Nemanja Đorđević – intervju u susret izložbi

Galerija Blok na Novom Beogradu otvoriće svoja vrata u petak, 26. juna svim ljubiteljima rok fotografije. Izložba koncertnih fotografija čiji su autori Anamarija Vartabedijan, Stanislav Milojković i Nemanja Đorđević biće otvorena od 20h. Ova trojka koja čini fotografsku rok formaciju Rock Momenti publici će predstaviti pedesetak radova koji do sada nigde nisu objavljeni. O autorima postoje razne zanimljivosti – Anamarija je idejni pokretač projekta Rock Momenti, knjiga 4. dopunjeno izdanje − Ex-Yu rock enciklopedija: 1960-2015, Petra Janjatovića, ilustrovana je velikim brojem Stanislavljevih fotografija, dok je Nemanja postavkom Nebeska tema u čast Vladi Divljanu obilazio razne gradove u Srbiji. Izložba Rock Momenata bio je neposredni povod da razgovaramo sa Nemanjom Đorđevićem, najmlađim članom ove ekipe.

Jedan si od autora izložbe i deo trojke pod nazivom Rock momenti. U ovom momentu, Rock momenti postoje 13 godina, čini mi se…

Nemanja Đorđević: Tako je. Rock momenti postoje od 2007. godine. Prva koncepcija, odnosno trojka bila je u sastavu: Stanislav Milojković, Anamarija Vartabedijan i Aleksandar Zec. Njihova prva izložba bila je u galeriji New Moment te iste godine i prošla je jako zapaženo. Do tada se rok fotografije uopšte nisu izlagale, pa je ljudima bilo zanimljivo da posećuju tu izložbu. Specifično je to što je trebalo da traje dve nedelje, ali zbog čestih gužvi i velikog interesovanja (što je jako čudno u današnje vreme) njeno trajanje je produženo na dva meseca. Naredne godine ista trojka je izlagala u SKC-u, kada sam ih i upoznao i bio oduševljen jer su mi oni bili maltene jedni od lokalnih idola, osobe koje su me inspirisale i podstakle da se bavim rok fotografijom. Ja sam tada tek kretao sa fotografisanjem koncerata. Došlo je do trenutka kada je Aleksandar Zec odlučio da izađe iz te priče, a od 2014. godine ja sam se priključio.

U trenutku kada si krenuo da sarađuješ sa njima, koliku si bazu fotografija imao iza sebe?

U tom momentu, ja sam se već ozbiljno bavio fotografijom. Krenuo sam da samostalno izlažem 2010. godine, učestvovao sam na mnogo grupnih izložbi, a imao sam i gomilu samostalnih koje su bile u vezi sa rok fotografijom. Već se tada stvorila baza iz koje sam mogao da izdvajam svoje favorite kako bih mogao da im pariram, jer su oni ipak iskusni vukovi, za razliku od mene. Zanimljivo je jer smo sastavljeni od tri različite generacije. Tri različita pristupa rok fotografiji.

Izložba će obuhvatiti pedesetak fotografija. Da li će svi autori biti podjednako zastupljeni?

Ne. Svako je imao slobodu da napravi selekciju kakvu je želeo. Anamarija je, kao i ja, izabrala fotografije koje su nastale u proteklih godinu dana i najveću pažnju posvetila je regionalnim bendovima, pogotovo sa područja Srbije i Hrvatske. Moj fokus bio je na stranim bendovima, a Stanislav je selektovao fotografije koje su na neki način retrospektiva njegovog dosadašnjeg rada. Eto, da odam malu tajnu, imaćete priliku da vidite, na primer, Stounse na Ušću i u Budvi. Postavka neće biti „razbacana“, iako naše fotografije imaju dosta toga zajedničkog: sve imaju umetničku vrednost, svi bendovi koji su na fotografijama su oni koje volimo da slušamo i van koncerata. Fotografije su rađene u digitalnoj tehnici, shodno 21. veku i jako su živopisne. Nema crno-belih fotografija, nema korišćenja efekata, brisanja, dodavanja… Sve fotografije su autentične, i sve troje forsiramo taj način fotografisanja: bez preterano ulepšavanja i foto-manipulacije.

Ako govorimo o formatima, koja veličina fotografija će biti izložena?

Pored selekcije, imali smo i želju da svako izloži format koji njemu najviše odgovara. Svako će imati jednu veliku fotografiju koja je formata 100x70cm. Sve ostalo je proizvoljno, u odnosu na to kako je ko rešio da raspolaže prostorom. Blok galerija je srednje veličine, tako da ima prostora. Inače smo do sada radili tako da sve fotografije budu istog formata. Ja sam, konkretno, odabrao da to bude manji broj fotografija, ali većeg formata. Smatram da velika fotografija ostavlja veći utisak na posmatrača.

Kada biraš fotografije za izložbu, da li je najvažniji kriterijum zanimljivost i atraktivnost osobe koju si uslikao ili neki drugi faktori odlučuju o tome?

