Prava koja imamo danas nisu nešto što se podrazumeva

Na prostoru nekadašnje Jugoslavije istakle su se mnoge borkinje koje su se zalagale za unapređenje položaja žena i prokrčile put ka većoj seksualnoj i reproduktivnoj slobodi.

Jedna od takvih figura bila je političarka Vida Tomšič, čiji rad na unapređenju prava žena ostavlja dubok trag u jugoslovenskoj istoriji, a upravo njen život i zalaganje za bolji položaj žena prvukao je pažnju i slovenačkoj rediteljki Tjaši Črnigoj koja je, inspirisana Vidinom pričom, razvila seriju predavanja-performansa Seksualno vaspitanje II: Borba. U ovom performansu, Tjaša kroz lične i političke priče povezuje istorijsku brobu i današnji kontekst u kojem se pitanja seksualnih sloboda i reproduktivnih prava i dalje postavljaju.

Povodom prikazivanja njene predstave u okviru ovogodišnjeg Bitef festivala razgovarali smo sa slovenačkom rediteljkom Tjašom Črnigoj.

Tjaša Črnigoj,  Fotografija: Borut Krajnc

Kako si došla na ideju da rekonstruišeš borbu za reproduktivna prava u Jugoslaviji kroz format performansa? Šta te je inspirisalo za ovakav pristup?

Prvo, što je možda bitno da objasnim, jeste to da je Borba deo šireg ciklusa Seksualno vaspitanje II, serije od pet predavanja-performansa koji se bave seksualnim i reproduktivnim pravima žena. Na ideju za ovu seriju sam došla u prvoj polovini 2021. godine, za vreme takozvanog balkanskog #MeToo pokreta, kad se u javnosti počelo mnogo pričati o seksualnom nasilju i uznemiravanju na našim prostorima. Seksualna prava su mi se u tom momentu činila kao najvažnija tema i tema kojom bih se najviše htela baviti u svom radu.

Novoj pošti (Maska Ljubljana i Slovensko mladinsko pozorište) i Mestu žensk sam predložila da zajedno sa ekipom napravim seriju predavanja-performansa. To mi se činilo kao dobar pristup, jer sam htela napraviti nešto što je u isto vreme informativno i pozorišno ili umetnički uzbudljivo. Nameravala sam da se u većini predavanja-performansa bavimo sadašnjošću na dokumentaristički način, kroz intervjuisanje različitih žena o njihovim ličnim iskustvima na području seksualnosti, te kroz razgovore sa stručnjacima.

Ali od početka mi se činilo uzbudljivim da jedna od tema kojima se bavimo bude vezana za istoriju seksualnog vaspitanja, uloge žena i pogleda na žene i njihova prava u toj istoriji. Činilo mi se da ćemo na taj način stvoriti veću distancu od sadašnjosti i osvestiti društvo kako prava koja imamo danas nisu nešto što se podrazumeva, već nešto što na našim područjima ima vrlo specifičnu istoriju.

Tvoj rad se bavi ozbiljnim temama kao što su reproduktivna prava i seksualnost. Koliko ti je bilo izazovno da u predstavu uneseš i duhovite elemente uprkos težini teme?

Čini mi se da je to nešto što je došlo dosta organski jer imam osećaj da sam i ja, kao i cela autorska ekipa, ovim temama pristupale na način da smo uvek tražile ono što je svetlo, što je inspirativno i ohrabrujuće, iako smo htele da do publike takođe dolaze težina i ozbiljnost tih tema. Nekako mi se činilo da je u ovom procesu i za nas kao kreativnu ekipu, a i za publiku koja dolazi da vidi naš rad, najbitnije stvarati neki siguran prostor u kojem možemo otvarati tabuizirane teme na neki ljudski i topao način, gde možemo zajedno da plačemo i da se smejemo, gde možemo sa svim tim biti zajedno.

Priča o Vidi Tomšič zauzima centralno mesto u performansu, zašto si se odlučila da fokus staviš na nju i kako si njen život povezala sa širim kontekstom borbe za reproduktivna prava?

