mnogo teže. Svoje prve filmove sam radio kada sam bio mlad i nisam imao porodicu, odgovornost, ali svi debitanti rade tako, na mladost i na snagu. Uostalom, pogledajte koliko vremena prođe između dva filma. Nekima i 14 godina, što znači da ljudi u godinama kada su najpotentniji ne rade jer prikupljaju novac“, kaže Marinović i naglašava da se filmovi u regionu rade iz ogromne ljubavi, da od toga niko ne živi, ali da je s Kreativnom Evropom mnogo lakše.

Upravo vreme, povezivanje i mogućnost da se projekat razvija bez stalnog pritiska na autore izdvajaju se kao neke od ključnih vrednosti evropskih programa. Za kreativce, podrška zato nije samo pitanje novca, već i mogućnosti da upoznaju druge autore, uče, razmenjuju iskustva i svoje projekte razvijaju u međunarodnom kontekstu.

Snežana van Houwelingen posebno je ukazala na značaj tih aspekata Kreativne Evrope – od povezivanja i razmene znanja do stipendija i učešća na radionicama.

„EU radi sve što može, ali problem su nacionalni fondovi. Niko u regionu nema zdrav nacionalni sistem za podršku mladim kreativcima“, rekla je ona.

Pored pitanja finansiranja i razvoja karijera, razgovor je otvorio i jednu od tema koja sve više menja način na koji kreativne industrije funkcionišu – veštačku inteligenciju.

Mlade evropske ambasadore zanimalo je na koji način se AI već koristi u filmskoj industriji i da li će u budućnosti menjati posao filmskih autora. Odgovor koji se mogao čuti na panelu jeste da veštačku inteligenciju treba posmatrati kao alat, ali da ona ne može da zameni znanje i iskustvo autora.

„AI jeste alat, ali je potrebno mnogo toga regulisat sa aspekta autorskih prava i za kreativce je to sada najvažnije pitanje“, rekla je van Houwelingen.

Pitanje autorskih prava tako ostaje jedno od ključnih izazova za kreativni sektor u periodu ubrzanog razvoja novih tehnologija. Istovremeno, kako je istaknuto tokom razgovora, postoje delovi procesa stvaranja filma u kojima je AI već postala neophodna.

I dok se način na koji nastaje umetnički sadržaj menja, potreba za podrškom kreativcima ostaje ista. Kreativna Evropa od 2014. godine podržava projekte koji za cilj imaju podsticanje kulturne raznolikosti, promociju umetničkog izražavanja i jačanje ekonomskog potencijala kreativnih industrija.

Za period od 2021. do 2027. godine program je strukturiran kroz tri potprograma – Kultura, MEDIA i Međusektorski potprogram – i raspolaže budžetom od 2,44 milijarde evra. Cilj je podrška i promocija evropske kulturne i jezičke raznolikosti, jačanje kulturne saradnje i odgovaranje na potrebe i izazove kulturnog i kreativnog sektora, ali i podrška saradnji između kulturnih i kreativnih sektora, inovativnim digitalnim rešenjima, medijskoj pismenosti i inicijativama koje doprinose pluralističkom i otpornom medijskom okruženju.

Panel u Sarajevu tako je otvorio širu temu o tome šta je kreativcima potrebno da bi mogli da ostanu u svom poslu, razvijaju ideje i sarađuju preko granica. Jer, kada se govori o evropskim mogućnostima za kreativne industrije, ne govori se samo o projektima koji dobijaju finansijsku podršku, već i o mreži ljudi, znanja i prilika koja može da odredi kako će izgledati budućnost kreativnog sektora u regionu.

Fotografije: Sulejman Omerbašić

Članak Kako film povezuje ljude, ideje i region se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tokom pet festivalskih dana, na repertoaru će biti 9 predstava iz 6 zemalja – Bugarske, Slovačke, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije, koje je odabrala selektorka festivala, glumica i rediteljka Valentina Pavličić, umetnička direktorka Limenka teatar festa.

Festival u svojoj petoj godini stiže u Požarevac, nakon Novog Sada, Sombora, Kikinde i Kruševca, čime neumorno podržava napore lokalnih zajednica da mališani i njihovi roditelji saznaju što više o zaštiti životne sredine i reciklaži.

Valentina Pavličić, umetnička direktorka Limenka teatar festa, povodom predstojećeg izdanja festivala je istakla:

„Ove godine deca Požarevca i njihove porodice imaće jedinstvenu priliku da udruženim snagama urade nešto lepo i korisno za sebe, svoj grad, zemlju i planetu. Sasvim mali trud, nešto dobro i korisno što će uraditi, poput grudve snega koja se kotrlja i raste, prerašće u nešto veliko i lepo. U doživljaj koji će dugo pamtiti i prepričavati, a koji će za posledicu imati i humani gest. Sve prazne, iskorišćene limenke koje će porodice doneti na festival biće poslate na reciklažu, a sredstva od otkupa usmerena na otvaranje biblioteke na Dečjem odeljenju bolnice u Požarevcu. Radujemo se tolikom broju osmeha na licima sve dece, radujemo se svim novim prijateljima festivala, kao i onima koji su dugo sa nama. Takođe i umetnicima koji će doputovati i na pozorišnoj sceni stvoriti magiju koja će sve nas povezati i nakon što se zavesa festivala spusti i mi produžimo u neki novi grad.“

Pozorišni program festivala počinje 9. septembra u 18 časova, nakon karnevalske povorke koju čine 500 mališana Požarevca, predstavom „Trio Rio“ Gradskog kazališta Požega iz Hrvatske, koja donosi duhovitu akrobatsko-žonglersku priču o putujućoj cirkuskoj porodici i kroz svoje avanture govori o podršci, poverenju i zajedništvu. Narodno pozorište Priština–Gračanica izvešće predstavu „Čarobnjak iz Oza“, koja nas vodi u čudesni svet mašte i avanturu o zajedništvu, nadi i potrazi za tajnom koju ni veliki Čarobnjak iz Oza ne zna. Okret teatar iz Beograda donosi novu adaptaciju Nušićevog „Sumnjivog lica“, savremeno i duhovito čitanje klasika uz filmske sekvence, muziku i raskošnu scenografiju.

Predstava „Plešimo bajke“ trupe Una Saga Serbica kroz adaptacije bajki „Lepotica i zver“ i „Povratak u Nedođiju“ spaja ples, akrobacije i maštu, donoseći novi pogled na poznate priče, a crnogorska predstava „Trema: predstava za vježbanje teških situacija“ na razigran i edukativan način pomaže deci da razumeju i savladaju strah od nepoznatih situacija.

Bugarska predstava „Dug put do škole“ kroz lutkarstvo, impresivne 3D scenske efekte i originalnu muziku pretvara jedno obično kašnjenje u školu u veliku avanturu između stvarnosti i mašte, dok slovačka predstava „Filipko i Baba Jaga“ donosi autentičnu belorusku bajku o hrabrom dečaku koji nadmudruje zlu vešticu, uz spoj tradicionalnih i savremenih lutkarskih tehnika.

