Poslednjih mesec dana društvene mreže kod nas su, između ostalih gorućih tema, preplavljene i diskusijama o lažnom feminizmu, uznemirujućim statistikama i ličnim iskustvima žena koje dele koliko šovinizma doživljavaju na radnom mestu. Ono što je najporaznije u vezi s ovim jeste činjenica da ove priče često ukazuju na to da su žene često suočene s ovim problemima upravo od drugih žena. Ova lavina otkriva dublji problem u načinu na koji razumemo i praktikujemo žensku solidarnost, što čini trenutak idealnim za analizu #Girlboss arhetipa, koji je postao prevalentan tokom protekle decenije naovamo.
Iako ovaj arhetip, koji ima primere i u stvarnom životu, na prvi pogled deluje kao moderan fenomen, njegovi koreni sežu u brojne ženske likove na filmu i televiziji, naročito one u liderskim pozicijama na poslu. Ti likovi su kroz dekade idealizovali žensku odlučnost i upornost, često prikazujući žene koje se bore protiv strukturalnih prepreka kako bi uspele u „muškoj igri“. Ženski likovi pozicionirani kao odlučne i kompetentne karijeristkinje ili sposobne saradnice isticali su žensku snagu, ali često na površan način, oslanjajući se na ideju da su moć i uspeh dovoljni sami po sebi. Kao kontinuacija toga, #Girlboss arhetip donosi milenijalski obrt – ona je proizvod ere društvenih mreža i ekonomije brendova, opsednuta svojim imidžom i često vođena isključivo željom za profitom. Njene feminističke vrednosti često su u sukobu s njenim postupcima, jer njen uspeh dolazi na račun drugih, uključujući i žene koje bi trebalo da osnaži.
Kako smo došli do toga da žena na poziciji moći često deluje više kao prepreka nego kao saveznik drugim ženama? I kako je #Girlboss umesto ikone osnaživanja postala primer svega što je pogrešno u shvatanju feminizma kroz prizmu kapitalizma? Hajde da analiziramo ovaj arhetip, njegov razvoj i šta nam njegovo prisustvo govori o trenutnom stanju društvene svesti.
Prva iteracija prikaza samostalne žene na liderskoj poziciji u poslu pojavila se još u najranijim danima filma, neposredno pre nego što je Haysov kodeks nametnuo stroga pravila o tome kako se žene prikazuju na ekranu. Ovakav tip žene personifikovala je Elison Drejk, direktorka automobilske kompanije koju je nasledila od oca. Elison je nesputana, odlučna i drska, ulazi u neobavezne veze sa zaposlenima i jasno stavlja do znanja da neće dozvoliti da je ljubav ometa u poslu. Iako film na kraju podleže društvenim normama tog vremena – Elison se udaje i predaje kontrolu nad kompanijom suprugu – istovremeno kritikuje te norme, prikazujući društvene performanse kroz koje Elison mora proći da bi bila „ispravno ponizna“.
Ova dekonstrukcija ženskog autoriteta ključna je za razumevanje evolucije #Girlboss arhetipa. Likovi poput Elison ukazuju na kontradikcije s kojima se žene suočavaju – društvo ih istovremeno slavi zbog njihove moći i kažnjava kada odbijaju da se uklope u tradicionalne uloge. Takođe, njeno ponašanje na liderskoj poziciji prikazano kao da je „muškarac u suknji“: iskorišćavanje sugeriše da se žena na poziciji autoriteta, od najranijih dana filma, nije mogla zamisliti bez poistovećivanja sa muškim principima. Time su postavljeni temelji za kasnije prikaze šefica i liderki na filmu, gde se njihova moć posmatra istovremeno kao fascinantna i kontroverzna.
Bejbi bum (1987), Charles Shyer
Dajana Kiton u ovom filmu tumači lik J.C. Wiatt, šefice koja je na vrh korporativne lestvice stigla potiskujući sve tradicionalno ženske karakteristike. Međutim, njen svet se okreće naglavačke kada joj postaje zakonska štićenice bebe svoga rođaka koji je nastadao u nesreći sa svojom ženom. Ovo iskustvo izaziva krizu identiteta, gde J.C. shvata da njen profesionalni uspeh dolazi po cenu lične sreće i osećaja majčinske ispunjenosti.
Film sugeriše da žene moraju birati između karijere i porodičnog života, dok je „rešenje“ za J.C. karijera koja je više u skladu s tradicionalnim ženskim normama – kompanija za pravljenje domaće hrane za bebe. Ova poruka o „nekompatibilnosti“ karijere i ličnog života ukazuje na šire društvene pritiske s kojima se žene nažalost i dalje suočavaju.
