U Umetničkoj galeriji Stara kapetanija, 8. avgusta otvorena je izložba Ništa neće sprečiti dolazak proleća umetnice Jelene Milićević. Izložba je nadahnuta univerzalnom činjenicom da još niko nije pobedio vreme. Ipak, umetnica ukazuje na to da još uvek ne pronalazimo rešenja kako bismo period koji nam je dat proveli u potpunosti ispunjeno i kvalitetno. Likovi na Jeleninim delima su spremni i odlučni da skoče u neizvesnost, da se prepuste trenutku i nadaju najboljem, verujući jedni drugima, pa… kako bude. Kroz simboliku proleća kao metafore buđenja, nade, mladosti i rasta, Jelena poručuje da nije kasno za promenu, da ne razmišljamo samo o roku trajanja; iako smo prolazni, imamo vremena da punim plućima uhvatimo vazduh, skočimo sa najviše skakaonice, i prepustimo se rolerkosteru osećanja i prilika.
U susret ovoj izložbi, koju imate prilike da pogledate do 18. avgusta, razgovarali smo sa umetnicom.
Jelena Milićević
Izložba je nadahnuta činjenicom da niko ne može da pobedi vreme, ali zašto si baš dolazak proleće istakla kao vremensku odrednicu za taj motiv i ideju?
Jelena Milićević: Proleće sam iskoristila kao novi početak, gde se regenerišu priroda i ljudi, alergije i dijagnoze. Koliko god da su mi prethodne godine bile ispunjene zadovoljstvom ili teskobom, na kraju ili početku me je uvek sačekalo najlepše godišnje doba. To mi nekako daje nadu i veru, jer šta god da se desi i da mene ne bude, znam da će u mom dvorištu uvek procvetati kajsija.
Tvoji likovi su spremni da skoče u neizvesnost, zašto ti je taj motiv zanimljiv?
Zbog toga što je jako malo ljudi spremno na rizik i inicijativu. Većina velikih ideja ostaje u glavi ili izrečena pred prijateljima. Dolazim iz rudarskog mesta i znam koliko je ambicija i umetnika ostalo zatrpano na površinskom kopu, jer je uvek lakše ići utabanom stazom. Ujedno mi je i opomena kada se zaželim linije manjeg otpora kao opomena i znak upozorenja.
Zanimljivi su i ispisi na tvojim radovima, kako oni nastaju? Da li prvo nastaje grafika, pa nakon toga ispis ili prvo krećeš od same ideje i ispisa, pa onda dolazi crtež?
Ideja nastaje uglavnom na putu od ili do posla i kasnije se razvija u crtež, rečenici ili imenovanje rada nastaje spontano. Nisam nikad posebnu pažnju posvećivala tome, već to ide onako ,,iz stomaka“.
Kada govorimo o prolaznosti kao motivu koji ti je zanimljiv, šta su ti najčešća zapažanja kako ljudi oko tebe gledaju na to? Gde, po tvom mišljenju, najviše grešimo?
Nisam sigurna šta ljudi misle, a iskrena da budem ne obraćam ni mnogo pažnju na to. Drago mi je kada neko nekom bliskom pokloni moj rad ili ga okači u dnevnu sobu, deli sa njim svakodnevni život. Gde drugi greše, to ne bih znala, ali svojih sam grešaka poprilično svesna. Ceo koncept je nestao baš zbog toga što mislite da uvek imate vremena, a dešava se da nemate vremena za pozdrav, da je jedan piknik na Kadinjači jedan od poslednjih susreta i da ih neće biti još pedeset iako ste obećavali svake godine da ćete se viđati i obilaziti češće, da neko neće sačekati vašu prvu platu i obećanu farmu ćurki. Uvek težim putem naučimo da ne treba ljuti da idemo na spavanje.
U ovoj seriji radova su dosta prikazani plivači i ljudi u bazenu, zašto su ti oni bili zanimljivi?
To je tema kojom se bavim već četiri godine, nadam se da ću uskoro preći na neki drugi olimpijski sport. Fascinira me tempo, izdržljivost, pokreti, kontrola i način disanja. Dugo sam se neosnovano plašila da pravilno dišem dok plivam kraul, samim tim sam počela da gledam kako to rade drugi plivači dok nisam savladala sebe da ne progutam baš sav hlor iz bazena. Udah, jedan, dva, tri, glava na stranu, izdah. Kao meditacija u svemiru.
Intenzivne boje igraju značajnu ulogu u tvojim delima. Kako odabir boja doprinosi ukupnoj poruci izložbe?
Boje su neraskidivi deo mog crteža i ne mogu da ih gledam zasebno. Dok nastaje ideja, već znam koje su boje akteri priče, kuda idu i šta pričaju. Kao pokretni strip. One su odraz impulsivnosti i emocija.
Imaš li rad iz ove serije koji je tebi posebni zanimljiv?
Teniseri, ,,Nema velikih očekivanja“.
Kada znaš da je rad gotov? Imaš li dilemu da bi uvek mogla nešto da doradiš ili poboljšaš?
Nisam ja od umetnika koji porađaju istinu i brinu o svom radu kao o tromesečnoj bebi. Radim dok mi se radi ili me ne zaboli glava ili mi se ne smuči iskreno da ne mogu više da ga gledam, tako tretiram sve oko sebe. Inspiracija dolazi kao poplava neočekivano, tako se i povlači i dolazi nešto drugo na red.
Ova izložba je prikazana u Staroj Kapetaniji, koliko ti je i zašto to važno?
Prvi put izlažem samostalno preko mosta, zaista mi je drago da imam priliku da izlažem u Zemunu, iako sam obećala da će biti izložba malih Gardoša, ali nisam naišla na odobravanje kustoskinja. Jako je bitno naglasiti da je Galerija Stara kapetanija u velikom problemu, jer nema nikakvu pomoć grada, a ni države, tako da je osuđena na humanost i dobru volju ljudi kojim žele da je održe u životu.
Da moraš u jednoj pesmi da opišeš ovu seriju radova, koja pesma bi to bila?
,,Only fool rush in- Falling in love with you“- Elvis Prisli i ,,Sedi malo za moj sto“-Šeki Turković.
0 Comments