Mihaela Stamenković: Sve oko Prolećne pesme je sirovo

„Prolećna pesma“ Desanke Maksimović je lajtmotiv prvog dugometražnog igranog ostvarenja rediteljke Natalije Avramović pod istim nazivom – „Prolećna pesma“. Sinopsis nam otkriva da je reč o mladoj, samohranoj majci koja se nakon razvoda i smrti oca oslobađa društvenih normi u konzervativnom okruženju, beležeći događaje u formi autobiografije. Pored Natalije Avramović, scenario potpisuje i Ljubinka Stojanović. Snimanje je trajalo samo devet dana, u tri grada i dve države, a film je snimljen u crno – beloj tehnici. Sa Mihaelom Stamenković koja tumači lik Petre, glavne junakinje, razgovarali smo o ovoj ulozi i značaju koji za nju ima „Prolećna pesma“.

Ovo je tvoja prva glavna uloga na „velikom platnu“. Kakva su ti bila očekivanja?

Mihaela: Kada mi je Natalija poslala scenario, odmah sam ga pročitala i pozvala je. Ona je bila jako iznenađena da sam ja to uradila tako brzo, ali sam potpuno „odlepila“ na scenario, na to kako je zamišljen, napisan i na celu priču. Onako kako sam zamišljala da će izgledati ili kako bi moglo da se uradi, zapravo je tako i ispalo i jako mi je drago zbog toga. Reč koja bi opisala stil i sve ono oko „Prolećne pesme“ je sirovo. Nešto između dokumentarnog, spontanog, realnog, tako ogoljenog, bez šminke, bez preteranih kostima… živo. Mogu da kažem da su se moja očekivanja ispunila i da je, možda, ispalo čak i bolje.

Kako je došlo do saradnje sa Natalijom?

Mene je pozvao prijatelj i kolega sa Akademije Đorđe Đoković koji, takođe, igra u filmu, i to mog najboljeg druga. On je jako dobar sa Natalijom, oni su taj klan iz Kragujevca. Ja Nataliju nisam znala, ali ona mu je verovala. Nas dve smo se posle toga videle i upoznale i hvala Đoletu, eto. Posebno mi je bilo zanimljivo što igram nekoga ko postoji, kog znam i ko režira taj film. Natalija mi je ostavila dosta prostora da sama kreiram Nataliju jer smo baš dugo razgovarale i nismo želele da to bude imitacija. Ipak, nisam „otišla“ daleko i najsimpatičniji mi je komentar Natalijinog najboljeg druga koji mi je posle premijere rekao: „Mihaela, ti si veća Petra od same Petre“.

Ko je Petra?

Za mene je Petra svaka druga, treća žena, u suštini. Nije Petra prošla ništa što se ne dešava mnogim ženama u Srbiji: razvod, to neko patrijarhalno vaspitanje i odrastanje, borba za posao, njena uloga samohrane majke… Da ne prepričavam film, ne želim to da radim, ali moram da istaknem da se vidi da je ona neko ko je jedinu zdravu vezu imao sa ocem. Njegova smrt se jako odrazila na nju i ona sama stvara neke svoje mehanizme odbrane koji je u nekom momentu vode u totalnu samodestrukciju. Ona pokušava da se na sve moguće načine izbori protiv tih stega, da posluša druge, ali da opet nekako ostane i svoja, ali se u svemu tome gubi. Za mene je Petra jedna hrabra žena koja može da bude bilo ko: naša komšinica preko puta, to mogu da budem ja, možeš da budeš ti. Nije neka priča koja se dešava retko.

Petra snima film o Desanki Maksimović, otuda i naziv „Prolećna pesma“ i čini se da je sve što se Petri dešava na neki način povezano sa prolećem?

Tako je, vidimo i flešbek na njeno detinjstvo u kome ona piše sastav posvećen proleću, nedostajanje oca (Svetozar Cvetković), san gde ga ona vidi u prirodi, tumači sudbine koji joj kažu da će na proleće upoznati čoveka koji je dobar za nju… kroz sve je protkano proleće. Ovo nije film sa klasičnim zapletom i raspletom, već prati jedan segment života žene koja je doživela sunovrat posle određenih događaja, što je, zapravo, jedna epizoda koja se na kraju razrešava.