Ovaj film postavlja osnovu za kritiku površnog feminizma koji #Girlboss arhetip kasnije donosi – gde se žene predstavljaju kao osnažene, ali u okvirima koji su i dalje često ukorenjeni u tradicionalnim očekivanjima.
Zaposlena devojka (1988), Mike Nichols
Tokom dekade 1980-ih, sve veći broj žena na radnim mestima stvorio je plodno tlo za filmove koji su slavili njihov uspeh, ali često kroz prizmu seksualne politike. Tako ovaj film prikazuje dve vrste šefica: Ketrin, koju tumači Siguni Viver, predstavlja nemilosrdno ambicioznu i emocionalno distancirana žena, dok Tes, koju tumači Melani Grifit, predstavlja suptilniju, ali uporniju stranu tog spektra.
Film istražuje kako su žene primorane da budu savršene kako bi ih muške kolege shvatili ozbiljno, dok se istovremeno bore sa seksualnim uznemiravanjem i preprekama na radnom mestu. Međutim, centralni konflikt između Tes i Ketrin odražava tadašnju tendenciju da se žene međusobno sukobljavaju, umesto da se udružuju, što dodatno pojačava ideju da na vrhu ima mesta samo za jednu ženu.
Đavo nosi Pradu (2006), David Frankel
Ovaj film nudi fascinantan prikaz moći i njenog uticaja na ženske odnose, kroz kontrast između Mirande Prisli koju tumači Meril Strip I Endi Saks, koju tumači En Hatavej. Miranda, hladni perfekcionista pokazuje kako žene na vrhu često moraju da usvoje „muške” standarde nemilosrdnosti da bi opstale. Iako je neosporno briljantna, njen autoritet i uspeh dolaze sa cenom lične izolacije. Endi, s druge strane, simbolizuje mladu generaciju koja pokušava da pronađe ravnotežu između ličnih vrednosti i profesionalnih ambicija.
Film pak konfuzno u isto vreme glorifikuje kao i kritikuje ovu poziciju autoriteta koju Miranda predstavlja, ostavljajući nas da se koliko prostora za solidarnost ostaje u strukturama koje zahtevaju prilagođavanje rigidnim standardima? Miranda, iako osnažujuća figura, nije oličenje kolektivnog feminizma, već produkt sistema u kojem dominiraju hijerarhije i individualizam. Ovaj konflikt je srž #Girlboss arhetipa koji će se dalje razviti, ukazujući na to da koliko osnaživanje isprazno kada ne uključuje druge.
BoJack Horseman (2014–2020), Raphael Bob – Waksberg
Protagonistkinja Dajen se tokom ove serije susreće sa #Girlboss kulturom kada počne da radi za Girl Croosh, feminističku onlajn platformu koja na prvi pogled promoviše osnaživanje žena. Ipak, kroz lik Stefani Stilton, osnivačicu platforme, serija oštro kritikuje površni feminizam koji se oslanja na klikove i viralni sadržaj, dok zanemaruje istinsku društvenu promenu. Stefani je oličenje kapitalističkog feminizma – ona se vodi profitom, a ne principima, i više je zainteresovana za jačanje svog brenda nego za rešavanje problema s kojima se žene suočavaju.
Nasuprot Stefani, lik Dajen pruža kontrast ovoj dinamici; ona želi da piše značajne priče koje donose promene, ali ubrzo otkriva da Girl Croosh nema interes za stvarni feminizam. Ovaj sukob između Dajen i Stefani naglašava kako #Girlboss arhetip često funkcioniše kao maska za eksploataciju i isprazne performativne akcije, dok guši istinske feminističke vrednosti, što nas suočava sa pitanjem da li je moguće ostvariti stvarne promene unutar sistema koji glorifikuje brendove, umesto ljudi?
Inspirisana životom Sofi Amoruso, koja je i skovala termin „girlboss”, priča duboko zalazi u kontradikcije ovog arhetipa. Sophia, koju tumači Brit Robertson, je neustrašiva, inventivna i ambiciozna, ali njena priča jasno pokazuje granice individualističkog pristupa feminizmu. Ona gradi svoj modni vintage brend uz buntovništvo i kreativnost, ali se često ponaša sebično, manipulativno i neodgovorno, posebno prema prijateljicama koje su joj pomogle u izgradnji kompanije. Serija stavlja fokus na generaciju milenijalki, odrastalu na društvenim mrežama, gde su lični brend i imidž postali sinonimi za uspeh.