Predstava „Zašto ih nije briga“ Pozorišta mladih Sarajevo bavi se klimatskim promenama i ekološkom krizom kroz priču o životinjama koje ostaju bez svog doma, dok beogradsko Pozorište lutaka „Pinokio“ u predstavi „Vini Pu“ vodi publiku u čarobni svet detinjstva, prijateljstva i mašte u kojem granica između scene i gledališta polako nestaje.

Sve predstave će biti izvedene u Centru za kulturu Požarevac.

Ulaznice za festivalske predstave ne kupuju se novcem – za ulazak je potrebno doneti najmanje pet iskorišćenih limenki za piće, koje će nakon festivala biti poslate na reciklažu. Za predatu aluminijumsku ambalažu posetioci dobijaju ALU COIN, prvu ekološku valutu na svetu izrađenu od aluminijuma, kojom se preuzimaju ulaznice za predstave. Oni koji donesu veći broj limenki biće nagrađeni dodatnim ALU COIN-ima, koje mogu iskoristiti na LIMENKA BAZARU, gde ih očekuje bogat izbor školskog pribora i drugih korisnih potrepština.

Ovogodišnji program donosi i nastavak uspešne saradnje kroz projekat „Svaka limenka se računa“, koji će posetiocima omogućiti da aktivno učestvuju u prikupljanju limenki i upoznaju se sa značajem reciklaže. Kroz svet reciklaže najmlađe će voditi omiljena maskota Li Men, dok će centralni deo Art zone zauzeti Pixelata – atraktivna umetnička instalacija sastavljena od limenki, koju će tokom festivala oslikavati talentovani street art umetnici.

Posebnu novinu ove godine predstavlja Limenka šahovski turnir, u okviru kojeg će najmlađi posetioci imati priliku da odmere svoje šahovsko umeće sa mladim šahistima iz Požarevca, igrajući jedinstvenim figurama izrađenim od limenki. Na taj način festival još jednom spaja umetnost, igru, edukaciju i održivost u jedinstveno iskustvo namenjeno celoj porodici.

I ove godine, kao i svih prethodnih, kompanija Ball Corporation i projekat „Svaka limenka se računa“ podržavaju Limenka teatar fest. Uz podršku Grada Požarevca, partnera festivala, Limenka Teatar Fest nastavlja da raste kao jedinstvena manifestacija koja kroz pozorište, umetnost, kreativne radionice i igru podstiče razvoj ekološke svesti kod najmlađih. Festival okuplja brojne prijatelje manifestacije koji svojim programima i podrškom doprinose bogatijem sadržaju za najmlađe. Kompanija „Bambi”, zaštitni je znak grada Požarevca. OTP Banka deci približava osnove finansijske pismenosti, dok će kompanija „Knjaz Miloš“ u okviru Limenka kafića obezbediti osveženje za posetioce tokom festivalskih dana. Izdavačka kuća „Klett“ priprema Limenkicu knjižaricu i mali sajam knjiga, kutak posvećen knjigama i čitanju, dok kompanija „Transfera“ pruža logističku podršku festivalu, prevozom opreme i prikupljenih limenki. Organizacionu podršku realizaciji ovogodišnjeg festivala pruža i Centar za kulturu Požarevac, a ove godine podršku festivalu dalo je i Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Foto: Vladimir Veličković

Članak Limenka teatar fest – Jedinstveni spoj pozorišta i ekologije ove godine u Požarevcu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon uspešnog ispraćaja proleća koncertom benda Životni, Zeleni kačket vas poziva na letnje izdanje makedonskog zvuka u Beogradu, ovog puta uz bend Golemata voda.

Kako bend sam kaže za svoj album prvenac, koji ćete premijerno čuti u Beogradu – nostalgija, detinjstvo i potera za tom nostalgijom detinjstva.

Ove pejzaže nostalgije, momci iz Golemata voda oslikaće svojim atmosferičnim ali dinamičnim rifovima, uz koje ćete moći i da se njišete i da se šutkate.

Njihovim rečima, „sećanja, dobra ili loša, ona ili pevaju ili viču”. Zavisi od toga šta nam znače i šta od nas traže. 

U petak, 21. avgusta tražimo od vas da u bašti kluba 20/44 zajedno sa Golemata Voda prođemo kroz dobra i loša sećanja i zajedno pevamo i vičemo iz sveg glasa.

U tome će ih podržati dobro poznati šabački trio Lu, koji će otvoriti ovo veče, a pre svirke moći ćete da čujete muziku po izboru bendova.

Golemata voda dolazi iz Skoplja, a bend čine Jovan Ristovski (gitara i vokal), Luka Petković (gitara), Simon Stojčevski (bas) i Nikola Ristovski (bubanj). Za sada su objavili samo jedan album istog naziva kao i bend.  Fokusirani na prenošenje osećaja nostalgije i doživljaja svog grada, lako se možete izgubiti u haosu njihovog zvuka. Od vrištanja i fidbeka, do melanholičnih ili trans rifova, mogu vas ili uvesti u sanjivo stanje ili vas oduvati.

Lu čine Ivan Bilan (vokal i gitara), Mario Đurić (bas) i Živorad Popović (bubanj). Svoj zvuk definišu kao derivat rokenrola, do sada su objavili jedan album (Ne mogu ništa sam) i dva singla sa predstojećeg albuma, na kojem trenutno rade.

Vrata će biti otvorena od 20h, dok će svirka početi u 21h. Karte ćete moći da nabavite u pretprodaji od 12. avgusta u Zaokretu (Cetinjska 15) po ceni od 800 dinara, a iste će biti dostupne i na ulazu na dan događaja po ceni od 1000 dinara.

Foto: Mateja Vasojevik

Članak Sećanja ili pevaju ili viču: Golemata voda premijerno u Beogradu 21. avgusta u klubu 20/44 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnji program Summer Screen donosi šest najnovijih ostvarenja velikih svetskih autora Cristiana Mungiua, Hirokazua Kore-ede, Ryūsukea Hamaguchija, Marie Kreutzer, Jeanne Herry i Lée Mysius.

FILMOVI U PROGRAMU:

FJORD, Cristian Mungiu
Palme d’Or (Zlatna palma) na 79. Filmskom festivalu u Kanu
Kada se u izolovanom fjordu na telu tinejdžerke pojave modrice, idilično prijateljstvo dve potpuno različite porodice pretvara se u mračni sukob oko tradicije, vaspitanja i skrivenih tajni.

IZNENADA / SOUDAIN, Hamaguchi Ryūsuke
Kada se direktorka staračkog doma suoči sa sistemom koji odbacuje dostojanstvo starijih, susret sa neustrašivom japanskom umetnicom pokrenuće emotivnu revoluciju koja menja živote svih oko njih.

JOŠ JEDAN DAN / GARANCE, Jeanne Herry
Talentovana, ali samodestruktivna pariska glumica kreće na bolno putovanje oporavka kada ljubav prema bolesnoj sestri i novoj devojci postane njena jedina slamka spasa.

NOĆNE PRIČE / HISTOIRES DE LA NUIT, Léa Mysius
Dok dve porodice u izolovanoj močvari planiraju rođendansko iznenađenje, jezive i neobične pojave pretvaraju slavlje u opasnu igru preživljavanja i nepoverenja.

NJEŽNO ČUDOVIŠTE / GENTLE MONSTER, Marie Kreutzer
Seoska idila pretvara se u košmar za koncertnu pijanistkinju koja mora da bira između toga da li će zaštititi svog maloletnog sina ili ostati odana svom mužu.

