Muzika je život. Ona je moja soba, prepuna stvari koje nemaju svoje mesto, ali ja mislim da im je mesto baš tu gde sam ih bacio. Melodija je zatvaranje ulaznih vrata, moja najkraća ulica na svetu sa dva kafića u čijim se izlozima pogledam još jednom da proverim da li sam stvarno u spotu. Ona pozadinska buka u autobusu dotrajlog motora koji bi odavno trebalo da je u penziji – nije nesklad već sekvenca koja se ponavlja. Kao i one bube u Sartiju u Grčkoj, koje non stop udaraju krilima i zovu na parenje, dok mi krademo još sat vremena smeha koji nam nije bio predviđen. I sada dok ovo pišem, ispunjavam zadatak, ali u suštini ću popuniti dnevnik. Možda ovo više predstavlja recenziju samog sebe, a vi proverite ima li toga i na albumu. Ako me nađete u pesmi ili pesmu u tekstu, vi pojačajte pesmu i pomislite na mene. To će biti dovoljno. Da počnemo.
Let it Bleed – The Rolling Stones
Odrastao sam u porodici Beatles-a pre njihovog spozavanja istoka. Moji otac i majka bili su dosta stariji od ostalih porodica i odgajali su me u duhu pesme I Want to Hold Your Hand. I tako iz ljubavi, razmazili su me suviše i izazvali u meni strah od javnosti. Do petog razreda osnovne po mene je dolazila baka, a strah kada bi konačno ostao sam na ulici za mene je bio ravan paklu. Sa druge strane u školi sve je bilo u redu. Bio sam okružen svojim čoporom i sa njima sam se kurčio pojačano. Osećao sam da tu pripadam i nikad nisam osećao potrebu da budem sam. Čak nisam imao problem da vodim priredbe, recitujem, glumim sve dok je tu pored mene bio moj čopor. Tada bih na to gledao kao da predstavljam zajednicu.
Sada ću vam reći onoga što uopšte u tom trenutku nisam bio svestan. Ja sam želeo da recitujem i da vodim priredbu da bih bio u centru pažnje. I čopor je tu bio samo da mi kaže kako sam ja to dobro uradio. Zato na ulici nisam smeo da budem sam, jer niko nije bio tu da mi kaže da sam poseban. Iz tog razloga prvi album koji navodim je Let it Bleed, koji će naravno svima biti asocijacija na pesmu You can’t always get what you want. Stidljivac, hoće da nastupa. U čoporu jak, sam uplašen da ne postoji. I puštam to da sada izađe iz mene kao topla krv. Ja sam danas ovaj album u svakoj pesmi. To mi je donela borba sa sobom. Uveče sam Midnight Rambler, u ljubavi volim odnos iz pesme Let it Bleed. Ja sam Monkey Man, glupiram se da bih privukao pažnju drugih, da bih nekom izmamio osmeh jer je to ono što me drži. I na kraju, uvek tražim svoje sklonište kao u pesmi Gimme Shelter jer moram da pobegnem od dečaka na ulici. A ako želiš da Live With Me ovo sve unapred moraš da znaš.
Grejtest hits – Prti Bee Gee
Zakoračili smo u srednju školu, svi zajedno, u jednom koraku. Razlikovali smo se po visini i težini, ali ne i po patikama. Bili smo na putu da postanemo mangupi i pobunjenici, izvorni rock n roll iako o tom načinu života nismo puno znali. Iako smo bili u gimnaziji i predstavljali buduće intelektualce, sedeli smo u kraju i navijali smo za lokalni klub. Pokazivali smo srednji prst svemu i svakom, u naš svet stupile su i devojke ali onako „ozbiljno“, ne kao šifre u leksikonu. Napio sam se prvi put na maloj maturi i dobio najveće batine ikad, jer nisam bio iz istog kraja kao i batinaši. Taj čitav trip biti mangup, u meni je izazivao osećaj tajne. Kao da ja znam nešto što drugi ne znaju i znam da živim na način na koji drugi ne mogu da žive. Jednostavno mislio sam da imam veća muda od ostalih. Pogotovo od kad me je budući kum ispalio prvog dana škole i seo pored nekog drugog lika zbog svog ego tripa. Osećao sam samoću u naznakama, branio sam se smehom kao i uvek, ali i pobunom u mladim plućima. Ruke su mi zimi smrdele na cigare, tada sam prvi put zavoleo, ne devojku, to je došlo malo kasnije, već Parliament Aqua Blue. I u toj skoro pa samoći bili su mi potrebni idoli sa kojima ću podeliti svoju pobunu, smeh i tajnu, neko ko će mi biti podrška protiv zlog čarobnjaka Dina Merlina i njegovog šegrta Željka Samardžića. I tu su na scenu stupili grejtest likovi sa grejtest hitovima.