Ova odluka je došla u prvom delu procesa rada na Seksualnom vaspitanju II u kojem smo četiri performerke i ja radile u nekakvoj umetničkoj laboratoriji. Na početku našeg procesa tri meseca smo imale radionice na kojima smo zajedno donosile scene, pokazivale ih ispred grupe, a posle i komentarisale. Na taj način smo kroz praktičan rad istraživale različite teme sa područja seksualnih prava žena, kao i različite pozorišne postupke.

U tom delu procesa smo, između ostalog, počele detaljnije istraživati istoriju seksualnog vaspitanja na našem području i povezale smo se sa dr Majom Vehar, koja je radila doktorski rad o istoriji seksualnog vaspitanja u Jugoslaviji do kraja šezdesetih godina. Ona je za nas održala predavanje i pričala je o ljudima koji su bili najbitniji za istoriju seksualnog vaspitanja u Jugoslaviji.

Između ostalog, pričala je o Vidi Tomšić, važnoj jugoslovenskoj političarki i borkinji za prava žena, te o Francu Novaku, važnom ginekologu u Jugoslaviji. Mislim da smo tek na tom predavanju saznale da su oni, u stvari, bili bračni par i da su se, svako na svom polju, borili za prava žena. Ova priča nas je oduševila, jer nam se činila vrlo šarmantnom, činili su nam se kao nekakav power couple po pitanju borbe za prava žena. I tako smo odlučile da ćemo borbu za reproduktivna prava žena u Jugoslaviji rekonstruisati na osnovu njihovih biografija.

Kroz predstavu provlačiš i temu seksualnog zadovoljstva o kojoj se tek poslednjih godina otvoreno govori. Kako ti vidiš uticaj istorijske borbe za reproduktivna prava sa današnjim kontekstom seksualnih sloboda?

Mislim da je borba za reproduktivna prava za vreme Jugoslavije bila bitna za to da danas na našim prostorima uopšte možemo pričati o seksualnom zadovoljstvu kao o ljudskom pravu. Borba za reproduktivna prava u Jugoslaviji u stvari je bila borba za to, da bi žene bile zdravije i srećnije. Čini mi se da je priča o pravu na seksualno zadovoljstvo žena korak dalje u toj istoj borbi jer mislim da bi društvo u kojem bi se podrazumevalo da žene imaju pravo na seksualno zadovoljstvo – i da to nije sramotno ili nečisto ili trivijalno, nego je jednostavno ljudsko pravo – bilo sigurnije i više bi podržavalo žene da se ostvare na svim životnim poljima.

Kako vidiš ulogu umetnosti u današnjoj borbi za prava žena, posebno u vezi sa pravom na abortus i kontracepciju koje se poslednjih godina sve češće dovodi u pitanje?

Za mene kao rediteljku umetnost i pozorište imaju smisla samo dok su angažovani. Mislim da društveni i politički angažman nije odvojen od estetske dimenzije pozorišta, nego da je definiše. Za mene je najviše uzbudljivo o pozorištu razmišljati kao o prostoru gde etika nije odvojena od estetike, nego su spojene. U tom smislu mi se čini bitno da se danas, kroz pozorište, zauzimamo za reproduktivna i seksualna prava žena.

U predstavi pominješ „humane odnose među polovima”. Kako misliš da se ti odnosi razvijaju danas i zašto je važno da se seksualno obrazovanje fokusira na to?

U današnjom društvu vrlo su prisutne tendencije koje vode ka retradicionalizaciji društva i tome da žene i muškarci zauzimaju konzervativnije uloge. To je dosta zabrinjavajuće. Moj utisak je da su pogotovo mladi danas dosta izloženi tome na društvenim mrežama. Zbog toga mi se čini da je važno boriti se za seksualno obrazovanje koje je celovito i koje se bavi i rodnim ulogama, te odnosima između različitih polova, i koje u prvi red stavlja ljudska prava.

Kako ti vidiš napredak na polju ženskih prava, ženske seksualnosti i sloboda danas, u odnosu na ona u posleratnoj Jugoslaviji?