OVCA U KUTIJI / HAKO NO NAKA NO HITSUJI, Hirokazu Kore-eda
U potrazi za utehom nakon misteriozne smrti sina, bračni par suočava se sa opasnom granicom između tehnologije i stvarnosti kada počnu da se zbližavaju sa njegovom naprednom AI replikom.

32. Sarajevo Film Festival biće održan od 14. do 21. avgusta 2026. godine.

Članak Od Kana do Sarajeva: šest filmova koje ne propuštamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

KAMEO uspeva da istraje zbog pomoći prijatelja festivala koji su prepoznali značaj podrške mladim filmskim stvaraocima i njihove vere da kultura može i mora da se gradi zajedno. Zahvaljujući njihovoj podršci, festival nastavlja svoju misiju da bude mesto gde studenti filma iz regiona mogu da pokažu svoje radove i razmene iskustva.

Ovogodišnji program donosi raznovrsan filmski i umetnički sadržaj kroz tri dana:

6. avgusta festival otvara prostorna instalacija „Corpus Feminae“, nastala u saradnji Kino kluba Kameo i Corpus kolektiva, sa početkom u 21h u dvorištu Narodnog muzeja Čačak.

7. avgust rezervisan je za selekciju filmova mladih autora. Publika će imati priliku da pogleda studentske i eksperimentalne kratkometražne filmove u velikoj sali Kulturnog centra.

8. avgusta festival se zatvara retrospektivom kratkometražnih filmova Hlinura Palmasona i Radu Žudea, dva autora koja inspirišu stvaraoce širom sveta.

Organizatori festivala pozivaju sve ljubitelje filma i umetnosti, kao i lokalnu zajednicu, da se pridruže proslavi pete godišnjice KAMEO festivala i da zajedno budu podrška mladim autorima čiji radovi tek dolaze.

Detaljan program i sve dodatne informacije možete naći na Instagram stranici festivala @festival_kameo.

Članak Peto izdanje filmskog festivala KAMEO od 6. do 8. avgusta u Čačku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Za nešto mlađu publiku (ili za slučaj da grešim), u pitanju je spot za Eminemovu pesmu The Real Slim Shady. Nekoliko kadrova kasnije, u tom istom spotu pored Eminema, odnosno njegovog alter ega Slim Shadyja, vidimo i klonove koji izgledaju identično kao on, a čiji se tačan broj ne zna. Svi imaju plavu kratku izblajhanu kosu, napola smaknute pantalone i belu majicu, pa je teško odrediti koji od njih je „pravi“. U prepoznatljivom catchy refrenu, Eminem uporno ponavlja kako je on real, dok ga svi ostali imitiraju. 

Dve decenije kasnije, pomenuti izvođač je na dodeli MTV Video Music Awards 2024. u Njujorku prvi put uživo predstavio materijal sa svog dvanaestog studijskog albuma The Death of Slim Shady. Tokom nastupa rekreirao je jednu od svojih najpoznatijih scena sa MTV nagrada iz 2000. godine: na binu je izašao okružen desetinama „dvojnika” sa prepoznatljivim plavim perikama, evocirajući izgled i estetiku svog alter ega Slim Shadyja. Izveo je pesmu Houdini, prvi singl sa novog albuma. 

Ali ovo nije tekst o njemu. On je samo prigodan podsetnik na pitanje koje se danas čini još aktuelnijim i važnijim – kako razlikovati ko je real, a ko je imitacija? I ne, to pitanje nije rezervisano samo za muzičku industriju. Naprotiv. 

Rekreiranje postojećeg ili loša kopija?

U 2026. godini sa svih strana obraćaju nam se glasovi za koje nismo sigurni koliko su autentični, iako se predstavljaju tako. Digitalno doba, bez sumnje, osim što je omogućilo pristup različitim informacijama, pokazalo se i kao plodno tlo za multiplikovanje neautentičnih glasova, pa tako postoji sve više sadržaja koji liče jedan na drugi. 

Možda je autentičnost sa pojavom interneta (i mogućnošću da bilo ko može da kaže bilo šta i da imitira bilo koga) zapala u krizu, ali sa pojavom AI-ja kao novog aktera, potencijal za kopiranje deluje neograničeno. Otkako je ušao u širu upotrebu AI nekada manje, a nekada više primetno, potiskuje autore i umesto njih piše, stvara i biva prisutan u nepreglednim bespućima interneta. Starom srpskom rečju – ghostwrituje. 

Iako je pojam ghostwriter (pisac iz senke) nastao još 1921. godine, kada ga je skovao američki sportski agent i novinar Walter Christy Walsh, rad pisaca iz senke postoji vekovima kroz istoriju i star je koliko i sama književnost i umetnost. 

U novije doba, ulogu pisaca iz senke sve više preuzima AI, a u praksi to otprilike izgleda ovako. 

Ulazim u ChatGPT i zadajem mu sledeći prompt: Napiši mi uvod za tekst o AI kao ghostwriteru referišući na Eminemovu pesmu The real Slim Shady. 

Odgovor koji dobijam je sledeći:

„Will the real Slim Shady please stand up?“ Više od dve decenije nakon što je Eminem postavio to pitanje, ono zvuči iznenađujuće savremeno. Kada je 2000. godine, okružen desetinama svojih dvojnika u istim plavim perikama, izašao na binu MTV Video Music Awards-a, njegova poruka bila je satirična – original i kopija postali su gotovo nerazdvojni. Dvadeset četiri godine kasnije, predstavljajući album The Death of Slim Shady, Eminem je ponovo oživeo isti prizor, kao da podseća publiku da pitanje identiteta nikada nije prestalo da bude aktuelno. Samo što danas više ne tražimo „pravog“ Slim Shadyja. Tražimo pravog autora.

A onda mu zadajem sledeći prompt:

Želim da tekst više bude esejistički u stilu Oblakodera, narativan i sa jačim punchlineom. 

ChatGPT mi izbacuje novu verziju:

Godina je 2000. Eminem stoji na bini MTV Video Music Awards-a, okružen desetinama svojih dvojnika. Svi imaju istu plavu kosu, isti izraz lica, iste pokrete. Dok refren odzvanja salom – “Will the real Slim Shady please stand up?” – postaje jasno da odgovor nije ni važan. Poenta nije da među njima postoji jedan pravi. Poenta je da ih ima previše da bismo uopšte bili sigurni ko je original, a ko samo njegova ubedljiva kopija.

Dvadeset četiri godine kasnije, Eminem na istu binu dovodi novu vojsku Slim Shadyja. Ovoga puta nastupom najavljuje album The Death of Slim Shady, kao da simbolično zatvara jedno poglavlje koje je i sam stvorio. Ali pitanje koje je postavio pre više od dve decenije nije umrlo zajedno sa njegovim alter egom. Samo je promenilo adresu.

Danas više ne pitamo: Ko je pravi Slim Shady?

Pitamo: Ko je pravi autor?

Do we have a problem here? 

