„Pokreće nas želja da zadržimo pravo na sopstveni glas i sopstvene izbore. Ne bavimo se politikom u uskom smislu, više nas zanimaju svakodnevni odnosi moći, pritisci koje trpimo i načini na koje ljudi pokušavaju da zadrže svoju slobodu. Voleli bismo da živimo u društvu koje manje traži poslušnost, a više razumevanje“, navode Zubi.

Spot je nastao u studiju gde bend ima probe.

Zubi su 2025. godine objavili debitantski EP „Bruksizam“, za koji navode da je bio prvi ozbiljan dokument svega što je tada okupiralo i njih i celo društvo – pritisci, frustracije, buka u glavi i pokušaji da se pronađe smisao u svetu koji često deluje apsurdno. Posle objavljivanja ovog izdanja usledili su brojni nastupi, a pred Zubima je i debitantsko pojavljivanje na ovogodišnjem INmusic-u.

„Nastupi su nam pokazali da ljudi prepoznaju teme o kojima pevamo i da te priče nisu samo naše“, poručuju iz benda.

Zube čine vokal Bojan Vuković, Dušan Prentović na bubnjevima, Ivan Krstić na basu i sintisajzerima.

Naslovna fotografija: Igor Zečević

Članak Zubi imaju novi singl se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pesma govori o prihvatanju realnosti i osećaju dezorijentacije unutar savremenog urbanog života. Kroz motive otuđenja, unutrašnjeg raspada i pokušaja da individua pronađe sebe u haosu grada, „Znam“ oslikava jedno savremeno žensko iskustvo, iskustvo prepoznavanja sopstvene ranjivosti i mirenja sa njom.

Muziku i produkciju ponovo potpisuje Alexander Vujić Ohlsen i Fanzazma studio, čime se nastavlja kontinuitet zvučnog identiteta koji prati čitav projekat EP izdanja. U odnosu na prethodne singlove, „Znam“ donosi grublju teksturu i izraženiju instrumentalnu tenziju, oslanjajući se na atmosferu alternativnog rock zvuka i filmske gradacije.

Spot za pesmu realizovan je u zajedničkoj režiji sa Hadži-Aleksandrom Đurovićem, dok montažu i kreativnu direkciju potpisuje sama Dea Džanković. Vizuelno, spot je snažno inspirisan opusom Dejvida Linča, posebno atmosferom filma Mulholland Drive i njegovim reklamnim radovima za Gucci. Kroz fragmentirane scene, snoliku dramaturgiju i osećaj latentne nelagode, spot prati psihološku dezintegraciju lika izgubljenog unutar urbanog lavirinta.

Beograd u spotu postaje ravnopravan lik, hladan, otuđen i beskonačno složen prostor kroz koji se protagonistkinja kreće pokušavajući da pronađe smisao i identitet. Grad nije samo scenografija, već produžetak unutrašnjeg stanja same pesme: osećaja raspadanja, disocijacije i tihe borbe pojedinca sa sopstvenom stvarnošću.

„Znam“ predstavlja možda najdirektnije i najogoljenije izdanje Dee Džanković do sada, pesma koja ne pokušava da pruži odgovore, već da dokumentuje trenutak suočavanja sa sobom i svetom koji postaje sve teže razumljiv.

„Znam“ je dostupna na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.

Naslovna fotografija: kadar iz spota „Znam”, snimatelj Hadži Aleksandar Đurović

Članak Dea Džanković predstavlja pesmu Znam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Čestitajući punoletstvo festivalu, Zorana Đaković Miniti, pomoćnica direktora za program Kulturnog centra Beograda, podsetila je na njegove prve godine i vezanost za dvoranu u kojoj se održavao.

„Španski metar je među festivalima koji su zaslužni za današnji profil DKC-a, za bioskop dobrog filma – koncepciju koju su početkom dvehiljaditih postavili tadašnji filmski urednik Nebojša Popović i Vesna Danilović, tadašnja urednica programa“, kazala je Đaković Miniti, dodajući kako je festival ovdašnjoj publici dao i sasvim novi izraz. „Kratki metar, dugi metar, španski metar! Ovo je festival koji je iznedrio novu reč i to je nekako u skladu sa španskim jezikom, makar sa onim kako on nama zvuči – ohrabrujuće i nepokolebljivo. Hispanometraje je reč koja je od 2008. u redovnoj upotrebi u srpskom jeziku i znači samo jedno: filmovi na španskom jeziku.“

Festival je zvanično otvorio ambasador Kraljevine Španije u Republici Srbiji, Nj. E. Huan Hose Sans Aparisio.

„Za ovih osamnaest godina Španski metar postao je važna filmska referenca ne samo u Beogradu i Srbiji, već na celom Balkanu“, izjavio je on. „Ono što bih dodatno izdvojio jesu odlični filmovi iz programa koji su snimljeni sa druge strane Atlantika, jer ovo odavno nije samo festival španskih filmova, već festival filmova na španskom jeziku.“

Na svečanom otvaranju publika je imala priliku da pogleda hvaljeno ostvarenje „Nedeljom“, koji je režirala Alauda Ruis de Asua. Neobična priča o tinejdžerki koja želi da se zamonaši, što njenu porodicu i okruženje stavlja pred nove izazove, nagrađena je sa čak pet nagrada Goja, uključujući i onu za najbolji film. 

Do kraja festivala publiku očekuje još osamnaest ostvarenja, od hitova savremene iberoameričke produkcije do klasika španske kinematografije. Pored glavnog programa Savremeni film, koji donosi ostvarenja iz Španije i Latinske Amerike, na repertoaru DKC-a naći će se i filmovi iz pratećih programa – Ženski ugao i Počasna nagrada Goja. 

Beogradska publika moći će da pogleda sva ostvarenja do 3. juna, nakon čega će filmovi iz glavnog programa biti prikazani od 5. do 10. juna i u Kulturnom centru Novog Sada. Ulaznice po ceni od 400 dinara puštene su u prodaju i mogu da se kupe na blagajnama pomenutih kulturnih centara. 

Španski metar organizuje Institut Servantes u Beogradu, u saradnji sa ambasadama Španije, Argentine i Meksika u Srbiji, ambasadama Ekvadora, Kolumbije i Perua u Mađarskoj, kao i Ambasadom Čilea u Grčkoj.

Sve informacije o rasporedu projekcija i selektovanim ostvarenjima dostupne su putem zvaničnog festivalskog sajta kao i instagram i fejsbuk profila Instituta Servantes.

Foto: Nata Korenovskaia

Članak Svečano otvoren 18. Španski metar se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova serija događaja sadrži za svakoga po nešto, a svi događaji garantuju podjednako dobru zabavu! Pridružite se i vidite na koje se sve načine ovogodišnja klasa menadžmenta u saradnji sa studentima drugih fakulteta trudila da doprinese raznovrsnosti kulturne scene Beograda.  

Uton (instagram: @u.ton___), prvi projekat po redu, održaće se 29. i 30. maja u prostoru Ostavinske galerije. Ekipa Utona predstaviće koncert klasične muzike u nesvakidašnjem, opuštenom ambijentu, a u izvođenju mladih umetnika u kamernim sastavima. Kroz spoj muzike, svetla i prilagođenog prostora doživite iskustvo koje angažuje više čula. Autori će eksperimentisati sa načinom na koji doživljavamo klasičnu muziku i pokazati da ona nije elitistička, već živa, savremena i bliža nego što mislite. Obavezno se prijavite preko linka i sačuvajte svoje mesto. 

Kroz rad sa srednjoškolcima Filološke gimnazije u Beogradu, Između redova (instagram: @iizmedju.redova) donosi savremene interpretacije romana Ana Karenjina putem drugih art formi u saradnji sa piscem Stefanom Tićmijem, profesorom filozofije Milošem Lazarevićem i novinarkom Žozefinom K. Realizovaće se putem tri radionice koje za cilj imaju podsticanje kritičkog mišljenja i donošenje novih tumačenja stare literature. Zapratite društvene mreže projekta gde će kreativni ishod radionica biti objavljen!

Reptilijada (instagram: @reptilijadaa) je novo i nezaboravno muzičko takmičenje koje će se održati 5. juna u Dragstoru. Učesnici su mladi reperi, izvođači i autori koji će vam pokazati svoj autentični zvuk, stil i vajb. Koncept je jednostavan: prijavljeni izvođači nastupaće uživo, predstaviti svoj rad publici i žiriju i tako dobiti priliku da se povežu sa ljudima sa scene. Najboljem izvođaču specijalnu nagradu obezbediće produkcija Red Pill! Žiri će biti objavljen uskoro, a sve koji su spremni da pokažu svoje veštine u takmičarskom programu studenti FDU pozivaju da se prijave na linku.

Fashion Freek (instagram: @fashionfreekprojekat), zatvara seriju ovogodišnjih projekata 6. juna u SKC Bazi (Cetinjska 15). Od 16h imaćete priliku da u okviru razmene odeće na licu mesta intervenišete i osvežite svoje komade različitim tehnikama redizajna! U tome će vam pomoći ekipa dizajnerki koje vode radionice. Nakon radionica, od 20h očekuje vas modna revija – svoje kreacije predstavljaju studenti i mladi dizajneri. Ovi specifični komadi napravljeni su isključivo od second hand garderobe i materijala, i kroz njih ćete videti kako dizajneri promišljaju modu iz perspektive ekologije i održivosti, ali i šta sve može da se napravi od odeće „za bacanje”. 

U okviru predmeta Menadžment projekata u kulturi pod mentorstvom prof. dr Nine Mihaljinac i ass. Milana Đorđevića, studenti svake godine osmišljavaju i realizuju različite kreativne događaje. Ovogodišnje inicijative povezuju sasvim različite teme i oblasti – a svaka na svoj način predstavlja odgovor na društvene probleme i kulturne potrebe mladih.

Članak Od Utona do Reptilijade – umetničke inicijative studenata FDU se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Samo jedne večeri na terasi Fresce Erno će lično predstaviti vina svog imanja, uključujući retke odležale etikete i boce iz svoje kolekcije koje se danas gotovo ne mogu naći. Tokom večeri gosti mogu da poruče vina kao što su Elit A Lov Furmint 2023, Kanjas Furmint 2016, Devas Kadarka 2019 i PK Zero 17/18, uključujući i na čašu.

Za večeru je tim Fresce, na čelu sa brend-šefom Natašom Berezovom, pripremio sledeće specijalitete: prepoznatljivu paštetu od foie gras i pileće džigerice na briošu, gulaš po Ernovom porodičnom receptu sa fokačom sa roštilja i bogat čokoladni tart bez glutena sa blagim kremom od kafe. Početak večeri sa Ernom Sagmajsterom je 31. maja u 18.00h. Osnovni meni Fresce će takođe biti dostupan tokom cele večeri.

