Nemanja Milenković: Buket ruža kao oruđe i podsetnik

Nemanja Milenković je dvadesettrogodišnji vizuelni umetnik koji u improvizovanom umetničkom sistemu pokušava da stekne uvid u prirodu (ne)funkcionisanja tog sistema, da prepozna uloge koje mu se u njemu nameću i da iznese one koje on sam odabere. Student je master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je odnedavno i saradnik u nastavi. Deleći iskustva i znanje sa mlađim kolegama on pokušava da doprinese procesu izgradnje kolegijalnih i prijateljskih odnosa u obrazovnom sistemu.

Član je Šok zadruge, umetničke organizacije koja ,,ispituje funkcionisanje tržišta umetnosti, podržava aktuelnu umetničku produkciju na lokalnom nivou i kroz izlagački program prati umetničku scenu i van okvira lokalnog konteksta.’’ Nemanja aktivno izlaže od 2017. godine, autor je devet samostalnih izložbi među kojima je i jedan performans i učestvovao je na više od trideset grupnih izložbi. Trenutno propituje smisao dosadašnjeg izlagačkog iskustva i skicira nepredvidivost budućeg.

Razgovarali smo sa Nemanjom o temama koje ga pokreću, interdisciplinarnošću njegove umetničke prakse, autorskim projektima i procesom nastanka njegovih radova.

Instalacija Magični ćilim, ćilim i 83kg morske soli, Savremena galerija Zrenjanin, 2019.

Umetnošću ukazuješ na nehumane odnose čoveka prema životinjama, ali i na okrutnost koja postoji među ljudima. Da li, po tebi, okrutnost postoji i u životinjskom svetu ili je produkt ljudskih bića?

Rekao bih da upotrebom vizuelnog nadražaja pokušavam da pokrenem ljude oko sebe na promišljanje i ponovno ispitivanje nekih usađenih načina ponašanja i validnosti vrednosnih sistema koje olako prihvatamo. Taj, često nehumani, odnos ljudi prema životinjama me uvek svojom nepredvidivošću i kreativnošću iznenađuje i tera na promišljanje o posledicama koje za sobom ostavljamo, ko i kada trpi te posledice, kako se one mogu sanirati a potom možda i izbeći.

Za razliku od instikta za preživljavanje u životinjskom svetu koji mi doživljavamo kao okrutnost, svesnost uticaja koje nam klasne pozicije dozvoljavaju, a putem kojh eksploatišemo i vršimo pristiske i na sopstvenu vrstu, ume uvek da me preplaši.

Crtež iz serije IN VIVO, olovka na papiru, 50×63 cm, 2016. U kolekciji Istorijskog arhiva u Pančevu.

Karakteriše te interdisciplinarnost – slikaš, baviš se performansom, crtaš i deliš svoje znanje sa drugima. U kolikoj meri je danas interdisciplinarnost neophodna karakteristika  umetnika ?

Nije neophodna, ali je u mojoj praksi nužna kako bih svom predmetu istraživanja pristupio što je kreativnije moguće. Ljudi na drugačiji način doživljavaju sadržaj koji visi na zidu, koji visi sa plafona, koji se nalazi na podu, ili koji pak izlazi iz standarnih izlagačkih okvira i okupira „neumetničke“ platforme i manipuliše njihovim jezicima komuniciranja.

Lično su mi izložbe na kojima je sav sadržaj u nizu i u visini posmatračevih očiju postale dosadne, a čini mi se da su i posetiocima istih. Drago mi je da je njih sve manje i da autori koji čak i ne žele da eksperimentišu sa različitim medijima izražavanja, u saradnji sa drugim umetnicima i kustosima uspevaju da svoj rad postave u drugačiji kontekst i otkriju njegove nove predstavne potencijale.

Nemanja Milenković

Trenutno si na master studijama Slikarstva, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Dragana Matića . Od ove godine nisi više samo student već i saradnik u nastavi. Koliko se razlikuje tvoj pogled na obrazovanje i proces učenja sada kada si, na neki način, sa druge strane ?

 Od početka ovogodišnjeg letnjeg semestra radim kao saradnik u nastavi i moje direktno upoznavanje sa studentima je zbog epidemije korona virusa trajalo samo mesec dana. Obzirom da sam takođe student i da smo generacijski bliski, verujem da me kolege doživljavaju kao dodatno osveženje i kao izvor informacija o iskustvima koja sam neposredno stekao, a kojima oni možda teže.