Najviše mi je poznat kontekst Slovenije, tako da najviše mogu pričati o tome. Moj utisak je da se od vremena posleratne Jugoslavije dosta toga promenilo i da je danas u Sloveniji poštovanje reproduktivnih i seksualnih prava na višem nivou, ali još uvek je dosta stvari za koje se treba izboriti. Abortus i kontracepcija su relativno dostupni i besplatni, ali činjenica je da još uvek mnogo žena svedoči o dosta neugodnim iskustvima obavljanja abortusa. Nakon #MeToo pokreta nasilje i uznemiravanje se brže prepoznaje i manje se toleriše, ali još uvek se dešava mnogo nasilja nad ženama i femicida, a izveštavanje u medijima o tome je često senzacionalističko, neosetljivo i nehumano prema ženama. Seksualno zadovoljstvo žena je i dalje dosta tabuizirano i nešto što nije opšte prihvaćeno kao ljudsko pravo.

Svaki put kad Borbu igramo u drugoj državi, istražimo kakvo je stanje dostupnosti abortusa i kontracepcije u toj državi. U Srbiji pravo na abortus i kontracepciju je – isto kao u Sloveniji – još uvek u Ustavu. Ali abortus i većina hormonske kontracepcije se plaća. U Hrvatskoj je abortus još uvek legalan, ali pravo na abortus i kontracepciju nije više u Ustavu. Ne samo da se abortus i kontracepcija plaćaju, već zbog takozvanog prigovora savesti samo određen broj ginekologa obavlja abortus. Znači, u tri države koje su pre bile deo Jugoslavije i koje su 1974. godine u Ustav upisale pravo na planiranje porodice, danas postoje velike razlike u dostupnosti abortusa i kontracepcije. To je veoma plastičan prikaz kako je priča o reproduktivnim i seksualnim pravima žena uvek priča o državi.

Kakav je bio proces rada sa izvođačicama? Kako su one uticale na oblikovanje same predstave i njene energije?

Proces rada na Borbi i Seksualnom vaspitanju II uopšte bio je vrlo kolektivan. Ima nas pet koautorki Borbe – izvođačice Sendi Bakotić i Vanda Velagić, scenografkinje Tijana Todorović (koja je i kostimografkinja) i Lene Lekše i ja.

Već od kad smo imale laboratoriju na početku, Sendi i Vanda su učestvovale kao autorke jer su donele svoje scene, a zajedno smo istraživale i debatovale o tome kako ćemo pristupati ovoj temi, kojim sadržajima nam se čini bitno davati prostor. Pritom, dosta je bio bitan njihov angažman i ljubav sa kojom su pristupale tim temama. Kad smo imale neki grubi pravac u kojem idemo, pridružila se i Tijana, koja je takođe bila jako angažovana u vezi sa tim temama, te je dosta entuzijastično i precizno radila na istraživanju, i sa kojom smo vizualno koncipirale dramaturgiju prostora i kostima.

U poslednjem delu procesa pridružila nam se i Lene, koja se brzo uklopila u uzbuđenje celog tima oko tih tema, a sa njom smo najviše radile na oblikovanju rekvizita i na animaciji predmeta, jer Borba je dosta zasnovana na principima pozorišta predmeta. Ja sam bila uvek ta koja je usmeravala proces i donosila odluke, ali kreativni proces je zaista bio kolektivan i čini mi se da se to oseti na svakoj izvedbi, jer svaki put kad igramo Borbu, oseti se uzbuđenje izvođačica za ove teme, oseti se da su one i autorke, te da im to što smo napravile mnogo znači.

Šta bi želela da publika ponese sa sobom nakon gledanja ove predstave?

Želela bih da ponese priču o istoriji, koju verovatno ne zna i nije još čula za to, bar u nekim segmentima. I želela bih da ova priča i način kako je predstavljena u pozorištu, inspiriše i ohrabruje na borbu i očuvanje već izborenih reproduktivnih i seksualnih autonomija, jer se to nikada ne podrazumeva.

Fotografije: Jelena Janković