Da li primećujete razliku između mog uvoda i dva primera koji ga slede? Jer koliko god mi sopstveni uvod bio (krajnje subjektivno) najdraži, moram da priznam da ovi uvodi koje je napisao ChatGPT uopšte ne zvuče loše. Jedan od razloga zbog kojih generativna veštačka inteligencija može jako dobro da oponaša pisanje čoveka leži, naravno, u podacima kojim ga svakodnevno svesno ili nesvesno „hranimo“.

Prema pisanju Milice Tošić, advokatice i pravne savetnice organizacije Partneri Srbija, Meta je za korisnike Instagrama i Fejsbuka iz Srbije od 26. juna 2024. godine počela da primenjuje izmenjenu Politiku privatnosti u kojoj je navedeno da će se sadržaji koje korisnici u našoj zemlji objavljuju na ovim platformama koristiti za trening i prozvodnju sadržaja Metinih AI tehnologija. 

„Meta na ovaj način obrađuje širok spektar podataka korisnika, između ostalog: vidljive objave, lajkove, komentare, geolokaciju, vreme objave, vrstu korišćenih uređaja, podatke o interakcijama sa prikazanim sadržajima, ali i podatke koje prikupljaju Metini partneri o aktivnostima korisnika na internetu izvan Instagrama i Fejsbuka“, navodi Tošić u tekstu na portalu Otvorena vrata pravosuđa.

Prema objavi Statista iz avgusta 2025. godine, veliki jezički modeli kao izvore podataka najčešće su koristili Reddit (u 40,1% slučajeva). Sledi Wikipedia sa 27%, a potom i YouTube (24%), pa tek onda Google sa 23%. Kao izvori podataka koriste se i digitalne baze i naučni radovi, javni arhivi, knjige, ali i „razgovori“ koje korisnici „vode“ sa AI sistemima.  

Iako se ti sistemi sve više usavršavaju, korisnici ChatGPT-ja će najverovatnije i dalje biti u mogućnosti da prepoznaju tekst čiji je ghostwriter AI na nekoliko načina, od kojih je, sasvim sigurno, najupečatljivija duga crta, rečenične konstrukcije poput: „ne samo“… „već i…“, kao i ponavljanje i razrađivanje opštih mesta korišćenjem „kružne logike“ gde se ne dolazi do jasnog zaključka i argumenti se ponavljaju u više različito formulisanih rečenica koje imaju isti smisao. 

AI je napisao ovaj podnaslov

A možda i nije. Neke stvari, ipak, ukoliko nisu jasno naznačene i obeležene čitaoci ne mogu da znaju. Kada se o veštačkoj inteligenciji još uvek samo maštalo, glavna pretpostavka je bila da će ona najpre automatizovati fizičke i rutinske poslove, a da će čovek imati više vremena za kreativne stvari. Ono što se dogodilo upravo je suprotno takvom predviđanju. Dok vodoinstalateri, stolari, električari ili frizeri i dalje nisu zamenjeni algoritmom, AI danas piše tekstove, komponuje muziku, generiše ilustracije, montira video klipove i predlaže kreativna rešenja za marketinške kampanje.

Zbog toga su upravo umetnici, ilustratori, scenaristi, prevodioci i pisci među najglasnijim kritičarima generativne veštačke inteligencije. U istraživanjima sprovedenim među profesionalcima iz kreativnih industrija najčešće se javlja strah od prisvajanja autentičnih stilova bez pristanka autora (setimo se Ghibli ilustracija koje su u jednom trenutku preplavile internet kao samo jednog primera), homogenizacije kreativnih radova i postepenog gubitka autorske kontrole nad sopstvenim delima.

U Adobeovom istraživanju sprovedenom među više od 1.400 kreativnih profesionalaca, čak 84,8% ispitanika izjavilo je da AI prvenstveno koristi za brainstorming, razvijanje ideja i ubrzavanje pojedinih faza kreativnog procesa.

Svojevrstan paradoks leži u tome što ljudi često ne doživljavaju AI kao autora i tekst koji on napiše neretko predstavljaju kao svoj. U istraživanju The AI Ghostwriter Effect učesnici su govorili da nemaju osećaj da su u potpunosti autori AI generisanog teksta, ali su istovremeno retko bili spremni da priznaju da je u njegovom nastanku učestvovala veštačka inteligencija. Što su više intervenisali u tekstu, to je bio jači njihov osećaj vlasništva, iako početna verzija nije nastala njihovim pisanjem. 

Ghostwriter – naš novi sagovornik 

Ono gde AI odlazi korak dalje jeste odgovaranje na poruke, odnosno lične prepiske koje bi trebalo da budu neformalne i iskrene. Kako biste se osećali da saznate da se ne dopisujete sa stvarnom osobom u komunikaciji koja pretpostavlja da je sa druge strane ekrana realan lik? Sreća je da za sada (ali po svemu sudeći, ne i zadugo) postoji mala šansa za tako nešto, budući da sumnjam da koristite Viber ako imate manje od 50 godina. O čemu je, naime, reč? 

Pre nešto više od mesec dana Rakuten Viber i OpenAI predstavili su globalnu saradnju koja korisnicima omogućava da koriste ChatGPT direktno u Viber aplikaciji. U praksi, to izgleda tako što je u delu ekrana predviđenom za odgovaranje na poruku dodat simbol olovčice, a kada kliknete na istu, AI vam generiše odgovor. Pored ove opcije, korisnici mogu da razgovaraju sa ChatGPT-jem u posebnom četu, da ga pozovu u privatne ili grupne razgovore pomoću oznake @ChatGPT, da traže pomoć pri prevođenju teksta, sažimanju dugih razgovora ili internet linkova, kao i da uređuju i „remiksuju“ fotografije uz pomoć veštačke inteligencije, piše Danas. 

Zamislite, dakle, da nekome pošaljete poruku: „Kako si?“ ili: „Šta radiš?“ a odgovor koji stigne bude napisan od strane veštačke inteligencije. Zvuči pomalo bizarno, zar ne? AI invanzivno prodire čak i u svakodnevnu komunikaciju da je zaista velika enigma kako će izgledati i najobičnija razmena poruka sa bliskim ljudima čije kontakte imamo sačuvane u imeniku. Pomalo kontradiktorno – želja za ljudskim kontaktom čini se nikad jačom, a istovremeno, glavni „krivci“ za sve češći kontakt sa mašinom upravo smo mi sami. 

Sherry Turkle, jedna od najpoznatijih autorki koje istražuju odnose ljudi i tehnologije, u knjizi Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other koju je izdala 2011. godine opisuje takozvani „Elizin efekat“. Naime, u eksperimentu iz 1966. godine studenti su „razgovarali” sa programom Eliza kako bi proverili njegovu sposobnost imitacije ljudskog razgovora. Iako je bilo jasno da je reč o robotu, Turkle je navela zapažanje da su učesnici eksperimenta pokušavali da mašini pripišu ljudske osobine, te su se ponašali kao da ne komuniciraju sa nečim neživim. Kako navodi Dobrinka Kuzmanović: „Mnogi korisnici imali su utisak da ih Eliza „razume“, a neki su davali prednost komunikaciji s njom u odnosu na komunikaciju s čovekom, iznoseći joj svoja osećanja i lične probleme.” Želeli su da računar deluje kao živo biće koje može da razume i oseća, pa su nesvesno prilagođavali razgovor tako da mu pomognu da u tome uspe. 