Članak Nedelja sa Ernom Sagmajsterom u Fresci se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Dajemo ljudima nešto uz šta mogu uživati celo leto i pozitivno misliti o promenama koje su se desile, kao i o onima koje tek dolaze. Ovo je naš poslednji singl u ovoj sezoni. Vidimo se na leto“, poručuju iz benda Vizelj.

Ovog leta bend će nastupiti u Zagrebu na Žarište Open Air-u (30. maj), Surf festival na Krku  (27. jun), Rockstrikcija u Podgorici (3. jul), OK fest na Tjentištu (19. jul), Vibe fest u Kragujevcu (25. jul), Bedem fest u Nikšiću (30. jul), Festival mladih umjetnika na Adi Bojani (8. avgust) i Art Front festival u Sremskoj Mitrovici (21. avgust).

Naslovna fotografija: Nađa Brakus

Članak Vizelj objavio video singl Neću biti sam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre projekcija publici su se obratili umetnički direktor Beldocsa Marko Grba Singh i selektor festivala Igor Stanojević.

„Dok traje festival sve mi ovo deluje kao neki jako dugačak dan koji se nikako ne završava, nekada je dosta stresno, i poželimo da se odmorimo malo, a onda kad prođe i poslednji dan, onda počne takozvana post-festivalska depresija, koja traje dok ne počnemo da pravimo planove za novi festival.“ – izjavio je Marko Grba Singh

„Zaista je teško sada na kraju festivala sve što se ovih dana dešavalo sročiti u nekoliko reči ili rečenica. Kada spremate godinu dana festival i imate datume godinu dana unapred niko vam ne kaže da će se tokom vašeg festivala desiti neke velike stvari događaji koji obeleže čitav grad i društvo. Uprkos svemu, posebno nam znači što smo imali priliku da našim gostima predstavimo ono najbolje što Srbija danas ima“, rekao je Stanojević, najavljujući dva filma koja na različite načine govore o slobodi.

U ime Delegacije Evropske unije u Srbiji, nagradu publike, za Najbolji evropski film uručio je Ambasador i šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, Njegova Ekselencija, Andreas fon Bekerat, Filipu Grujiću i Aleksi Borkoviću za film „Yugo ide u Ameriku“

Filip Grujic i Aleksa Borkovic Foto Luka Milanovic

„Veliko mi je zadovoljstvo što predstavljam Nagradu publike za najbolji evropski dokumentarni film. Ova nagrada ima posebnu težinu upravo zato što o njoj odlučuje publika“. – rekao je Ambasador.

„Pre svega čestitam ekipi Beldocsa koja je u izuzetno teškim okolnostima uspela da organizuje ovakav festival“ – rekao je Aleksa Borković i zahvalio se timu Beldocsa na pažnji koji posvećuju autorima.

„Nagrada publike je za mene najlepša nagrada koju može da dobije jedan film“- rekao je Filip Grujić,koji se zahvalio Beldocsu publici ali i timu koji je stajao iza ovog filma.

Film „Još uvek trčimo“ reditelja Matije Štifanića prati dvojicu studenata kamere koji dokumentuju najdužu štafetnu trku u istoriji, dugu sedamnaest dana. Kroz glas protagonista i sećanja na trenutak kada je sve počelo, film postaje priča o zajedništvu, solidarnosti i kolektivnom iskustvu.

Nakon projekcije publiku je pozdravila ekipa filma, a reditelj Matija Štifanić izjavio je:

„Ovo je pre svega priča o kolektivnoj empatiji. Osetiti energiju koja sedamnaest dana nije jenjavala nijednog trenutka bilo je neprocenjivo iskustvo. Prošli smo kroz predele kroz koje verovatno nikada ne bismo prošli i imali priliku da zabeležimo nešto zaista važno. Prvobitna ideja bila je da zabeležimo samu trku. Međutim, tokom snimanja saznali smo da je Aleksa, jedan od protagonista filma, 1. novembra 2024. bio na železničkoj stanici u Novom Sadu, na peronu u trenutku pada nadstrešnice. Tada sam shvatio da njegovo sećanje mora postati okosnica filma i da upravo kroz njegovu priču govorimo o kolektivnoj borbi koja još traje.“

Film Aleksandera Batista Kajzera „Beograd bez kompromisa“ zatvorio je 19. Beldocs, a nastao je iz želje autora da zabeleže energiju beogradske andergraund scene i ljudi koji je stvaraju.

Samuel Oswald i Alexander Baptiste Kaiser Foto Luka Milanović

„Želeo sam da napravim film o elektronskoj muzici, koja zauzima važno mesto u našim životima. Imao sam ideju, ali ne i saradnika sa kojim bih je realizovao. Sasvim slučajno, preko prijatelja sam upoznao Semjuela i svega dve nedelje kasnije došli smo u Beograd“, rekao je reditelj Aleksander Batista Kajzer.

On je dodao da ih je tokom rada posebno iznenadila otvorenost ljudi koje su upoznali:

„Nije nam bilo teško da snimamo jer su nas svi dočekali izuzetno srdačno. Pozivali su nas na probe, koncerte i druženja.“

Producent i ko-reditelj Semjuel Osvald istakao je da je najveći izazov usledio u montaži:

„Možda je najteže bilo napraviti rezove tokom montaže, jer trenutno imamo zaista ogromnu količinu materijala.”

Gotovo svi protagonisti, predstavnici beogradske andregraund scene, su izašli na binu dočekani ovacijama i dugim aplauzom publike.

U prethodnih sedam dana na Beldocsu je prikazano više od 100 ostvarenja savremene svetske dokumentaristike iz 53 zemlje, imali smo priliku da razgovaramo s autorima, da promišljamo važna pitanja i inspirišemo jedni druge.

Podsetimo, prethodong dana u Domu omladine Beograda prikazan je film Ivana Mandića „Srce kuca dva dva“,koji govori o  diskografskoj kuči „Diskos“

 „Mogu da kažem da je Diskos dao jednu platformu slobode, gde su izvođači, kompozitori i muzičari mogli dosta nesputano da stvaraju u tom kontekstu Socijalističke Jugoslavije, što je bio zanimljiv koncept i na neki način i na tržišnoj osnovi – ako je nešto bilo popularno, ulagalo se u to, a ako nije, prosto se nije dalje ulagalo, tako da se stvorila jedna vrlo zanimljiva kultura i scena.“

Srce kuca dva dva, Fotografija: Sofija Milinković

Na zadovoljstvo fanova Sofije Kopole, ali i ljubitelja mode, prikazan je film „Mark Džejkobs po Sofiji Kopoli“, koji nam  je doneo lični pogled na stvaralaštvo, estetiku i unutrašnji svet jednog od najuticajnijih dizajnera savremene mode.

Gošća Beldocs je poslednjeg dana bila i Suzana Kovač, autorka filma „Tekplomatija“, film koji otvara pitanja regulacije digitalnog prostora, zaštite slobode govora i odgovornosti u eri ubrzanog razvoja veštačke inteligencije.

Beldocs i ove godine omogućava da deo festivalskog programa pogledate online – Beldocs Online počinje danas i traje do 2. juna do ponoći.

Naslovna fotografija: Preventer

Članak Završen 19. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tokom petodnevnog programa održani su radni sastanci, javne prezentacije i diskusije posvećene zadrugarstvu, organizovanju u kulturi, istraživanju umetničkog tržišta, digitalnim alatima i modelima solidarne ekonomije u umetnosti. Program je okupio više od 40 umetnika, kulturnih radnika, istraživača, kustosa, aktivista i stručnjaka iz oblasti digitalnih tehnologija iz Srbije, Crne Gore, Belgije, Holandije, Kazahstana, Rusije, Kurasaa, Italije, Portugala, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Hrvatske i Severne Makedonije, zajedno sa predstavnicima partnerskih organizacija i pridruženih mreža uključenih u projekat.

Osnivanjem O.U.R. COOP-a pokrenut je novi model međunarodnog povezivanja i ekonomskog organizovanja vizuelnih umetnika, zasnovan na principima demokratskog upravljanja, solidarnosti i zajedničkog vlasništva. Zadruga nastaje kao odgovor na rastuću nesigurnost umetničkog rada, slabljenje javne podrške kulturi i sve izraženiju marginalizaciju umetnika unutar dominantnih tržišnih modela. Cilj zadruge je razvoj održive infrastrukture za umetnički rad, uključujući pristup tržištima, zajedničkim resursima, pravnoj i produkcionoj podršci, međunarodnoj saradnji i novim modelima kolektivne ekonomije.

Jedan od centralnih događaja tokom skupštine bilo je predstavljanje opsežnog istraživanja tržišta vizuelnih umetnosti u regionu Balkana, koje obuhvata Srbiju, Crnu Goru, Bugarsku i Severnu Makedoniju, na kojem je radio Institut društvenih nauka iz Beograda, uz komparativne izveštaje iz Belgije, Holandije, Portugala i Ukrajine. Reč je o jednom od najvećih regionalnih istraživanja ove vrste, koje analizira uslove rada umetnika, pristup tržištima, institucionalnu podršku, ekonomske modele i potencijale razvoja novih oblika međunarodne saradnje. Rezultati istraživanja predstavljaće osnovu za dalje strateško pozicioniranje zadruge u širem evropskom i međunarodnom kontekstu.

Posebna pažnja tokom programa bila je posvećena razvoju digitalne infrastrukture i modela transparentnog upravljanja, uključujući istraživanje mogućnosti koje nude Web3 tehnologije i digitalni komoni za zajedničko donošenje odluka i razmenu resursa među članovima zadruge. Zadruga će uskoro pokrenuti i veliku onlajn prodajnu galeriju, zamišljenu kao međunarodnu platformu za predstavljanje i distribuciju radova, znanja i veština umetnika, sa ciljem otvaranja novih tržišta i stvaranja održivijih uslova rada u oblasti vizuelnih umetnosti.

Projekat Shared Visions vodi Fondacija Fond B92 iz Srbije, u saradnji sa organizacijama SOTA – State of the Arts iz Belgije, Caradt pri Avans Univerzitetu primenjenih nauka iz Holandije, SULUV-om iz Srbije, Landscape Choreography iz Italije, Institutom za savremenu umetnost iz Crne Gore, Soshenko 33 iz Ukrajine i kulturnom zadrugom kickvoidlöop iz Portugala. Mrežu pridruženih partnera čine organizacije iz Bugarske, Severne Makedonije, Holandije, Belgije i Italije.

