Postoje dve vrste dokumentaraca. Naravno, ova konstatacija uopšte nije tačna, već ovoj tvrdnji prilazimo iz perspektive običnog čoveka koji ne poznaje teoriju filma. Dakle od te dve vrste, pravca, filozofije, kako god, jedna su oni dokumetarni filmovi koje gledate duboko uvaljeni na svoj kauč, sa očima na pola koplja, o raznim nekim temama o kojima znate sve ili ne znate apsolutno ništa, i u kojima vas ti neki ljudi vode kroz putanje istorije, geografije, ili pop kulture. Ipak, postoji i ona druga vrsta koja reši da ruši do tada postavljene granice, pokušava da stvori skoro pa novi žanr, u kom nam priča priče koje mogu rame uz rame sa bilo kojim izmaštanim narativom koji volimo da gledamo u bioskopu. Takve ne gledamo sa očima na pola koplja, već na ivici sedišta. Takvim ćemo se i pozabaviti u ovom tekstu.
Pre svega treba samo još napomenuti da je možda i najbolji pokazatelj svega šta valja u dokumentarnom filmu danas (a i oduvek) napravljen kao parodija u serijalu Documentary Now, iza kog stoje slavljeni i voljeni komičari Fred Armisen i Bill Hader. U pet sezona su pravili parodije na postojeće formate i filmove tako da je vama bilo dovoljno da samo znate da neki film postoji, i bilo bi vam smešno. Ali isto tako da ne znate, serija može da bude i dobar putokaz šta morate da pogledate u životu, a vezano ja za ovu vrstu filma.
The Act Of Killing (2012)
Jedan od najupečatljivijih filmova ikada je upravo ovaj. Reditelj Joshua Oppenheimer odlazi u Indoneziju, u kojoj se upoznaje sa liderom desnice koja je šezdesetih učestvovala u ubijanju običnog naroda, mahom komunista. Oni se danas toliko hvale time, da ih je reditelj naterao da pred kamerama rekreiraju ubistva. Da stvar bude još apsurdnija, Oppenheimer koristi tehniku mešanja žanrova, pa imamo i vestern i mjuzikl u sred filma. Na kraju, naš veliki vođa, Anwar, odlučuje da glumi žrtvu, što ga je zaboga mnogo potreslo, pa je počeo da se kaje zbog svega. Zamislite da našu balkansku ekipu, barem ovu preživelu, odvedete na mesta zločina devedesetih, i date im da naprave mjuzikl rekreaciju svih zločina… Ovaj film je ozbiljan i genijalan na tom nivou.
American Movie (1999)
Film o filmu je onaj klasičan mini dokumentarac koji ti se nakači na DVD dodatak, čisto da vidite kako su se glumci i ostali zabavljali dok su radili. Međutim, postoje oni koji su prikazivali kakav je to sumanuti skok iz aviona bez padobrana. U ovom filmu pratimo kako se snimao horor C ili čak D produkcije, Coven, sa hiljadu i jednom manom, nešto malo pritupim rediteljem ali i ekipom, i sveukupno humorom koji iz neprijatnog prelazi u topao, pa se u vraća u prethodno (agregatno) stanje. Danas će mnogi napisati da je, zbog slikanja white trash Amerike, film prosta ekspoatacija, ali ko šiša takve komentare. Reditelj ovog filma, Chris Smith, očigledno je jedan od vodećih autora koji zna u koju glupost treba da se uperi kamera, jer će kasnije režirati Netflix hitove Fyre, o istoimenom raspad festivalu, kao i Tiger King.
Imposter (2012)
Postoje oni filmovi koji moraju da budu dokumentarci, iz prostog razloga što, ako bi bili igrani filmovi, vaš prvi komentar bi bio – „ma važi, jeste, kako ovo može da se desi“. Upravo tako, film Imposter je takav. Prevarant Frederic Bourdain je dugo vremena radio svakakve smicalice, ali njegov masterklas je bio kada se sa svojih dvadeset i nešto javio na poternicu i rekao da je on izgubljeni trinaestogodišnjak iz Amerike. Da napomenemo da Bourden ne liči na dečaka ni malo, i ima jak francuski akcenat. Međutim porodica, u žalosti i panici, rešila je da ga usvoji i da nastavi da živi sa ovim tipom, prihvatajući da je to njihov izgubljeni sin. Naravno, to je samo početak ovog wtf ledenog brega, koji se do kraja filma ne otkrije ceo, pa i reditelj Bart Larton postavlja neka pitanja, koja nikad nisu dobila odgovor, o umešanosti cele porodice u nestanak deteta.
Grey Gardens (1975)
Jedan od verovatno najpopularnijih u arty documentary crew krugovima, Grey Gardens slika dve žene, majku i ćerku, daleke rođake Žakline Kenedi, nekada iz visokog kruga bogatih, danas svedene gotovo na prosjački štap, kako u svojoj poluraspaloj kući hoarduju kako fizičke, tako i zamišljene i emotivne uspomene iz prethodnog života. Neke scene su jako smešne, neko jako tužne, neke na granici morbidnosti i pokazuju potpuno potonuće jedne klase ljudi. I ovaj, kao i drugi filmovi na listi danas će nazvati eksploativnim zbog prikazivanja mentalno poremećenih ljudi na taj način. Mada, mentalne bolesti su prvi put upravo pomenute u samim kritikama filma, niko ove dve žene pre nije tako okarakterisao. Film je toliko veliki da je već pomenuti Documentary now rešio da svoj serijal krene sa parodijom upravo ovog ostvarenja.