Nasuprot odnosa sa ocem koji si pomenula, Petra sa majkom i bratom nema gotovo nikakav odnos. Ili oni sa njom?

Ta porodica je vidno drugačija od Petre i od svega što ona želi da bude. Ona želi da bude slobodna i oslobođena od kritika društva, svega onoga što je non – stop tu i što je opterećuje. S druge strane, želi da ostane dosledna svojoj porodici. Iako su oni nju, na neki način, odbacili, ona pokušava da i dalje bude deo njih i to je ono što je tužno, ako mene pitaš. Ona je pokušavala da održi te odnose, pokušavala da bude deo te porodice, onako kako je znala. Ona je, pre svega, jedan pravičan lik.

Petrini prijatelji u filmu čak komentarišu da ona sa svojim mužem bolje funkcioniše otkako su razvedeni, nego dok su bili u braku. To je još jedan odnos koji je uticao na Petru?

Jeste, očigledno. Ona, kao ni on, nisu bili srećni u tom braku i dobro je što su se razveli. Imaju i zajedničko dete po koje otac ponekad zaboravi da ode, ali je Petra ta koja se nesebično daje i u tom odnosu. Iako zbog posla ne može da stigne, trudi se i daje maksimum od sebe, a kad dugo daješ maksimum, to jednom mora da stane. Isprazniš se i jednostavno više ne možeš. Onda dođe do kolapsa.

Petra ulazi u različite odnose sa muškarcima i čini se da kroz njih traži neku vrstu validacije, ali bez obzira na to, čini se da osobu kojoj je najviše stalo do nje, ona na neki način odguruje. Zašto?

Ona pokušava da kroz sve te odnose dobije neko priznanje i nađe neko mesto za sebe i onda kada dođe do Vuka (Ivan Đorđević Džudi), koji je divan i na mestu, otvoren i pažljiv prema njoj, ona shvati da je to to i uplaši se. Mislim da tu ima dosta i savesti i pitanja da li je ona to zaslužila i da li može da funkcioniše ako pored sebe ima pravu ljubav jer je navikla na disfunkcionalne odnose. Tu je i strah da li će moći da podnese ako se i taj odnos pokvari ili prestane. Svega tu ima, ali najviše odgovornosti i savesti. Zbog toga ona ulazi u površne odnose sa ostalim muškarcima, jer je tako najlakše. Petra je izranjavana i naviknuta na „patos“, na muku, probleme, konflikte i kada joj se dogodi prava ljubav, plaši se da to nije realno. Zbog toga ga ona tera od sebe.

Postoji i jako emotivna scena posle odnosa sa Vukom u kojoj Petra plače i „lomi se“…

Da, meni je to vrlo draga scena i kad smo je radili bilo je jako emotivno za celu ekipu. U tom trenutku, ona shvata da joj se Vuk sviđa, kao i ona njemu i da je on spreman da je prihvati takvu kakva je. Ali, da li je ona spremna da bude prihvaćena? To je dovodi do emotivnog sloma. Film je pun simbola i kratak je, ali interesantan je zbog toga što svaki detalj nešto govori.

Petra, takođe, eksperimentiše u seksualnom smislu. Kako ti to tumačiš?

Ja sam Petru razumela. Ne kažem da smo iste, ali mi je iz gledišta jedne žene bila poprilično bliska. Ona je izgubila kompas i pokušavala da na sve moguće načine zaboravi, opustila se i vremenom prestala da shvata da je prešla neke granice. Mislim da je iz tih razloga radila sve što je radila. Postoji i scena na godišnjici mature gde ona čak spopada svog bivšeg dečka koji je oženjen i koji je nastavio život posle nje. Petra je svesna da nema šta tu da traži, ali, opet, pokušava da se uhvati za nešto, bilo šta, jer joj je to potrebno. U tom momentu pravi i scenu kada poznanica pokušava da joj pomogne, ne zato što je ljuta na nju, nego jer shvata da nije dobro, da udara glavom u zid i da ne može više tako.