Organizatori ističu da O.U.R. COOP predstavlja dugoročan pokušaj izgradnje pravednijeg i održivijeg umetničkog sistema, u kojem umetnici zajednički upravljaju resursima, razvijaju međunarodne mreže saradnje i stvaraju nove modele kulturne proizvodnje zasnovane na kolektivnoj brizi i društvenoj odgovornosti. 

Više informacija dostupno je na sajtu projekta i društvenim mrežama.

Foto: Shared Visions

Članak Umetnici iz trinaest zemalja osnovali međunarodnu zadrugu O.U.R. COOP se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nagrade 19. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs dodeljene su sinoć u Muzeju devedesetih. Žiriji svih takmičarskih programa nagradili su ostvarenja koja su se izdvojila autorskom originalnošću, filmskom inovativnošću i snažnim društvenim i emotivnim odjekom.

SRPSKI TAKMIČARSKI PROGRAM

Nagradu za Najbolji film osvojio je „Zalazak“ reditelja Miloša Jaćimovića.

Žiri u sastavu, Migel Eek producent i filmski stvaralac iz Španiji, Marlin Edojan (Kanada) je umetnička ko-direktorka i selektorka festivala RIDM i Nikola Stojanović,  filmski reditelj i montažer u obrazloženju kaže:

„Sa izuzetnom vizuelnom senzibilnošću i formalnom preciznošću, ovaj film pretvara gestove brige i ponavljajuće rituale u duboku filmsku meditaciju o vremenu, sećanju i krhkosti zajedničkih prostora. Kroz imerzivnu kameru i majstorsku pažnju posvećenu svetlu, ritmu i fizičkom prisustvu, film stvara iskustvo koje deluje istovremeno intimno lokalno i univerzalno ljudski. Ono što izranja nije samo portret jednog mesta, već i društva u tranziciji i načina života koji opstaju čak i dok polako nestaju. Za izuzetan vizuelni jezik i snažnu emocionalnu snagu, žiri dodeljuje nagradu filmu ‘Zalazak’ Miloša Jaćimovića.“

Nagradu za Najbolju kameru osvojila je Maša Drndić za film „Žene narodnog fronta“.

„U prostoru definisanom ljudskom nesigurnošću i ranjivošću, ova kamera postiže retku intimnost bez zadiranja. Kroz uzdržanu i duboko empatičnu fotografiju, film pretvara ovo okruženje u živi emocionalni pejzaž u kojem tela, gestovi, tišina i pogledi nose jednaku težinu. Vizuelni jezik, bez senzacionalizma, stvara slike izuzetne nežnosti i dostojanstva. Sa senzibilitetom i usklađenošću, kamera ovde učestvuje u činu solidarnosti, dajući filmski oblik iskustvima koja su tako često skrivena od pogleda. Žiri dodeljuje nagradu za Najbolju kameru Maši Drndić za film ‘Žene narodnog fronta’.“ – stoji u obrazloženju žirija.

Nagrada za Najbolju montažu pripala je Mini Simendić za film „Ovaj poželjni stroj“, za koji žiri navodi:

„Kroz samorefleksivnu strukturu, ovaj film uspostavlja veze između jezika, analognog filma i sistema vrednosti, otkrivajući kako se značenje oblikuje kroz procese selekcije, prevođenja i razmene. Krećući se fluidno između lične refleksije i političkog promišljanja, montaža stvara ritam u kojem slika, zvuk i materijalna tekstura neprestano preoblikuju jedno drugo. Umesto da samo organizuje film, montaža aktivno preispituje same uslove komunikacije, migracije i umetničke produkcije. Za rigoroznu upotrebu montaže kao sredstva mišljenja, žiri dodeljuje nagradu za Najbolju montažu Mini Simendić za film ‘Ovaj poželjni stroj’.“

Specijalno priznanje dodeljeno je Ivani Todorović za film „Žene narodnog fronta“.

„Za dubok i saosećajan prikaz zajedničkih iskustava žena, film stvara prostor u kojem ranjivost postaje kolektivna snaga. Smešten u intimni svet bolnice, on pretvara lična svedočenja u univerzalno promišljanje ženskog tela, sećanja, traume i otpornosti. Sa iskrenošću, toplinom i emocionalnom preciznošću, autorka oblikuje duboko humano delo koje poziva na empatiju među generacijama i potvrđuje tihu, transformativnu isceliteljsku moć međusobnog slušanja. Specijalno priznanje dodeljuje se Ivani Todorović za film ‘Žene narodnog fronta’.“

MEĐUNARODNI TAKMIČARSKI PROGRAM

Nagradu za Najbolji film čiji je pokrovitelj DOX TV, žiri u sastavu (Ana Martinoli, producentkinja i redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Radiša Cvetković, pomoćnik direktora (izdavaštvo i prikazivačka delatnost) i upravnik biblioteke u Jugoslovenskoj kinoteci, Sobolč Sironji (Mađarska) dodelio je filmu „Ono što treba činiti“, Srđana Kovačevića.  Nagrada se sastoji od diplome i novčanog iznosa od 2000 EUR. 

„Film ‘Ono što treba činiti’ nagrađujemo zbog njegove izuzetne sposobnosti da složene društvene i političke procese pretoči u duboko ljudsku i emotivno preciznu filmsku priču. Bez pojednostavljivanja i bez ideološke patetike, autor gradi prostor u kojem pitanja rada, dostojanstva, solidarnosti i kolektivne borbe postaju univerzalna i urgentna.

U vremenu rastuće nesigurnosti, erozije radnih prava i sve izraženijeg osećaja društvene fragmentacije, ovaj film podseća da političnost dokumentarnog filma ne proizlazi iz parole, već iz pažljivog i odgovornog pogleda usmerenog ka ljudima čiji se glasovi najčešće potiskuju na margine društva.

Posebna vrednost filma leži u njegovoj sposobnosti da svakodnevne situacije pretvori u snažan prikaz mehanizama moći, ali i mogućnosti zajedništva i otpora.“ – stoji u obrazloženju članova žirija 

Specijalno priznanje pripalo je filmu „Srebro“, Natalije Konijarc, za koji žiri navodi:

„Film ‘Srebro’ nagrađujemo zbog njegove izuzetne sposobnosti da izuzetno hrabro iscrpljivanje i preživljavanje pretvori u snažnu refleksiju o odnosu čoveka, prirode i sistema koji neprekidno proizvode nejednakost.

Autor ne pristupa temi rudarenja kao ilustraciji društvenog problema, već kao prostoru u kojem se prepliću istorija eksploatacije, nasleđe kolonijalnih i ekonomskih odnosa moći, ali i svakodnevna borba ljudi da sačuvaju dostojanstvo i osećaj pripadnosti.

Za izuzetnu vizuelnu artikulaciju, sposobnost da kroz precizan filmski jezik spoji lično i političko, lokalno iskustvo i univerzalna pitanja savremenog sveta, posebno pohvaljujemo film ‘Srebro’.“

Drugo Specijalno priznanje osvojio je film „Borovnica bluz“ Andrés Livov.

„Film ‘Borovnica bluz’ nagrađujemo zbog njegove izuzetne sposobnosti da kroz nešto sasvim obično kao sezonsko branje borovnica izgradi nežnu, slojevitu i humanu filmsku priču o radu, pripadanju i otpornosti. Reditelj posmatra ljude različitih generacija u meditativnom, ali i teškom radu na poljima oko kojih su izgrađeni mitovi i gde se lične priče pretvaraju u širu sliku zajednice koja okuplja radnike iz celoga sveta.

Odnos čoveka prema prirodi razvija se u magičnoj melanholiji u kojoj postoji važna, duboko optimistična nota da čak i iz pepela prošlosti možemo pronaći put ka plodnoj i zdravoj budućnosti.“ – zaključuju članovi žirija.

TAKMIČARSKI PROGRAM KRATKOG FILMA

Nagradu za Najbolji kratki film osvojio je film „Žene narodnog fronta“ (The Divine Feminine), a obrazlažući svoju odluku članovi žirija (Šon Parnel(Australija), Maksim Sirlan, filmski stvaralac iz Moldavije, Ana Žugić, rediteljka i montažerka) navode:

„Ovogodišnja selekcija kratkih filmova okupila je duboko lične priče koje otvaraju veoma važna pitanja o društvu u kojem živimo. Nije bilo lako doneti odluku o pobedniku, ali jedan film je na nas ostavio posebno snažan utisak.

Zahvaljujući spoju emocionalne iskrenosti i izuzetne filmske preciznosti, ovaj film u kratkoj formi uspeva da se obrati različitim generacijama i da otvori dijalog o temama koje često ostaju u tišini. Izabrali smo ovaj film jer verujemo da je snažan podsetnik na to koliko je važno da zaista vidimo jedni druge.“

Specijalno priznanje dodeljeno je filmu „Ferrari Studentski Grand Prix“.

„U vremenu urušavanja demokratije i rastućeg straha, ovaj film donosi nadu i inspiriše otpor. Sa izuzetnom hrabrošću i jasnoćom, beleži generaciju koja odbija apatiju i umesto nje bira kolektivnu akciju. Kroz energiju, ranjivost i odlučnost mladih ljudi, film nas podseća da demokratija opstaje samo onda kada se brani – glasno, javno i zajedno. Duboko povezan sa duhom aktuelnih studentskih protesta u Srbiji, ovaj rad postaje više od filma: on je svedočanstvo građanskog buđenja i snage solidarnosti.

‘Studenti će pobediti.’“ – stoji u obrazloženju žirija.

VATROMET TAKMIČARSKI PROGRAM

Žiri koji su činili Ana Vučković, novinarka Radio Beograda 2,  ruski reditelj i direktor fotografije Nikolay N. Viktorov i Aleksandra Sekulić, urednica programa u Centru za kulturnu dekontaminaciju doneli su sledeću odluku:

Nagrada – Kako slušati fontane
„Transformacija javnog prostora razotkriva sudar prošlih estetika i vizija društvenog prostora, suočenih s nametljivim obećanjima novog poretka koji nemilosrdno gazi naše živote. Ovaj proces se odvija kroz pažljivo oblikovanu zvučnu naraciju, koja otkriva elemente dubinske infrastrukture, koju ne vidimo, ali presudne za naše kretanje i doživljaj dinamike javnog prostora u filmu koji se postepeno razvija u filmsku poeziju.“ – stoji u obrazloženju žirija.