Burden of Dreams (1982)
Već smo pričali u odeljku American movie o konceptu filma o filmu, ali za razliku od tamo pomenutog Covena koji nije dobacio do nekog velikog značaja, postoje oni koji jesu, iako je snimanje bilo potpuni pakao i nervni slom, za svakog ko je imao šta da slomi. Jedno od njih je snimanje filma Fitzcaraldo, čuvenog Wernera Herzoga, oslikano u sjajnom filmu Burden of dreams. Herzog sam ima pregršt dokumentarnih filmova koje je snimio, međutim, ovde je ipak rediltelj Les Blank. On je rešio da uperi kameru kako u sumanutu produkciju, tako i u misli i stavove velikog nemačkog genija, čija upravo genijalnost dovodi do sumraka svesti mnoge druge. Drugi velikan na setu, glavni glumac, Klaus Kinski, sa kojim je Herzog najviše i sarađivao, u jednom trenutku je potegao čak i pištolj na reditelja. Toliko se stvar zahuktala. Pritom, kao i u samom filmu, tako i na njegovom snimanju, glavni lik mora da prebaci preko planine ceo jedan brod. Herzog nije želeo specijalne efekte, već su ljudi zaista gurali i vukli kanapima brod preko planine. Tako da je dobro prošao, čudo da nije još nekoliko ljudi poteglo pištolje na njega. I Fitzcaraldo i Burden of dreams danas su hvaljeni i slavljeni filmovi, a legende o prijateljstvu Herzoga i Kinskog su omiljene priče svih filmofila. Parodiju ovog filma možete pogledati u poslednjoj sezoni Documentary now, gde jedan od glavnih “internet boyfriend” tipova, Alexander Skarsgard, glumi lika inspirisanog Herzogom.
Exit Through The Gift Shop (2010)
Na početku sam pomenuo biografske i istorijske filmove o nekoj pojavi i pokretu, koje možete sa pola mozga da gledate. Međutim, svako ko barem nešto zna o Benksiju, čuvenom street art umetniku, zna da to od njega ne može da se očekuje. Pogotovo što Banksy režira ovaj film, i iako je najavljivano da je to priča o njemu, nije zaista o njemu, već o mnogo manje poznatom i manje talentovanom Francuzu. Thiery Guetta je jedna klasična figura 21. veka koja se pravi da zna dosta toga, a u stvari je bušan k’o sito, pa je tako on probao da snimi film o svetskoj street art sceni, ali je i pokazao da je talentovan na nivou čuvenog trash lika Tommy Wiseaua, koji je snimio veliki kemp hit The Room. Banksy nam, nakon saradnje sa njim, na neki način snimajući šta se sve desilo u toj saradnji, pokazuje kako zaista izgleda svetska street art scena 21. veka. Jedan potpuno sulud film, za koji i danas ljudi smatraju da je skriptovan, jer je lik francuskog reditelja toliko glup da prosto ne veruješ da taj čovek zaista postoji.
Stop making sense (1984)
Pod žanr dokumentarnih filmova ljudi svrstavaju i one koncertne, pa je red da pomenemo i jedan od najboljih, ako ne i najbolji. Kultni reditelj, Jonathan Demme, snimio je koncert velikog new wave benda Talking Heads. Zanimljvo je da je ovo termin za druge dokumentarne filmove u kojima ljudi sede u stolici i govore u kameru ili pored nje. Ovi Talking Heads ne govore, oni pevaju i sviraju, a ostaće upamćena i ona ogramna odela koja nose, kao i live izvođenje čuvenog hita Psycho killer, koji izvodi samo David Byrne sa kasetašem sa kog ide ritam. Koncertni film je promovisao album Speaking in tongues, koji uskoro slavi 40 godina od izlaska, i zaokružuje eru u kojoj je ovaj bend bio na vrhuncu svoje arty alternativne slave. Byrne-u se očigledno jako dopao ovaj izraz, pa se kasnije u svojoj karijeri vraćao ovakvom vodviljsko-pevačkom stvaranju filmova.
Knjiga rekorda Šutke (2005)
Za kraj nešto sa ovih prostora. Makedonski film Aleksandra Manića, Knjiga rekorda Šutke, uvodi nas u mikrosvet najvećeg romskog naselja na Balkanu, nastalog na bivšem đubrištu. U njemu žive neviđeno živopisni likovi za koje niste sigurni da li ih je Felini ili Kusturica izmislio, ili zaista postoje, poput čoveka koji nema ništa u životu sem slike svog najbolje prijatelja ili intelektualca koji decenijama piše rečnik romskog jezika dok njegova deca gledaju. U centru pažnje su i konstantna takmičenja na kojima padaju rekordi, bilo da su to boks mečevi i borbe treniranih gusaka, ili tamo gde se traži najbolji pevač ili najbolji mesar, najvitalniji starac ili čovek s najviše odela. Ipak, najupečatljivije je takmičenje u turskoj muzici i to ne u sviranju, nego u puštanju sa kaseta, pri čemu se najviša ocena dobija ako takmičar uspe da rasplače publiku. Ovaj film gledati b2b iliti jedno za drugim sa isto legendarnim Priti Dajana Borisa Mitića.
Naravno, ovo je samo početak, postoji mnogo utisaka koji nisu na listi. Od onog filma u kom tip samo mesec dana jede u Mekdonaldsu Supersize me, preko onog Fat Head, u kom drugi tip objašnjava šta nije u redu sa prethodnim filmom, do filma The Jinx, gde čuveni krvolok Robert Durst priznaje ubistvo, preko Man on wire, do porodice koja se bori iako u sebi čuva tatu pedofila u Capturing The Friedmans, i mnogih drugih.
0 Comments