Kad se budi, čovek je sanjiv i ranjiv, a opet osnažen

Staša Bajac je dramaturškinja i scenaristkinja koja je zajedno sa politikološkinjom Miom Bjelogrlić skoro dve godine radila na serijalu „Ona se budi”. Nakon detaljnog rada na istoimenom serijalu koji se bavi temom ženskih prava, pitanjem rodne nejednakosti i emancipacije žena, nastalo je pet epizoda koje će se od 31. januara prikazivati na televiziji N1.

Staša nam govori da su želele da naprave emisiju koja će se obraćati svima onima koji gase televizor kad čuju reč „feminizam”. Kroz serijal su se osvrnule i na spregu kulture i patrijarhata, dok su uz smeh, humor i autoironiju pokušale da gledaocima približe problem, ali bez patetike. U okviru serijala su se, zajedno sa petnaestak sagovornica, bavile različitim temama koje se tiču položaja žena na poslu, u porodici, kao i njihovim ulogama majke, supruge, prijateljice… Staša ističe i da im je cilj da, nakon ovog serijala, podstaknu i inspirišu žene da pričaju o svojim i tuđim problemima otvorenije i glasnije nego do sada.

Staša je sa nama govorila o procesu rada, ranjivosti i pesmi Šarlo Akrobate, neplaćenom kućnom radu, hrabrosti i strahu, objektivizaciji žena i patrijarhatu.

Staša Bajac

Šta vas je podstaklo da snimite ovaj serijal?

Staša: Mia Bjelogrlić, od koje je ideja i potekla, uvek kaže da je htela da napravi nešto što bi ona volela da gleda. Kad me je pozvala, ja prosto nisam mogla da verujem da nešto ove vrste već ne postoji. Pored toga, od početka smo delile želju da napravimo nešto što nije paradiranje naših stavova onima koji se sa nama slažu, već obraćanje svima onima koji gase televizor kad čuju reč „feminizam”. To je sumanut izazov, ali, s druge strane – upravo su to mišljenja koja treba menjati.

Koliko je trajao proces pripreme i rada, da li i koliko je bio zahtevan, s obzirom na temu?

Skoro dve godine, a proces se pokazao zahtevnijim i obimnijim nego što smo mogle da pretpostavimo. Htele smo da se čuju raznoliki glasovi, da je vizuelno atraktivan, da lokacije na kojima snimamo nešto znače, pored toga što izgledaju dobro, da imamo i obilnu muzičku i filmsku arhivu, a sve u okviru zaista skromnog budžeta. Međutim, ono što nam je, možda, bilo najizazovnije jeste to što smo radile pod teretom odgovornosti prema temi i sagovnornicama, jer smo na kraju mi te koje sklapaju narativ.

Kako ste se odlučile za naziv „Ona se budi“, da li je možda bio inspirisan pesmom Šarlo Akrobate?

Jeste. Mia je još u fazi razvoja projekta to stavila kao radni naziv, a na kraju ga nekako nismo ni dovele u pitanje. Meni se dopada što je dvojak – kad se budi, čovek je sanjiv i ranjiv, a opet aludira na osnaživanje. Mislim i da se dobro uklopio u čitav koncept, jer serijal obiluje referencama na našu popularnu kulturu.

Kako je izgledao proces rada, na osnovu čega ste birale sagovornice?

Krenule smo od tema koje želimo da pokrijemo, a onda su usledile nedelje i nedelje naših privatnih razgovora na te teme, što iz ličnog, što iz društvenog, istorijskog ugla. Onda smo ih razdelile po epizodama i pisale sinopsise i razmatrale ko bi koju celinu dobro pokrio. Kada smo došli do faze snimanja, sagovornice su, naravno, dale drukčije odgovore od naših teza, pa smo na osnovu intervjua pisale nove strukture epizoda, koje su onda u montaži ponovo menjane. Ovo je bio i najzahtevniji deo procesa, jer sa svakom od njih petnaestak imamo po tri sata razgovora. Svesti to na desetak minuta po osobi nije lako, prvenstveno zato što je sve što su govorile toliko zanimljivo!

Kako ste vi lično doživele proces stvaranja, koliko je ovaj serijal uticao na vas?

Mislim da je i meni i Miji ovaj serijal obeležio prethodnu godinu. Mi jesmo u ovo ušle iz ličnih pobuda, jedne zaista iskrene želje i skoro detinje vere da film kao medij ima moć da pokreće i menja svet. S druge strane, proces je bio dug i često naporan, pogotovo u periodu pred snimanje, kad je na nekoliko trenutaka delovalo kao da se nikad neće desiti. Onda se desila predivna stvar, a to je da nam je u roku od nedelju dana kroz život prošao tajfun neverovatnih žena i dao nam vetar u leđa. Mislim da se sada, posle višemesečne montaže, to dešava opet, jer su ljudi uzbuđeni i puni iščekivanja, pa se, opet, i mi radujemo.