Specijalno priznanje – Pamćenje
„Snažna filmska potvrda suočavanja s ratnom traumom i otpor kontinuiranoj normalizaciji ratnog razaranja u svetu, koja se upravo dešava. Korišćenjem originalne i inovativne metodologije koja spaja metaforički sistem dečije vizualizacije i mašte, filmsku erudiciju i arhivske materijale, film oblikuje snažno i potresno iskustvo sećanja.“ – navodi se u obrazloženju.

METEORI TAKMIČARSKI PROGRAM

Žiri u sastavu Jelena Maksimović, montažerka i rediteljka, Temra Pavlović, rediteljka i  Maida Gruden, istoričarka umetnosti doneo je sledeće odluke:

Specijalno priznanje osvojio je film „Kukata Miti“, Danijela Kotera.

„Za ovo hrabro filmsko ostvarenje čija složena i precizna struktura, kroz ponavljanje, parafrazu i razliku, propituje surovosti krčenja šuma na tri kontinenta.

Dodeljujući ovo Specijalno priznanje, pitamo se – ako je šuma istovremeno resurs i srodnik, saučesnik i utočište, mogu li glasovi biti i milovanje i rana, kada se upisuju u tela koja ih proizvode?“

Nagradu za Vizuelnu i narativnu inovaciju osvojio je film „Besane noći“, rediteljskog dvojca, Federika Kamarate i Filipa Foskarinija.

„Za doslednost pažljivog pristupa i formalnu posvećenost, u kojoj tama postaje prostor slojevite teksture i kompleksnosti. Boraveći uz grupu krijumčara na granici Evropske unije, film odbija onu vrstu osvetljenja koja bi njihovu ranjivost izložila reduktivnoj čitljivosti. Odlukom da granicu ili migrante ne postavi u prvi plan kao likove, film se uzdržava od pretvaranja žrtava u počinioce – otvarajući umesto toga naraciju dubljeg saosećanja. Ostajući veran isključivo dostupnom svetlu, ostavlja prostor da se vidi i sluša.“

TEEN 

U okviru TEEN selekcije o nagradama je odlučivao tinejdžerski žiri u sastavu Ljubica Popović, Aćim Vasić, Ana Radosavljević i Andrea Ivković.

Specijalno priznanje u TEEN selekciji dodeljeno je filmu “Yugo ide u Ameriku”, autora Filipa Grujića i Alekse Borkovića, jer je, po mišljenju žirija, izvor nade za zajedničkim i skladnim životom balkanskih naroda.

“Lisica pod ružičastim Mesecom”, Merdada Oskuja i Soraje osvojio je nagradu za najbolji film u TEEN selekciji.

U obrazloženje žiri je naveo sledeće: “Film je na nas ostavio najveći utisak zbog težine poruke koju prenosi, a i pored toga sve prisutne umetnosti kroz koju protagonistkinja pronalazi svoj izraz, beg i spas…uz sve to neosporna hrabrost pomoću koje se film razvija je razlog zašto je najbolji dokumentarni film Teen programa “Lisica pod ružičastim Mesecom.”

NULTI DAN

O najboljem filmu u selekciji Nulti dan odlučivao je žiri u sastavu Hana Fifa, Emilija Vuković i Vid Radičević, koji su publici saopštili odluku o pobedničkom filmu.

U selekciji “Nulti dan” pobedio je film “Plaža za dame“ rediteljke Margo Furnije.
“Ovaj film, osim svoje estetske i pripovedačke unikatnosti ostavlja nešto izuzetno značajno, nadu. I podseća da život ne prestaje posle određenog rođendana, i naravno, da je na moru sve lakše, pa i susretanje sa prošlošću.” – obrazložio je žiri. 

Dodelom nagrada u Muzeju devedesetih, Beldocs je još jednom potvrdio svoju posvećenost autorima koji pomeraju granice dokumentarnog filma i otvaraju prostor za važne društvene, političke i lične teme savremenog sveta.

Danas je poslednji dan 19. Beldocsa. Festival se svečano zatvara u bioskopu Tuckwood Cineplex,  kada će biti uručena i Nagrada publike za najbolji evropski film Međunarodnog i Srpskog takmičarskog programa čiji je pokrovitelj Delegacija Evropske unije u Srbiji, a potom će biti prikazana dva filma: „Još uvek trčimo“, Matije Štifanića i „Beograd bez kompromisa“, Aleksandera Batista Kajzera. Oba filma imaju svetske premijere na Beldocsu i nakon prikazivanja publika će imati priliku da razgovara sa autorima.

Foto: Luka Milanović

Članak Dodeljene nagrade 19. Beldocs festivala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Organizacija BELhospice, koja već 22 godine pruža besplatno palijativno zbrinjavanje odraslim onkološkim pacijentima i deci sa teškim i životno ograničavajućim bolestima, kao i njihovim porodicama, poziva sve zainteresovane na događaj koji ima za cilj da, kroz spajanje različitih umetničkih formata, neguje i širi zajednicu koja brine o onima kojima je pomoć najpotrebnija.

O programu

Svaka kompozicija večeri biće posvećena jednom od pacijenata kojima BELhospice pruža podršku. Muzički program izvešće studenti harfe Akademije umetnosti u Novom Sadu pod rukovodstvom mag. umet. Staše Mirković Grujić, jedne od najistaknutijih harfistkinja i pedagoga u regionu i prve predstavnice Srbije u Upravnom odboru Svetskog kongresa harfe. Program će obuhvatiti dela sedam kompozitora različitih epoha i kultura — Stevana Mokranjca, Josifa Marinkovića, Dejana Despića, Domenika Skarlatija, Luisa Špora, Henrijete Renije i Marsela Granžanija — što će harfu predstaviti i kao instrument srpske muzičke tradicije i kao univerzalni glas svetske kulturne baštine.

O vizuelnom delu programa

Muzički nastup upotpuniće vizuelni radovi Tamare Kusovac, beogradske slikarke i dizajnerke, jednog od osnivača likovnog pravca koji su kritičari nazvali urbana naiva. Nakon diplomiranja na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, Tamara Kusovac decenijama stvara na platnu, staklu, keramici i drvetu, a njena dela odlikuju se živim bojama, lirskim izrazom i prepoznatljivim motivima gradskog života. Tamarina saradnja sa BELhospice seže sve do 2016. godine, kada je deo prihoda sa njene samostalne izložbe bio namenjen izgradnji objekta za palijativno zbrinjavanje. 

Nakon koncerta, posetioci će imati priliku da podrže organizaciju i dođu do unikatnih majica i cegera sa motivima Tamarinih slika, specijalno izrađenih za ovu priliku. Sav prikupljeni novac biće namenjen pružanju usluga besplatnog palijativnog zbrinjavanja pacijentima kojima je BELhospice svakodnevni oslonac.

O BELhospice

BELhospice je prva specijalizovana dobrotvorna organizacija u Srbiji, koja potpuno besplatno pruža usluge palijativnog zbrinjavanja onkološkim pacijentima i deci sa retkim, teškim i životno ograničavajućim bolestima. Podrška se pruža u njihovim domovima, kroz holistički pristup koji obuhvata fizičku negu, psihološku podršku, kao i socijalne i duhovne aspekte brige. Maj je za BELhospice poseban mesec — organizacija je ove godine obeležila 22 godine neprekidnog rada, a 14. maja i Evropski dan palijativnog zbrinjavanja.

Članak BELhospice organizuje humanitarni koncert harfe Zvuk, boja, podrška se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rediteljka Lilijana Tores u svom novom filmu Ženka bavi se temom (ne)majčinstva, kao i drugih uloga koje društvo nameće ženama. 

„Imala sam 25 godina kada mi je majka jednog dana, sasvim iznenada, rekla: Nemoj imati decu, uživaj u životu. Ta rečenica me je obeležila. Da li se moja majka pokajala što nas je dobila? To je bilo seme iz kojeg su proistekle moje sumnje o majčinstvu“, objašnjava Tores. „Do sada se veoma malo govorilo o tome šta znači za ženu da uđe u četrdesete bez dece. Posebno za one koje imaju tu mogućnost da postanu majke, ali to ne žele. Žene bez dece često se svode na jeftine klišee – usedelica, neprirodna, sebična i slično – koji su ograničavajući i stigmatizujući.“

Prema njenim rečima, dok je postepeno istraživala svoje želje i sumnje u vezi sa majčinstvom, odlučila je da snimi ovaj film koji otvara važna pitanja uz dozu neodoljivog humora: „Moja želja nije da ovim filmom opravdavamo jedan izbor žene nasuprot drugom, već da ispletemo mreže razumevanja između svih mogućih životnih modela.“

Uzbuđenja i tereti odrastanja tema su filma Nadolazeće doba iza kojeg stoji filmski kolektiv Vihilija, kojem su se pridružili i reditelji Herard Simo Himeno i Klara Serano Ljorens. Ova mlada autorska ekipa donosi dirljivu priču o mladom Brunu i njegovoj baki Nati, smeštenu u živopisnom predgrađu Barselone.

„Nadolazeće doba je pismo našim roditeljima, bakama i dekama, negovateljima. Priča o brizi za one koji su brinuli o nama, ispričana iz perspektive mladih“, navode oni. „To je svojevrstan dijalog između generacija, trenutak kada bakin recept za supu postaje naš recept. Kroz odnos Bruna i Nati istražujemo kako ljubav i umor koegzistiraju u porodičnim odnosima i kako, ponekad, voleti nekog znači i naučiti da ga pustiš da ode.“

O životu starijih ljudi, ali iz sasvim drugačijeg ugla, govori i film Maspalomas. Poznati španski reditelj i scenarista Hose Mari Goenaga pročitao je članak o gej ljudima i njihovom životu u kasnijim godinama, naročito o tome kako se ne mali broj njih suočava sa konzervativnim, homofobnim okruženjem u domovima za stare.

„Započeli smo ovaj projekat misleći da ćemo govoriti o čoveku koji se vraća u ormar po odlasku u dom za stare, ali u stvarnosti nije reč o tome da se vraćaš u ormar, već da iz njega nikada ne izađeš potpuno“, navodi Hose Mari Goenaga, koji je ovaj dirljivi film režirao zajedno sa Aitorom Aregijem. „U zavisnosti od novog okruženja sa kojim se suočavaš, može biti potrebno manje ili više napora da se ponovo otvoriš. A može se čak dogoditi i da odlučiš da to više nikada ne učiniš.“

Kako dodaje, Maspalomas je film koji želi da podstakne na razmišljanje o psihološkim, ali i fizičkim granicama i zatvorima, o izbrisanim identitetima, o tome koliko je teško izboriti se za sebe u pojedinim sredinama kada ne znaš odakle da počneš, ali i o tome koliko lako može da se izgubi ono što je već osvojeno.