Pa, želimo li da AI uspe ili ćemo sve više početi da cenimo human made, odbacujući sve ono što dolazi kao kreacija generativnog AI-ja? 

Da li možemo da prihvatimo AI kao alat koji pomaže u pisanju, umesto što se koristi kao ghostwriter?

AI može da napiše sasvim pristojan tekst, odavno smo zaključili. Problem, međutim, leži u tome što kao čitaoci i konzumenti različitog medijskog sadržaja sve ređe umemo da prepoznamo razliku, iako ona (još uvek) postoji. Razlog za tako dobro oponašanje leži u tome što veštačka inteligencija crpi već postojeća znanja. Nove ideje i razvoj kreativnosti nisu nešto što joj je svojstveno. 

Vratimo se na već pomenutu činjenicu u ranijim pasusima – ghostwriter odavno nije novost. Ali dok su ghostwriteri primarno bili ljudi, mogućnost za stvaranje nečeg originalnog bila je neuporedivo veća. 

To, međutim, ne znači da veštačku inteligenciju treba odbaciti. Kao i svaki drugi alat, ona može biti izuzetno korisna. Može da pomogne u istraživanju teme, organizovanju ideja, skraćivanju teksta, ispravljanju gramatičkih grešaka ili pronalaženju boljeg naslova. Mnogi profesionalni autori već je koriste upravo na taj način – kao asistenta koji pomaže da se „pešački“ delovi posla završe brže i efikasnije. 

Kako je NUNS nedavno saopštio, od 2. avgusta u Evropskoj uniji primenjuju se nova pravila transparentnosti iz Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koja bi trebalo da omoguće publici da lakše prepozna kada komunicira sa sistemom veštačke inteligencije i kada je sadržaj generisan ili izmenjen pomoću te tehnologije. 

Neka od tih pravila odnose se na jasno označavanje deepfake sadržaja, kao i na mašinski čitljive oznake (watermarke ili druge tehničke markere) koji će AI generisani ili izmenjeni sadržaji morati da sadrže kako bi mogli lakše da se prepoznaju.

Pa, ipak, dok se čeka na primenu zakona i direktiva, deluje da je primat preuzelo korišćenje AI-ja kao zamene za proces kreativnog razmišljanja. Umesto da oblikujemo i brusimo sopstvenu misao, lenjo ćemo uzeti tuđu, generisanu za nekoliko sekundi, i zadovoljiti se time kako ona zvuči jer, shodno uloženom trudu, rezultat koji ćemo na taj način dobiti dovoljan je da nas spasi dodatnog „cimanja“. 

Bez obzira na tu ustaljenu praksu, moramo biti svesni da se, svaki put kada algoritmu prepustimo da govori umesto nas, odričemo prilike da oblikujemo način na koji mislimo. Možemo li da pretpostavimo kako će onda izgledati budućnost? Da li ćemo, kao što danas na rafovima prodavnica tražimo oznake organic i handmade tražiti sadržaj koji će biti obeležen oznakom human written?  Da li je kriza autorstva koju preživljavamo samo trenutna ili će se ona produbiti u godinama koje dolaze? Will the real author please stand up? 

Ilustracije: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Slim Shady je ustao, autor još uvek nije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nastao iz potrebe da se duh nekadašnjeg seoskog diska ponovo oživi, Jerma danas spaja muziku, film, performans, umetnost i radionice, stvarajući prostor za druženje i improvizaciju. Pred treće izdanje Jerma Art Festivala, koji se i ove godine održava u selu Vlasi nadomak Pirota, razgovarali smo o tome kako je nastala ideja za festival, šta za organizatore znači DIY pristup i zašto im je važno da Jerma ostane besplatna i dostupna svima.

U ovom izdanju predstavljamo njegov jednočasovni set i razgovor koji ga prati.

Ove godine organizujete treći Jerma festival. Za one koji još uvek ne znaju puno o tome, uputi nas kako ste došli na ovu ideju i koja je priča iza samog festivala? Zašto baš Jerma i zašto baš u selu Vlasi?

Selo Vlasi je pre svega mesto iz kog su poreklom dva glavna organizatora i idejna tvorca festivala. Selo je i pre festivala negovalo bogat noćni i muzički život, u selu je postojao seoski disko koji je, prema navodima naših komšija, otvoren pre nego što je otvorena prva diskoteka u Pirotu. Generacija naših roditelja je pravila žurke u disku i naplaćivala ulaz nešto sitno od čega su se onda kupovale ploče i održavao prostor. Nažalost, disko više ne postoji, ali duh diska je i te kako živ.

Organizacija ovakvog festivala u prirodi nije jednostavna. Šta vam je svake godine najveći izazov, a šta vas najviše gura da nastavite?

Izazovi se iz godine u godinu menjaju. Kako mi kao organizatori sazrevamo, tako neke stvari postaju lakše i u toj želji da sledeća godina bude bolja nailazimo na nove izazove. Jedan od izazova u pripremi festivala na ovakvom mestu jeste i odsustvo dometa, tako da se sva naša komunikacija odvija preko mobilnih radio stanica. 

Ono što definitivno ne mozemo da promenimo jeste što, ako nam zafali „jedan šraf”, moramo da se vozimo 23 kilometra kako bismo taj šraf kupili i još 23km kako bismo taj šraf iskoristili…

Ono što nas gura da nastavimo jeste interakcija između meštana i posetilaca, nova međusobna saznanja i druženje bez gledanja u telefon. 

Ulaz na festival je besplatan, a ceo festival opstaje zahvaljujući donacijama. Koja je filozofija iza takvog modela i zašto vam je bilo važno da Jerma ostane otvorena za sve?

Želimo da ovo mesto bude pristupačno svima. Da pokažemo da nije potrebno mnogo novca i da nije potrebno predaleko da se ode kako bi se stvarno uživalo, jer nam priroda svakako daje svoje lepote gratis.

Koliko vam je važno da festival zadrži taj DIY duh, čak iako raste iz godine u godinu?

Jedino tako vidimo poentu organizovanja festivala. Ako ga mi svojim rukama ne napravimo, ne osećamo da je iskreno i smatramo da mi ne bismo uživali u celom procesu koliko sad uživamo. Druženje u toku priprema za nas je festival za sebe i smatramo da ga to, između ostalog, čini posebnim.

Ipak, Jerma Art Festival nije jedina ovakva inicijativa. Posebno nam je drago da prisustvujemo drugim genijalnim DIY inicijativama, poput festivala Polja ili Samita nesvrstanih. Oni su nam jednim delom i bili inspiracija, a svake godine su tu da pomognu u realizaciji JAF-a.

Šta vas ove godine najviše uzbuđuje? Postoji li nešto što jedva čekaš da ljudi otkriju kada dođu na festival?

Mislim da smo uspeli da stvorimo takav ambijent gde na istom mestu ljudi mogu da čuju trubače, pank, elektronsku muziku i sve što se nalazi između.

Jedna od stvari koje jedva čekamo su radionice. Radujemo se da zajedno sa posetiocima naučimo nove stvari i zanate. 

Tako će nam Balkan ARHitrav pokazati kako se nekada na ovom području gradilo tradicionalnim metodama sa blatnim malterom. 

Na Jermi često ima mesta i za spontane stvari koje nisu nužno u programu. Koliko vam je važno da festival ostavi prostor za takve neočekivane trenutke?

