Ognjen Aksentijević je mladi pesnik čiju je prvu zbirku poezije „Um za morem, smrt za vratom“ objavila beogradska izdavačka kuća Treći Trg. Studira na Filološkom fakultetu u Beogradu, a kada sam ga pitala kako bi voleo da se predstavi čitaocima Oblakoder magazina, najpre je rekao da se često ne oseća kao dvadesetčetvorogodišnji student.
Naglašava da još uvek pokušava da pronađe neke stvari koje samo postoje u njegovoj glavi, ali i da bi voleo da se ljudi čitanjem nekog teksta o njemu oslobode stereotipa u vezi sa onima koji se bave nečim javnim.
Da li vidiš Beograd kao svoj dom i kakav je to dom?
Ognjen Aksentijević: Pre svega, junak u mojim pesmama je distanciran od svakog mogućeg trenutka i mesta, i u stalnoj je potrazi – to je zajedničko meni i njemu. To je svojstveno mnogim ljudima danas zato što svi pokušavamo da pronađemo mesto za sebe. Često to nije ono mesto koje nam je dato.
Osećam da ja pripadam Beogradu, ali da on meni ne pripada, kao ni bilo koji deo ove planete. Zaista verujem u onu malo izlizanu floskulu građanin sveta. Ne osećam se ništa više Beograđaninom, Srbinom ili Leskovčaninom.
Šta je za tebe poezija i kako vidiš svoju ulogu u njoj?
Poezija je najveći i najširi prostor neuslovljenosti koji postoji na ovom svetu. Ne posmatram pisanje ni kao beg, ni kao nalaženje nekog odgovora. Štaviše, posmatrao bih ga kao postavljanje pitanja. To je prostor u kome možeš da upoznaš svoje granice i saznaš nešto o sebi.
Ono što je mene oduševilo kada sam slušao utiske ljudi o mojoj knjizi je to da je svako od njih imao različitu percepciju. Mislim da je umetnost dobra kada komunicira sa širokim spektrom ljudi.
Koje je tvoje prvo sećanje ikada?
Prvo sećanje ikada je dnevna soba u Leskovcu i neka čudna bela jambolija koja je bila na nameštaju. Sećam se da je bila Nova Godina i da smo imali novogodišnje lutke od kartona koje, kada povučeš za uzicu koju imaju na sebi, pomeraju ruke i noge. Sećam se i da sam imao neku zelenu trenerku koju sam obožavao i koju nikada nisam hteo da skinem.
Da postoji jedan trenutak u tvojoj prošlosti koji bi mogao da zamrzneš i posmatraš ga iznova i iznova, koji bi to trenutak bio?
Sasvim sigurno nijedan. Verujem da je čovek biće promene i da je u tome suština svega. Nije poenta u tome da proživiš ponovo te trenutke. Uspomene treba da budu uspomene – kada se prisećaš toga, ti si zapravo drugi čovek.
Postoji sjajna rečenica u knjizi Kalifornija bluz Milana Oklopdžića: Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero,u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku, ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam…ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže…
Opiši nam osećaj trenutka stvaranja jedne pesme.
Moj kreativni proces je vrlo čudan i to sam tek nedavno shvatio. Jako se teško vraćam tekstu i uvek ponavljam da sam jako lenj kad je sređivanje pesama u pitanju. Mislim da je to mana za svakog ko piše. Skoro uvek pišem u hodu, a sve što zapišem dolazi spontano , u najrazličitijim situacijama.
Ono što postoji je neki čudan osećaj satisfakcije kada uspeš da zaokružiš jednu ideju pesmom. Svako od nas treba da prilagodi kreativni proces samom sebi. Ne postoji univerzalno rešenje.
Kakvo je današnje društvo iz tvoje perspektive?
Ja zaista ne verujem u te postavke da su mladi ljudi danas obamrli i da ih ne zanimaju stvari vezane za društvo. Oduvek su postojali ljudi koji se bave društvenim pitanjima i, sa druge strane, oni koje to ni malo ne zanima. Ono što razlikuje današnje vreme od prošlosti je to što ne postoji kritična masa. Mislim da su oni koji pokušavaju da delaju u smeru radikalnih promena previše rasuti i neorganizovani. Jednom društvu treba da se dogodi to da njegovi građani reaguju.
Ne mora se ići predaleko da bismo pronašli društva koja su po tim pitanjima znatno aktivnija. Boris Vlastelica iz Repetitora je rekao jednu super stvar, a to je da nam u današnje vreme fali malo socijalizma, u onom najčistijem ljudskom smislu.
Potreban nam je momenat u kom ćeš uraditi nešto za drugog zbog toga što je ugrožen.
Bez koje knjige ljubitelji književnosti ne bi trebalo da napuste Sajam knjiga ove godine?
Kalifornija bluz Milana Oklopdžića.
Šta najviše ceniš kod ljudi?
Najviše cenim neposrednost i osećaj za drugu osobu. Ovo me i najviše raduje kod ljudi.
Autorka teksta: Natalija Aleksić
Autorke fotografija: Dušica Stojanović,Sonja Žugić
0 Comments