Rediteljka Karla Subirana gledaoce filma Sika vodi u bajkovite predele Galisije, gde se vetar, more i talasi spajaju sa pričom glavne junakinje Sike koja je opsednuta željom da more vrati telo njenog oca stradalog u brodolomu. Film na vizuelno impresivan način prepliće ljudsku dramu i uzburkane emocije adolescencije sa neprolaznim olujama koje posećuju galisijsku obalu. 

„Priroda je još jedan glavni junak u ovom filmu“, tvrdi Subirana, ukazujući na jedinstveni temperament koji okean ima na toj obali. „Likovi deluju sićušno pred njegovom beskrajnošću i sa strahom iščekuju dolazak uragana Ofelija, koji je istovremeno jedini sposoban da vrati harmoniju u Sikin život.“

Festival će 27. maja otvoriti film Nedeljom koji je bio apsolutni pobednik na ovogodišnjoj dodeli nagrada Goja, osvojivši pet glavnih nagrada, uključujući i onu za najbolji film. Ova drami prati glavnu junakinju koja umesto studentskog života bira monaški put, kao i njenu porodicu zatečenu nesvakidašnjim izborom. 

Rediteljka filma Alauda Ruis de Asue navodi kako je monaški poziv možda jedan od najekstremnijih izraza potrage za svojim mestom u svetu. To joj se ubrzo učinilo kao savršen povod da preispita porodicu kao naše prirodno utočište.

„Na kraju dana, bilo da smo ateisti, agnostici ili vernici, potrebno nam je da verujemo u nešto kako bismo nastavili dalje. Svi pravimo skokove u nepoznato. Svi se kladimo na nešto, posvećujemo se različitim odnosima bez ikakvog apsolutnog dokaza da su stvarni. Ali nama deluju stvarno i to nam je dovoljno. Neki veruju u Boga, drugi u svoje partnere, a neki u porodicu kao nešto neraskidivo“, smatra ona objašnjavajući kako naziv filma ukazuje na sveti dan za katolike, dan porodičnog okupljanja, susreta, ali i ispitivanja granica. „Koliko se porodica satima raspravlja za Božić? Koliko ljudi nevoljno pristaje na porodične obaveze? Tu je ova priča i počela – priča o tome koliko je teško odvojiti se od porodice, jer čak i kada nisu bliski, porodične veze nisu kao bilo koje druge.“

Glavni festivalski program Savremeni film ove godine čini 11 nagrađivanih ostvarenja iz Španije i Latinske Amerike. Pored toga, publiku očekuju i dva zanimljiva prateća programa – Ženski ugao i Počasna nagrada Goja: Gonsalo Suares.

Beogradska publika moći će da pogleda sva ostvarenja u Dvorani Kulturnog centra Beograda do 3. juna, nakon čega će filmovi iz glavnog programa biti prikazani od 5. do 10. juna i u Kulturnom centru Novog Sada. Ulaznice po ceni od 400 dinara puštene su u prodaju i mogu da se kupe na blagajnama pomenutih kulturnih centara. 

Španski metar organizuje Institut Servantes u Beogradu, u saradnji sa ambasadama Španije, Argentine i Meksika u Srbiji, ambasadama Ekvadora, Kolumbije i Perua u Mađarskoj, kao i Ambasadom Čilea u Grčkoj.

Sve informacije o rasporedu projekcija i selektovanim ostvarenjima dostupne su putem zvaničnog festivalskog sajta kao i instagram i fejsbuk profila Instituta Servantes.

Članak Počinje 18. Španski metar: Hrabri filmovi, neočekivane teme i neizbežan humor se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dok će Mitsko Biće publici predstaviti novi audio-vizuelni koncertni doživljaj, zidovi „Cvijete“ oživeće kroz slikarke Jelene Ilić, Jovanove majke, čime će se po prvi put njihovi umetnički izrazi susresti u zajedničkom prostoru. Koncert se održava u okviru programa „ProCVJETAvanje“ osmišljenog kao nastavak borbe za održivost ULUS-a.

Pred koncert smo razgovarali sa Jelenom i Jovanom o ovom susretu, sećanjima koja ih vezuju za „Cvijetu Zuzorić“ i o tome šta publiku očekuje kada se 30. maja ovaj prostor ponovo otvori na jedan sasvim nov način.

Kako ste se osećali kada ste saznali da će koncert biti upravo u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, prostoru za koji ste vezani kao članica ULUS-a i u kojem ste izlagali?

Jelena Ilić: Mnogo sam radosna zbog toga. Obradovala sam se još kada mi je Jovan rekao da bi voleo da sviraju u „Cvijeti“. Radujem se koncertu i uzbuđena sam. Puno je raznih isprepletanosti i povezanosti, osim ove najveće naše – sin i majka. U „Cvijetu“ smo dolazili na izložbe šetajući Kalemegdanom porodično dok je Jovan bio mali, a kasnije i sa njegovim mlađim sestrama. Posebno se sećam velike izložbe Ilije Bosilja i Jovanove radosti.

Ljudi iz tog prostora ga znaju odmalena, neki su mu i predavali u Dizajnerskoj školi, prate i slušaju njegov bend. A sada je došlo do saradnje benda i udruženja. Iz tog ugla, zanimljivo je posmatrati kako se životni krugovi ukrštaju – ULUS i Mitsko Biće.

Koncert je i početak programa „ProCVJETAvanje“, osmišljenog kao nastavak borbe za održivost udruženja. Program je okrenut stvaranju nove publike, jačanju kapaciteta članstva i saradnji kroz multimedijalne sadržaje, a prvi takav događaj upravo je koncert Mitskog Bića.

Šta za vas predstavlja taj prostor, tada kada ste izlagali, a šta sada kada vaš sin svira sa bendom?

Jelena: Prostori ULUS-a su važni za mene kao slikarku. Učestvovala sam na mnogim grupnim izložbama u „Cvijeti“, a imala sam i samostalnu izložbu u galeriji. Sada, kroz ovaj koncert, prostor dobija potpuno novu dimenziju. Doživeću ga na drugačiji način.

Važno mi je da pomenem i da je u toku donatorska izložba „Nije meni ništa. Vidite kako se smejem“, organizovana kao znak solidarnosti sa zaposlenima u ULUS-u. Izložba traje od 27. do 30. maja u Galeriji ULUS, u Knez Mihailovoj 37, a nakon toga svi zajedno idemo na koncert Mitskog Bića u „Cvijetu“.

Da li osećate neku vrstu povratka ili zatvaranja kruga u ovom trenutku?

Jelena: Imam osećanje susreta. To podrazumeva i neku vrstu povratka i zatvaranja kruga, ali pre svega otvaranje nečeg novog. Spajanje majke i sina, prošlosti i sadašnjosti, ličnog i umetničkog, porodice kao ključnog uticaja na stvaralaštvo – sve to jeste prisutno u ovom događaju. Jovan, koji je kao mali trčao po „Cvijeti“, sada u saradnji sa ULUS-om pravi koncert, uz moje radove.

Svako od nas radi nešto svoje, ali istovremeno ceo život utičemo jedno na drugo, svesno i nesvesno. Oblikujemo se međusobno. Ovo što će se dogoditi 30. maja deluje kao susret svega što radimo, pravimo i živimo. Kao zajednički rad koji je nastao spontano, nezavisno, a ipak kao da je oduvek postojao zajedno. Samo je sada postao vidljiv. Imam osećanje najdublje povezanosti. Volim njegove pesme i muziku i osećam koliko se naši svetovi prožimaju.

Jovan: Nadam se da se krug ne zatvara, već da će se spirala tek pokrenuti.

Šta želite da publika „pročita“ ili oseti kroz ovaj događaj?

Jelena: Volela bih da publika prepozna taj naš spoj, taj zajednički rad. Da se osećanje koje svako od nas nosi u svom radu – Jovan u muzici, a ja u crtežima – prepozna i prenese dalje. Kao zagrljaj.

Moji radovi ovde dobijaju novi smisao. Pesme i muzika podržavaju crteže koji kroz projekciju na zidovima galerije postaju živi. Čini mi se da su ključne reči ovde prepoznavanje i podrška. Jedan rad podržava drugi, i u tom spoju postaju snažniji, vidljiviji i čujniji. Dobijaju novi život.

Jovan: Ja bih voleo da ljudi osete da smo potrebni jedni drugima. Moj najbolji drug Mladen otvoriće koncert. Sviraću sa prijateljima iz benda na stejdžu. Oko nas će biti publika, a iza njih mamine slike. To sve zvuči kao neki portal. Idemo zajedno u neke nove svetove.

Da li postoji nešto što niste nikada javno rekli jedno o drugome, a što biste sada voleli da podelite?

Jelena: Mislim da ovim zajedničkim javnim nastupom govorimo mnogo više nego što bi reči mogle.

Pesme i crteži tako dobro idu zajedno, kao neki najlepši spoj. Jedno drugo podržava i podiže. Sve postaje snažnije. Moji crteži su mali i intimni, a ovde su dobili novi život — veliki su, kreću se, lebde po zidovima galerije uz muziku koja im je bliska. Ovo je nekako najbolja izložba koju mogu da zamislim!

Koja je najranija uspomena koju imate vezanu za majčino stvaralaštvo?

Jovan: Mamin atelje. Imala je sobu u stanu koja je bila njen atelje. Kasnije je to postala moja prva soba.

Sećam se da je jednom uzela neku moju brojalicu, preslikala je nekom belom bojom i stavila u kutiju da napravi „objekat“, „rad“. Bio sam veoma ljut zbog toga. Ali evo, sad kaže da će mi kupiti drugu.

Da li umetnost pomaže da se bolje razumete kao majka i sin, ili ponekad dodatno komplikuje?

Jovan: Čini mi se da je ranije mogla da bude nešto što komplikuje. Te slike su umele da deluju nedostižno i nedodirljivo. Sada, kada smo oboje porasli, umetnost je postala teritorija komunikacije. Kroz nju razgovaramo o tome šta osećamo i mislimo o sebi i drugima. I naravno, ona je prostor za beskrajnu igru, bez nekog unapred zadatog cilja, osim same igre.

Kada je prvi put majčin pigment prokrvario kroz tamu Mitskog Bića? Kako ti je došla ideja da njene slike postanu meso i kost vizuelnog identiteta benda?

