Za umetnika Andreju Krstića, poznatog pod pseudonimom Chenipe, sigurno ste imali prilike da čujete u svetu murala s obzirom na to da njegov rad najčešće vezujemo upravo za to polje umetnosti. Ipak, ko poznaje ovog mladog umetnika, zasigurno zna i to da je Chenipe veliki deo svog života posvetio sportskim aktivnostima, a u poslednjih osam godina najaktivniji je u prirodi – od penjanja, preko hajkinga do različitih trka. Njegova nova izložba, „Per aspera ad astra“ (u prevodu: „Preko trnja do zvezda“), otvorena u Kuli u Cetinjskoj 15, inspirisana je upravo prirodom i iskustvom boravka u njoj. Na tri sprata Kule, Chenipe kroz raznovrsne umetničke medijume predstavlja svoje unutrašnje, duhovno i fizičko putovanje, prikazujući ga kao složen proces koji objedinjuje fizički napor, mentalnu transformaciju i pročišćenje.
Ovu postavku, ukoliko već niste, imaćete prilike da vidite do 22. decembra u Kuli, a do tada o inspiraciji, boravku u prirodi i najvećim izazovima razgovarali smo sa Andrejom.
Andreja Krstić | Foto: Lazar Kostić
U kom trenutku je nastala ideja za ovu izložbu?
Andreja Krstić: Oduvek me je prvlačila psihologija čoveka, konkretno, snaga uma u prevazilaženju psihofizičkh izazova. Od malih nogu se bavim nekim sportom, dok sam se poslednjih osam godina najviše fokusirao na različite fizičke aktivnosti u prirodi, jer aktivnosti ovakvog tipa nose sa sobom mnogo izazova koji su veoma inspirativni, tako da je ova ideja dolazila i odlazila u više navrata. Ovakva iskustva naučila su me da se kroz odlučnost i istrajnost dolazi do ostvarenja zadatog cilja, a kao nagrada dolazi fizičko i duhovnog pročišćenje.
Trenutak koji je definitivno prelomio da realizujem izložbu sa ovakvom temom i da prenesem osećaj tog „putovanja“, desio se letos, na OCR trci u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Prvi put u životu sam trčao trku, kroz šumu, sa preprekama, dužine 23km. U toku trke imao sam borbu sa grčevima u nogama, ali sam odlučio da ne odustanem i da nastavim dalje. Nakon završene trke, iako sam se fizički iscrpeo, osećao sam se neverovatno dobro – rasterećen, čist. Doživeo sam katarzu.
Priroda i penjanje su ti u velikoj meri inspiracija, kad si počeo da otkrivaš ljubav prema tome i da to za tebe predstavlja nešto mnogo više od puke fizičke aktivnosti?
Moje prvo pravo planinarenje bilo je na Aljasci u Denali nacionalnom parku 2016 godine. Na hajk sam išao potpuno sam. Nisam očekivao da će me uspon baš tako testirati. Morao sam da se probijam kroz gusto žbunje, visoku tundru, jak vetar i konstantnu kišu. Izlazak na vrh nije bio ništa spektakularno jer sam bio u kišnom oblaku. Nije postojala vizuelna satisfakcija, koliko je bila duševna, uspeo sam sam, moj prvi hajk da izguram u takvim uslovima. Tada sam shvatio kako i koliko priroda utiče na mene, kako me pokreće da iz nje crpim inspiraciju.
Sportskim penjanjem sam počeo da se bavim malo pre Aljaske. Nakon prvih popetih smerova u prirodi, navukao sam se na osećaj da si mentalno i fizički sposoban da savladaš strahove i izazove. Ovakave aktivnosti za mene predstavljaju putovanje u središte sebe. Kada sam u takvom okruženju, utiska sam da vreme ne postoji, situacije iz svakodnevnog života postaju nevažne, u balansu sam sa sobom i prirodom, učim da verujem sebi, umom i telom sam prisutan u trenutku. Ono što me najviše inspiriše je realnost prirode, magična i nežna, a sa druge strane sirova i surova. Čisto ogledalo koje ti pokazuje ko si, šta si i od čega si.
Per aspera da astra upućuje na nužan proces koji prethodi postignuću određenog pročišćenja, na koji način ti je taj proces inspiracija u umetnosti? Šta je ono što te tu suštinski inspiriše?
Izložba nazvana latinskom poslovicom jasno sugerše da svako može u njoj da se pronađe na različite načine i da je tema univerzalna, te se lako prepoznaje i u umetničkoj praksi. Ono što me najviše inspriše je ta istrajnost i odlučnost, koja se lako primenjuje i u procesu kreativnog stvaranja. Nijedan takav proces nije jednostavan. Stvaranje umetničkog dela pre svega zahteva umni rad koji je neminovno praćen iscrpljujuće fizičkim. Tu je borba sa nedefinisanim i nedovoljno jasnim idejama, samokritčnim pristupom, odbacivanjem suvišnog i oblikovanjem zadržanog, i konačno dolazak do finalne forme rada, do njegove suštine.
Koliko tebe lično takvi procesi menjaju?
Dosta me menjaju. Osećam da puno utiču na mene i moj mentalni sklop. Neki mogu da liče jedni na druge, ali nikada nisu isti, jer i ja neću uvek isto na njih reagovati, te me svaki izazov i proces čine bogatijim za novo iskustvo.
Kako posmatraš ulogu fizičkog tela i njegovog napora u umetnosti — da li je ono instrument ili medij?