Iako serija pokušava da dekonstruira ovaj arhetip, često upada u zamku njegove glamurizacije. Sophia nije liderka koja osnažuje druge; ona je simbol borbe za lični uspeh, često na štetu kolektivnih vrednosti. Ovo je ključna tačka u evoluciji #Girlboss narativa – prelazak sa feminističkih ideala na kapitalističke vrednosti, gde je moć često izolovana i eksploatativna. To se odrazilo i u stvarnom životu kada je reč o Sophiji Amoruso i kontroverzama oko njenog poslovanja, uključujući i optužbe za eksploataciju i loš odnos prema zaposlenima, diskriminaciju i neodgovorno rukovođenje, što je na kraju doprinelo poslovnom padu kompanije.
Kreštava (2019–2021), Aidy Bryant, Alexandra Rushfield, Lindy West
U drugoj sezoni serije, tačnije u epizodi posvećenoj fiktivnoj konferenciji Women Are Having a Moment (WAHAM), autorke serije oštro kritikuju komercijalizovani „feminizam“ i Girlboss kulturu koji pod plaštom osnaživanja žena nude proizvode i usluge namenjene „postizanju najbolje verzije sebe“. Pastelni štandovi, entuzijastične preduzetnice i nebrojeni načini za poboljšanje sopstvenog tela ili imidža – od ružičastih pištolja do kristalnih vibratora – stvaraju privid feminističkog utočišta, ali samo za one koje to mogu da priušte. Štandovi veličaju ideju samoljublja koje se može kupiti, dok su istovremeno izloženi problemi poput ograničenog raspona veličina garderobe, inkluzije, cene ulaznica od 300 dolara i poremećenog shvatanja ženske vrednosti. Epizoda upotrebljava ovu konferenciju da ispita unutrašnje kontradikcije Girlboss kulture: ekskluzivnost, nepostojanje istinske inkluzije i finansijski teret koji prati ovu verziju feminizma, zajedno ukazujući na suštinsku prazninu konzumerskog pristupa ženskoj solidarnosti.
Mnogo mi je stalo (2020), J Blakeson
Rozamund Pajk briljira u ulozi Marle Grejson, žene koja koristi zakonske rupe kako bi se obogatila na štetu starijih osoba. Ovaj film predstavlja #Girlboss arhetip u svom najgorem obliku, prikazujući ženu čiji uspeh dolazi isključivo kroz manipulaciju i eksploataciju drugih. Marla je oličenje onoga što se događa kada feministički ideali budu instrumentalizovani u kapitalističke svrhe.
Film brutalno razotkriva kako se površno osnaživanje može koristiti za opravdavanje beskrupuloznog ponašanja. Marla ne traži solidarnost niti pokušava da promeni sistem – ona ga koristi za ličnu dobit, ukazujući na to koliko #Girlboss arhetip može biti opasan kada se oslobodi svakog oblika empatije ili kolektivne odgovornosti.
Industrija (2020–), Mickey Down, Konrad Kay
Ova serija prikazuje mlade profesionalce u londonskom finansijskom centru, gde se radna kultura zasniva na neumornom dokazivanju i prihvatanju surovih nepisanih pravila. Lik Harper Stern izložen je mračnoj strani Girlboss narativa, gde se ideali moći i napredovanja neizbežno pretvaraju u izolaciju i gubitak ličnog identiteta. Ona, iako izuzetno talentovana i ambiciozna, mora da pristane na neljudske uslove i ćutke prihvati igru preživljavanja u korporativnoj džungli, često na štetu sopstvenih vrednosti i odnosa. Slično tomu, drugi likovi, poput Yasmin, koji u drugoj sezoni serije iz naivnog početničkog statusa prelaze u ulogu „ostvarenih“ liderki, demonstriraju kako se Girlboss kodeks koristi kao oružje protiv drugih žena. Umesto da pomogne novoj pripravnici Venetiji da se snađe, Yasmin prenosom nemogućih taskov i upozorenjem da „priguši svoj sjaj“ samo ponavlja obrasce eksploatacije, pokazujući da dominacija u takvom sistemu često uključuje povlačenje lestvice iza sebe, a ne stvaranje prostora za one koji tek dolaze.
Ovaj prikaz Girlboss fenomena ne zastaje na površnim karakteristikama ambicioznih žena u muškom poslovnom svetu; naprotiv, serija ističe dublje tenzije unutar korporativnog feminizma, terajući nas da ispitamo zašto Girlboss ideologija izvorno osmišljena kao afirmacija ženske snage, tako lako postaje instrument reprodukcije nejednakosti i isključivosti? Time nas upozorava da je suština ove pojave zasnovana na individualističkim načelima kapitalizma, gde je „osnaživanje“ svedeno na lični uspeh po svaku cenu, bez stvarnih pokušaja da se promeni nehumani sistem.
