Gradski trgovi, skupštinske sale, novinski članci, a i porodična okupljanja i slave, nisu više jedina mesta na kojima se pretresa politika i odlučuje o budućnosti društva. Generacije koje odrastaju uz pametne telefone, politički život ne prate kroz večernje vesti na televiziji, jutarnji program ili dnevnu štampu, već kroz fid na Instagramu, X-u ili TikToku.
Nasuprot čestom mitu kako su mladi nezainteresovani, nedavno objavljen izveštaj Mladi u medijskom ogledalu 2025 Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje upravo suprotno: više od 76% mladih navodi da ih politička i društvena dešavanja i te kako zanimaju, ali i 70% njih kao primarni izvor informisanja navodi upravo društvene mreže.
Ovaj prelazak u digitalni prostor nije nastao samo iz navike, već su, kako pokazuje ovo istraživanje, mladi, a posebno studenti, prepoznali masovnu zatvorenost i ograničen prostor za teme koje ih zanimaju u tradicionalnim medijima. Društvene mreže su zato postale njihov medijski prostor, kanal kroz koji sami kreiraju vesti, dokumentuju stvarnost i grade vidljivost za sopstvene zahteve, ali i glasno govore o savremenim boljkama društva. Samim tim, aktivizam mladih se u velikoj meri preselio na društvene mreže, gde putem različitih kampanja mladi izražavaju svoj stav o ključnim društvenim i političkim stvarima.
Time je otvoreno i novo pitanje, ali i izazov za društvo u kom živimo: da li su objavljivanje storija, deljenje saopštenja ili promena profilne fotografije postali nova, legitimna forma političkog delovanja ili samo komforna zamena za stvarni angažman?
„Slacktivizam“ i iluzija angažmana: Da li je lajk postao zamena za akciju?
Jedna od najčešćih kritika upućenih digitalnom aktivizmu jeste optužba za takozvani slacktivizam, površno delovanje koje se završava na ekranu i služi rasterećenju sopstvene savesti. Deljenje objave, lajk ili promena profilne fotografije zahtevaju minimalan trud, pa se postavlja pitanje stvara li digitalni prostor iluziju da smo društveni problem rešili samim tim što smo ga objavili na svom profilu. Mila Stanković iz organizacije Media Diversity ističe kako takva opasnost uvek postoji, ali da je ipak priča o „slacktivizmu“ često previše pojednostavljena.
„Istraživanje Crte iz 2024. godine pokazuje da su online aktivnosti najčešći oblik građanskog učešća, što znači da je digitalni prostor postao važna arena političkog i društvenog angažmana. Lajk ili deljenje sadržaja nisu isto što i izlazak na protest ili glasanje, ali često predstavljaju prvi korak ka većem angažmanu. Antički forumi za političku raspravu više ne postoje – danas se veliki deo javne debate odvija na X-u i Instagramu,” naglašava Stanković.
Da je digitalni aktivizam prvi korak ka većoj promeni, slaže se i Milica Borjanić iz KOMS-a i ističe kako ga ne treba potcenjivati, ali ni zaboraviti da je ipak ključno ono šta dolazi nakon toga.
„Stvarnost se ipak odvija i van društvenih mreža, pa je za konkretnu društvenu promenu potrebno da se stavovi i mobilizacija iz digitalnog prostora pretoče u delovanje u zajednici, institucijama i svakodnevnom životu,” ukazuje Borjanić.
Upravo u tom procepu između digitalnog i fizičkog prostora nastaju i najčešći mitovi o dometima online aktivizma. Borjanić objašnjava da je najveća zabluda uverenje da je svaki online angažman automatski bezvredan zato što zahteva manje napora od izlaska na protest, volontiranja ili dugoročnog rada u nekoj organizaciji.
„Nije svako deljenje objave aktivizam, ali to ne znači ni da deljenje informacije nema efekat. Problem nastaje tek kada taj prvi, najlakši korak počnemo da posmatramo kao dovoljan sam po sebi“, skreće pažnju Borjanić.
Na to se nadovezuje i Stanković, ističući da se u kritikama digitalnog delovanja često previđa stvarni rad koji se odvija iza ekrana:
„Najveći mit je da online aktivizam nema nikakav efekat. Mreže mogu da povećaju vidljivost problema, povežu ljude koji se inače ne bi sreli i izvrše pritisak na institucije ili kompanije. Mnoge kampanje su upravo i počele sa društvenih mreža. Drugi mit je da je svaki online angažman automatski površan. Često se zanemaruje i ozbiljan rad koji se odvija online: prikupljanje dokaza, organizovanje zajednica, pritisak na donosioce odluka i koordinacija akcija“, zaključuje Stanković.
Aktivistkinja Jelena Riznić ukazuje i na to da online kampanje zaista nemaju smisla, velike korporacije i države ne bi ulagale toliko novca i vremena u pokušaj da to zabrane.