Smatram da fizičko telo može da bude i jedno i drugo u umetnosti, zavisi od uloge i konteksta u koji ga stavljamo. U ovom slučaju je instrument kojim doživljavamo i osećamo izložbu.
Foto: Lazar Kostić
Na ovoj izložbi čitava galerija postaje metaforično planinsko uspinjanje, na koji način ćeš ostvariti taj efekat? Šta je ideja sa samom postavkom?
Galerija Kula je jedan specifičan prostor. Rasprostire se na tri sprata i da bismo pogledali izložbu, uslovljeni smo da se uzlazno krećemo, tačnije penjemo iz prostorije u prostoriju, uskim stepenicama. Time mi je, od starta, komunikacija sa posmatračem bila jasno definisana. Svaki sprat sam tretirao kao zasebnu ambijentalnu celinu, koja se suptilno preliva iz jedne u drugu, dok sam postavku rešio scenografskim pristupom.
Prvi nivo je mračan i težak, ispresecan oštrim geometrijskim oblicima u samom prostoru. Svi zidovi su oslikani tamnom paletom boja dok je rasveta veoma prigušena. Pod je prekriven krupnim crnim kamenjem koje krcka pod nama, dok prostoriju ispunjava mračan, neprijatan ambijetalan zvuk. Ovaj sprat jasno ilustruje početak svakog putovanja, koje je uvek teško i nejasno, prepuno prepreka i izazova.
Penjanjem na drugi sprat ulazimo u svetliji ambijent. Prostorni elementi su prisutni, ali u manjoj količini, nivo je vizuelno ispunjen maglom. Dolaskom na ovaj nivo stupamo na scenu ispred zida oslikanog svetlijom paletom boja koja se gradacijski kreće od tamnije ka svetlijoj od poda do plafona. Geometrijski oblici na slici su obliji i jednostavniji. Po podu je rasuto kamenje svetlije nijanse. Ambijent ovog sprata ilustruje progresivan napredak u borbi sa izazovima, ali smo ovde još uvek u iskušenju da li ćemo nastaviti ili ćemo posustati.
Čineći poslednji napor, penjući se uskim stepenicama, izlazimo na treći sprat. Ovaj nivo je prostorno rešen tako da u njemu može da boravi samo jedna osoba i time se naglašava da je iskustvo putovanja uvek subjektivno. Ambijent je jednostavan, bez elemenata, ispunjen apstraktnim zvukom koji je očišćen od informacija, tako da osećamo samo isceljujuću vibraciju. Svetlo pozicionirano u usitnjenom belom kamenu ne predstavlja svetlo na kraju tunela, već simboliše prisutnost u trenutku, samosvest, pročišćenje. Ono simboliše dolazak do nas samih, suštinu ovakvog psihofizičkog putovanja.
Foto: Lazar Kostić
Mnogi te poznaju po tvom radu na muralima, imaš li neki projekat na kom si radio, koji ti je posebno drag?
Moj najdraži i najveći projekat do sada je Utopia na Silosima. Imao sam veliko zadovoljstvo da oslikam silos visine 28 metara, koji je adaptiran za sportsko penjanje. Jako je teško opisati uzbuđenje i sreću koju sam doživeo kada sam popeo prvi smer preko svog murala. Projekat o kome sam jako dugo maštao!
Kada završiš projekat, poput ove izložbe, da li i ti osećaš svojevrsno pročišćenje, kao kod penjanja kada dođeš do vrha?
Definitivno! Realizacija svake izložbe je veliki psihofizički napor. Danonoćno si u prostoru galerije, veoma fizički aktivan, sa fokusom na mnogo detalja, dok je um opterećen konstantnom proverom šta je još ostalo da se završi. San se zanemari, a spavanje služi samo da se telo restartuje. Konkretno, u realizaciji ove izložbe bilo je dosta izazova. Od rešavanja konstruktivnih i estetskih problema na licu mesta, do prilagodjavanja i istrajnosti u realizaciji ideje od početka do kraja. Dan nakon otvaranja izložbe je trenutak kada si u katarzi. Sve se završilo, urađeno je sve kako je zamišljeno – od postavke do otvaranja. Tada se osećaš rasterećeno, praznog uma. Srećan si.
Foto: Milica Mrvić
Imaš li omiljenu pesmu trenutno za rad, ili da ti ide u pozadini dok radiš?
U suštini, najviše volim da pustim mikseve domaćih i stranih DJ-eva, retko kada radim u potpunoj tišini. Ali, izdvojio bih jednu pesmu koja mi se u poslednje vreme vrti u glavi: „Belo horizonte“ – Cari Cari bend.
Omiljeni snack dok radiš?
Banana, crna čokolada i vruć kakao – sveto trojstvo.
Omiljeni deo dana i zašto?
Power nap, znamo zašto.
Najteži vrh koji si popeo?
Jedan na Aljasci, Denali nacionalni park. Šest sati konstantne kiše, magle, oluje i klizavog terena u regiji gde je veća aktivnost grizli medveda.
Najlepše mesto na kom si ikada bio u prirodi?
Najteže pitanje! Svako mesto me je kupilo na neki način. Moraću da izdvojim više njih. Denali nacionalni park, Dolomiti, Durmitor, planina Bromo na Javi u Indoneziji.
Šta je must da poneseš kada ideš u prirodu?
Upaljač, čeona lampa, vodootporni šuškavac.
0 Comments