Ne gledaj gore (2021), Adam McKay
U ovom satiričnom filmu, Meril Strip tumači predsednicu Amerije, Džejni Orlin, koja predstavlja karikaturu #Girlboss arhetipa u poziciji političke moći. Iako formalno oličava ženu na vrhu hijerarhije, njezina uloga svodi se na grotesknu verziju osnaživanja: Orlinova ne mari za stvarne probleme – u ovom slučaju, uništenje Zemlje – sve dok su njeni lični interesi, brend i reputacija u igri. Kada joj naučnici saopšte da se Zemlji približava kometa koja može uništiti čitav život, njena prvo pitanje je: „Koliko će me to koštati?“, što ukazuje na to da joj je jedini imperativ politički opstanak i sopstvena dobit. U jednom trenutku čak obaveštava svoju saradnicu da će morati da „preuzme krivicu“, a tek nakon što se otkrije njen skandal sa eksplicitnim fotografijama, Orlin odlučuje da reaguje, ne iz moralne obaveze, već jer je razotkrivena i prinuđena da glumi spasioca.
Ovaj satirični prikaz žene na čelu države ukazuje da sama činjenica da je žena na liderskoj poziciji, ne garantuje drugačiju, pravedniju ili solidariju upotrebu moći. Naprotiv, lik Orlin ilustruje kako se ideali osnaživanja mogu izopačiti u puku komodifikaciju i samopromociju, pri čemu je suština feminističkih vrednosti izgubljena. Ovaj film tako pokazuje da kad se feministička retorika svede na „performans za vlast“, bez suštinske odgovornosti i etičkog delovanja, posledice mogu biti katastrofalne – ne samo po žensko osnaživanje, već, simbolično, po čitavo čovečanstvo.
Naslednici (2018–2023), Jesse Armstrong
Lik Šiv Roj koju tumači Sara Snuk zauzima centralno mesto kao jedina ćerka koja se bori za očevu naklonost i uticajnu poziciju u firmi je primorana da kopira taktiku svojih muških kolega i članova porodice, i stavlja svoju etiku na kocku da bi se izborila za mesto u vrhu kompanije. Kada se razotkriju optužbe o seksualnom zlostavljanju na kruzerima korporacije bira da zataška zlostavljanje drugih žena zarad svog uspona na korporativnoj lestvici. Tako postaje aktivni saučesnik u sistemu koji je štiti, otkrivajući kako preuzimanje moći može doći na račun moralnog integriteta i solidarnosti.
Ujedno, Šiv bez zadrške zloupotrebljava feminističku retoriku i prema drugim ženama, naročito u odnosu sa Geri, jednom od retkih žena koja bi mogla biti konkurencija za CEO poziciju, koju korist kao oružje protiv brata Romana, uživajući u mogućnosti da manipuliše situacijom i učvrsti svoju poziciju. Kroz ovakve postupke Šiv, serija ukazuje kako žena na poziciji moći može koristiti jezik solidarnosti i „feminizma“ isključivo za lični interes, što dovodi u pitanje ideju da ženska moć automatski znači pravedniju i etičniju praksu.
Odustajanje (2022), Michael Showalter
Priča o Elizabet Holms, koju u seriji tumači Amanda Sajfred predstavlja stvarnu i ekstremnu veziju #Girlboss arhetipa. Holmsova, osnivačica kompanije Theranos, izgradila je svoj imidž i poslovni model na manipulaciji, lažnim obećanjima i beskompromisnom insistiranju na ličnom brendu. Iako nominalno služi kao simbol ženskog uspeha u svetu tehnologije, ona se samo prilagođavala već zadatom modelu liderstva koje je kreiran od strane muškaraca, pritom zloupotrebljavajući feminističku retoriku kao marketinški alat, a ne kao istinsko sredstvo promene ili osnaživanja. Njena priča razotkriva koliko lako društvo može slaviti ženu na poziciji moći sve dok ona zadovoljava kapitalističke ideale rasta i profita, bez obzira na moralne troškove i posledice. Ovaj primer pokazuje kako se ideja ženske moći i inovativnosti lako izvrdava i postaje „prazna fraza“ kada nedostaje kolektivna odgovornost i etička osnova. Umesto da predstavljaju pomak u odnosu na muško dominirane modele poslovanja, Holmsova i drugi relevantni primeri dokazuju da je moguće operisati pod maskom feminizma, a da se suštinski ništa ne promeni: lažna obećanja, eksploatacija i izostanak brige za zajednicu ostaju neizmenjeni.