Moskri, Mikri i Eufrat probijali su tabuu više nego bilo ko i bili su savršene vođe u početku moje borbe protiv običnog. Bili su prokleto kul, prvi na top listi. I zato smo tripovali da kada izlazimo sa gajbe nosimo pancir da ne bismo bili izbušeni kao sir, ali ne od metaka, već od tripova i osude ostalih za koje nismo ni hteli da nas razumeju. Our trip was diffrent što bi rekao Džoni Dep na uvodu u pesmu Paranoja. I bili smo ponosni što je bilo tako, jer naša matematematika je bila drugačija od one u školi. I kao što bi rekla Šesta pesma poznatija kao „Ispeci pa reci“ – u gradu figure smo prve, mislili smo da smo pametniji od svih. Sad mogu da vam kažem da nismo bili pametniji, bilo smo lošiji, Prti je bio najlošji. Ali to loše nas je razlikovalo od mase i danas sam ponosan što sam bio lošiji, jer da sam bio bolji, ja ne bih bio ja. Zato hvala generalu Moskriju na prvoj pobuni šabanima. Hvala Mikriju što sam živeo u nekom drugom svetu i hvala Kuretu što sam se toliko kurčio.
Strange Days – The Doors
https://www.youtube.com/watch?v=T0WF8fF8N8Q
Došla je treća godina i sva odeljenja bila su već jasno podeljena na klanove. Jedan klan bili su definitivno likovi koji su mislili da su kul jednostavno zato što rade ono što su i mnoge generacije pre njih, a to je da stoje na ulaznim vratima i podsmevaju se drugima koji za njih nisu pojam veličine. Drugi su bili ovi što su mislili da su posebni zato što su drugačiji, ili su imali neku zajedničku konekciju van redovnih voda. Za treće, jebiga, u školi niko nije ni znao jer su se družili samo između sebe i nisu izlazili na odmor. Iako bih, kada sam bio slab i nezreo, verovatno žudeo da budem deo prvih, ona tajna u meni postajala je sve veća i osećao sam više nego ikad da ne želim sa mnogim da budem običan, već sa retkima poseban. Moje odeljenje mi je omogućilo tu slobodu. Bilo je sastavljeno od individualaca, slobodnih mislilaca i najvećih i najdražih vucibatina koje sam ikad sreo. Ako bih mogao da izdovojim nekog posebno dragog, to bi bio Lukarić. Bio je smešten u poslednjem redu, u pansionu prokletih i delio je sa mnom dokonost časova i nemogućnost ubrzavanja vremena. On je bio alternativni lik iz grada, kojeg sam iz šale prozvao pajdomanom jer nisam mogao da razumem zašto neko sluša Alice in Chains. I eto, ove godine sam bio na njihovom koncertu, to vam već dovoljno govori u kom smeru ide ova priča.
Isti taj Lukarić bio je spona između našeg odeljenja i odeljenja koje smo u magupskom periodu zvali Antisport ekipa. Međutim, ta ekipa je i te kako dobro igrala basket, ali ono što su još bolje poznavali bila je muzika. I tako smo se radnog dana posle škole, zatekli kod Bonzija na gajbi uz film o Doorsima gde Morisona glumi Val Kilmer. Malo je reći da sam bio opčinjen. Morison je bio sve ono što sam ja hteo da budem u tom trenutku, a sebi nisam priznao. Hteo sam da budem pesnik, da stojim na bini i da svaki moj pokret ima duboko značenje. Hteo sam uskočim u publiku i da me ona brani dok policija prekida moj koncert. Taj dan možda mi je jedan od najvažnijih u životu, koliko god mislili da je smešno. Sazreo sam jer sam shvatio da su došli čudni dani, a ti dani podrazumevali su umetnost. Krenuo sam u vožnju po mesečini otkrivajući muziku bend za bendom, stih za stihom. I u tim kolima moglo je da bude još hiljadu čudnih ljudi, ni jedan od nas ne bi bio isti. Evo ta vožnja traje skoro deset godina i trajaće sve dok muzika ne bude gotova. Tog dana sve se obrnulo naopačke i došlo na svoje mesto. Danas mi obično nije normalno, danas je ono suprotno. I sav taj ego trip koji su mi doneli Doorsi i Morison, mogu da objasnim jednom rečenicom. I am the Lizard King, I can do everything!
