Premijera filma „Ovuda će proći put“ autorke Nine Ognjanović biće održana u ponedeljak, 27. februara u 19.30 časova u mts Dvorani u okviru glavnog takmičarskog programa 51. FEST-a. Svetska premijera debitantskog ostvarenja ove autorke održana je na festivalu Slamdance u Sjedinjenim Američkim Državama u januaru ove godine. Na ovom festivalu film je dobio nagradu publike i specijalno priznanje žirija za najbolji igrani film.
Radnja filma „Ovuda će proći put“ smeštena je u odsečeno, zaboravljeno selo blizu kog će uskoro biti izgrađen autoput. U selo, osim autoputa, stiže i stranac. Meštani, puni nepoverenja i straha prema promeni koju put donosi, sumnjaju da i stranac ima neke veze sa tim i da skriva svoje prave namere. Uloge u filmu tumače Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Vladimir Maksimović, Ninoslav Ćulum, Svetozar Cvetković, Branislava Stefanović, Igor Filipović, Pavle Čemerikić, Marta Bogosavljević, Eva Ras i Demijan Kostić.
Nina Ognjanović je diplomirala 2022. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na katedri za filmsku i televizijsku režiju. Njeni kratki filmovi „Novi televizor“ i „Plaču“ prikazivani su na mnogobrojnim festivalima širom sveta i u okviru prve sezone RTS-ove emisije „Rani kadrovi“.
Nina Ognjanović / Foto Uroš Stepić
Ovuda će proći put je tvoj debitantski prvenac, potpisuješ i režiju i scenario, kako si došla na ideju za ovu priču?
Nina Ognjanović: Uf, ideja za ovaj film je u nekom obliku postojala još pre nego što sam upisala FDU. Da sam tada imala znanja i resursa, verovatno bih snimila taj film još tada. Sad, kako su stvari ispale, morala sam da je na neko vreme odložim sa strane, da sačeka. I, naravno, kako sam ja odrastala i učila o filmu, negde se nesvesno i ideja o ovom filmu menjala zajedno sa mnom. Ne mogu da se setim kako je ta prva verzija izgledala, ali znam da su to dva potpuno različita filma.
Šta ti je bila inspiracija?
Bio mi je zanimljiv koncept promene, kako do nje dolazi, kako se prihvata. I, bilo mi je zanimljivo da se bavim likom koji bi voleo tu promenu, a ne može, bilo da je zbog spoljašnjih prepreka ili unutrašnjih.
Kako je tekao kasting za glavnog glumca i glumicu u filmu?
Nisam imala kasting za njih. Oboje sam poznavala od ranije. Sa Janom Bjelicom sam radila jedan kratki film i tako smo se upoznale. Zlatana Vidovića sam upoznala na jednom snimanju na kome sam radila kao asistent. I jedno i drugo su prihvatili pre nego što su pročitali scenario. Mislim da je Zlatan pročitao sinopsis, a Jana me je držala za reč. Tako da sam tu dobro prošla.
Film vizuelno deluje dosta bajkovito i veoma autentično. Kako si razvijala vizuelni koncept?
Iako sam od samog počeka imala neke ideje o tome kako želim da film izgleda, mislim da se taj aspekt najviše razvio od trenutka kada smo pronašli lokaciju. Vladislav (direktor fotografije) i ja smo dosta puta išli tamo i samo razgledali. Pokušali smo da sve što nam je vizuelno delovalo interesantno na neki način uklopimo u ideju sa kojom smo došli. Selo iz filma jeste zamišljeno kao polu-stvarno, u smislu da treba da bude na granici sa nečim što je bajkovito ili magično, ali mi se čini da se često desi da naletimo na stvari u svakodnevnici za koje nikad ne bismo poverovali da nismo videli svojim očima. Pokušali smo da se krećemo u tom prostoru.
Kako su lokalni meštani reagovali na veoma mladu filmsku ekipu iz Beograda?
