Miloš Tomić je diplomirao režiju na Akademiji dramskih umetnosti, magistrirao je na filmskoj akademiji FAMU u Pragu, gde je i doktorirao sa tezom „Dragocenost odbačenih predmeta“. Učestvovao je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Autor je mnogobrojnih muzičkih spotova, eksperimentalnih filmova, kolaža i video radova.
Miloš se bavi i pedagoškim radom. Profesor je na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, na Odseku za digitalnu umetnosti i nove medije. Njegov instagram se transformisao u svojevrsni virtuelni dnevnik u kome su zabeleženi dragoceni trenuci spoljašnjeg, svakodnevnog sveta.
Sa njim smo ovog puta razgovarali o njegovom radu, muzičkom dnevniku, uticaju društvenih mreža na umetnike, aktuelnim projektima i o kratkim video snimcima kojima beleži svakodnevne trenutke i objavljuje ih na svom instagram profilu.
Već nekoliko meseci na društvene mreže postavljaš duhovite video snimke trenutaka iz tvog neposrednog okruženja, stvarajući na taj način virtuelni dnevnik. Kakve pojave ti privuku pažnju i osetiš potrebu da ih zabeležiš?
Miloš: Nešto mora da zasmrdi. Da mi se makar učini da iz svakodnevne situacije, iz tog klupka, viri končić koji brzo moram da dohvatim i povučem ga. To može biti neobičan karakter, ponekad samo deo odeće ili predmet koji neko nosi koji mi pošalje signal za prizor koji obećava. Glavno nije ono što trenutno vidim već šta može da se desi tokom snimka.
Kakva se priča u tih 30-tak sekundi možda „sama“ ispriča?
Kad to osetim, reagujem munjevito. Bez puno razmišljanja o uglu i načinu snimanja, pokušam da najdiskretnije zabeležim tu „razglednicu“. Ne dišem i sa uzbuđenjem se, skoro zaljubljeno, upijam u dešavanje na ekrančiću telefona. Nadajući se da će se, tu, samo za mene, odigrati još jedan mini film iz života. Ponekad nanjušim svoj film ali nemam hrabrosti da snimam, jer osetim da bi zapao u nepriliku iz koje sa objašnjenjem da sam „ radoznali filmadžija“ ne bih mogao da se lako izvučem. A ako bi pitao da snimam, kad bi „kucnuo“ o taj prizor, naravno da bi se sve odmah srušilo. U svemu što snimam, najviše me privlači to nekontrolisano, neglumljeno, nesavršeno…iznenađenje. Nešto što ne može da se izmisli ni odglumi, ponašanja koga ljudi nisu svesni.
Ne snimam i kad mi se učini da se snimak podsmeva ljudima…par puta nisam mogao da odolim, snimio sam nešto: na ptimer starija gospođa kojoj sam pomagao da očisti neki krov, penje se na drvo da bi došla do kućice za mačke i dolazi u vrlo nezgodan položaj za pentranje, proviri joj i mahne nam lepo, celi njen beli, starinski donji veš…sve skupa bilo je neodoljivo, pomešano bizarno-erotično-komično. Iskreno oduševljen prizorom, okačio sam ga..i…skinuo posle 15 minuta. Učinilo mi se da bi toj gospođi ipak bilo neprijatno…(naravno, čuvam ga, možda se taj kadar pojavi u nekom filmu za 5 godina).
U kolikoj meri je virtuelni dnevnik ličan? Da li su tvoji snimci univerzalni u smislu poruka i naznaka koje nose?
Vrlo je ličan. Dago mi je da se u njemu vrlo retko pojavljujem ja sam, kao u mnogim svojim drugim filmovima. Nema potrebe. Ovo su komadići tog sveta napolju koji su po meni dragoceni da se zabeleže. Ali je to i dalje jedan vrlo intiman, subjektivan pogled. Ovo su, ako je to uopšte moguće, delići jednog velikog ljubavnog pisma, poslatog na bezbroj adresa.
Kada si počeo da se interesuješ za društvene mreže kao prostor za predstavljanje svojih video radova?
Devedesetih sam imao svoj „pionirski kutak“ u radio emisiji „Ritam Lepog Srca“ na B92, svoje kolaže preko veze sam ubacivao u izloge zanatskih radnji (jorgandžija, mesar, šeširdžija..), filmovi su se prikazivali na festivalima, imao sam na Pesničenju svoj „Video-predah“, pa i predavanja na fakultetu su neka vrsta pozorišta, scene, rama. Meni je to važno ili inspirativno – da znam u kom će formatu, makar za tu prvu priliku, završiti to što pravim. Naravno da sve počinje unutrašnjom motivacijom, ali ohrabrujuć je osećaj da to još nekom treba ili da makar može do još nekog drugog da dobaci. U tom smislu, neku strukturu mi daju ograničenja na primer Instragrama i uzbudljiva je mreža (poznatih i novih) ljudi koje preko njega otkrivam i moguće saradnje koje dolaze iz komunikacija sa tim ljudima.
Na koji način su društvene mreže i brzina deljenja /konzumacije sadržaja uticale na tebe kao režisera i vizuelnog umetnika?