Kada je reč o samostalnim izložbama, uglavnom je sve u ličnom afinitetu. Trudim se da napravim priču oko čitave postavke, tako da pokrijem i zanimljive momente, uglavnom muzičara, gledam da to budu muzičari koji ostavljaju jak utisak na bini, što u zvučnom, što u vizuelnom aspektu. Konkretno, za ovu izložbu, striktno sam se opredelio da izlažem fotografije koje do sada nisam nigde izlagao i da na njima budu strani bendovi. Vidim dosta problema u dovođenju stranih bendova kod nas. Siromašna smo zemlja i strani bendovi jako retko imaju priliku da sviraju u Srbiji, za razliku od zemalja u regionu, tako da sam želeo da izložim fotografije bendova koje baš slušam i da na taj način možda zainteresujem nekoga ko za taj bend nije čuo.

Dakle, fotografije koje ćeš predstaviti nisu nastale u Srbiji, već u regionu?

Fotografije su prevashodno nastale u Srbiji, ali biće nekoliko njih koje sam napravio u Austriji i Hrvatskoj.

Na tvojoj samostalnoj izložbi „Senke zvuka“ predstavio si fotografije na kojima je dominantna igra svetlosti i senki. Je l’ to inače tvoj manir fotografisanja ili si to uradio tematski?

To sam samo tematski odradio jer mi je bila zanimljiva koncepcija izložbe. Bilo mi je zanimljivo da hvatam siluete bendova i da pravim takve kadrove. Kada se već nakupilo dosta materijala 2015. godine, dva puta sam tu postavku izlagao u Beogradu, bila je i u Banjaluci na otvaranju Demofesta, a dopunjenu izložbu sam napravio u Vranju 2018. godine. Na ovoj izložbi neće biti takvog tipa fotografija, mislim da sam završio sa tom pričom.

A kada biraš na koje ćeš koncerte ići, da li to radiš prema ličnom afinitetu ili posećuješ i događaje koji ti možda nisu toliko muzički bliski, ako proceniš da bi tu mogla da nastane neka dobra fotografija?

Kao urednk Balkanrock-a dešava se da posetim neke koncerte koji mi, recimo, muzički manje leže, ali to me onda natera da se dodatno potrudim i eksperimentišem, da bih video kako ću da se snađem u tim uslovima jer ne poznajem dovoljno bend i njihovu muziku. Naravno, često posetim svirku iz znatiželje, a ona bude svetlosno i scenski fantastična, i napravim kadrove koji i mene samog zaprepaste jer nisam očekivao da ću ih u tom trenutku napraviti. U poslednje vreme sam manje koncertno aktivan, jer je dosta koncerata i festivala otkazano, ali trudim se da ispratim ono što me interesuje. Ne znam da li sam ikada napravio toliku pauzu kao sada, tri i i po meseca.

Da li ti se desilo da si otišao na neki koncert, a da nisi poneo fotoaparat?

Pre desetak godina mi se desilo da sam otišao na koncert kao akreditovani fotograf, a da sam zaboravio memorijsku karticu, pa nisam mogao da fotografišem. Pre 4 godine je, recimo, trebalo da zabeležim oproštajni koncert Rebel Stara kog slušam i jako cenim, a zaboravio sam da ponesem bateriju, ostala je na punjaču. Naravno, dešava da odem na neki događaj samo da bih uživao u njemu i bez aparata. U principu, svaki koncert radim kao da sam oficijalni fotograf i posvetim se do kraja.

Kako su izgledali tvoji počeci? Kada si krenuo da se baviš fotografijom?

Još na početku studija su me privlačili koncerti. Pošto sam voleo i da fotografišem, tražio sam akreditacije kada bih išao na koncerte. Već posle nekoliko odlazaka na koncert sa foto-aparatom nisam mogao da zamislim da na koncert krenem bez njega, tako da je hobi koji sam gajio vrlo brzo prerastao u ljubav. Upisao sam Školu kreativne fotografije u Nišu gde smo imali jako dobre predavače. Te 2007. je izlazio časopis za kulturu fotografije Refoto kojima si mogao da šalješ fotografije. Na taj način si učestvovao u konkursu, a stvar prestiža je bila da ti se fotografija nađe na tako respektabilnom časopisu. Pored foto-majstora od kojih sam mogao da učim, imao sam iskustvo izrađivanja fotografija u mračnoj komori. Mislim da je u tom momentu u Nišu to bio jedini foto-studio koji je izrađivao crno-bele fotografije.

Baviš se i videom kao medijem. Koliko vremena imaš za to, pored ostalih stvari koje radiš?

Pored posla, Balkanrock-a i fotografije, uguram negde i video. oslednje što sam radio je spot za pančevački bend Brigand. To je za mene jako lepo iskustvo jer volim kada mi bend da odrešene ruke da prenesem priču i ideju koju sam zamislio. Snimao sam spot i za bend Random koji treba da izađe početkom jula. Imam u planu još neke konceptualne spotove, tako da do jeseni imam obaveze po tom pitanju. Fotograf drugačije posmatra video od osobe koja je navikla da to stalno radi.

Kakve aktivnosti još imaš u planu?

Razmišljam o samostalnoj izložbi nakon Rock momenata, ali još uvek ne znam kada će se to desiti. Bilo bi lepo da se to desi na jesen u Beogradu. Radim na tome, pa ukoliko bude materijala i ukaže se prostor, realizovaće se tada.

Autorka teksta: Snežana Pajkić