„META je poslednjih godina više puta pokušavala da algoritam praktično ,,pročisti” od političkog sadržaja, pre svega zbog pisanja o genocidu u Gazi i tome kako SAD i velike evropske sile podržavaju Izrael u tome. Izrael ulaže nadrealne količine novca i angažuje influesere koje ,,masno” plaća, samo kako bi pisali pozitivno o izraelskoj državi dok sprovodi genocid. Dakle, očigledno kampanje nešto znače i svakako je suludo ne koristiti prostor koji imamo da pišemo i pričamo o stvarima koje su važne,“ naglašava Riznić.
Gde je granica između online i offline aktivizma?
Pitanje koje se nameće jeste da li su digitalni i fizički prostor zaista odvojeni svetovi ili su postali nerazdvojni delovi jedne iste celine. Najveći broj novijih istraživanja, kako ističe naša sagovornica Mila Stanković, pokazuje da online i offline aktivizam nisu odvojeni svetovi, već se uglavnom dopunjuju.
„Društvene mreže olakšavaju dokumentovanje događaja, izgradnju zajednica i mobilizaciju ljudi, dok offline angažman često podstiče ili podržava aktivnosti van interneta. To se posebno videlo nakon pandemije, kada je veliki deo javnog života prešao u digitalni prostor. U Srbiji smo poslednjih godinu dana više puta videli kako se poziv na okupljanje, pružanje podrške ili organizovanje protesta širi upravo preko mreža, a zatim prerasta u masovno prisustvo na ulici. Online prostor često nije zamena za offline angažman, već njegova infrastruktura.”
Da ono što se dešava online retko ostaje potpuno ograničeno na digitalni prostor, se slaže i Milica Borjanić, i dodaje da to, nažalost, vidimo i na primeru nasilja, ali da to isto važi i u pozitivnom smislu: društvene mreže omogućavaju mladima da se informišu, povežu, organizuju i mobilišu, a onda svoje stavove i zahteve izraze kroz proteste, inicijative, volontiranje, učešće u organizacijama ili druge oblike angažovanja u zajednici.
Jelena Riznić dodaje da se neretko digitalni aktivizam preliva na ulice, ali da je za to neophodan emocionalno pobuđujuć događaj, koji u nama proizvodi emocije visoke aktivacije, poput besa zbog neke nepravde, ali i sreće, nade, optimizma da možemo nešto da promenimo.
„To nekako vidimo i u praksi – izlazili smo na ulice u najvećem broju zbog tragedija i deljenja ljutnje i tuge jer su mogle biti sprečene, ali i zbog kolektvne nade da možemo da stanemo tome na put,” ističe Riznić.
Međutim, dvosmerna ulica između ekrana i terena nosi i svoju tamnu stranu: stalan pritisak da se na mrežama reaguje odmah, na sve i bez izuzetka. Digitalni prostor uspostavio je diktat imperativa oglašavanja, gde se odsustvo reakcije često tumači kao nezainteresovanost ili, čak, prećutna saglasnost sa nepravdom.
Na ovaj unutrašnji pritisak i sagorevanje ukazuju i same aktivistkinje. Riznić objašnjava da postoji realan pritisak iz okruženja, ali i onaj koji su aktivisti tokom vremena sami interiorizovali:
„Na mrežama često postoji utisak da su sve stvari urgentne i da sve mora sada i odmah, što nekada naprosto nije slučaj. Drugi par rukava je činjenica da ta ‘mikro javnost’ često meri svaku reč ili odsustvo reakcije. Čak i ako reaguješ na sve ikada, počeće da te sumnjiče onog trenutka kada to ne uradiš iz ko zna kog ličnog razloga“, iskrena je Riznić.
Ona dodaje da je najveći izazov pronaći balans između razumevanja stvarne urgentnosti situacije i čuvanja sopstvenog mentalnog prostora – posebno u trenucima kada je potreban predah od mreža, dok sa druge strane mnogi ljudi izgaraju na terenu, čineći stvarnost podnošljivijom.
Od klika do pritiska: Kada digitalna podrška menja odluke i zakone?
Svedoci smo da je online aktivizam sve više prisutan u našem okruženju, pa i da smo sami mnoge stvari uočili onda kada ih je neko podelio na svom profilu i društvenim mrežama. Deljenjem sadržaja stvara se vidljivost, ali se postavlja pitanje u kom trenutku ta vidljivost prerasta u konkretan politički pritisak koji donosioci odluka više ne mogu da ignorišu.
„Digitalna podrška postaje politički pritisak kada preraste u organizovanu akciju: proteste, peticije, javne kampanje, medijski pritisak ili institucionalne zahteve. Sama vidljivost nije dovoljna, ali može biti veoma važan resurs za mobilizaciju. U Srbiji smo to jasno videli nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Informacije, snimci i pozivi na okupljanje širili su se ogromnom brzinom preko društvenih mreža, što je doprinelo masovnoj mobilizaciji građana. Mislim da nema potrebe da dočaravam „veličinu” tog političkog pritiska,” naglašava Stanković.