Festival definitivno ima svoj život koji je nekada nemoguće predvideti, tako da uz dobro druženje i neke stvari koje se tajno krčkaju, verujemo da ćemo svi zajedno uživati. Uvek ostavimo prostora za malo improvizacije, mada za to često i nemamo izbora.

Da moraš da nagovoriš nekoga da prvi put dođe na festival, bez nabrajanja izvođača i programa, šta bi mu rekao?

Dođite da se okupate u reci iz koje možete da pijete, za noć ponesite jakne ili se smestite pored vatre. Ponesite udobnu obuću za đuskanje i ćebe da uživate u filmovima ispod zvezda.

Autorka intervjua: Marija Milić

Članak Mančev is playing in my shop se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pitanju je treća međunarodna izložba ovog tipa, koju sada već tradicionalno organizuje umetničko udruženje Vice Versa Triangle.

„Prvi program Photo Collective održan je 2024. godine kao pilot-projekat. Fotografija je odabrana zato što omogućava stvaranje kvalitetnih radova uz relativno pristupačne produkcione troškove, a istovremeno donosi jasne i vidljive rezultate koji se mogu neposredno predstaviti i podeliti sa lokalnom zajednicom. Svake godine u Gardinovce dolazi šestoro fotografa, zajedno sa mentorom i kustosom. Tokom osmodnevnog boravka smešteni su kod lokalnih porodica, gde se upoznaju sa životom sela i rade na razvoju novih autorskih projekata. Na završetku programa, nastali radovi predstavljaju se javnosti i lokalnoj zajednici”, objašnjava osnivač i umetnički direktor udruženja Jefim Graboj.

Na rezidenciji, umetnici ne dobijaju zadatu temu na koju moraju da odgovore, već je jedini uslov a svaki učesnik razvije autorski projekat povezan sa Gardinovcima ili njihovom okolinom.

„Radovi mogu biti posvećeni prirodi, ljudima, deci, ekologiji, svakodnevnom životu ili antropološkim pitanjima. Pojedini umetnici dolaze sa već oblikovanom idejom, dok drugi temu i pristup pronalaze tokom boravka, kroz istraživanje, razgovore i susrete sa meštanima”, objašnjava Jefim.

Završna izložba otvorena je za sve posetioce, a prateći program dodatno povezuje savremeno umetničko stvaralaštvo sa lokalnom tradicijom i zajednicom. Nastupiće lokalno kulturno-umetničko društvo, nakon čega će biti održan improvizovani muzički jam ruskih muzičara koji žive u Srbiji. Oni sviraju etničke instrumente, a neke od instrumenata koje koriste i sami izrađuju.

Za sve posetioce biće obezbeđena besplatna hrana, zahvaljujući velikodušnoj donaciji beogradskog restorana Birds.

Projekat obnove bioskopa u srpskom selu Gardinovci

Udruženje Avangardinovci i Umetnička rezidencija Vice Versa Triangle pokrenuli su misiju obnove bioskopa u srpskom selu Gardinovci (kod Titela), i sada pozivaju ljude da se priključe kampanji prikupljanja sredstava neophodnih za nastavak radova na ovom višenamenskom projektu okrenutom ka prisnoj saradnji sa lokalnom zajednicom.

Bioskopska sala u Gardinovcima otvorena je 1961. godine, ali je tokom osamdesetih prestala da radi i od tada je ostala bez svoje prvobitne namene. Njena rekonstrukcija predstavlja priliku da se ovom prostoru vrati život i da on ponovo postane važno mesto okupljanja lokalne zajednice. Planirano je da nekadašnji bioskop bude pretvoren u višenamenski kulturni centar koji će objediniti lokalni bioskop, prostor za obrazovne programe i platformu za međunarodnu umetničku saradnju i razmenu.

Prikupljena sredstva ne bi bila namenjena samo obnovi prostora, već i njegovom stvarnom povratku zajednici. Ona bi omogućila organizovanje prvih filmskih projekcija, radionica i programa povodom otvaranja, kako bi bioskopska sala u Gardinovcima ponovo postala mesto susreta, stvaranja i razmene. Deo sredstava bio bi usmeren i na osnovne operativne troškove, kako bi se prostoru omogućilo stabilno i kontinuirano funkcionisanje tokom narednih pet godina.

Program centra obuhvatao bi redovne filmske projekcije i sedmične filmske klubove, gostovanja filmskih stvaralaca i umetnika, multidisciplinarne kulturne događaje, kao i godišnji međunarodni filmski festival. Dugoročna vizija uključuje i osnivanje škole filma, sa obrazovnim ciklusom koji bi polaznicima omogućio sticanje akademske diplome i stručnog zvanja. Na taj način, obnovljeni bioskop ne bi bio samo prostor u kojem se kulturni sadržaji prikazuju, već mesto u kojem oni nastaju, kroz obrazovanje, saradnju i aktivno učešće zajednice.

Kampanja je trenutno u toku, a ukupna vrednost vrednost projekta procenjena je na 60.000 evra, od čega je do sada obezbeđena polovina iznosa, zahvaljujući privatnim ulaganjima i investicijama u tehničku opremu. Za završetak obnove i potpuno oživljavanje prostora potrebno je prikupiti još 30.000 evra, a ta sredstva omogućila bi nabavku opreme za projekciju, zvuk i osvetljenje, obnovu bioskopske sale, kao i angažovanje arhitekata, dizajnera i stručnjaka za postavljanje tehnike.

Važno je istaći da je veliki deo dosadašnjih profesionalnih radova ostvaren zahvaljujući volonterskom angažmanu ljudi koji su prepoznali vrednost ove ideje. Njihov doprinos značajno je smanjio troškove i učinio da svako novo ulaganje ima još veći domet.

Osnivač i umetnički direktor udruženja je Jefim Graboj, nagrađivani filmski stvaralac, video-terapeut i mentor, kao i osnivač Vice Versa Triangle-a, nezavisne umetničke rezidencije i kulturne inicijative sa sedištem u Gardinovcima. Njegovo delovanje povezuje film, rad sa zajednicom i razvoj novih, nezavisnih prostora za umetničko stvaralaštvo i kulturnu razmenu.

Njegova veza sa Srbijom započela je 2017. godine, tokom učešća u filmskom kampu „Interakcija“. To iskustvo značajno je uticalo na njegov umetnički put i oblikovalo viziju koju je kasnije počeo da razvija u Gardinovcima. U ovo selo preselio se 2021. godine i, zajedno sa lokalnim stanovnicima, izbeglicama i saradnicima iz različitih zemalja, započeo stvaranje rezidencijalnog prostora zasnovanog na zajedničkom radu, međusobnoj podršci i neposrednoj povezanosti sa lokalnim okruženjem. Vremenom je ova inicijativa prerasla u mesto susreta ljudi, ideja i različitih umetničkih praksi.

Članak Otvaranje izložbe fotografija međunarodnog fotokolektiva u Gardinovcima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

REMains kroz jezik apsurda istražuje ono što ostaje od sna nakon buđenja – fragmenti, nelogični spojevi, emocionalni tragovi i prizori koji nastavljaju da postoje negde između stvarnosti i podsvesti. Posmatrača poziva da uđe u svet snova bez jasnog početka i kraja, oslanjajući se na intuiciju, asocijacije i lične projekcije.