Jovan: Kada sam pisao scenarije za spotove singlova, pokušao sam da se potpuno prepustim intuiciji i nesvesnom. Asocijativno sam povezivao stvari koje su mi važne duhovno i psihološki. Tako su nastali ljudi iz izmišljenog Grada Svetog Poverenja, oboleli od Nepoverenja. Trenutak njihovog povratka poverenju i sigurnosti jeste trenutak kada se pojavljuju mamine slike. To jeste veoma lično, jer su njene slike predstavljale neku vrstu njene sigurnosti, koja se dalje širila na nas kao porodicu. Ali, istovremeno, veoma je cenim kao umetnicu. Mislim da je izuzetno talentovana i da duboko razume kreativni proces.

Na kraju, ostaje i jedno pitanje: šta ćemo čuti i videti kroz taj portal, na tom mestu gde ćemo biti fizički zajedno — sa Jelenom i Mitskim Bićem, ali i sa njihovim kreacijama koje će se prvi put susresti na ovaj način. Kao što Jelena kaže – Cvjeta proCVJETAva 30. maja.

Fotografije: Miloš Radovanović Migovac

Članak Mitsko Biće u Cvijeti Zuzorić: susret muzike, slike i porodične priče se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hamam internacionala prati geografske topose – od Debra, Skoplja, Tetova, Prizrena, Peći, Prištine, Mostara, Stoca, Sarajeva, do Vranja, Niša, Novog Pazara i Beograda u potrazi za zaboravljenim ili potisnutim narativima zajedništva. Pod kupolama hamama, gde se privatnost i javnost dodiruju kroz paru i vlagu, preplitali su se društveni slojevi, religije i svakodnevne politike, oblikujući neformalne prostore dijaloga i gradskog života – vodene agore tela i zajednice. Danas, između restauracije, zanemarivanja i privatizacije, hamami postaju ogledalo odnosa prema nasleđu i zajedničkom dobru, otvarajući pitanje kako ova arhitektura može ponovo misliti savremeni javni prostor kao mesto susreta, promene i kolektivnog disanja.

Kao materijalizacija nebeskog svoda, kupola označava javni prostor — mesto susreta, brige i kolektivnog iskustva. Danas, ruševine hamama ostavljaju praznine tamo gde je nekada pulsirao društveni život. Na tom tragu, biće održan kolektivni performans izgradnje kupole, kojim se simbolički obnavlja prostor susreta i brige. Ovakvim gestom učesnici rekonfigurišu ideju hamama kao mesta društvene imaginacije, u kojem se ponovo koreografiše odnos između arhitekture, tela i zajednice kao otvoreni okvir kolektivnog iskustva.

Događaj „Hamam internacionala-pod kupolama“, pored participativne rekonstrukcije kupole, obuhvatiće i umetnički putopis kroz priče balkanskih hamama, predstavljanje sveske za docrtavanje i osveženje. Performativni putopis će se nakon Beograda predstaviti u Prištini i Skoplju početkom juna.

Uz autore Sinišu Ilića i Bojana Đorđeva, saradnici na projektu su Biljana Tanurovska Kjulavkovski, Ronald Panza, Anyla Kabashi, Ana Miljanić, Dragana Jovović, Ares Shporta, Katarina Popović, Mina Leontijević, Aleksandar Rakezić i Ana Dimitrijević.

Događaj „Hamam Internacionala – pod kupolama“ producirala je organizacija Udruženi umetnički rad (Beograd – u ko-produkciji sa Lokomotiva, Skoplje i Lumbardhi Foundation, Prizren – u saradnji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju)

Ilustracija: Siniša Ilić

Članak Performativni putopis Hamam Internacionala – pod kupolama u Centru za kulturnu dekontaminaciju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ostvarivanjem ove ideje dobili bi značajnu dozu nezavisnosti u svojim aktivnostima i značajno proširili mogućnost svog delovanja. S druge strane, svi učesnici u realizaciji kampanje, ili druga udruženja sličnog profila, dobili bi priliku da koriste projektor za svoje potrebe.

Ovakvim pristupom i idejama žele da utiču na involviranje lokalne zajednice, ohrabre uključivanje novih aktera na kulturnoj sceni, i doprinose buđenju i razvoju kulturnih potreba mladih.

Svoju podršku pri realizaciji ove ideje možete iskazati putem platforme za donacije na adresi: https://www.donacije.rs/projekat/filmski-festival-kameo/

Festival Kameo su osnovali studenti sa idejom uspostavljanja regionalne saradnje, razvoja kulturnog života u gradu i decentralizaciji kulturnih aktivnosti. Fokusiran je na afirmaciju mladih autora iz oblasti filma, muzike, likovne i multimedijalne umetnosti, promociju amaterizma i neformalnog pristupa filmskoj umetnosti. Pored festivala, sa radom je počeo i kino klub koji kroz saradnju sa kulturnim ustanovama neguje društveni angažman mladih.

Tokom prethodnih izdanja festival je ugostio studente i autore iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Crne Gore i Severne Makedonije, a publika je imala priliku da pogleda više od 150 kratkometražnih filmova različitih žanrova i rodova.

Pored filmskih projekcija, organizovane su radionice dokumentarnog i eksperimentalnog filma, razgovori sa autorima, VR bioskop, multimedijalne izložbe i masterklasovi sa poznatim filmskim autorima.

Organizatori veruju da takav sadržaj ne bi trebalo da bude ekskluzivan, već dostupan svima, stoga je ceo program festivala besplatan.

Više informacija o festivalu možete pronaći na društvenim mrežama i zvaničnim kanalima:
Instagram: @festival_kameo
FilmFreeway: https://filmfreeway.com/kameo

Članak Festival kratkometražnog filma „Kameo“ prikuplja donacije za novu opremu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cilj festivala je unapređenje reprezentacije ženskih likova u domaćoj kinematografiji, kao i osnaživanje filmskih autorki i svih koji žele da se bave filmom. Kroz projekcije i razgovore o domaćim i međunarodnim ostvarenjima sa kvalitetno oblikovanim ženskim likovima, festival nastoji da izađe iz ustaljenih stereotipa, ponudi nove uzore i podrži novu generaciju autora i autorki.

U okviru revijalnog programa biće prikazan dugometražni film „Mileva Ajnštajn“ rediteljke Andrijana Stojković. Film kroz dokumentarno-fiktivni pristup daje prostor Milevi Ajnštajn da ispriča svoju priču iz drugačije perspektive. Nakon projekcije biće organizovan razgovor sa članicama kreativnog tima o filmu, kao i o položaju žena u nauci nekada i danas.

Takmičarski program čini selekcija od 16 internacionalnih kratkih filmova iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Velike Britanije, Rusije, Meksika, Sjedinjenih Američkih Država, Švajcarske, Holandije, Francuske, Italije, Nemačke, Španije, Kazahstana i Kine. Glavni kriterijum za izbor filmova bila je autentičnost glavnih junakinja.

Takmičarski program podeljen je u tri celine.

Program „Breaking the Cycle – Prekidanje niza“ bavi se junakinjama koje pokušavaju da prekinu štetne obrasce ponašanja nasleđene iz prethodnih generacija. U okviru ovog segmenta biće prikazani filmovi „Kao drugi ljudi“, „Aura“, „Višak prtljaga“, „Nema smisla“ i „Baronesa“.

Program „Confronting the Memories – Suočavanje sa uspomenama“ okuplja junakinje koje se suočavaju sa traumama iz prošlosti i pokušavaju da započnu proces isceljenja. U okviru programa publika će moći da pogleda filmove „Sintisajzer“, „Pina“, „Plen“, „Auto“ i „Biserni češalj“.

Treću festivalsku celinu čini program „Komedija svakodnevnice“, koji kroz humor prikazuje savremene društvene pritiske i konfuziju svakodnevice iz ženske perspektive. U okviru ovog segmenta premijerno će biti prikazan i novi crnogorski film „Divan dan“, u kojem glavne uloge tumače Marija Đurić i Momčilo Otašević. Publika će imati priliku da pogleda i filmove „Zrno nade“, „Ispit“, „Glumica“ i „Dovoljno dobro“, kao i da prisustvuje razgovoru sa autorima na srpskom jeziku.

Ulaznice za svaku projekciju koštaju 300 dinara i mogu se rezervisati putem sajta Takvud rezervacije ili kupiti na blagajni bioskopa.

Bonus program festivala biće održan 8. juna na Fakultet dramskih umetnosti, gde će festival učestvovati u okruglom stolu o ekofeminizmu, nakon kojeg će uslediti projekcija filmova iz selekcije posvećene ovoj temi.

Više informacija o festivalu dostupno je na sajtu Filmski festival Ženski likovi, kao i na Instagram profilu @zenskilikovi.

Članak Treće izdanje festivala Ženski likovi donosi filmove o ženama koje pomeraju granice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„this is my truth, tell me yours”  je autorski projekat dramaturškinje i spisateljice Jasne Žmak u kome se bavi svojim odnosom prema umetničkom polju preispitujući vlastite i tuđe autorske pozicije, te odgovornost i anksioznost koje one impliciraju. Polazeći od ličnog iskustva iz 2011. godine kada je, kao članica publike, zbog pucnja scenskim pištoljem dobila tinitus i hiperakuziju, Žmak istražuje načine na koje umetnost oblikuje stvarnost koju živimo. 

„Ovo je autentična, precizno artikulisana, višeslojna izvedba u formi predavanja-performansa u kojem autorka raspravlja o tradicionalnim patrijarhalnim i kapitalističkim ograničenjima u praksi izvođačkih umetnosti”, navedeno je u obrazloženju međunarodnog žirija 58. Bitefa.

Predstava se kreće između stand-up nastupa i izvedbenog predavanja, otvarajući pitanja istinitosti i reprezentacije, participativnosti i odgovornosti, vodeći publiku kroz vlastita dramaturška i seksualna iskustva, postavljajući pritom sebi i publici pitanja o važnosti i smislu umetničke proizvodnje u doba divljeg kapitalizma.

Jasna Žmak radi kao spisateljica, dramaturškinja, istraživačica i psihodramatičarka. Docentkinja je na Odseku dramaturgije Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu i autorka više knjiga i eseja iz oblasti izvođačkih umetnosti i feminističke teorije.

Ulaznice su dostupne na blagajni Bitef teatra i putem sajta Bitef teatra.

Foto: Nata Korenovskaia

Članak Dobitnica Gran prija 58. Bitefa ponovo u Bitef teatru se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnji program okuplja relevantne autore, producente, izvođače i medijske radnike iz različitih oblasti muzičke industrije, sa ciljem da mladim muzičarima, bendovima i svima zainteresovanima približi realan proces rada – od prvih ideja i demo snimaka do nastupa, produkcije i opstanka na sceni. Ulaz na sve programe je besplatan.

