Ukoliko ste se juče našli u Subotici, imali ste priliku da u art bioskopu „Aleksandar Lifka” prisustvujete projekciji filma „Putevi Heroja” u okviru 30. Festivala evropskog filma Palić. Junaci ovog dokumentarnog omnibusa pripadaju različitim sredinama, profesijama i generacijama, i dolaze iz 6 različitih zemalja – a svih dvanaestoro u svojim zajednicama uporno, ali sa lakoćom, doprinose očuvanju životne sredine. Njhove priče postoje i pojedinačno, ali u sklopu omnibusa, kako i sama režiserka Ana navodi, dodatno pojačavaju primetan entuzijazam likova.
Film je nastao kao deo međunarodnog projekta The Ways of the Heroes koji se, kroz različite umetničke discipline (pozorište, film, književnost, vizuelne umetnosti) bavi pitanjem snage pojedinca u borbi za veće dobro, u cilju podsticanja individualnog ekološkog aktivizma i stvaranja ekološki osvešćenih zajednica. Stoga je važno napomenuti da autorska ekipa, koja je ujedno i deo umetničkog kolektiva Eho animato, ne dolazi iz sveta filma, već im je primarno interesovanje i polje delovanja pozorište. Autorsku ekipu čine Ana Konstantinović (režiserka), Tamara Baračkov (scenaristkinja), Željko Maksimović (asistent režije), Milovan Ilić (direktor fotografije) i Marija Kovačina (montažerka). Troje navedenih bili su gosti festivala, pa smo imali prilike da sa njima razgovaramo o samom filmu i procesu rada na istom.
Ana Konstantinović, režiserka
Ana Konstantinović
Sa kojim si očekivanjima krenula u stvaranje ovog filma?
S obzirom na to da je film nastao u okviru proijekta, naša očekivanja su bila da upoznamo što više ljudi koji se bave ekološkim praksama u svih 6 zemalja projekta, i u tom smislu najvažnije nam je bilo iskustvo, možda više nego filmski jezik. Međutim, naravno, kako smo upoznavali protagoniste, postajalo nam je sve važnije da njihove priče adekvatno prenesemo i da predstavimo njihovu požrtvovanost, toplinu, otvorenost i istrajnost. Kako nismo iz filmskog sveta prevashodno, najvažnije nam je bilo da budemo verni njihovim pričama. Mesta na kojima smo snimali posebno su nas inspirisala, kao i našeg direktora fotografije, tako da je film u nekom estetskom smislu možda prevazišao moja lična očekivanja.
Na koji način ste selektovali sagovornike? Da li vam je bilo teško da od 50-ak ljudi svedete izbor na njih 12?
Sagovornike smo birali tako da pokrijemo što više različitih aktivnosti kojima pojedinac može da doprinese. Bilo nam je važno da to budu ljudi koji su nalik nama, dakle nisu profesionalni aktivisti ili posvećeni isključivo ekologiji, već svi imaju svoje druge poslove i živote. Dakle, to su ljudi koji su „nevidljivi”, ali čiji doprinos može biti i te kako vidljiv za celu zajednicu. Dijapazon aktivnosti kojima se protagonisti bave je zaista veliki, među njima je tinejdžer koji je napravio aplikaciju za praćenje zagađenosti vazduha, planinar koji planinari više od 40 godina, žena koja sakuplja stare sorte semenja, čovek koji se bavi popravkom sitnih kućnih aparata i zastupa solidarnu ekonomiju, kao i ljudi koji organizuju akcije čišćenja i pošumljavanja, ali i mnogi drugi. Na taj način smo gledaocima ponudili raznovrsne mogućnosti od kojih mogu da izaberu onu njima najbližu, a kako bi primenili neke ekološke principe u svom životu.
Šta je zajedničko junacima filma, osim ljubavi prema prirodi?
Svi junaci su veoma istajni, odlučni i duboko autentični u svom ekološkom načinu života. Većina njih je doživela izvesnu vrstu izazova i prepreka u svom okruženju, ali na to kao da se ne obaziru. Čini se da oni ne osećaju da rade neke velike stvari i ne doživljavaju svoj život kao „borbu”. Oni jednostavno prate svoje impulse.
Koliko je teško bilo uklopiti sve ove priče u jedan film?
Mozaička struktura koju omnibus inače ima daje veliku prednost jer je dinamična i raznovrsna, ali istovremeno od nas zahteva da se fokusiramo na samo poneki najvažniji trenutak za svakog od protagonista. Bilo je teško izabrati baš taj jedan segment na koji želimo da se fokusiramo, ali kada smo tu odluku doneli, postala je jasna i šira struktura filma. Kada ovaj film ne posmatramo kao pojedinačne priče koje svakako nose više informacija, već u grupi, kao omnibus, primetan je zamah entuzijazma.
Šta je za tebe bio najveći izazov prilikom snimanja?
Najteže mi je bilo da se preorijentišem sa pozorišnog na filmski način razmišljanja. Često su članovi ekipe koji su više iz fimskog sveta govorili da su moje ideje pozorišne, i to je možda u nekom smislu i donelo neka zanimljiva rešenja, a sa druge strane, poznavanje filma ostatka autorske ekipe je veoma doprinelo drugačijoj vrsti rešenja. Eho animato je kolektiv i tako smo pristupili radu na ovom filmu, tako da klasične filmske podele rada nisu postojale.
Koja je za tebe glavna poruka ovog filma?
Bez obzira na to da li je mogućnost promene realna, entuzijazam i optimizam su nešto za šta moramo da se borimo. Kapitalistički konzumeristički sistem u kojem živimo deluje zastrašujuće, ali jedino što mi možemo i moramo je da verujemo u promenu.
Željko Maksimović, asistent režije
Sa kojim očekivanjima si krenuo da radiš na ovom filmu?
Iskreno, nismo imali očekivanja zato što je film deo većeg projekta. Ideja je bila da razvijemo saradnju sa većim partnerima i da se oprobamo u snimanju filma, čemu smo pristupili pomalo gerilski. Pogotovo nismo očekivali da će film ići na festivale. Ideja nam je bila da pokušamo da motivišemo tu neku eventualnu publiku da razmisli o sopstvenom uticaju na životnu sredinu i o načinima na koje potencijalno može da doprinese poboljšanju iste, odnosno da sagledamo i prikažemo tu pozivitnu stranu ekološkog aktivizma i ekoloških praksi.
Koja priča iz filma ti je najdraža?
Ne bih mogao da izdvojim nijednu, svaka od priča mi je dala neki novi pogled i otkrila nešto novo. Ipak, vrlo sam subjektivno vezan za Draganu Katić, koja je moja drugarica iz srednje škole. Dragana je trash hero, živi u Beogradu, ali aktivno sarađuje sa mnogim drugim ekološkim organizacijama i aktivistima na teritoriji cele Srbije.
Šta ti je bilo najizazovnije u radu na filmu?
Možda izabrati ljude i napraviti tu konačnu odluku ko će se od njih naći u filmu, u kojoj smo svi učestvovali. Kroz intervjue smo upoznali još mnogo ljudi koji su super i baš zanimljivi, ali prosto nismo mogli sve da ih smestimo u film. Uz to, jako izazovno mi je bilo i to što sam, zbog nepredviđenih okolnosti koje su nastupile nakon što je jedan član tima dobio koronu, morao da snimam zvuk za jednu od priča, što nikad pre nisam radio.
Tamara Baračkov, scenaristkinja filma
Sa kojim očekivanjima si krenula da radiš na ovom filmu?
Moje očekivanje je bilo da ću upoznati neke zanimljive ljude koji pripadaju svetu sa kojim inače nisam imala mnogo prilike da se upoznam i u tom smislu je bilo interesantno što sam dobila priliku ne samo da upoznam neke nove ljude, već i da naučim kako mogu u nekom pozitivnom smislu da menjam svoje životne navike. Do sada nisam imala prilike da radim na dokumentarnom filmu, tako da je i rad na Putevima heroja za mene bio ulazak u jedno nepoznato polje, tj. u neki jezik (filmski) koji ti je poznat, ali ne toliko blizak, tako da nije bilo nekih očekivanja, ali jeste bilo nade da ćemo taj posao uraditi dobro.
Koja priča iz filma ti je najdraža?
Mislim da mi je kao lik bila najinspirativnija Elmedina Abdulai, aktivistkinja iz Tetova. Njena priča je malo drugačija od drugih likova koje smo prikazali i njihovog delovanja zato što je ona žena koja je nastavila svoju borbu u instituciji. Time je pokazala kako iz nekih individualnih inicijativa mogu da se pokrenu ljudi, da se kolektivno udruže I izbore za svoj cilj. Konkretno, ona je okupila svoje sugrađane i sugrađanke koji su apelovali, i na kraju uspeli, da se zatvori fabrika koja je bila izvor zagađenja i uzrok problema sa respiratornim putevima, u najvećem procentu kod dece. U tom smislu, ona je pokazatelj da jedna obična građanka svoju borbu može da nastavi u instituciji, s obzirom na to da je ušla u gradsku skupštinu i da se sada sa te pozicije dalje bori za poboljšanje uslova u svom gradu.
Koliko je bilo izazovno raditi na scenariju?
Izazov je bio pripremati se na daljinu. Mi smo radili u ograničenim uslovima i nismo imali mogućnosti da lično mnogo vremena provodimo sa ljudima koji su likovi našeg filma, ali su to bili višečasovni online intervjui, gde su se stvorile neke naznake ključnih motiva i okosnice priče, onoga što će oni govoriti i priče koja proističe iz slike. To je bila neka prva faza gde je nastao kroki, a onda se ta skica upotpunila i modifikovala, naravno, na licu mesta, kada bismo dolazili kod njih u njihove radne i životne prostore. Kako oni nisu navikli da budu medijski izloženi, većina njih je imala malu zebnju od nastupa, ali je ideja bila da oni budu prirodni i da to ne deluje kao klasični intervju. Poslednja faza je bila slušanje audio materijala, u čemu su učestvovali i svi drugi saradnici na filmu gde smo onda negde zajedno birali šta će od tog materijala ući u film. Onda je, naravno, bilo neophodno naći način kako da se sam video materijal i slika adekvatno uklope sa njihovim intervjuima i da onda pruže jedan, nadam se, poetičan i kompleksan portret.
0 Comments