„Ukalupljivanje – Tragedija loptanja u Srba“ proslavila je svoj treći rođendan 23. aprila, predstava je održana u „Ustanovi kulture Vuk Stefanović Karadžić“ sa početkom u 20 časova.
Predstava je osvrt na prethodnih 20 godina, radnja se odvija u periodu od 1990. do 2010. godine. Na šaljiv način, prožeta temom fudbala, predstava nam dočarava situaciju u državi. Reditelj, Maksim Milošević, obradivši komad Strahinje Madžarevića pokušao je da objasni šta je zapravo ljubav prema sopstvenoj državi i kako se zajedno sa stanjem u zemlji menja svest ljudi. Predstava nas suočava sa problemima u društvu i ličnim pogreškama.
U predstavi igraju: Strahinja Blažić, Marko Grabež, Stefan Bundalo, Aleksandar Kecman, Marko Mak Pantelić uz pratnju bas gitare Mihaila Glišovića i bubnja Ivana Pavlovića.
Povodom proslave trećeg rođendana gost predstave bio je pevač Ivan Gavrilović, koji se u jednom trenutku pojavljuje na sceni zajedno sa glumcima i učestvuje u zajedničkoj koreografiji uz pesmu „200 na sat“.
Ni jedan rođendan ne može da prođe bez torte, tako ni ovaj. Glumci su trogodišnje igranje predstave proslavili slavljeničkom tortom.
Kako je nastala ideja za ceo projekat i šta je bila inspiracija?
Ideja je potekla tako što smo na trećoj godini radili žanr i stil. Profesorka Alisa Stojanović je, na neki način, želela da promovišemo mlade dramaturge. Ušli smo u biblioteku i tražili tekstove u arhivu onoga što su studenti pisali do tada. Našao sam tekst Strahinje Madzarevića i odmah se za njega „zalepio“. Tekst je jako inspirativan i dopušta ti da se igraš tokom same kreacije pozorišnog znaka i izraza.
Kako je izgledao put od ideje do realizacije?
Kao zemljotres! Ideja je ostala do kraja ista u smislu toga šta samo želeli da poručimo sa scene i koja pitanja smo želeli da otvorimo, ali je naravno, ona metamorfozirala kako smo i radili. Nekako mi je najjači utisak ove predstave u stvari proces kroz koji smo prošli. Ja sam u tom trenutku bio treća godina režije. Zvao sam njih desetak, svi su bili stariji od mene, neki su bili već afirmisani glumci. Uplovili su jako hrabro u sve to i pomogli mi da se i ja sam artikulišem u onome što mi je bilo u glavi.
Da li je došlo do izmene od prve igrane predstave pa sve do ove sada, nakon tri godine?
Glumci su u tom smislu jako fer i korektni prema delu. Ne menjaju suštinski ništa, međutim, naš odnos prema stavrima koje igramo se u stavri menja. Nešto nam je bilo pre tri godine smešno, a danas nam je tužno, u stvari, ga ni ne akcentujemo. Ono što u datom trenutku ja nisam razumeo sada pokušavam, zajedno sa njima, da izvečem na svetlost dana i da nekako akcentujemo to.
Koliko je teško biti afirmisan u Srbiji kao mladi reditelj?
Ja sam i dalje mlad (smeh). Da napravim osvrt pa da kažem da li jeste ili nije. Pokušavam da ostanem što duže nezavisan. Da biram ekipu sa kojom radim, da što duže držim ljude oko sebe koji imaju svoj mozak, koji razmišlaju, koji su socio-politički osvešćeni, za koje mislim da imaju pravo da kritikuju nešto što se oko njih dešava. Kritika je vremenom dobila neku negativnu konotaciju, ona u stavri otvara polje za diskusiju i to je pozorište.
Milsliš li da pozorište u Srbiji stoji na „klimavim daskama“?
Ceo svet stoji na „klimavim daskama“. Tako da, onaj ko se ne uhvati u koštac sa tim i prihvati dati trenutak kao takav i ne krene da se bori i dela, u stvari je neka vrsta inferiornog slučaja. Sve je klimavo.
Jesi li ti morao da se „ukalupiš“ u nekom trenutku ili si sledio umetničku slobodu?
Umetnička sloboda zvuči kao neka jako velika reč. Nisam razmišljao o umetničkoj slobodi, ali sam razmisljao o tome da se ne „ukalupim“ ili da ne pristanem da oblikujem izraz da bi se nekom dopao ili da nekoga ne povredim. Ja to nikako ne bih mogao da nisam imao njih, rame uz rame sa mnom, nekako me je to ohrabrilo da nastavim dalje onako kako smo na startu zamislili.
Da li misliš da predstava kod nas mora da bude komedija da bi se održala ovoliko dugo?
Sigurno da, samo što pokušavam da iako imam to znanje u glavi samo delo ne kreiram tako da se nekom to dopadne ili podiđe. Pokušavam da ne dopustim da to utiče na krajnji rezultat.
Ako bi mogao da se vratiš kroz vreme, kakvu bi igru igrao?
Istu bih igru igrao, istina do kraja, po svaku cenu. Svima je to bio neki ludački potez. Malo ko je verovao u to da to može da ispadne nešto. Nekako je podela bila takva da reditelj, kada radi podelu, ima nekog lidera u timu. Ja sam uzeo ljude koji su svi bili lideri u svojim timovima. Svi smo sumnjali da to može da funkcioniše, da se na nekom energetskom planu to sve usaglasi i dobije sinergija koja će funkcionisati kao jedna i preskočiti rampu. Međutim, duboko sam verovao u njihovu nesujetu i u njihovo kontrolisanje te energije, igranja za suparnika i saigrača i to mi je bilo zanimljivo zato što je i tema ta, milje je fudbal i u fudbalu imate 11 igrača. Ipak, mora da se napravi neki tim da bi to funkcionisalo i da bi se gol postigao. To smo pokušali u pozorištu i evo postigli smo treći gol.
Autor fotografija: Uk Vuk Stefanović Karadžić
0 Comments