Nevena Antić je mlada pesnikinja, inspiracija u ljudskom obliku i Najpoznatiji Niko na svetu, kako i naziva svoju zbirku pesama. Sreću i uživanje pronalazi u malim stvarima. Voli sve što je staro, još bolje ako je očuvano. Voli tradicionalne instrumente i tradicionalnu muziku sveta. Voli čokoladno mleko i tamno pivo, i obožava crnu čokoladu. Opušta se uz jazz i blues muziku. Poštuje sve što jeste i što je istinito i iskreno, kakvo god bilo.
Kada sam je zamolila da mi kaže nešto o sebi, iskoristila je citat: „Ja sam davljenik koji se samo za svoju ruku hvata, ali ja sam i dete izgubljeno na ulici što vapi da ga uzmete.”
Šta je bio glavni okidač koji te je bacio u svet pisanja?
Nevena Antić: Prvi tekst sam napisala kada sam, prvi put, došla za zimski raspust u kuću od 90 kvadrata i u njoj nije bilo nikoga. Majka mi je tada radila u inostranstvu, sestra studirala u drugom gradu, tata živi svoj život u trećem gradu. Bilo je teško sa 14 godina da osetim toliku samoću. Ja se samo sećam koliko mi je tada bilo hladno…
Tada sam napisala prvi tekst pod imenom „Čuvaj me” posvećen mami, ali ne namenski. Imala sam potrebu da nekome ispričam šta osećam i papir me je najbolje slušao, a to radi i dan danas. Tako da, glavni okidač je bila samoća i emocije koje mi nisu dozvolile da prestanem.
Da li inspiraciju nalaziš u svojoj svakodnevnici ili stvaraš nove, neispričane izmaštane priče?
Čini mi se da inspiracija nalazi mene. Ja sam, doduše, sve svoje pesme posvetila jednom čoveku koga nisam videla godinama i živimo tako svako na svoju stranu, ali kad god sam poželela da kažem, njemu sam pisala. Ponekad dok šetam sine mi jedan stih samo i od njega stvorim priču, ponekad krenem od kraja i završim na početku pa smislim naziv te pesme, najčešće mi se dešava da zaspim i probudim se znajući celu pesmu, pa je odmah zapišem. Uvek moram da ih čujem naglas i svaka mi je draga na svoj način.
Završila si Srednju baletsku školu, odsek narodne igre – da li ti lakše pada da se izraziš pisanjem ili plesom?
Ples mene odvede na neki drugi svet, u kom uživam tih minuta koliko traje koreografija, i posle se ne sećam ničega. Znam samo da sam u tom momentu presrećna i da osmeh neće s lica. I to je jedini put kada mnoštvo ljudi prilazi i kaže: „Kako si lepa! Pa ti sijaš! Ti si rođena za ovo!” I ja, evo, više ne igram…
Ako verujemo u dva života – jedan je ovaj gde sam srećna i kog se ne sećam, a drugi je ovaj gde pišem i plačem i sećam se svega. Tuga je tu kao prijateljica da žalimo za lepim i prošlim, što su prošli i što ih više nema, a bili su lepi, bili su divni. Za mene tuga nije neprijatelj.
Postoji li određeni pisac ili spisateljica koja je uticala na tvoje stvaralaštvo?
Mika Antić je moja jedina ljubav, vuk, bosonog, drugarski, neizrečiv i besmrtan i najveći na svetu. Čini mi se da ne delimo samo prezime.
Gde te možemo sresti vikendom?
Vikendom me možete sresti u Knez Mihailovoj, kako sa mojom etno grupom pevam za pomoć bolesnoj deci u Srbiji. To je ono na šta sam najponosnija u stvari.
Preporuči nam tri knjige koje su na tebe ostavile značajan utisak:
„Anastasija” -Vladimir Megre,
„Ulični mačak Bob” – Džejms Boven,
„Žuti svet” – Alberta Espinosa
Kada bi mogla da biraš, koju epohu bi izabrala kao idealnu da nastaviš svoj život?
Izabrala bih renesansu.
Postoji li neki tvoj stih kojim bi završila ovaj intervju, kao poruka našim čitaocima?
Stih iz pesme „Uspavana dolina”
Kada se ugasi i poslednji ulični lampion
Tada počinje život
Sve zvezde se uhvate za ruke
I stvore jednu veliku silu
Da Niko ne bude povređen
Da Neko ostane miran
Autor teksta: Teodora Janković
0 Comments