U trejleru se, pored žena koje govore, pojavljuju i stari snimci, zašto?

Naš pristup se sve vreme oslanja na ideju da su uverenja i stavovi – pogotovu oni patrijarhalni – duboko ukorenjeni baš zato što potvrdu nalaze u sadržaju na kom smo odrasli i kojim smo okruženi. Ja stvarno ne verujem da se neko probudi ujutru i kaže sebi: danas ću da budem šovinista ili danas ću da budem potlačena. Mi prosto po inerciji donosimo odluke na osnovu kulture koja nas oblikuje. Deo te kulture su slike, filmovi, izrazi, pesme koje niko ne pravi svesno iz loše namere, već, prosto, reflektuju, ali i oblikuju društvo. Međutim, društvo mora da bude spremno da se menja i sazreva i da te svoje kultne stubove posmatra i iz nekog novog ugla. Ne znači da to nasleđe nužno treba odbacivati, već, prosto, osvestiti šta nam poručuje i da li je došlo vreme da kreiramo neke nove slike.

Kako se postiže jasnoća, približavanje problema, ali bez patetike?

Uz humor, smeh, autoironiju, dobru nameru i veru da ljudi imaju kapacitet da se menjaju.

U serijalu govorite i o neplaćenom kućnom radu, u kojoj meri su žene osvestile taj problem, iako se o tome govori još od sedamdesetih?

Zanimljivo je da si to izdvojila kao posebnu temu, jer i ja mislim da je sferu koja zadire u intimu najteže promeniti. Čini mi se da tu postoje dva uzroka – prvi je vrlo praktičan – bavljenje kućom podrazumeva uigranost. Dom je jedna mala fabrika sa mnogo traka koje moraju stalno da se vrte. Promena znači disrupciju i potencijalni haos, pa žene često kažu da im je lakše da one nešto urade, nego „da se objašnjavaju”. Tu dolazimo do tog drugog, složenijeg, a to je da ne žele da „zvocaju”. Želimo da smo voljene, nećemo da budemo smaračice i zanovetala, a na to smo još i učene da je „put do muškog srca preko stomaka”. Na kraju ispada da, možda, treba da se odrekneš ljubavi i mira u kući da bi neko umesto tebe oprao sudove. Meni je to i smešno i tužno, ali ljudi samo žele da budu voljeni i spremni su da rade i mnogo luđe i gluplje stvari zarad ljubavi. Evo, ja prva.

Da li je ponekad potrebno da prođe mnogo godina da bi se neki problemi iskomunicirali? Šta nas je sprečavalo, a šta ohrabrilo da konačno skrenemo pažnju na određene teme?

To sve verovatno dolazi u talasima i dekadama. Zlonamerni govore da je to sad „u modi” čega se ja grozim, ali okej – evo, da se poslužimo tim bizarnim jezikom – radujem se da, na primer, zlostavljanje „izađe iz mode”. Mislim da je mnogo teško biti prvi ili jedini glas, jer stojiš na vetrometini. Kad se ljudi udruže, onda su kao životinjice koje se greju na gomili. Tako sad jedni druge ohrabrujemo i podstičemo. I namerno ne govorim jedna drugu, jer volim da mislim da su i muškarci uz nas.

U serijalu pominjete i druge probleme, kao što su strah, objektivizacija žena, određeni standardi ponašanja… Neki od njih su, kroz godine, postali prihvaćeni u patrijarhalnom društvu. Na koji način se tome odupreti?

Ja isto tako nekad gledam svoje prijateljice, koje su stvarno žene stene – sposobne, tople, blesave, vredne – pa se zapitam kako je uopšte moguće da mi živimo u svetu koji je nepovoljniji po njih? Mene to u trenutku potpuno zakoči i ostavi bez teksta. Ali, ako želimo nešto da menjamo, moramo da nalazimo snagu za to, jer je odupiranje sila. S druge strane, neke stvari su, možda, i lakše nego što mislimo, ali nas taj strah koji spominješ u tome koči. 

Da li vam se čini da su žene svesne tih „malih“ problema, kada im, na primer, kažu ono „kuvaš kafu, sad možeš da se udaš“, ili ih uče da budu pristojne, ne povisuju ton, paze kako se oblače…?