Zahvaljujući društvenim mrežama mogu da nam prate svaki korak, što je dobro jer stiču uvid u to da sa njima radi kadar koji jeste umetnički aktivan na različite načine. Moram da istaknem da sam zadovoljan što sam deo katedre koja zdravo gradi kolegijalne odnose i u okviru koje mogu studentima bez zadrške da prenosim svoje znanje. Zajedno radimo na tome da studenti slikarstva, što je ranije moguće, steknu izlagačka iskustva i da se putem njih suoče sa svim produkcijskim poteškoćama koje će ih čekati i nakon obrazovnog procesa. Nema zaslađivanja, prilazimo im iskreno i otvoreno, a na njima je da odluče da li će ponuđenu saradnju prihvatiti ili ne.

Segment postavke MIRNO MOJE SRCE SPAVA, Biblioteka Šabačka, 2019.

Ove godine si u galeriji SULUV u Novom Sadu održao performans ƨqqiʜꟼ lliႱ , (Jill Phipps) reakciju na ubistvo istoimene aktivistinje za životinjska prava. Kako su tekle pripreme za performans?

Ovo je prvi performans koji je moja samostalna autorska ideja, te je celokupni proces pripreme istog bio jedna velika nepoznata koja mi je prouzrokovala uzbuđenje koje zapravo dugo nisam osetio. Performans se izvodio pred publikom, uz striktne prostorne i vremenske odrednice, te je pritisak bio neizbežan, ali pozitivne prirode. Pri samoj izvedbi sam imao asistenciju umetnice Danijele Matović, dugogodišnje prijateljice, koja kao studentkinja scenskog dizajna ima iskustva sa prostornim izvedbama, te je poverenje između nas na kraju rezultiralo obostranim zadovoljavajućim utiskom. Prvobitne ideje su naravno pale u vodu, ali su dovele do krajnjeg oblikovanja performansa tako da je poruka istog najdirektnije prenešena. Pripreme za ovaj performans podrazumevale su višednevno kreiranje scenografije, njenu postavku, pa polučasovnu probu koja je održana sat i po pred izvedbu. Naravno, kao i sve do sada, cela produkcija udarila je mene po džepu, ali šta sad, sve za umetnost!

Performansom si, između ostalog, ukazao na izbegavanje odgovornosti za nesrećni događaj koji se desio. Kako tumačiš pojavu izbegavanja odgovornosti u širem kontekstu i koliko je zastupljena danas?

Buket veštačkih belih ruža kojim smo se Danijela i ja dobacivali, jeste zapravo indikacija na jedan ljudski život čiji završetak nije razjašnjen, a koji svakom ponovnom aktuelizacijom već 25 godina stiče neizbežnu plastičnost na koju sam hteo da ukažem, a na koju je najviše uticala nespremnost da se odgovornost individue, a potom i sistema iza nje, valorizuje. Izbegavanje odgovornosti je postala karakteristika društva u najširem mogućem kontekstu. Ono što jeste alarmantno je to da se nje ne stidimo, već smo je prihvatili kao najbezbedniji odbrambeni mehanizam koji nas vodi u neizbežnu apatiju. Ona ne da je zastupljena, nego je prezastupljena i to se najbolje ogleda u trenutnoj globalnoj situaciji, odnosno krizi povodom epidemije korona virusa. Nadam se da ćemo iz ovoga izaći pametniji i da ćemo osvestiti snagu posledica kojih se tako olako odričemo. Okrenuti glavu i reći „Ne tiče me se“ je najlakše rešenje. Da li je jedino, vidimo sada.

Instalacija iz serije So na ranu, kobra i 6kg morske soli, sa izložbe MIRNO MOJE SRCE SPAVA, Biblioteka Šabačka, 2019.

Kao dobitnik nagrade ,,Igor Belohlavek’’ u okviru Šabačkog Oktobarskog salona pozvan si da organizuješ samostalnu izložbu u galeriji Biblioteke Šabačke. U galeriji su bili izloženi objekti od životinjske kože/ krzna i količine soli srazmerne težini životinja. Šta pokušavaš da postigneš intervencijama na objektima od životinjske kože?

 Intervencijama šivenja i kolorisanja na objektima životinjskog porekla i upotrebom teksta kao likovnog elementa najčešće pokušavam da direktno suprotstavim različite vrednosne sisteme povodom iste stvari. Srpska poezija, naročito dečija, interesantna mi je zbog njene upotrebe u našim sistemima obrazovanja, a najčešći junaci tih pesama su upravo životinje koje na kraju uspevaju da izbegnu nesrećan kraj. Zbunjenost na koju nailazimo kao mališani kada nakon recitovanja pesme Plavi zec, Duška Radovića, dođemo svojim kućama i za ručak imamo zečiji gulaš, interesantna je za analizu u okviru koje se upoznaje licemeran odnos ljudi prema životinjama kojim se učimo od malena.

Biblioteka Šabačka se kao institucija kojoj izlagačke prakse ovog tipa nisu primarna delatnost, postavila visoko profesionalno i meni su kao autoru pokazali najveće moguće poštovanje. Većina galerija u našoj zemlji ne pruža najosnovnije uslove ralizacije izložbe, a najbanalnije od svega je famozno „Mi ne dozvoljavamo bušenje zidova.“. Potpuno razumevanje svi kao autori imamo ka manjku budžeta, jer, kao što rekoh, većina nas sve realizuje o svom trošku, ali opšti utisak mogu da poprave nasmejani kustos i raspoloženi tehničar.

Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu!, intervencija na zečijoj rukavici i tekstu, sa izložbe MIRNO MOJE SRCE SPAVA, Biblioteka Šabačka, 2019.

Interesantno je da objekte od životinjskog porekla koje koristiš u radovima često dobijaš kao donaciju. Kakve su reakcije ljudi na poziv da se odreknu neke krznene torbe ili jakne u korist umetničkog rada?

U početku sam mislio da će par mojih prijatelja iz poštovanja odgovoriti pozivu, međutim, imam kolekciju materijala na kojem mogu da radim narednih nekoliko godina. To svakako ne predstavlja problem i nastavljam sa otvorenim pozivom i dalje. Izgleda da je lakše odreći se svog poseda kada znaš da će on biti upotrebljen pri realizaciji neke umetničke ideje i da si samom donacijom i ti koautor. Neki od predmeta koje sam dobio nisu samo vredni u materijalnom smislu, već su često deo porodičnog nasleđa i njih uvek dobijam uz zanimljive priče.

Instalacija iz serije So na ranu, rogovi srndaća i srneća leđa, 2x 25kg morske soli, Kulturna Stanica Svilara, 2018.

Član si Šok zadruge, organizacije koja zauzima važno mesto na savremenoj umetničkoj sceni Novog Sada i šireg okruženja. Kako si postao član zadruge i koje su vaše aktivnosti?

Aktivno učestvujem u realizaciji različitih programskih aktivnosti Šok zadruge od novembra prošle godine, a trenutno imam priliku da u okviru galerije ispitam svoja kustoska interesovanja. Umetnički kolektiv ideja je Nikole Džafa i ona ima višedecenijsku tradiciju koja se gradila kroz ranije projekte drugačijeg naziva, a uvek sa tendencijom ispitivanja tržišta umetnosti i praćenja savremene umetničke produkcije na lokalnom, pa i širem kontekstu. Tim galerije se menjao, s tim što pri svakom uključenju novih članova, stariji članovi prisutni su kako bi najdirektnije preneli znanje i usmerili ka problemima sa kojima se galerija suočava.

Crveni zaliv, bojice, akvarel bojice i olovka na papiru, 58×70 cm, izložba Da li će talasi isprati sve?, Bel Art galerija, 2019.

Koji su tvoji planovi za ovu godinu? Da li planiraš neku izložbu nakon izolacije ?

Kako je ova 2020. godina krenula, ne bih da baksuziram i navodim neke planove nakon izolacije. Nažalost je izložba Vivarium, na kojoj sam radio sa koleginicom Újházi Adrienn i kustoskinjom Katarinom Kostandinović, otkazana usled proglašenja vanredne situacije, te se nadamo da će epidemija uskoro stati i da ćemo u što skorijem roku iskomunicirati sa Domom Omladine Beograda i dogovoriti novi termin. Pored toga, treba sesti za okrugli sto Šok zadruge i suočiti se sa situacijom i videti kako da nastavimo tamo gde smo stali.

Autorka teksta: Milica Grbić

Fotografije: Aleksandar Danguzov, SULUV galerija i Nemanja Milenković

Instagram Nemanja Milenković: https://www.instagram.com/nemanja____milenkovic/