Društvene mreže ništa ne prepuštaju slučaju, pa tako iza svakog prikazanog posta stoji niz algoritamskih procena koje analiziraju naše ponašanje. Ako lajkuješ, komentarišeš, podeliš ili čak malo duže pogledaš neki sadržaj, to je jasan signal algoritmu: hej, ovo mi se sviđa. Kao rezultat, bićeš zatrpan sličnim objavama koje „pogađaju tvoj ukus“. Kako navodi QuickFrame, platforma za kreiranje video sadržaja, ne samo da čitaju šta ti se dopada, algoritmi jednako pažljivo čitaju i ono što ignorišeš. Ako prebrzo skroluješ, prekineš video posle par sekundi ili sakriješ objavu, sistem to tumači kao negativan odgovor.
QuickFrame ističe da, iako svi algoritmi rade na sličnim principima, svaka mreža ima svoj stil i ciljnu publiku. TikTok gura ono što je trenutno viralno i kratko, Instagram balansira između estetike i angažmana, dok se LinkedIn više oslanja na profesionalnu relevantnost. Svaka platforma, dakle, prilagođava svoj algoritam kako bi ispunila očekivanja publike. I zadržala te što duže u aplikaciji.
Svi smo se nekada zapitali da li ove stvari vide i čuju i drugi ljudi, ili je to samo stvar „našeg mehura“? Neretko se uljuljkamo u sopstvenom mehuru istomišljenika i zaboravimo da postoje i ljudi, mnogo njih, i mnogo brojniji, koji ne prate, ne gledaju, ne čitaju i ne slušaju isto što i mi. Suočavanje sa tim ponekad predstavlja svojevrsan „šok“, jer može izgledati kao da živimo u paralelnim svetovima. I zaista, živimo, a ti svetovi se zovu filterski mehur (eng. filter bubble) i eho sobe (eng. echo chamber).
Ovi koncepti objašnjavaju kako algoritmi, iako su dizajnirani da nam pruže relevantan i zanimljiv sadržaj, mogu istovremeno da nas zatvore u svojevrsni digitalni balon, u kome vidimo samo ono što potvrđuje naša postojeća uverenja i stavove.
Filterski mehur, iliti mehur u kom se udobno smeštamo dok skrolujemo, na neki način predstavlja digitalnu izolaciju. Ovaj termin potiče od internet aktiviste Elija Parisera koji je ga je iskoristio u istoimenoj knjizi 2010. godine. Po njegovim rečima, korisnici su sve manje izloženi suprotstavljenim stavovima i intelektualno se izoluju unutar svog informacionog mehura. Naveo je primer u kojem je jedan korisnik na Google-u pretraživao pojam „BP“ i dobio vesti o investicijama kompanije, dok je drugi korisnik dobio informacije o ekološkoj katastrofi Deepwater Horizon – iako su koristili iste ključne reči, stranice sa rezultatima su bile „upadljivo različite“.
Kada je reč o medijima, eho soba je metafora za zatvoren sistem u kojem se uverenja pojačavaju i učvršćuju kroz stalnu komunikaciju i ponavljanje istih poruka. Po rečima magazina Psychologs, u kontekstu medija i društvenih mreža, eho soba predstavlja okruženje ili „ekosistem“ u kojem učesnici nailaze na stavove koji pojačavaju i potvrđuju njihova već postojeća uverenja, kroz komunikaciju i stalno ponavljanje unutar zatvorenog sistema, izolovanog od suprotnih mišljenja.
Algoritmi koji nam „pomažu“ da pronađemo ono što nas zanima – na primer Google pretrage, YouTube preporuke ili Instagram feed nas sve češće zatvaraju u prostor u kom vidimo samo ono što već volimo, znamo i s čim se slažemo. Na osnovu lokacije, istorije pretrage i prethodnog kliktanja, servira nam se sadržaj po meri. Problem je što ta „mera“ često ne podrazumeva ni drugačija mišljenja, ni šire informacije, pa vremenom imamo utisak da svi misle kao mi. A znamo da to nije istina.
Naslovna ilustracija: Marija Ognjanov
0 Comments