Projekat Ana (2022), Shonda Rhimes
Još jedan primer zasnovan na istinitoj priči Ane Delvi koju tumači Džulija Garner, u ovom slučaju kroz priču ozloglašene „lažne naslednice“, pokušava da dekonstruiše #Girlboss arhetip kroz prizmu manipulacije, brendiranja i društvenih privilegija. Serija u startu obećava priču o ženi koja iznutra podriva sistem, međutim, umesto promišljene kritike kapitalizma i rodnih nejednakosti, dobili smo površan spektakl, u kome se Ana prikazuje kao vrsta osvetnice i neizbežan produkt kulture u kojoj dominiraju seksizam, elitizam i kapitalizam, a ne kao prevarantkinja.
Na kraju, serija pokušava da podvuče paralelu između Aninog meteorskog uspona i nefer sistema koji favorizuje bogate i beskrupulozne. Ipak, okleva u tome jer nemamo jasan odgovor na pitanje da li je Ana moralna odmetnica koja razotkriva istrule temelje američkog sna ili beskrupulozna osoba kojoj je feministička retorika korisno marketinško oruđe? Naivnost njenih žrtava i surovost sistema sa jedne, te Anina ingenioznost sa druge strane, neretko se svode na tanak sloj glamurozne fasade koja ne uspeva da prodrma dublje strukture nejednakosti. U pokušaju da nametne Anu kao herojsku figuru, serija komodifikuje i ispira feminističke ideje, a sam #Girlboss arhetip ostaje nepoljuljan u ovom sličaju, predstavljajući privlačan, zabavan i površan sadržaj na striming mreži.
—
U protekloj deceniji, suočili smo se sa padom mnogih stvarnih i fiktivnih Girlboss figura, ostavljajući nas da se pitamo šta ovaj arhetip zaista znači i kakve posledice ostavlja. Jasno je da sistem nemilosrdno kažnjava žene koje se usuđuju da zauzmu moćne pozicije, sa nedvosmislenom porukom da žena koja se usuđuje da vlada često završava sama, slomljena ili demonizovana, a rascep između osećaja kolektivne odgovornosti i imperativa individualnog uspeha je gotovo nepremostiv.
Ovaj trend ima ozbiljne posledice. Kada su žene primorane da biraju između solidarnosti i moći, između autentičnosti i prihvaćenosti, teško je očekivati da će masovno posezati za pozicijama vlasti. Kultura u kojoj su Girlboss figure oslikane kao manipulativne, prazne i uskraćene za istinsko ispunjenje obeshrabruje žensku ambiciju i guši osećaj kolektivne podrške.
Ipak, obilje iteracija ovog može nam ponuditi nova polazišta. Ovakvi prikazi istina deluju kao nazadovanje, nalik starim holivudskim narativima o „opasnim karijeristkinjama“, ali istovremeno ukazuju na potrebu za drugačijim modelima. Prikazivanje nesrećnih i nezadovoljnih Girlboss junakinja nije tek puko crtanje negativnih stereotipa – ono otkriva paradoks u kojem se nalaze žene danas: društvo ih poziva da se „osnaže“ i „uspeju“, dok ih istovremeno kažnjava kad to i učine prateći pravila igra dobro poznate igre koja je kapitalizam.
Upravo zato je vreme da #Girlboss arhetip evoluira. Njegov fokus na individualnu borbu i performativno osnaživanje pokazao se kao iscrpljujući i nedelotvoran. Potreban nam je novi narativ koji će žene prikazati ne kao izolovane liderke koje stoje same na vrhu, već kao deo kolektiva koji sarađuje, osnažuje i deli uspehe. Likovi poput na primer Lesli Knoup iz serije Parks and Recreation pokazuju kako liderstvo može izgledati drugačije – kao podrška i zajedništvo, a ne dominacija i rivalstvo, i služi kao dobar početak.
Da bismo izgradili drugačiji sistem, moramo otvoriti prostor za narative koji ne svode žensku moć na individualni performans ili beskrajno prilagođavanje nepravednim pravilima. Potrebno je da nove generacije liderki, stvarnih i fiktivnih, počivaju na solidarnosti, inkluziji, saradnji i kritičkom preispitivanju postojećih struktura. Na taj način, umesto da perpetuiramo kapitalističku logiku u kojoj on uvek pobeđuje, žene mogu da dalje transformišu sistem – stvarajući, a ne prateći pravila.
0 Comments