U početku su bili malo nepoverljivi – kao i u filmu. Međutim, kako je vreme prolazilo, počeli su da se otvaraju prema nama. Na kraju, da nije bilo njih i njihove dobre volje, ne bismo uspeli da izguramo film do kraja.
Da li su lokalni običaji ili pejzaži uticali da film i priča dobiju neki drugačiji tok, ili si tragala dok nisi našla mesto kako si ga prvobitno i zamislila?
Od samog početka sam znala da neću naći mesto koje se savršeno uklapa u ono što sam napisala. Leto pre snimanja smo radili scouting u pokušaju da pronađemo nešto što bi moglo da bude blizu, i pronašli smo Topli Do. Od tog trenutka sam imala godinu dana da geografiju mesta iz scenarija prilagodim onome što sam tu imala na raspolaganju. Išli smo u više navrata sa različitim članovima ekipe. I, što sam više vremena provodila tamo, tako su se atmosfera tog mesta, njihove priče i iskustva polako uplitali u scenario.
Stil iz filma / Foto Pointless Films
Muziku u filmu potpisuje mlada kompozitorka Ana Krstajić. Na koji način je nastala muzika za film?
Muzika je bila možda poslednja komponenta filma. Ja nisam imala iskustva sa dugom formom i nisam unapred umela da procenim gde i koliko će muzike biti potrebno. Anu sam upoznala kada sam već bila pred kraj montaže, pokazala joj film i ona je prihvatila da se priključi. U početku je to trebalo da bude samo jedna tema koja se ponavlja, ali onda je sve samo nastavilo da raste i ona je nastavila da komponuje dok nismo dobili sve ove numere koje se pojavljuju u poslednjoj verziji filma.
Poslednjih godina prepoznajemo autentičan autorski pečat mladih autora i autorki. Šta misliš šta je razlog za to?
Ne mogu da pričam kako je bilo pre, ali mi se čini da poslednjih godina ima prilika koje se javljaju, a koje su ljudi mojih godina uspeli da ugrabe i iskoriste.
Osvojila si nagradu publike i specijalno priznanje žirija na festivalu Slamdance u Americi. Kakva iskustva nosiš sa ovog festivala, i koliko su nagrade van granica naše zemlje važne za autore i autorke vaše generacije?
Meni lično te nagrade najviše znače u smislu da potvrđuju da je film razumljiv i van granica naše zemlje. Pre premijere sam malo strepela da li je poruka dovoljno univerzalna i šta će ti ljudi tamo imati da kažu. Međutim, na kraju je ispalo da je svako od njih mogao da pronađe nešto u filmu sa čim može da se poistoveti.
Film će biti prikazan u okviru takmičarskog programa FEST-a. Šta je za tebe FEST i prilika da srpsku premijeru održiš upravo na ovom festivalu?
Ne znam kada sam prvi put išla na FEST, ali osećaj mi je kao da je to oduvek deo mog života. Tako da mi je velika želja bila da film domaćoj publici prikažem tu i jako sam srećna što je upravo tako ispalo.
Da li su upravo festivali pravo mesto za afirmaciju mladih autora i autorki?
Mislim da jesu. Oni već imaju izgrađenu publiku i platformu koju nam na neki način ustupe. Mnogo je lakše kada vas neko predstavi.
Koliko su ti se filmski uzori promenili od početka studiranja do danas?
Na početku studija, na prvim predavanjima, su nam tražili da nabrojimo ili svoje omiljene reditelje, 5 omiljenih filmova itd. Pre nekoliko dana sam pokušavala da se setim šta sam nabrojala, i nikako nisam uspela. Mislim da sam u periodu od nekoliko godina otkrila dosta autora i filmova koji su promenili poredak te liste. Tako da, dosta.
Šta te privatno inspiriše?
Ako sam u prilici da promenim sredinu – onda to. Ukoliko nisam, onda neka dobra knjiga.
0 Comments