Digitalni aktivizam je u prethodne dve godine u Srbiji igrao veliku ulogu kada je reč o širenju informacija i podizanju svesti o određenim društvenim temema. I ne samo to – pokazao nam je da u svojim stavovima i borbama nismo sami, kako ističe i naša sagovornica Milica Borjanić. Ona ukazuje na važnost solidarnosti na mrežama, ali i to da, kada na mrežama vidimo da veliki broj ljudi prepoznaje isti problem ili deli isto nezadovoljstvo, smanjuje se osećaj izolovanosti i postaje mnogo lakše napraviti sledeći korak. Kako Milica ističe, primer studentskog organizovanja u Srbiji je dobar pokazatelj koliko su danas digitalni i offline aktivizam međusobno povezani.
„Ono što tome daje stvarnu društvenu i političku težinu jeste činjenica da se mobilizacija nije završila na društvenim mrežama. Prelila se u plenume, proteste, blokade, lokalne akcije i različite oblike solidarnosti i samoorganizovanja. Upravo zato mi je taj primer zanimljiv, pokazuje da pitanje više nije nužno da li je aktivizam „online ili offline“, već kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom,” naglašava Borjanić.
To, pak, nije jedini slučaj koji ukazuje na to kako digitalni aktivizam utiče na javno mnenje. U svetu je veliki broj primera na koji način su kampanje na društvenim mrežama uticale na javnu debatu, ali i donosioce odluka. Samo neki od primera je i viralna kampanja „Book Burning Party“ iz SAD (2011), gde je provokativna najava spaljivanja knjiga na društvenim mrežama privukla ogromnu pažnju medija i javnosti. Ispostavilo se da je reč o akciji spasa lokalne biblioteke, što je motivisalo građane da u velikom broju izglasaju njeno finansiranje.
Jedna od važnih kampanja u našem reigonu je, kako ističe Mila Stanković, i #NisamPrijavila iz 2021. godine, kampanja koja je praktično nastala na Twitteru, kada su žene počele da dele svoja iskustva nasilja i razloge zbog kojih ga nisu prijavile.
„Za samo dva dana pojavilo se više od 15.000 objava, a tema je sa društvenih mreža prešla u tradicionalne medije i širu javnu debatu. Meni je ovaj primer posebno zanimljiv jer pokazuje da online aktivizam ne mora uvek da rezultira protestom ili neposrednom institucionalnom promenom da bi imao stvaran efekat,” naglašava Stanković.
Da se akitvizam mnogo puta iz online sfere preselio na konkretne akcije, slaže se i Jelena Riznić i ističe kako je takvim primerima i sama svedočila, ali da joj je najdraži događaj, u kom je i sama učestvovala, onaj kada su aktivistkinje sprečile da osvedočeni seksualni nasilnik postane dekan na Fakultetu političkih nauka 2024. godine.
„Pamtim taj nivo sreće i optimizma, jer vidimo da naš glas znači, da pritisak može da urodi plodom i da online protest može da se preseli u realni prostor. Pamtim ga i kao početak studetnskog otpora postavljanju partijskih perjanica na značajne pozicije na Univerzitetu, ali i kao ne tako česte situacije kad smo udruženi rekli da nasilnicima nije mesto u institucijama,” naglašava Riznić.
Početna stanica, a ne konačno odredište
Na kraju, pitanje više nije da li je aktivizam isključivo digitalan ili terenski, već kako ta dva sveta sarađuju u stvaranju stvarne promene. Kako ističe Milica Borjanić, ključ je u tome kako jedan prostor može da podstakne i ojača delovanje u drugom, jer se stavovi koje formiramo na mrežama neizbežno prelivaju u naše svakodnevne odnose, odluke i ponašanje. Društvene mreže su, kako ona ističe, značajno smanjile prag za prvi korak i dale nam infrastrukturu koja nam pokazuje da u svojim borbama nismo sami.
Sa druge strane, kako podseća Mila Stanković, iako digitalni prostor olakšava i ubrzava mobilizaciju, stvarna društvena promena i dalje zavisi isključivo od ljudi i njihove spremnosti da se aktivno angažuju. Primeri poput studentskog samoorganizovanja ili pokreta #NisamPrijavila jasno pokazuju da digitalni rad, od podizanja svesti do građenja solidarnosti, ima moć da pokrene društvo.
Ipak, kroz online aktivizam je postalo lako verovati da su deljenje objave ili promena profilne fotografije dovoljni sami po sebi i to je verovatno i jedna od najvećih zamki online aktivizma.
„Nekada osećamo da smo jednim klikom sve rešili, a istina je da većina stvari kod nas (a verovatno ne samo kod nas), ne može da se promeni dok ne pružimo jači pritisak, sednemo nekome na kičmu pobunom i iscedimo suvu drenovinu za to što želimo,” zaključuje aktivistkinja Jelena Riznić.
Tako odgovor na pitanje da li je deljenje objave političko delovanje ne leži u samom kliku, već u onome što sledi nakon njega. Storiji, heštegovi i viralni snimci nisu čarobni štapić koji sam po sebi menja zakone, ali su postali naša početna tačka. Zato više ne postoji granica između online i offline sveta, već između pasivnog posmatranja i stvarne spremnosti da se aktivizam sa ekrana pretvori u delovanje u zajednici. Deljenje objave jeste politički čin, ali samo ako predstavlja početak, a ne kraj našeg angažmana.
Ilustracije: Marija Ognjanov
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments