fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Kako je jugo obišao Ameriku

O projektu Yugo goes to America sa idejnim kreatorom Filipom Grujićem i snimateljem Aleksom Borkovićem

15. September 2023

Ako je verovati Amerikancima, najgori auto ikada potiče upravo sa ovih prostora, a u pitanju je, ni manje ni više nego – jugo. Ipak, ekipa okupljena oko pisca Filipa Grujića krenula je jugom ovog leta u osvajanje ovog dalekog kontinenta. Grujić je putovanje započeo, kako kaže, iz želje da putuje, da vozi duž cele Amerike i kako bi video gde sve jugo može da ga odvede. Iako je jugo koral crvene boje bio pripremljen da otpočne ovo putovanje iz Srbije za Ameriku, ipak, usred birokratskih izazova, ekipa nije prevezla jugo odavde, već su kupili novi u Americi. Ideja celog putovanja je da se od snimljenog materijala napravi dugometražni dokumentarni film Yugo goes to America o ovom putovanju, a kako i sam Grujić kaže, glavni cilj mu je da prikaže svoje iskustvo i ono što je on doživeo. U proces organizovanja i realizacije ovog putovanja i projekta Filipu se pridružio i snimatelj Aleksa Borković, koji je sa Filipom otpočeo ovaj road trip. Kako su se nedavno vratili u Srbiju i rade na pripremi filma, razgovarali smo sa Aleksom i Filipom kakav utisak je na njih ostavila Amerika, da li će nastaviti da voze juga sada po povratku kući i šta su im bili najveći strahovi.

Kako i zašto ste došli na ideju za ovo putovanje i ujedno film?

Filip: Meni su put i kretanje, stalno kretanje i traženje, jedna od osnovnih inspiracija za bilo kakvo stvaranje. Ta potreba da se pređe neka razdaljina, samo da bi se prešla opet neka druga, potreba da se toliko toga vidi i da se toliko toga doživi, da bi se na kraju vratio kući, šta god ta kuća predstavljala i gde god se ona nalazila, predstavlja okosnicu i mojih pređašnjih radova. Tako sam nekako i počeo ovu priču – iz želje da putujem, da vozim duž cele Amerike i da vidim gde sve jugo može da me odvede – i u priči i u miljama. I gde sve ja mogu da odvedem juga, trideset godina nakon što je uopšte poslednji bio uvezen u Ameriku i nedugo nakon toga proglašen za najgori automobil u istoriji. Sve mi je to delovalo veoma zabavno, a to je uvek početna tačka – da li se ložiš da nešto uradiš ili ne. Ja sam se baš ložio.

Foto: Aleksa Borković

Ko je sve deo ekipe, kako ste se spojili?

Filip: Ekipa je mala, ali upečatljiva. Razlikujemo se po visini, akcentu, glasnoći, oblačenju. Kada nas vide na benzinskim pumpama odmah nas pitaju da li smo na turneji, valjda zbog tako jasne šarenolikosti. A mi konačno možemo da im odgovorimo ono što smo ceo život želeli – o, da, jesmo.

Aleksa Borković je direktor fotografija i ko-reditelj filma, Aleksandar Blažić je snimao zvuk tokom samog putovanja i snimanja filma u Americi, i mogao bih da dodam još toliko toga funkcija koje obavljaju na ovom putovanju, da ne bi bilo mesta za išta drugo na ovom svetu.

Čarna Vučinić je producentkinja, koju sam jedne srede nazvao i rekao da mi do sutra treba da isplaniramo čitav budžet, a ona je oberučke i beskompromisno prihvatila moj poziv da radimo zajedno i omogućila život ovom projektu.

Karlos Ajala i Ras Čejv iz Kavas produkcije iz Njujorka putuju sa nama i pomažu nam oko logistike, planiranja, traženja lokacija, brinu gde spavamo i kako da sve naše sumanute zamisli (a bilo ih je) pretvore u realnost.