Snovi koje sanjamo nisu paralelna realnost, već precizna, iako izobličena, mapa savremenog života. Ono što od njih ostaje jesu tragovi istine za koje na javi često nemamo vremena, prostora ili hrabrosti da ih prepoznamo.

Kontrast između vizuelnih jezika dve umetnice gradi se između kontrole i preopterećenja. Jedan jezik funkcioniše kao unutrašnji pejzaž sna, dok drugi predstavlja njegovu eksploziju u kolektivnu, bučnu noćnu moru savremenog života. Zajedno, oni mapiraju rascep između individualne psihe i sveta koji je neprestano proizvodi i preplavljuje.

REMains potpisuju umetnice Marija Nikolić | Veštica i Sofija Ružić | Ruža.

Marija Nikolić | Veštica je vizuelna umetnica sa više od 15 godina iskustva u multimedijalnoj umetnosti. Master umetnosti stekla je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a zvanje mastera nauka na univerzitetu Politecnico di Milano u Italiji. Od 2022. godine vodi sopstvenu nezavisnu praksu, kroz koju realizuje autorske projekte i saradnje po narudžbini. Njeni radovi predstavljeni su na više od 50 lokalnih i međunarodnih izložbi.

Sofija Ružić | Ruža je master likovna grafičarka i diplomirana grafička dizajnerka. Aktivno izlaže od 2011. godine i do sada je učestvovala na više od 30 grupnih izložbi širom Srbije i inostranstva, od kojih su dve bile samostalne. Tetoviranjem se bavi od 2010. godine, istražujući odnos crteža, otiska i tela kao nosioca slike. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja iz oblasti grafike i dizajna.

U spornom sumraku valja zabeležiti sledeću činjenicu: San i Stvarnost su blizanci, rođeni u istom trenu, ali ih pod ovim suncem niko nikada nije video zajedno.

San je rođen prvi. Bio je to lik nekako čudan, neuklopljen, uvek malo iskrivljen u odnosu na svet oko sebe. Menjao je lica i sobe brže nego što bi išta moglo da se zabeleži, pa ga niko nije pozivao u društvo. Java je zakasnila minut: nepoljčljiva, racionalna, uvek u pravu i centru pažnje. Gde god bi se pojavila, San bi ostajao u senci, poput nečega što traje samo dok ga niko ne posmatra.

Živeli su u istoj kući, u smenama koje se nikad nisu poklapale. Kad bi San izlazio kroz jedna vrata, Java bi ulazila kroz druga, i u tom prolazu, na trenutak, kuća bi zadrhtala, ostavljajući iza sebe tragove koje ni jedno ni drugo nisu priznavali: fragment tuđeg razgovora, miris sobe koja ne postoji na mapi, ili ruku koja pripada nekom trećem.

Onda se, jednog dana, pojavila Veštica sa Ružom. Zastala je pred Snom, koji se po navici povlačio u ugao, i rekla mu sa ironičnim osmehom:

„Realnost je samo tvrdoglav konstrukt uma, dovoljno uporan da ga nazivemo stvarnošću, ali dovoljno krhka da nestane istog trena čim skrenemo u iracionalno. Java je samo San koji smo se dogovorili da zovemo stvarnim.“

I tada, po prvi put otkako je sveta, San nije osetio potrebu da se sakrije.

Članak REMains: Između sna i stvarnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao jedan od najcjenjenijih i najsvestranijih glumaca svoje generacije, čija je karijera podjednako uspješna na filmu, televiziji i u teatru, Harrelson je tri puta bio nominiran za nagradu Oscar®, uključujući nominaciju za najboljega glavnog glumca za film „Narod protiv Larryja Flynta“ te nominacije za najboljega sporednog glumca za filmove „Glasnik“ i „Tri plakata izvan grada“. Zapaženu ulogu imao je i u Zlatnom palmom nagrađenome filmu Rubena Östlunda „Trougao tuge“.

„Woody Harrelson jedan je od onih glumaca kojima povjerujete i u najnevjerojatnijim ulogama, dok istodobno bez problema možete zamisliti da je osoba s kojom se družite svakodnevno. Ta nevjerojatna lakoća glumačkog postojanja zapravo je nešto najteže što se može postići pred kamerama, a njemu to uspijeva iz filma u film. Njegov talent, karizma i odvažnost uzor su brojnim budućim generacijama. Čast nam je što mu možemo dodijeliti Počasno Srce Sarajeva“, izjavio je Jovan Marjanović, direktor Sarajevo Film Festivala.

Na 32. Sarajevo Film Festivalu biće prikazan film „Dobrodošli u Sarajevo“ Michaela Winterbottoma iz 1997. godine koji je premijerno prikazan u Cannesu, iste godine i na 3. Sarajevo Film Festivalu, a u kojem Harrelson igra jednu od glavnih uloga. Film je potresno ispitivanje rata u Bosni sredinom 90-ih i uloge novinara u njegovom medijskom pokrivanju, a temelji se na knjizi novinara Michaela Nicholsona, „Natasha’s Story“. Projekcija filma bit će održana u Ljetnom kinu Coca-Cola, u programu Open Air.

Publika će ga uskoro gledati u glavnoj ulozi serije „Brothers“ platforme Apple TV, uz Matthewa McConaugheyja, čija je premijera zakazana za 23. septembar. Uz Kristen Stewart, Harrelson tumači glavnu ulogu u filmu „Full Phil“ Quentina Dupieuxa, koji je ove godine premijerno prikazan u Cannesu. Nedavno je završio snimanje Netflixova filma „The Cackling of the Dodos“, u kojem glumi uz Sama Rockwella, a trenutačno producira dokumentarni film o kultnom austinskom koncertnom prostoru Armadillo World Headquarters.

Harrelson je scenarista, reditelj i glavni glumac filma „Lost in London“, prvoga dugometražnog filma snimljenog u jednom neprekinutom kadru i uživo emitiranog u kinima.

Dobitnik nagrade Emmy za kultnu ulogu Woodyja Boyda u seriji „Kafić Uzdravlje“, Harrelson je ostvario zapažene televizijske uloge i u serijama „Pravi detektiv“ te „Vodoinstalateri Bijele kuće“. Njegov je autorski i glumački trag jednako snažan i na teatarskim daskama: nastupio je u broadwayskoj obnovi predstave „The Rainmaker“, kao i u londonskim produkcijama „On an Average Day“ i „Noć iguane“. Režirao je i off-Broadway produkciju vlastite drame „Bullet for Adolf“, koju je napisao zajedno s Frankiejem Hymanom.

Tokom četiri desetljeća stvaralaštva, kroz svaki medij u kojem je djelovao, Woody Harrelson potvrdio je status jednog od najdugovječnijih i najcjenjenijih umjetnika savremene filmske industrije.