Zagrevanje za konferenciju 26. maja u muzičkoj školi Jovan Bandur otvara radionica „Muzika i zvuk u video igrama“, koju vodi kompozitor Nikola Jeremić. Kroz razgovor o dizajnu zvuka, komponovanju za interaktivne medije i radu na AAA i indie produkcijama, učesnici će imati priliku da saznaju kako zvuk oblikuje iskustvo igranja i kako izgleda profesionalni rad na muzici za video igre.

Prvi glavni konferencijski dan, 27. maja, održava se u Krokodil studiju i donosi niz praktičnih radionica. Program otvara „Drill Sergeant“, radionica Petra Stevanovića posvećena fizičkoj i mentalnoj pripremi bendova za snimanja i nastupe, dok producent Milan Bjelica kroz radionicu „U studiju sa producentom“ vodi učesnike kroz procese predprodukcije, snimanja, miksa i masteringa. Dan zatvara songwriting radionica koju vode Luka Racić i Zoran Zarubica, autorski tandem benda Buč Kesidi, fokusirana na razvoj autorskog izraza i praktične pristupe pisanju pesama.

Večernji program u Kulturnom centu Pančeva otvara predstavljanje kompilacije „Zvuk Pančeva 2026“, projekta koji mapira savremenu lokalnu scenu i istražuje pitanje šta danas čini „zvuk jednog grada“. Nakon toga sledi koncert pijanistkinje Olge Petrović i klarinetiste/saksofoniste Đorđa Kujundžića, koji će izvesti sonate Ante Grgin u sali u kojoj je album i nastao.

Drugi konferencijski dan, 28. maja, u prostoru Sinhro Hub-a stavlja poseban fokus na razgovor, umrežavanje i razmenu iskustava. Jedan od centralnih programa biće razgovor sa Zoranom Kizom Stefanov, frontmenom benda Iskaz, pesnikom, radijskim glasom i autorom angažovanim na Bunt Rok Festival, gde učestvuje i u pisanju scenarija. Razgovor će otvoriti teme opstanka na sceni, DIY pristupa, autentičnosti i odnosa između muzike i društvenog komentara.

Program se nastavlja predstavljanjem PMC nagrada, zajedničke lokalne plejlistе i meetup segmentom posvećenim povezivanju lokalne scene, dok će kolektiv Women With Attitude kroz razgovor i praktičnu DJ radionicu predstaviti svoj rad i pristup izgradnji alternativne scene.

Važan deo programa biće i radionica muzičke kritike koju vodi Marija Stojadinović, posvećena odnosu između analize, medija i promocije u savremenoj muzičkoj industriji. Dan zatvara listening session tokom kog će učesnici imati priliku da predstave svoje pesme i dobiju konkretan feedback iz ugla produkcije, izdavaštva i muzičke kritike.

Završnica konferencije rezervisana je za koncertni program u klubu Coupe. Lokalni bend Demo Mood predstaviće novi album „Tu sam“, dok će veče zatvoriti Ab Re, jedan od koncertno najaktivnijih bendova domaće alternativne scene, koji će prvi put nastupiti u Pančevu – gradu u kojem su snimili svoj prvi studijski album.

Pančevo Music Conference 2026 nastavlja da razvija ideju otvorenog prostora za razmenu znanja, iskustava i povezivanje ljudi koji muziku ne doživljavaju samo kao proizvod, već kao zajednicu, proces i prostor susreta.

Ulaz na sve radionice, razgovore i koncerte je besplatan.

Mesta na radionicama su ograničena. Obezbedi svoje mesto putem LINKA .

Članak Zvuk, ljudi i razmena: Pančevo Music Conference 2026 predstavlja kompletan program se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Izložba „ALL IN”, koja će biti otvorena od 22. do 29. maja, predstavlja intenzivan autorski proces u kojem se skulptura, svetlosne instalacije i digitalno generisani radovi spajaju u jedinstvenu prostornu celinu, istražujući granicu između unutrašnjeg impulsa i materijalne forme.

Izložba „ALL IN” snažno insistira na ideji potpune posvećenosti procesu. Šta za vas lično znači trenutak kada umetnik „ulazi all in”?

Mladen Hrvanović: To je egzistencijalno „sve ili ništa”, potpuna predanost procesu, bez rezerve i bez plana za povlačenje. Trenutak kada umetnik ulazi “all in” obuhvata puno toga. Za mene lično to znači sloboda, fokus, ranjivost, unošenje prethodnih znanja i iskustava, hrabrost da prihvatiš grešku, da budeš svestan, dosledan, da se izložiš, budeš u dosluhu sa sobom i svetom oko sebe, te budeš otvoren za nove frekvencije. Jedino kad staviš čitavog sebe, obuhvati te onaj osećaj kad nastaje nešto novo, srce ubrzava do maksimuma, kad “bride uši” ispunjene ushićenjem koje nema zamenu ni u jednom iskustvu.

Vatre strasti, foto: Nemanja Branković

U tekstu za izložbu se govori o „sudaru” između ideje i materije. Koliko vas privlači upravo taj trenutak kada stvari prestanu da budu pod potpunom kontrolom?

Kad stvari prestanu da budu pod potpunom kontrolom, kad otpustiš poriv da kontrolišeš materiju, počinju maksimalni otkucaji srca i otvara se  zajedničko putovanje ideje i materije. Tu je snažna veza s nesvesnim i još uvek sve može da pođe u najrazličijim smerovima. Još biraš kojim putem da kreneš.

Vaši radovi deluju kao da nastaju iz potrebe da fizički testirate granice materijala. Koliko je iskustvo rada sa metalom, konstrukcijama i prostornim intervencijama uticalo na vaš umetnički jezik?

To fizičko testiranje granica materijala dolazi iz radoznalosti, iz dubine. Prirodan, intuitivan način rada mi je da komuniciram s materijalom kako bi uspostavio dvosmernu komunikaciju. Taj  proces mi pomaže da lakše dolazim do rešenja. Dijalog sa materijalom ujedno je i dijalog sa samim sobom. Tako se konstantno razvija moj umetnički jezik. Oduvek u sebi nosim ljubav prema materijalima, ispitujem ih, osluškujem. Zanimanje za materijale podstaklo je razvoj i usavršavanje  mojih manualnih veština. Takođe, tu je moj emotivni odnos prema prostornosti. Veliki prostori, konstrukcije i prostorne intervencije su oduvek samnom jer sam potekao s Novog Beograda. Sa poslednjeg sprata Oblakodera, u jednom čuvenom bloku koji je bio dom mnogim umetnicima, pucao je pogleda u prostor na sve strane. Tu je bila kao monument Kapija Beograda. To je, verujem,  podsvesno odredilo, postavilo u meni temelje  posmatanja i doživljaja objekata u prostoru. Eksperimentisanje u doživljavanju prostornosti, testiranje materijala i naslage iskustava koje se talože u meni kao što se taloži karbon – ugljenik – sve je to upleteno u moj proces stvaranja.  

U mnogim vašim radovima prisutna je snažna tenzija između kontrole i haosa. Da li mislite da je upravo ta napetost jedno od ključnih pitanja savremene umetnosti?

Prostor me prožima visceralno i osećam ga telom, često kroz solarni pleksus koji mi daje signale jesam li u pozitivnom odnosu s materijalom i da li je otvoren put za komunikaciju. Kad radiš na materijalu, kad obrađuješ stenu ili metal, ti stavljaš sebe, svoja unutrašnja stanja na materijal koji će to pokazati svetu. U interakciji sa materijalima spoznaješ u umetničkom procesu koliko si zapravo spreman da vidiš sebe onakvim kakav jesi i prihvatiš sebe sa svim napetostima i polaritetima, onim što je u tebi tamno i onim što je u tebi neugasivo. Kroz taj dijalog mogao sam početi da to svesno pretačem u materijal. Tragajući za balansom između haosa i kontrole nad materijalnom i sobom, živim u napetosti između tih sila i kontrasta. Naučio sam da te napetosti hrane maksimalni srčani puls, MHR, na kojem stvaram, one su pokretači, nikako problem.  

Monument found No 2, foto: Nemanja Branković

Vaš rad deluje veoma fizički i prostorno, gotovo kao da nastaje direktno iz rada na terenu i odnosa tela prema materiji. Koliko vam je važan sam proces izrade u odnosu na finalni objekat?

Proces pulsira neprekidno. On je važniji jer je finalno delo, zapravo odraz segmenata koji nastaju u tom procesu. Dela su kao screenshotovi istraživanja koje se desilo oko pitanja kako bi ideja mogla da dobije oblik, boju, ritam, dimenziju kroz materijal ili kako bi problem moglo biti rešen.

Vaša praksa često uključuje teme prostora, zajednice i urbanizma. Koliko smatrate da umetnost danas može realno da utiče na javni i društveni prostor?

Umetnici imaju privilegiju da imaju glas i korišćenje tog glasa je naša dužnost. Sastavni deo našeg posla je da utičemo na javni i društveni prostor. Moj umetnički čin je uvek “umočen” u  društveni i prostorni kontekst. Arhitekturu, na primer, doživljavam kao najveći format  funkcionalne skulpture koja oblikuje i edukuje društvo. Kada sam prvi put video kuću Normana Fostera “Drveno jaje na staklenom prstenu”, pomislio sam da je više takvih arhitekata u prošlosti radilo zajedno, ljudi bi već možda bili na nivou da mogu da lete. Ne pravim razgraničenja između skulpture u javnom prostoru i arhitekture. Senka arhitekture provlači se uvek i kroz druge oblike umetnosti – slike, instalacije, animirani film.

Projekti poput Goulash Diska, EXPO-a u Šangaju ili Evropske prestonice kulture u Rijeci podrazumevali su rad sa velikim timovima i kompleksnim sistemima. Koliko vam je kolektivni rad važan u umetničkom procesu?