Tu su još i Kristina Todorović i Jana Baljak koje će biti zaslužne za montažu i dizajn zvuka, kao i Nikolas Santa, Nikola Uzelac i Damjan Knežević kao producenti.

Tu sam i ja, kao autor priče i ko-reditelj.

Foto: Ivana Finci

Kako je izgledala priprema za ovo putovanje?

Filip: Suludo, mnogo suludo. Jedan deo je uvek istraživanje i traženje onoga šta ovakva priča sve može da nam pruži. Gledanje mapa, mnogo mapa i brojanje milja, mnogo milja. Naši sastanci nikad nisu bili isključivo kreativni ili isključivo logistički – jedno je uvek uticalo na drugo. Ako u jednom danu možemo da pređemo toliko i toliko milja, onda to određuje gde i kako fokusiramo priču. Pripreme su takve da ne bih mogao ni jasno da podelim kad radimo i pričamo o projektu, a kad se samo družimo. Sve se preplitalo i prepliće se i dalje. Ali u celom tom haosu dogodi se jedan trenutak, jedna rečenica koja ti otključa sve, ceo film. Za te trenutke i dalje nemam objašnjenje.

Što se tiče istraživanja, išli smo na jugo skupove, pričali sa ljudima iz cele Srbije, bezuspešno učili da popravljamo auto, snimali mnogo materijala pre samog putovanja da se uhodamo, da vidimo kako dišemo i da li možemo da funkcionišemo na mig. Tako je bilo i kad su nam se priključili Aki i Ivana u projektu. Malo razgovaramo o filmu, više o životu i onda iz zajedničke želje da doživimo što više stvari pokušavamo da nađemo opravdanje i razlog zašto bismo to uklopili u priču. U ovakvim projektima ne postoji radno vreme, postoji samo želja. I ona je do samog kraja jača od umora.

Aleksa: 11. maja 2023. sam se prvi put čuo sa Filipom. Bilo je to u 22:18h, a 24 min kasnije smo sedeli u Zaokretu, kada su krenule pripreme za ovaj film. Pričali smo o filmovima koji su nam gotivni i koji nas podsećaju na ono što i sami želimo da postignemo, pričali smo lične priče, upoznavali se, kupili tamno plave kofere za put, razmenili dolare po povoljnom kursu, kukali kako možda ipak nemamo dovoljno dolara dok smo jeli indijsku hranu, ne shvatajući tada koliko ćemo biti željni naše kuhinje. Jedno sam shvatio – mi se hranimo kao bogovi u odnosu na 95% Amerike. Potom smo se žestoko borili za moju vizu, dobio sam je 3. jula, odnosno 12 dana pre nego što smo poleteli. Filip je u međuvremenu samouvereno rekao kako ne postoji opcija da ne dobijem vizu. Ja sam bio u strahu, sve je bilo neizvesno, ali pripremali smo se kao da se dešava. Za kreativne procese je na kraju bilo najmanje vremena, računali smo na intuitivnost, do tog momenta se sve baziralo na tome i dobro nam je išlo. Došli smo do momenta kada neverbalno kapiramo tok misli jedan drugog i to je delovalo kao safe zona. Konačno, poleteli smo 15. jula u 06:40h.

Šta vam je bio najveći strah?

Filip: Birokratija, uvek birokratija. Papiri koji nedostaju, moja neorganizovanost koja gubi svaki šarm kada od tebe zavisi još deset ljudi, viza koja je štucala do nedelju dana pred put, olujni vetrovi preko Atlantika i shvatanje da već neko vreme živim na ovom svetu i jedino što znam da radim sa kolima je da ih vozim – a jugo je pre svega predviđen da se pored njega roštilja dok se polako, kao da se nikad nikud i nigde ne žuri, popravlja deo po deo. To je, kažu, jedan od razloga zašto i nije uspeo u Americi. Niko ne želi da popravlja svoje automobile, oni služe da se voze. Tiho, bez smetnji. I zmije. Zmije u Arizoni me prilično plaše.