32. Sarajevo Film Festival biće održan od 14. do 21. augusta 2026. godine.

Prethodni dobitnici Počasnog Srca Sarajeva su:

Emir Hadžihafizbegović (2026), Diego Luna (2026), Asghar Farhadi (2026), Emily Watson (2026), Willem Dafoe (2025), Stellan Skarsgård (2025), Ray Winstone (2025), Paolo Sorrentino (2025), Meg Ryan (2024), Alexander Payne (2024), John Turturro (2024), Philippe Bober (2024), Christof Papousek (2024), Mark Cousins (2023), Lynne Ramsay (2023), Charlie Kaufman (2023), Jesse Eisenberg (2022), Ruben Östlund (2022), Sergei Loznitsa (2022), Paul Joseph Schrader (2022), Wim Wenders (2021), Michel Franco (2020), Mads Mikkelsen (2020), Tim Roth (2019), Isabelle Huppert (2019), Alejandro González Iñárritu (2019), Paweł Pawlikowski (2019), Nijaz Hastor (2018), Nuri Bilge Ceylan (2018), Oliver Stone (2017), John Cleese (2017), Wolfgang Amadeus Brülhart (2016), Stephen Frears (2016), Robert De Niro (Lifetime Achievement Award, 2016), Benicio Del Toro (2015), Atom Egoyan (2015), Agnès B. (2014), Danis Tanović (2014), Gael García Bernal (2014), Béla Tarr (2013), Roberto Olla (2013), Branko Lustig (2012), Emil Tedeschi (2011), Jafar Panahi (2011), Angelina Jolie (2011), Dieter Kosslick (2010), Manfred Schmidt (2009), Cat Villiers (2008), Steve Buscemi (2007), Mike Leigh (2006), Gavrilo Grahovac (2006), Marco Müller (2005).

Naslovna fotografija: Mark Seliger

Članak Woody Harrelson dobitnik Počasnog Srca Sarajeva 32. Sarajevo Film Festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rekordan broj posetilaca već prvog festivalskog dana najavio je izuzetno uspešno izdanje, a odlična atmosfera nastavila se tokom čitavog vikenda. Hiljade ljubitelja muzike svih generacija ispunile su festivalski prostor, uživajući u pažljivo osmišljenom programu koji je spojio vrhunske koncerte, boravak u prirodi i sadržaje za celu porodicu.

Tokom tri festivalska dana program se odvijao na četiri bine, od kojih je svaka negovala prepoznatljiv muzički identitet. Glavna STAZA bina okupila je najveća domaća, regionalna i međunarodna imena različitih žanrova, dok je VINIL bina tokom dana donosila hip-hop, džez, fank, soul, disko i afrobit, a u večernjim satima soulful house i srodne pravce. BREZA bina bila je namenjena ljubiteljima organskog diska, indie i balearic zvuka, uz house i afro ritmove nakon zalaska sunca, dok je Solar by Elephant bina, koja energiju dobija isključivo iz obnovljivih izvora, još jednom potvrdila posvećenost festivala održivosti i zaštiti životne sredine.

Publika je tokom festivala uživala u nastupima nekih od najznačajnijih domaćih, regionalnih i međunarodnih izvođača, među kojima su Rundek Haustor & Ekipa, Nu Genea Live Band, Bajaga i Instruktori, Elemental, KOIKOI, Del Arno Band, Nikola Vranjković, Bigru i Paja Kratak, Z++, The Brand New Heavies i brojni drugi.

Ipak, Mountain Music Fest i ove godine pokazao je da je mnogo više od muzičkog festivala. Nastao iz lokalne inicijative sa željom da kroz muziku, umetnost i prirodu promoviše Divčibare i valjevski kraj, festival je i ovog leta okupio veliki broj porodica sa decom u okviru prostora „Čarobna šuma“, koji je tokom sva tri dana bio ispunjen kreativnim radionicama, umetničkim instalacijama, sportskim i edukativnim sadržajima, kao i raznovrsnom gastronomskom ponudom. Tokom trajanja festivala vladala je prepoznatljiva atmosfera po kojoj je Mountain Music Fest godinama poznat – opuštena, prijateljska i porodična. Posetioci svih generacija zajedno su uživali u muzici, prirodi i brojnim sadržajima, potvrđujući da je upravo spoj vrhunskog programa i jedinstvenog ambijenta ono što MMF izdvaja na regionalnoj festivalskoj sceni.

Posebnu pažnju privukle su BoljiOnline radionice, kroz koje su deca i roditelji na zanimljiv i interaktivan način učili o bezbednom i odgovornom korišćenju interneta, dok su večernje projekcije digitalno restauriranih domaćih klasika u okviru projekta A1 Kinoteka dodatno obogatile festivalski program.

Poseban deo ovogodišnjeg MMF-a bio je posvećen održivosti. Kao eko partner festivala, Elephant je doprineo smanjenju uticaja festivala na životnu sredinu kroz promociju odgovornog odnosa prema prirodi i primenu održivih rešenja. Solar by Elephant bina, koja je energiju dobijala isključivo iz obnovljivih izvora, ponovo je bio jedan od simbola ekološkog pristupa festivala. Kroz korišćenje solarne energije i druga održiva rešenja, poput višekratnih festivalskih čaša, cilj je bio smanjenje karbonskog otiska festivala za više od 2,5 tone. U saradnji sa inicijativom „Svaka limenka se računa“, festival je realizovao akciju „Menjamo prazne limenke za pune powered by OTP“. Posetioci koji prikupe 10 praznih aluminijumskih limenki mogli su da ih zamene za piće po izboru na festivalskim šankovima, kao i za Elephant grickalice. Akcija je imala za cilj da aluminijumske limenke mogu da se recikliraju neograničen broj puta bez gubitka kvaliteta, pri čemu se reciklažom štedi oko 95% energije i u istoj meri smanjuju emisije CO2 u odnosu na proizvodnju novog aluminijuma. Pravilno odložena limenka može se vratiti na policu kao nova za manje od 60 dana. Na ovaj način MMF dodatno je podsticao reciklažu, promovisao principe cirkularne ekonomije i motivisao posetioce, posebno mlade, da odgovornim ponašanjem doprinesu očuvanju životne sredine. Tokom trajanja festivala, svi posetioci koji su dopunjavali svoje cashless festivalske kartice OTP Mastercard platnim karticama ostvarili su popust od 10% na iznos dopune.

Jedanaesto izdanje Mountain Music Festa još jednom je pokazalo da Divčibare nisu samo festivalska destinacija, već mesto susreta ljudi koji dele ljubav prema muzici, umetnosti i prirodi. Organizatori su zahvalili publici, izvođačima, partnerima i svima koji su zajedno doprineli da ovogodišnje izdanje bude jedno od najuspešnijih do sada.

Deo jedinstvene atmosfere sa ovogodišnjeg Mountain Music Festa dostupan je na zvaničnim društvenim mrežama festivala – Instagramu i Facebooku, gde su objavljeni najlepši trenuci, fotografije i video-zapisi sa sva tri festivalska dana. 

Foto: Dobrica Mitrović

Članak Završen 11. Mountain Music Fest: Hiljade posetilaca, prepune bine i Čarobna šuma puna porodica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?

Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje

Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).

Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima. 

UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje. 

Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025). 

Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:

„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot. 

Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:

„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”

Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.

„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.

Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju

Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).

Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?

U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava). 

Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.  

Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.

Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem. 

Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje. 

Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?

Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.

„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka. 

Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.  

„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.

Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.

„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.

Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.

„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.

Autorka ilustracija: Olga Đelošević

Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.

Članak Da li AI predstavlja ozbiljnu pretnju po visoko obrazovanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.