Kao student Likovne akademije u Beogradu imao sam osećaj da se naglasak stavlja na izolovanu jedinku kao meru za stvaranje umetnosti. U sebi sam nosio želju za rušenjem takvih granica u svom procesu. Mislim da nije samo jedinka stvaralac za sebe, učesnik umetničkog čina. Kolektiv i njegova sinergija kroz proces mogu stvoriti zaista čudesna dela. Okupljanje tima oko sebe mi je nešto čemu težim kod velikih projekata. Ogromna je privilegija kad radite velike projekte da se vaše ideje, skice, beleške, crteži u nekom trenutku pretoče u prostor, postanu opipljive, zažive  delovanjem velikog tima koji ste okupili. Ljude različitih profila i senzibiliteta ste povezali u procesu i zavoleli jer su bili tu, u svakom segmentu procesa i pomogli da ideja krene u svoje materijalno otelovljenje. Taj moment kade se stvara zajedno, kad saradnici pomažu u ostvarivanju vaše ideje ili koncepta, izvor je dobre energije koja je dodatan podstrek kreativnost. U radu s timom podstičeš članove tima da osmišljavaju dodatne ideje, olakšavaš im do dođu do rešenja. To je predivan osećaj! Volim fizički na terenu da sudelujem i pomažem u radu i izvedbi – često su to ogromni formati. Kad se uđe u materijal, on uvek pokazuje kojim putem treba ići i zato je jako bitna energija koja se akumulira na projektu, individualna i kolektivna,  jer ona gradi karakter, ritam i frekvenciju samog projekta. Zajednička energija na velikim projektima je važna od postavke samog terena do konačnog dela. Ovakvo vrednovanje snage i važnosti kolektivnog delovanja dolazi iz moje unutrašnjosti. Smatram sinergiju i razmenu koja pritom nastaje bitnim delovima procesa.

Dobro jutro Komiža, foto: Nemanja Branković

Vaši radovi često funkcionišu kao „prostorne situacije”, a ne samo kao objekti za posmatranje. Da li vam je važno da publika rad pre svega doživi, a tek onda interpretira?

Važno mi je da publika u interakciji sa mojim delima otvori pitanja, da ljudi budu podstaknuti da osete impuls slobode, igranja, promene rakursa gledanja i shvatanja. Tok publike me privlači, razmišljam kako se u susretu sa mojim delima publika kreće kroz prostor, kako apsorbuje energiju nakupljenu u delima i istu emituje, reflektuje kako međusobno tako i kroz prostor. Volim da pratim kako se nose sa režiranim redosledom vizuelnih nadražaja i prostornih detalja te kako im ja mogu pomoći, voditi ih ili usmeravati kroz to kretanje i prostorne situacije. Za mene je to praćenje isto deo procesa koji ne završava finalizacijom samog dela. Tu se u javnom prostoru izlaganja dešava igra u kojoj kontekst kretanja kroz izložena dela na kreiran način budi neke buduće ideje, kako za umetnika, tako i za publiku. Uvek priželjkujem da će tako začete ideje nastaviti da se “kuvaju” u unutrašnjosti, kod svakoga na specifičan, individualan način. Dok stvaram, nastojim biti budan u stanju opčinjenosti koja nastaje sjedinjavanjem ideje i materijala, koje prate maksimalni otkucaji srca – MHR. Prenaglašeni profesionalizam sigurno dovodi do ustaljenog kvaliteta, ali je tada puno teže napipati tu iskru koja vodi prema nečem novom. Shvatam da je za novo je potrebna hrabrost, smelost da se igraš, da pogrešiš, budeš miran sa greškama i da se svet sagledavaš iz drugačijeg ugla. Mene vodi ideja da svaka izazov odnosno problem ima minimum tri rešenja. Tu se prepuštam da me vodi viša sila i dijalog sa samim sobom i materijalom. Najteže izazove često sam rešavao u stanju snova, a držao budnost tokom procesa transformacije tog rešenja u materiju. Želeo sam da ga što više osvestim i da u njemu što duže uživam. Na ostrvu Visu, u kući je krevet na kojem spavam, a on se nalazi iznad velikog komada stene. Tamo sanjam najintenzivnije snove i dobivam kroz njih uvide, ideje i spoznaje. Neke od mojih najvažnijih momenata stvaralaštva rođeni su upravo tamo. Često mislim da nije tog kamena, ko zna u šta bi se moj umetnički put razvio i da li bi uopšte bio umetnik.

Da li mislite da danas živimo u vremenu prezasićenosti slikama, ali manjka stvarne pažnje?

Mislim da postoji manjak stvarne pažnje. Zapravo imamo krizu perceptivne pažnje. Paradoksalno nikad više slika, nikad manje primećivanja i stvarnog gledanja. Uzmite skrolanje koje je pokret koji simulira pažnju, a zapravo je njena suprotnost. Hranimo se sa hiljade vizuelnih informacija dnevno i ne zadržavamo skoro ništa od toga. Zadržavanje zahteva nešto što algoritam ne može da optimizuje – tišinu i zastajanje. Umetnost koja nastaje na maksimalnom pulsu srca  savaladava otpor, spoljašni i unutrašnji, i ohrabruje vas da smete da stanete kad vam nešto skrene pažnju da oslušnete, da se zamislite i naoštrite veše antene. Upravo je to možda momenat nastajanja nove ideje. Beton, bronza, pozlata su materijali koji zahtevaju od vas telesnu pristutnot, fizičku blizinu i vreme.

MHR – Maximum Heart Rate kao metoda podrazumeva da si potpuno prisutan. Da si tu – svojim telom, nervnim sistemom i svojom iskustvom. Prezasićenost slikama nije problem tehnologije već mi se čini da je simptom dubokog straha od praznine. Verujem da strahujemo od trenutka u kome nema novog sadržaja i kad moraš da budeš sam sa sobom. Umetnost te uči da staneš i gledaš, da  trpiš tišinu dok nešto ne počne da govori. Stati ispred dela i ostati u fokusu, dopustiti da te ono što vidiš — promeni. Ili ne promeni nije lako. U svetu prezasićenom slikama, taj trenutak uronjenosti zahteva svojvrsan fizički i mentalni napor.  

Projekat „Liceulice” pokazuje i vašu društveno angažovanu stranu. Da li verujete da umetnik danas ima odgovornost da bude uključen u društvene procese, a ne samo u galerijski sistem?

Dobra i iskrena umetnost uvek je bila i biće angažovana. Neangažovana umetnost nije nešto u šta osobno verujem. Za mene je biti umetnik poziv od javnog značaj. Umetnikov glas mora biti korišćen umesto glasova onih koji ga nemaju. Umetnik mora da postavljati pitanja, to je naša dužnost. Naš društveni angažman mora obuhvatiti suočavanje s problemima i anomalijama, iz vere da društvo može i mora da bude bolje i pravednije za sve koji ga čine. Na ”Lice ulice” sam izuzetno ponosan. Ja sam mu kumovao i dao sam mu ime, a Jovana Karaulić i Branislav Trifunović su ti koji su uobličili projekt i doveli ga do onoga šta on danas jeste.

Iskrenost i spremnost da se izložiš s najdubljim momentima sebe i da se ogoliš pred publikom je način na koji deluješ u društvu. Doživljavam i galerijski sistem kao platformu kroz koju se uključuješ i utičeš na društvene tokove. Izlaganje je ozbiljna čin koji u sebi nužno mora da nosi dozu društvenu odgovornosti.

Članak Dobra i iskrena umetnost uvek je bila i biće angažovana se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Umetnička postavka je nastala kao reakcija na najavljeni plan Ministarstva unutrašnjih poslova da na prostoru livade u Bloku 39 izgradi novi administrativno-operativni centar sa heliodromom. Polazeći od ideje da ovaj prostor nije prazan niti zapušten, već živ i ispunjen različitim oblicima života, izložba propituje šta nestaje kada nestane jedno „prazno” mesto. Livada pored Fakulteta dramskih umetnosti danas predstavlja utočište za brojne biljne i životinjske vrste, ali i prostor koji svakodnevno koriste studenti, stanovnici okolnih blokova i lokalne zajednice.

Program će biti nastavljen na sceni „Mata Milošević”, gde će u 19 časova biti izvedena grčka predstava NONPLACE studenata Aristotelovog univerziteta u Solunu. U predstavi se rat prikazuje kao fenomen koji se posmatra, konzumira i komentariše, te se na kraju filtrira kroz medije, komfor i apstrakciju.

Pod sloganom UTOČIŠTE, ovogodišnje izdanje FIST-a održaće se od 20. do 24. maja i tokom pet dana transformisati Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u prostor umetničkog otpora i zajedništva. Biće prikazane međunarodne studentske predstave iz Grčke, Nemačke, Švajcarske, Slovenije, Irana i Srbije, kao i prateći programi koji pružaju sigurno mesto za promišljanje alternativnih modela umetničkog delovanja i društvenog organizovanja.

Poseban segment pratećeg programa čine radionice psihodrame i sociodrame. Prva, pod nazivom ,,Susret kao sigurno mesto”, biće realizovana 22. maja, dok će dva dana kasnije, 24. maja, biti održana radionica ,,Scena kao utočište”. Zbog ograničenog broja mesta za radionice, prijave su obavezne putem formulara na zvaničnom Instagram profilu festivala: @fist_festival.

Ovogodišnje izdanje festival podržali su Goethe-Institut Beograd, Švajcarski kulturni fond – Srbija, Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) i Fondacija „Hajnrih Bel“.

Verujući da kultura mora biti dostupna svima, ulaz na sve programe 21. FIST-a je slobodan. 

Članak Sve je spremno za 21. FIST: Fakultet dramskih umetnosti postaje UTOČIŠTE od 20. do 24. maja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnji Dan mladosti Muzej simbolično obeležava u saradnji sa Zadužbina Milana Mladenovića, kroz koncerte i razgovor posvećen savremenom stvaralaštvu na regionalnoj muzičkoj sceni. Posetioci će tokom dana moći i besplatno da obiđu aktuelne izložbe u Muzeju Jugoslavije, čiji će izložbeni prostori biti otvoreni od 10 do 18 časova.

Program kod Fontane počinje u 17 časova razgovorom o regionalnoj muzičkoj sceni, u kojem učestvuju Nebojša Krivokuća, Emilija Đorđević i Ivan Fece Firči, dok će razgovor moderirati Jovana Coka Stanković.

Od 18 časova publiku očekuju nastupi izvođača koji su prethodnih godina osvojili nagradu „Milan Mladenović“ za najbolju regionalnu pesmu godine – Ljubičice, Dina Jashari i Nemeček.

Satnica programa:

• 17:00 – Razgovor o regionalnoj muzičkoj sceni
• 18:00 – Ljubičice
• 19:00 – Dina Jašari
• 20:00 – Nemeček

Muzej Jugoslavije poziva sve zainteresovane da uz muziku i zajedničko druženje obeleže još jedan Dan mladosti u Muzeju.

Članak Otvaranje devetog „Leta u MuzeYU“ 25. maja se pojavljuje prvo na Oblakoder.