Mislim da to zavisi od konteksta. Neke žene se kreću u tradicionalnim krugovima, pa se takve rečenice prosto ne dovode u pitanje na način na koji se gravitacija ne dovodi u pitanje. Kad bi neko meni to rekao, osećala bih se kao da je bacio petardu u sred sobe. U istu ruku, da li ja razmišljam šta ću da obučem kad idem na poslovni sastanak i želim da me shvate ozbiljno – da. Da li moje drugarice i ja kuvamo češće i bolje od naših drugara? Da. A, da li bismo za sebe rekle da smo „tradicionalne”? Ne. 

Kakva je situacija sa muškarcima danas? Da li malo više uočavaju ove probleme ili je to još uvek prividna podrška?

Mislim da su tu stvari veoma složene jer, ako ostavimo po strani načine na koje oni profitiraju od ženskog trpljenja i ćutanja, videćemo da su oni u ogromnoj meri pod teretom tog istog sistema. Ako žena ćuti i kuva, muškarac ćuti i zarađuje. Za njih je neprihvatljivo da su u nedoumici, da su tužni, zbunjeni, u finansijskim problemima, što je i u blagostanju strašno, a kamoli u ovoj našoj siromašnoj zemlji punoj neizvesnosti. Pa, opet – našli su način da se kreću kroz te prepreke, a sad mi hoćemo da premestimo poluge. Zakon inercije je takav da ćeš da pružaš otpor i prema nečemu što je, posle, za tebe bolje.  

U serijalu govore poznate žene, uspešne u svom poslu, da li je to bio način da se ohrabre i ostale žene? Obično se smatra da „poznati“ ne dele naše probleme.

Apsolutno. I da se razbije mit o neustrašivoj, uspešnoj ženi koja nema ni jedan problem. Ako je neka žena uspela u ovoj sredini, mogu da garantujem da je prošla kroz sve i svašta.

Da li planirate da u budućnosti napravite serijal i uključite i priče ostalih žena?

Ja bih mnogo više volela da naš dokumentarac inspiriše druge žene da pričaju svoje i tuđe priče! Postoji toliko tema koje nismo pokrile, koje bi mogle biti pokrivene bolje ili, prosto, drugačije. Mi smo samo nekim čudom prve u ovoj formi, ali da nije bilo raznih drugih glasova pre nas, ne bi bilo ni ovog serijala. 

Kako ohrabriti žene iz manjih sredina ili one sa margina?

Meni je uvek malo nelagodno da pričam na tu temu jer, iako je koren naših problema zajednički, moje okolnosti su neuporedivo lakše. S druge strane, ima i toliko onih kojima je, možda, lakše nego meni, pa mi ta upoređivanja postanu i besmislena. Mislim da je ključ u udruživanju, deljenju i zajedništvu. 

Da li, zapravo, postoji razlika između žena koje žive u gradu i na selu ili je problem isti, s obzirom da je u pitanju kolektivni problem?

Jedna od naših sagovornica u serijalu je Dženeta Agović, predivna aktivistkinja i laborantkinja iz Tutina. Veliki deo treće epizode posvećen je upravo ženama koje žive u okolnim selima i izazovima sa kojima se one suočavaju. Problem nije isti, jer ja do rešenja svog problema, za početak, imam asfaltiran put i prevoz. Međutim, sistemska nebriga za moj problem, moja sramota i uverenje da to tako treba su zajednički, ili, kako ti kažeš – kolektivni.

Šta je za tebe feminizam?

Sloboda za ženu da bude šta god želi. U ovoj ideji prepreke ne leže samo u dolasku do slobode, nego i u razumevanju šta je to što želimo. Društvo nas toliko bombarduje uverenjima šta bi trebalo da budemo ili šta bi trebalo da želimo, da je krčenje puta do svojih autentičnih potreba revolucija za sebe.

Da li planirate nastavak serijala ili nešto slično ovome?

Za sada ne, pošto smo i dalje u ovome, a serijal tek izlazi. Ipak, volela bih da istaknem za kraj da iza ovog serijala stoje i direktorka fotografije Milica Cimi Drinić i montažerka Olga Košarić. Koliko je važno da se ženama bavimo tematski, toliko je važno da žene stoje iza filmova i serija koje nisu nužno o tome. Imamo svojstven pogled na svet, obojen našim životnim iskustvima i to, prosto, probija kroz ekran. Ako želimo bogatiji, raznovrsniji, raskošniji sadržaj, moramo proširiti podijum za one koji ga stvaraju.

Autorka fotografija: Sara Simović