Neizdrživo sporo mi izgleda ritam pravljenja animiranih filmova: par godina deljem kratak film (5-10 minuta) koji se onda, možda, igra po festivalima na koje ja više i nemam vremena da idem. Mnogo prirodnije mi deluje da, makar paralelno sa tom „gradnjom vikendica“ (kratkih filmova) imam i jedan brz, lak, protočan kanal gde svakodnevne „ulove“ lansiram u hodu a i sakupljam tako materijal za neke složenije, promišljenije forme.
Koliko je humor koristan alat u umetničkom stvaralaštvu? Da li je moguće baviti se umetnošću bez smisla za humor?
Naravno da je moguće…ali šteta je velika. Ipak, najviše volim kad nešto duhovito, kao i nešto lepo, dodje onako usput, kao iznenađenje i onome ko to „priča“.
Autor si animiranog filma ,,Muzičke traume iz detinjstva’’ i ,,Muzičkog dnevnika’’, sačinjenog od improvizovanih zvukova i trenutaka. Možeš li da mi kažeš nešto više o tim projektima i koliko je muzika tebi važna?
Pa, vrlo mi je važna. Ako ćemo iskreno, ja sam neiživljen muzikant. Stalno bubnjam na predmetima oko sebe ili po sebi, osluškujem zvukove i u sebi nešto pevušim. Sve se nadam da ću od jednom početi ozbiljnije da sviram, vežbam i pravim melodije. Ne znam šta čekam, da mi neko to naredi! „Muzikalni dnevnici“ počeli su kao lična muziko terapija (5 minuta dnevno igrati se sa slučajno izabranim predmetom ili instrumentom) u koje je uskočio moj, tada 3 godišnji sin a sada (sa svojih skoro 11) me ucenjuje da iz tih naših filmova, pod hitno izbacim sve kadrove gde mu se vidi penis. Znam da moram, izbaciću. Napravili smo na taj način 6 kratkih filmova koje kroz muziku, vrlo široko shvaćenu, prate naš odnos, njegovo odrastanje ( i moje podetinjavanje). „Muzičke traume“ su animirani film izmešanih stop trik i crtanih tehnika baziran na ispovestima nesrećnih đaka muzičkih škola. Radio sam ga zajedno sa animatorima Jelenom Milunović; Vukom Palibrkom, Mariom Kolarićem, Marijom Đorđević i Kejti Woznicki (ona je napravila jednu ali vrednu sekundu filma!
Uživao sam u procesu, slučajne greške uzimao za nova likovna pravila, prepravljao i poboljšavao film do preterivanja i potrošio sav filmski i porodični novac na njega. Ne bih više tako radio.
Prepoznatljiv aspekt tvog dosadašnjeg rada čini postupak davanja novog života i značaja napuštenim/bačenim predmetima ili ,,dragocenostima’’. U čemu se, po tebi, sastoji vrednost nekog odbačenog predmeta?
Privlače me višestruko korišćeni predmeti koji su menjali svoje vlasnike, svašta preživeli…ti tragovi su ih učinili „iskusnim“, izvitoperenim, prelepim. Makar meni. Neprimećene dragocenosti, to godinama lovim, ne samo u predmetima. Jednog leta, pre 20-tak godina, na plažu sam nosio papir i hemijsku u kapi i tajno beležio tipične rečenice koje su ljudi izgovarali na plaži. Mrmljanja dok ulaze u vodu, saveti sa peškira, dovikivanja iz vode. Obične a opet vrlo karakteristične fraze. Ne znam zašto sam to tad prisluškivao ali su me ovi zapisi jako obradovali kada sam ih skoro pronašao, sredjujući svoj tavan.
Da li je sakupljanje odbačenih stvari hobi ili ima potencijal da preraste u zavisnost?
Od hobija preko opsesije do zavisnosti. Ponekad naiđem na predmet od koga ne mogu da se odvojim iako mi zapravo i ne treba. Ipak, čuvam ga iz nepoznatog razloga a onda, deset godina kasnije, on zauzme mesto jagode na torti nekog rada, filma, čak i poslića pa tako i dalje puštam sebi slobodu da u jednoj kutiji ili jednom albumu čuvam predmete – glumce čija uloga još nije napisana.
Da li trenutno radiš na nekom projektu?
Da je samo jedan… Dovršavam animirani film o zaluđenom fotografu i njegovom sinu koji mu sve kvari, tražeći malo očeve pažnje. Priča je bazirana na fotografskoj Ali-babinoj pećini Dragiše Modrinjaka (1935-2011) iz Maribora kao i mojoj godinama sakupljanoj kolekciji neponovljivih raznih starih fotografija a i odnosom sa svojim sinom. Prošlog meseca započeo sam saradnju sa Centrom za promociju nauke i već napravio jedan od 6 kratkih videa koji se bave poboljšanjem života u gradu na koji možda mogu da utiču i sami gradjani.
Već par godina pokušavam da nadjem oblik za kolažni dnevnički film sastavljen od mojih blamantnih video i pisanih arhiva koji se sakupljaju i kriju još od početka devedesetih. Taj film bi Frankenštajnovskom metodom trebao da oživi mnoge nezavršene, skromne i grandiozne, naravno „genijalne“ ideje i materijale kojih se godinama stidim. Neke od njih su toliko loše da bi šteta bilo ne lansirati ih sa velikom pompom! Želim to, moram ga konačno završiti! Treba mi mala pomoć.
0 Comments