Tu je i njen drug s kojim se razume gotovo bez reči…

Da, među njima postoji uzajamna ljubav, poštovanje i Petri je on jako bitan, to je jedini njoj blizak muškarac s kojim Petra ne pokušava da ostvari bilo koji drugi odnos osim prijateljskog. Na kraju ona doživljava katarzu, gde je sa njim u vodi, a što ne bi mogla ni sa kim drugim da doživi, čak možda ni sama. On je tu njen neki anđeo čuvar koji je drži za ruku i pazi je.

Dok proživljava tu katarzu koju si pomenula, na ruku joj sleće leptir. Koja simbolika leži u tome?

Leptir je simbol duše njenog oca. Taj leptir se uvek pojavljuje kada se govori o njenom ocu, čak i kada se dopisuje s Vukom, što ona i tumači kao blagoslov da se upusti u odnos s Vukom.

U filmu se, takođe, demistifikuju „ženski problemi“, poput menstruacije. Koliko je to tebi bilo važno?

Ne mogu da kažem da film ruši tabue, ali u filmu ne postoji ništa što je zabranjena tema. Meni ništa nije bilo degutantno ili ekspilictno, a scena u wc-u koja prikazuje ciklus je važna jer je ženi tada rade i hormoni, nije baš najboljeg raspoloženja, što svakako utiče i na njene postupke. Bez obzira na to što prolazi i kroz to, ona ipak odlazi na put, u jednom trenutku leži na krevetu, u sledećem je već na devojačkoj večeri i ponaša se kao da je sve u redu i da se ništa ne dešava. Postoje i scene seksa za koje je jako bitno poverenje u kolege na setu koje sam ja imala, u tom smislu mi nije bilo neprijatno.

Prikazana je i ta veza između Petre i njenog sina, a predstavlja još jedan odnos koji je jako važan za razumevanje Petrinog lika. Kako izgleda raditi sa nekim ko je toliko mlađi od tebe?

Meni je to bilo prezabavno zato što je Gavra predivan dečak, a on je, zapravo, Natalijin sin. Natalija je scenario pisala po autobiografskoj priči koja je relativno sveža i snimanje je trajalo jako kratko, imali smo devet dana da sve snimimo, upravo i zbog njene potrebe da to izbaci što pre, a što je ispalo sjajno za ceo film. Gavra je bio dosta prirodan jer je već imao te situacije i on je jedno pametno i veselo dete, čak sam ga i privatno zvala „sine“.

Moram da pomenem i čupave papuče koje Petra nosi u gotovo svakoj sceni, tako da je nemoguće ne primetiti ih. Zbog čega „ne izlazi“ iz njih?

Ona nema neki poseban stil. Nosi majicu na kojoj je Mik Džeger, ide na Arsenal fest i sluša Ritam nereda, posle toga se veseli uz „Ajde, Jano“, i sve to u tim papučama. To samo pokazuje haos u kome se ona nalazi i taj haos u stilovima pokazuje i haos u njenom životu. Čak i tim papučama ona pokušava da pripadne negde, u najvećoj meri, da pokuša da se poveže sa majkom koja ima tetovirane obrve. Nosi i torbu sa afričkim motivima kojom pokušava da pripadne drugarici koja živi u Africi. U suštini, kada tek na kraju počne da prati sebe, svede se i bude okej.

Film se završava vratima kroz koja Petra prolazi na kraju filma, a koja, zapravo, simbolišu novi početak. Kako ti zamišljaš da je Petra nastavila svoj život?

Želim da verujem da je ušla u nešto svetlo, mirno, stabilno, da se prosto upustila u tu ljubav koju je dobila od Vuka i da su živeli srećno. Ona je razbila taj zid u koji je stalno udarala, oslobodila se svega što je okružuje, a što joj se ne sviđa i tek tada je prodisala i krenula u nešto što joj se sviđa, u ljubav.

Direktor fotografije: Dimitrije Joković