Ravno do dna – Azra
Na fakultet sam došao sa osnovanim bendom za koji je direktan krivac biografija Entonija Kidisa. Ona je došla kao logičan sled posle epifanije sa Dorsima. Želeo sam da otkrijem što više mogu o muzici i umetnosti uopšte. U svom tom moru moje svesti podigao se ogromni talas ega koji sam morao da zajašem inače bi me udavio. Osećao sam kako toliko stvari moram da kažem, da je moja pobuna dostigla vrhunac, da moram da postanem umetnik. I kada vam kažem da je Pravni fakultet bio pravo mesto za tako nešto, vi biste mislili da sam poludeo. Međutim za vas imam objašnjenje koje je poprilično logično. Za čoveka koji je sve vreme bori da bude poseban, nije li najbolje mesto na svetu fakultet koji upisuje hiljadu i po studenata godišnje. Plus, to nisu bilo kakvi studenti, retko ko je tu bio zbog uzvšenog osećaja za pravdu ili zato što veruje u bolji svet. Tu je većina bila zbog ambicije i novca. To je ono što je u meni budilo najveću insipraciju i želju da istrajem. Svi ti redovi, borbe, sva ta gužva. Fensi kafić u prizemlju sa konobarima iz Crne Gore koje se osećaju kao nobles. U istom tom mestu nekad je za dan studenata svirala Azra. I ja sam osećao kao da sam stao na barikade zajedno sa Džonijem i rekao: Ovo je grad bez ljubavi! Ovde ljudi podsećaju na kokoš, slabo vide i rano ležu….
Mnogi kažu da je srednja škola najlepši period života, ali koliko god da je lep ne može biti lepši od studentskih dana. Pogotovo kada te fakultet ne primorava da se ikad pojaviš na istom sem na ispitu. Odlazili smo u noć konstatno i vraćali se posle par dana. Jednostavno nije postojala vremenska zona koju smo morali da poštujemo. Međutim, nisu ti dani bili lepi samo zbog slobode koju sam imao, bili su veliki i zbog lekcija koja sam dobio. Tadašanja devojka mi je govorila da smo mi umislili da smo neki umetnici. I znam da više nije mogla da me prepozna, jer smo odrasli i otišli svako na svoju stranu. Možda bolje reći za mene da sam krivosrastao. Uskoro više nisam imao devojku. Pao sam u komu na dva meseca i pokušao da obratim pažnju na poslednju stvar. Pao sam ravno do dna i onda vaskrsao. Prvi put u životu bio sam potpuno sam i potpuno na svom. Shvatio sam da ljudi pre ili kasnije postanu stranci, samo je pitanje vremena koliko dugo biramo da ćutimo. Umetnost nikad neće biti stranac jer nikad nećemo ćutati, uvek ćemo se slušati. Zato u to vreme nisam slušao Džonija Štulića, mi smo razgovorali. I nije pevao svima, već samo meni. Pitali smo se šta da radimo kad ode devojka na koju bacamo oči? Pevao mi je „Kad Miki kaže da se boji on to misli ozbiljno“, jer sam se stvarno tih dana bojao da li sam na pravom mestu u životu, da li uopšte treba da završavam fakultet. I onda bi mi on odgovorio sa pesmom Uradi nešto i stihom: „Nema vremena za bolju budućnost, nema vremena da predahneš, nema vremena da živiš još jednom, niko više nije mlad!“
No More Shall We Part – Nick Cave and The Bad Seeds
Nisam razmišljao pre nego sam stavio ovaj album na kraj. Samo sam napisao ime i album. Uvek sam zamišljao Kejva kao sveštenika koji propoveda. Kada god bih ga slušao osećao sam prisustvo Boga, koji sedi pored mene dok zamišljen gledam kroz prozor autobusa. Valjda je to poslednja faza od ovih pet. Ovo je bila priča o samoći i sagledavanje iste kroz odrastanje. Stvarno sam ubeđen da kad prihvatimo da smo sami, mi tek tada spoznajemo Boga. On dolazi iz nas i ispunjava svet oko nas. Isto tako je i sa muzikom. Ove godine sam gledao uživo Kejva i nisam pomislio hoću da budem on, kao što je to bio slučaj sa Morisonom. Prihvatio sam da ja to nisam , samo sam uživao u najboljem koncertu na kojem sam bio u životu. Mogu reći da sam u isto vreme bio u najluđoj crkvi koja je ikada postajala. I tamo sam priznao, ja nisam ni Morison, ni Džoni ni Kit Ričards. U tom trenutku u crkvu su ušli dečak sa početka teksta, mangup, čudak i pobunjenik i zagrilli su me. Upalili smo sveću mojoj samoći i stavili je gore među žive. Zatim smo se prekrstili, a ja sam uhvatio dečaka za ruku i krenuli smo kući, svi zajedno. Muzika ne može da se svede na album, kao ni ja na jednog čoveka. Ne postoje pet najboljih albuma, niti postoji pet najboljih ljudi. Postoji samo vreme i periodi. Postojite samo vi i Bog. Bog je umetnost. On je muzika, a muzika je život. Haleluja.
0 Comments