Aleksa: Uvek postoji racionalni strah od nepoznatog. U ovom slučaju nepoznatog je bilo na sve strane. Idem u Ameriku na dva meseca da snimim prvi dugometražni (dokumentarni) film, sa čovekom kog sam upoznao dva meseca ranije, a onda i sa još trojicom Njujorčana koje sam video jedino preko video call-a. Strah je bio da odnosi neće funkcionisati, što je u maloj ekipi dosta nezgodno kada se desi. To bi uticalno na film, promenilo bi tok, energiju filma, sve bi bilo ugroženo. Dok bi prostor za intervencije bio izuzetno mali. Čak je i Jugo bio nepoznat! Onaj kog smo ovde spremali nije mogao da otputuje, kupili smo juga par dana nakon što smo sleteli u Njujork. Imam utisak da smo se kockali svi zajedno. Nešto posebno je trebalo da se desi da bi ovo putovanje imalo početak i kraj, a ne krah.

Aleksa fotkao Filipa

Filip fotkao Aleksu

Šta su vam do sada bili najveći izazovi tokom putovanja?

Filip: To što nije bilo slobodnih dana. I što u nekom trenutku ne znaš šta je realnost, a šta film. I što toliko toga na kraju ne možeš da snimiš. Razgovori koje smo vodili bez kamere, situacije koje su se događale, ljudi koje smo na blic upoznali i nismo imali opremu sa nama da ih i snimimo. Tokom samog snimanja, najteže je što sve želiš da uhvatiš, sve da zabeležiš. A nekad je jasno postavljena granica i te kako potrebna. Šta je izvan, a šta unutar filma. Šta vidi kamera, a šta samo oko.

Aleksa: a) Fizički umor. Bilo je prilično intenzivno, stalno smo bili u pokretu i jurili da uhvatimo samo još nešto.
b) U Americi sam već u prvih desetak dana prošao kroz gotovo sve emocije koje čovek može da oseti, i ništa drugačije nije bilo ni tokom ostatka putovanja. Opšte jedno ludilo kad pogledaš sa strane.

Svi oni strahovi ostaju strahovi dok se ne dokaže suprotno, a za neke je prosto trebalo vremena. Čudno je, ti kreiraš film, ali si u isto vreme i akter, to je nešto sa čim se nisam susreo ranije.

Šta vam je do sada najveći utisak?

Filip: Koliko zapravo moraš da budeš prilagodljiv i spreman da u trenutku okreneš ceo put i film naglavačke zbog nepredviđenih okolnosti. I koliko su planovi tu da samo obigravaš oko njih. I koliko su ljudi koji vole automobile spremni da posvete život tome. Oni tu strast pokazuju i dele bezrezervno i ima nečeg duboko dirljivog i potresnog u tome. Toliko je malo stvari koje radimo bezrezervno. A što se tiče Amerike, najveći utisak mi je koliko su nam zapravo različite kulture – načina komuniciranja, arhitekture kuća i stanova u kojima živimo, ulica, hrane, druženja. I koliko je zapravo Amerika velika. Njujork sa Amerikom ima tačno toliko veze koliko i Srbija sa Amerikom.

Aleksa: Kulturološka razlika je značajno veća nego što sam mislio. Čak i unutar Amerike. Stalno smo savladavali nova pravila ponašanja, zavisno od regije u kojoj se nalazimo.

Foto: Aleksa Borković

Imate li da podelite neke anegdote iz dosadašnjih razgovora sa ljudima u Americi?

