Od izbora naslova i fotografije do toga kome se daje prostor da govori, mediji utiču na to kako javnost razume nasilje – da li ga prepoznaje kao društveni problem ili kao izolovani „tragični slučaj“. Grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ već godinama upozorava da način na koji mediji izveštavaju o nasilju nad ženamane ne sme da se zasniva na senzacionalizmu. Jako važni faktori prilikom izveštavanja javnosti o određenom slučaju jesu sam kontekst, pitanje odgovornosti, kao i, možda najvažnije, zaštita dostojanstva žrtve.
Jedan od najlakše prepoznatljivih oblika senzacionalizma jeste jezik koji se koristi u samim naslovima. Formulacije poput „Pijan iskasapio ženu“ ili „Nevenčani suprug upucao je u stanu“ nasilje predstavljaju kao šokantan događaj namenjen privlačenju pažnje, a ne kao pojavu koju treba razumeti. Smernice Saveta za štampu izričito preporučuju da naslovi ne počinju izrazima poput „brutalno“, „jezivo“, „šokantno“ ili „horor“.
Senzacionalizam se, međutim, ne završava na naslovu. Detaljno opisivanje načina izvršenja nasilja, navođenje broja povreda ili rekonstrukcija poslednjih trenutaka života žrtve često nemaju informativnu vrednost. Umesto da publici približe problem, takvi detalji mogu dodatno traumatizovati porodicu i doprineti pretvaranju tragedije u medijski spektakl. „Novinarke protiv nasilja“ upravo ovakve detalje navode kao jedan od pokazatelja neetičkog izveštavanja.
Drugi važan problem jeste viktimizacija i prebacivanje odgovornosti na ženu. Izjave poput „često su se svađali“, „oboje su pili“, „bila je ljubomorna“ i sl. mogu stvoriti utisak da postoji objašnjenje za nasilje u ponašanju žrtve – kakva je bila kao partnerka, šta je obukla, sa kim se družila ili zašto nije ranije napustila nasilnika. Takva pitanja pomeraju fokus sa odgovornosti počinioca na ponašanje žene i stvaraju utisak da u njenim postupcima treba tražiti objašnjenje za nasilje.
Međutim, okolnosti ne mogu predstavljati opravdanje za nasilje. UN Women, UNFPA i UNICEF preporučuju pristup koji je usmeren na preživelu, izbegava okrivljavanje žrtve i stereotipizaciju, dok se pojedine organizacije koje se bore protiv nasilja nad ženama zalažu da se umesto termina žrtva koristi izraz „prebroditeljka nasilja” onda kada povrede nisu dovele do smrtnog ishoda.
Način na koji je slučaj predstavljen u medijima može proizvesti dodatnu, odnosno sekundarnu viktimizaciju žene i njenih bliskih osoba. Objavljivanje fotografija sa društvenih mreža, otkrivanje identiteta, detaljno opisivanje nasilja, prenošenje neproverenih informacija ili komentara koji krivicu prebacuju na žrtvu mogu značiti novo izlaganje iskustvu nasilja – ovog puta pred čitavom javnošću. „Novinarke protiv nasilja“ upozoravaju da takvo izveštavanje može ugroziti bezbednost žene, izložiti je pretnjama i dodatnim osudama, ali i otežati proces oporavka.
Fotografije preuzete sa društvenih mreža, informacije o adresi, članovima porodice ili mestu događaja mogu omogućiti identifikaciju žene čak i kada njeno ime nije objavljeno. Kodeks novinara i novinarki Srbije posebno štiti privatnost žrtava i naglašava da ni činjenica da je neki privatni podatak već objavio državni organ ne znači da medij ima opravdanje da ga prenese.
Viktimizacija se, međutim, ne događa samo kroz eksplicitno okrivljavanje žene. Poseban problem predstavljaju retraumatizujući vizuelni sadržaji. Fotografije povređenih žena, simulacije nasilja, prikazi mesta zločina ili fotografije žrtve i nasilnika postavljene jedno uz drugo ne doprinose razumevanju problema. Naprotiv, mogu ponovo proizvesti strah, osećaj izloženosti i druge negativne reakcije kod žena koje su nasilje preživele. Zbog toga Smernice preporučuju da se pažljivo bira ne samo ono što će biti napisano, nego i ono što će vizuelno biti prikazano.
Istovremeno, fokus se često premešta na počinioca – njegove izjave, ponašanje, fotografije, biografiju ili navodnu „ljubavnu priču“. Time nasilnik može postati centralni lik priče, dok žena ostaje samo žrtva događaja. Istraživanja i analize u Srbiji ukazuju upravo na taj raskorak: o nasilju se mnogo izveštava kada se ono dogodi, ali se znatno ređe govori o njegovim uzrocima, prevenciji i odgovornosti institucija.
Odgovorno izveštavanje zato umesto pitanja šta je žena uradila, treba da ukazuje na pitanja koja su u javnom interesu: da li je bilo prethodnih prijava, kako su reagovale institucije i šta društvo može da učini da se nasilje spreči. UN Women upozorava da mediji mogu ili da reprodukuju stereotipe koji podržavaju rodnu neravnopravnost ili da doprinesu promeni društvenih normi.
Nasilje nad ženama zato ne bi trebalo predstavljati kao privatnu tragediju, „zločin iz strasti“ ili nesrećan završetak partnerskog odnosa. On je deo šireg obrasca nasilja prema ženama. Uloga medija nije samo da zabeleži da se zločin dogodio, već da publici pomogne da razume zašto se nasilje događa, ko je za to odgovoran i kako ono može biti sprečeno.
Odgovorno novinarstvo zato mora da insistira na tome da se izveštavanje o nasilju ne pretvori u još jedan oblik povrede. Umesto da od tragedije pravi spektakl, mediji mogu da otvore prostor za razumevanje uzroka nasilja, odgovornosti institucija, mogućnosti zaštite i načina njegovog sprečavanja jer način na koji govorimo o nasilju utiče i na to kako ga društvo prepoznaje i pokušava da ga prevenira.
Naslovna ilustracija: Olga Đelošević
0 Comments