Filip: Zanimljivo je da su nam većinski prilazili ljudi koji ne deluju kao da su iz privilegovane klase. Oni su nam pričali kako su čitave njihove porodice odrastale u jugu u siromašnijim delovima Amerike, kako se njih sedmoro guralo. Čini mi se da se nikad nisam sigurnije osećao u nekom hood-u nego u jugu. Postoji neka vrsta uzajamnog poštovanja, zajedničkog ludila. Auto nam se prvi put pokvario na uglu Braunsvila i Sajpres Hila, koji važe za najgore delove Njujorka, a već je padao mrak. U svakoj drugoj situaciji, ne bih se osećao prijatno da ostanem zaglavljen na takvom mestu, ali jugo nas je štitio od toga da budemo uljezi u takvom kvartu.

Aleksa: Ne znam šta će sve završiti u filmu, imamo preko 70 sati materijala. Ono što znam je da i pored snimljenih postoji puno suludih situacija koje kamera nije zabeležila. Mi smo snimali jedan, a proživljavali potpuno drugi ili makar drugu verziju tog istog filma. Mogu vam reći da sam u Detroitu, koji važi možda za najopasniji grad na našoj ruti, odjednom shvatio da mi se pije mleko. U tom trenutku smo se nalazili na benzinskoj pumpi na kojoj je neki lik mahao roze pištoljem (verovatno pravim). Pištolj su videli svi iz ekipe osim mene, ja sam bio zauzet istraživanjem lokalnih marketa koji potencijalno prodaju mleko. Našao sam neki diskont pića (liqour store), za koji je pisalo da je ujedno i market (čitaj: nije). Bio je blizu, ubedio sam ekipu da odemo tamo. Naravno da smo završili u nekom kraju punom vrlo diskutabilnih ličnosti. Gde je verovatno svako naoružan i samo se čeka da grupa nekih Njujorčana i Srba zaluta tu u jugu. Filip se već preznojavao u kolima, neki su ga čudno gledali, a ja sam među bezbroj boca alkohola uspeo da nađem jednu flašu mleka od pola litre. U radnji je bila tišina, mislim da sam ih zbunio.

Šta za tebe predstavlja jugo? Koje značenje mu pripisuješ?

Filip: Jugo je nešto istovremeno daleko, s obzirom na to da je produkt vremena koje nema veze s mojim i nešto blisko, jer je duboko urezano u naš identitet, kako god ga definisali i objašnjavali. Za mene je jugo brend, mogućnost pričanja priče. Svakako nije samo auto. Da jeste, samo bi ga vozili.

Aleksa: Postoji Jugo kao svetski poznat brend i postoji Jugo kao nešto što ipak možeš da prisvojiš, deo je naših ličnih priča na malo drugačiji način u odnosu na ostale marke/brendove.

Foto: Aleksa Borković

Kako ljudi u Americi reaguju na juga?

Filip: Kao da je šala koja je dobro ostarila, kao da je čudo na putu. Sećaju ga se mnogo više i mnogo jače nego što sam to mogao da zamislim. Jugo pokreće razgovor bolje od bilo kog pick up line-a. Zaista je postao dobra zabava. Vozili smo se po Tajms Skveru i stali smo pored napucanog sportskog automobila. Jasno je ko je privukao više pažnje i izmamio više osmeha.

Kako će uopšte izgledati ovaj film, šta je ono što zapravo njime želite da prikažete i poručite?

Filip: Mnogo putovanja, priče, intervjua, emocija i zajedništva. Nemam pojma šta želim da poručim, to ću tek vremenom shvatiti. Ne znam šta želim da poručim ni kad počnem da pišem roman ni kada počnem da pričam neku priču. Značenje dolazi tek na kraju, ako i tada. A želim da prikažem ono šta sam doživeo. Henri Miler kaže, kada je pisao knjigu Kolos iz Marusija, da nije želeo da napravi istorijsku knjigu o Krfu, Atini, Grčkoj i Americi, već da je samo želeo da prenese iskustvo. To je negde i moja želja. Da prenesem jedno iskustvo, koliko god je to moguće, iako znam da to iskustvo ne može da bude verodostojno, ali mislim da ni ne treba da bude. Treba da bude pokretačko.

Koliko se tvoj odnos prema ovom automobilu menjao tokom ovog putovanja?

Aleksa: Bio je tesan i odnos i jugo. Nisam mogao da sednem normalno na zadnje sedište, ali sam uspeo da odspavam na istom. Ponekad bih na juga gledao kao na nekog ljubimca, kog moramo da pazimo/čuvamo. Tretirali bismo ga kao ravnopravnog člana ekipe. Dok bi mi ponekad bio samo alat da snimim neki dobar zalazak sunca, iskoristim neki zanimljiv prostor i slično.

Da li ćete nastaviti da vozite juga po povratku u Srbiju?

Filip: Mislim da neko vreme neću uopšte da vozim. Malo sam se umorio od toga. Od retrovizora, mraka, preticanja, kamiona. Malo mi se hoda. A posle – videćemo. Iskreno sumnjam. Priča je ispričana. Ne treba forsirati stvari. Idemo dalje. Imam ja svoj Nissan note, nije se pokvario nijednom za dvanaest godina.

Aleksa: U Srbiji auto koji ću voziti je Citroen Xsara Coupe, (tamno plave boje). Avanture koje sa tim kolima pamtim su neki drugi svet kom se rado vraćam. A jugo će zauvek ostati deo mene i radovaću se ponovnim susretima.

Foto: Ivana Finci

Mislite li da će vam ovaj projekt biti life-changing experience?  

Filip: Mislim da već jeste. Ubacio mi se crv u glavu i neće da ode. Živi mi se u Njujorku. To je prosto tako i ja ne znam šta s tim da radim. Deluje mi čak i moguće. A do sad nikad nisam o tome razmišljao. Znao sam da se neću vratiti normalan. Samo nisam znao na koju stranu. I dalje nisam siguran.

Aleksa: Apsolutno. Međutim još uvek nisam sposoban da sagledam i artikulišem sve ono kroz šta sam prošao.

Šta je ono što ti je onda trenutno glavno osećanje povom ovog putovanja?

Aleksa: Završiću iskustvom sa putovanja kući, koje je na svojevrsan način kruna onog konstantnog rolerkostera emocija kroz koji smo konstantno prolazili.

Priča se desila na letu Amsterdam – Beograd, što je bio treći let i osamnaesti sat mog putovanja iz Los Anđelesa. Kada sam ušao u avion, sve je bilo krcato, sav onaj prostor za kofere je bio popunjen koferima ali i nekim malim rančevima koji su mogli i ispod sedišta. Ja sam sa sobom nosio svoj lični ranac ali i ranac sa tehnikom, koji je bio velik i težak. Želeo sam da ga ostavim gore, ali prosto nije bilo mesta. Dok sam tako izmrcvaren i neispavan kukao u sebi, iza mene se pojavljuje čovek 15-20cm viši od mene (visok sam 198cm) i definitivno malo krupniji. On je pogledao ono mesto koje mu je dodeljeno, rekao: It is what it is i seo. Dok pišem ovo teško mi je da se prisetim slike kako toliki čovek staje u ono sedište, ali stao je, pa sam tako i ja ponovio tu rečenicu i nekako se nagurao u ono sedište sa svojim rančevima. It is what it is.

Avion je poleteo, usluživala nas je najdivnija stjuardesa na svetu, starija gospođa. Gužva je činila svoje pa su ljudi bili pomalo nervozni, računajući i mene. Stjuardesa je unela osmeh, na jedan otmen način. Nije bilo problema za koji ona nije imala rešenje, čak je i onog ogromnog gospodina premestila na mesto koje se vodi kao biznis klasa iako je to u praksi bilo samo malo više prostora za noge uz neku zavesicu viška. Naišla je, međutim, na jedan problem na koji nije imala drugi odgovor, pa je rekla: It is what it is.

Sa leta sam izašao srećan. Tako je, ja mislim, i sa ovim putovanjem.

Naslovna fotografija: Aleksa Borković

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *