Predrag Ristić META je mladi producent koji je nedavno objavio album u saradnji sa Skaj Viklerom pod nazivom Treći Svetski Rat. Pored produciranja muzike, bavi se i DJingom i iza sebe već ima nastupe širom Ex-Yu, što kao DJ, što kao pratnja drugim muzičarima. Produciranjem je počeo da se bavi početkom srednje škole, a takođe je završio i SAE Institut na smeru muzičke produkcije.
Osim po saradnji sa Skaj Viklerom, javnosti je poznat i po saradnji sa Sarom Jo. Povod za naš razgovor bio je novi album, ali smo se pored toga dotakli i mnogih drugih tema.
Odakle ti ideja za nadimak META?
META je samo po sebi prefiks kao metafizika ili bilo šta. Zapravo sam slušao neki podcast pre ne znam koliko godina, neko je rekao „that’s so ‘meta’“ i ja sam pomislio kako to može biti naziv neke pesme. Nakon nekog vremena sam shvatio da to zapravo može da zvuči i kao ime, iako ljudi ovde to čitaju kao Mȇta i onda je to ostalo tako. Ništa dublje od toga.
Kada si i kako počeo da se baviš muzikom?
Vrlo rano sam počeo da sviram gitaru i tu se menjalo dosta rok i metal bendova. U bendovima sam svirao gitaru i bas i malo sam pevao u jednom pank-rok bendu. Ujedno, krajem osnovne, početkom srednje počinje da me interesuje i snimanje muzike, kao i produciranje. Negde 2011-12. se pojavljuje dubstep. Tu počinje da mi bude interesantna elektronska muzika, jer je, da kažemo, dubstep bio „metal elektronske muzike“. Tada mi nije bilo jasno kako se dolazi do tih zvukova. Iz toga sam onda počeo da razvijam i pop zvuk, ali u svakom slučaju dolazim iz „žive muzike“, tek kasnije je došla elektronska muzika i zato možda to što radim zvuči alternativnije od ostalih pop stvari.
SAE Institut, na kome sam studirao, je mesto gde rade stvarno sjajni profesori koji su sarađivali sa svetskim zvezdama kao što su The Cure ili Sting. Ipak, ne možeš da naučiš sve o muzičkoj produkciji, već samo ono što planiraš da radiš. Da li ti imao takvog mentora u životu, kao što je meni Vikler, ili profesora na fakultetu, svakako moraš da se sam angažuješ. Ovo nije klasičan posao, mi moramo 24/7 da mislimo šta je sledeći korak u muzici.
Samo tehničko znanje mi je solidno pomoglo, ali SAE mi je više značio jer sam tamo upoznao ljude koji su motivisani da prave muziku koliko i ja, jer to nisam imao u Kragujevcu. Bez obzira što tamo možeš da vidiš i koristiš opremu kakvu verovatno u životu nećeš nikad moći da imaš, takve stvari u 2019-20, generalno nisu potrebne, jer postoje artisti koji imaju laptop i mikrofon i imaju milionske preglede.
Ko su ti bili uzori kada si počeo, a ko su ti trenutno uzori?
Mislim da se meni uzori menjaju na svakih godinu dana (smeh). U tom nekom periodu, 2011-12. mi je Skrillex bio bog dubstepa i želeo sam da saznam kako on to pravi. Pre toga, bendovi od Green Day-a do raznih metal i death metal bendova. Trenutno su mi uzori, konkretno za album Treći Svetski Rat, verovao ili ne, bili The Weeknd i Lana Del Ray što se tiče instrumentala, jer u albumu ima dosta orkestracije mešane sa tim nekim trap-pop-elektro zvukom, što je, po mom mišljenju, njihov novi zvuk, jer dosta zvuči tužno, ali ujedno je i epic.
Kako je došlo do saradnje sa Viklerom?
Imali smo zajedničke prijatelje i bilo je pitanje vremena kada ćemo početi da radimo zajedno. Ja sam njemu puštao neke svoje stvari koje u tom trenutku nisu bile izbačene. On je meni tada puštao Sam pao sam se ubio i Amove i ja sam bio u fazonu „otkud ti u ovom zvuku?“ jer sam ga znao samo iz Bad Copy-ja, ali smo se skontali za rad. Prvi instrumental koji sam mu pustio bio je za Požare nad gradom, njemu se svideo i napisao je tekst za tu stvar. Zapravo, tako uglavnom i radimo. Ja prvo radim instrumentale, pa onda on radi tekst i vokale. Možda smo, zapravo, samo dve stvari radili zajedno u studiju gde nemamo ništa i ja uzimam da pišem muziku, a on da piše tekst preko toga. Uglavnom, ja radim muziku od kuće koju mu šaljem i onda on bira instrumentale koje želi.
Spomenuo si već da ste album radili skoro tri godine. Zbog čega ste ga radili tako dug period? Zašto je ime albuma baš Treći Svetski Rat?
Mislim da je toliko dugo rađen jer smo i on i ja imali dosta projekata sa strane. Ovo nam je bilo uvek sigurno tu i kao, čekaćemo da ga odradimo kako treba, pa ćemo da ga izbacimo. Onda se to stalno odlagalo i stalno su uletale nove pesme za koje smo uvek mislili da su bolje od prethodnih. Dosta pesama su potpuno drugačije od prvobitnih verzija. Na primer, na Amonijaku je totalno drugačiji tekst nego na početku. Možda se zbog toga uvek pomerao datum izlaska, a možda jer nismo ni imali deadline. Mi smo sada zacrtali deadline da mora izaći u novembru i zato smo ga izdali 29. samo da bi izašao u novembru (smeh). Kad nema deadline-a uvek misliš da ima vremena, ali ga zapravo i nema i za čas prolete tri godine.
Naziv albuma je takav primarno zbog toga što dosta pesama ima u sebi referencu na treći svetski rat; kako smo mi treći svetski rat i kako je on treći svetski rat. Mislim da za to treba da se odsluša pesma Treći Svetski Rat koja govori sve o tome. Ali, mislim da bi to Vikler najbolje objasnio jer je on pisao tekst, a ne ja.
Kako si uspostavio saradnju sa Aristokrat Muzikom?
Vikler i ja smo mislili da je za naš album najbolje rešenje da bude objavljen na Aristokrat Muziku. Prišli smo im sa konceptom albuma i nekim demo snimcima i to smo svi zajedno sproveli u album u poslednjih nešto više od godinu dana. Pritom, on je već sarađivao ranijih godina sa Kendijem i Jaazom i prosto smo se skontali kao ekipa i sada idemo zajedno na koncerte i imamo zajedničke Aristokrat showcaseve.
Kako je započela saradnja između tebe i Sare Jo?
Desilo se tako što je Sara snimila Nemam vremena za to, što je nekako za nju bila žanrovska prekretnica, gde je promenila fazon i trebao joj je novi saradnik. Zvala je Viklera i on ju je usmerio na mene. Ja sam Sari puštao neke instrumentale i njoj su se svidela dva, od kojih je odabrala jedan koji je kasnije postao Lava. Vikler je napisao tekst i od tad sarađujemo super i nastupamo zajedno. Trenutno joj muziku radi Kei koji je toliko talentovan i ima osećaj za taj pop koji ona traži. Mislim da treba njega da forsira za aranžmane.
Šta te inspiriše da se baviš muzikom?
Bilo šta. Bukvalno. Od slike koju kad vidim i zamislim koja bi muzika dobro išla uz nju u pozadini, do toga da kad čujem nekog novog artista koji je inovativan, poželim da i ja uradim nešto tako. Svakako je muzika mešavina toga što si čuo, što te je inspirisalo, nekih flashback-ova iz detinjstva koji te intuitivno vode da ideš ka nekim zvukovima i notama. Čak i moda, baš bilo šta.
Osim bavljenja muzičkom produkcijom, nastupaš i kao DJ. Možeš li reći nešto o DJ sceni kod nas?
U trenutku kad sam počeo da radim elektronsku muziku, nisi mogao da nastupaš ako nisi DJ, osim ako nemaš neki bend gde radite polu-live nastup, i onda iz te dubstep-trep-DnB priče izađe da budeš DJ. Samim tim, kad sam radio Lavu Sari Jo, zvala me je da nastupamo zajedno. Sada putujemo svuda po ex-Yu teritoriji i imamo nastupe. Sa Kendijem takođe. Mislim da je prosto lakše i isplativije biti DJ, nego imati bend trenutno, ali definitivno bih voleo da je bend primarna stvar kod svih tih izvođača.
Domaću DJ scenu, iskreno, ne pratim toliko jer se uglavnom svodi na tehno, čiji nisam preterani fan. Sad čujem da se u Beogradu polako vraća drum n bass scena, što mi je zanimljivo. Mislim da je generalno elektronska muzika malo opala i da se sad vraća taj neki komercijalni trap-pop-rnb više nego elektronska muzika kakva je bila pre nekoliko godina.
Kako komentarišeš pokret Bass Force?
To su moji ortaci, ekipa iz Kragujevca koji su organizovali žurke u gradu, koje su zapravo bile fascinantne ljudima koji su dolazili jer nisu mogli da veruju da se tako nešto održava u Srbiji uopšte, a ne u Kragujevcu. Vikler i ja smo jednom prilikom gostovali na Bass Force-u i on se začudio kako ti ljudi znaju sve reči, imaju gestikulaciju koja prati svaki ritam i drop svake pesme. Čak i davno nisam video takve žurke jer je to uglavnom vrlo ciljana publika. Što je konkretnija publika, bolje su žurke. Ako je dubstep žurka, tu dolaze samo dubstep fanovi koji to obožavaju, za razliku od random žurki na koje dolaze ljudi koji su u prolazu videli da se tu nešto dešava. Nadam se da će ponovo da prave neke žurke, nisu odavno!
Koliko se razlikuju muzičke scene Kragujevca i Beograda, a koliko domaća od svetske?
Ako želiš da se baviš muzikom na pro-levelu, mislim da moraš da budeš u Beogradu jer u suprotnom je preveliko psihičko i fizičko cimanje da stalno putuješ iz unutrašnjosti u Beograd na snimanja. Eventualno Novi Sad, ali mislim da je Beograd centar svih muzičkih dešavanja i napredovanja u muzičkoj industriji. Kragujevac je poznat kao rock-and-roll grad, tako da ima dosta rok, metal i pank bendova, ali što se tiče pop i moderne muzike, to je baš slabo. Svi koji se bave tom muzikom, kao i ja, su otišli u Beograd.
Mislim da smo mi jeftinija kopija strane scene. Ipak, kad pogledaš, Travis Scott ima 35 potpisanih producenata na albumu, a mi imamo 3. Samim tim, od svih tih 35 producenata da donese po jednu stvar, taj album je automatski next level. Što se tiče pop muzike, više ciljamo neku latino scenu, a ne američku. Primećujem da u Americi već umire trap, dok je kod nas trap sad zaživeo. Ja sam radio trap još 2013-14 jer sam tad pratio tu scenu i ložio se na to. Tek posle par godina trap je došao kod nas na profesionalnom nivou. Mislim da i dalje malo kasnimo, ali i da imamo scenu jaču nego ikad. Pre 10-15 godina su klici, realno, slabo slušali muziku. Šta su slušali, Gassolinu, Boro Boro i Flamingose. Sada mogu da sednu na YouTube i imaju sve dostupno. To nas dovodi do druge stvari koja je meni fascinantna: ti imaš bukvalno svu muziku ikada snimljenu na YouTube-u, a biraš da slušaš 10-15 pesama u krug. Vrlo je mali procenat ljudi koji želi da čuje nešto novo i alternativno.
Šta radiš kada se ne baviš muzikom?
Mnogo volim filmove i serije i stalno ih gledam. Prilično igram igrice, što bi trebalo malo da smanjim jer sam skontao da pomeram obaveze da bih ih igrao, što je nešto najgore na svetu (smeh).
Kada je o filmovima reč, u poslednje vreme mi je bio super Midsommar, totalno creepy horor-triler. Volim takav vibe filmova. Get Out, recimo. Dosta volim te horor-trilere, ali je retko naći dobar takav film, ali kad ga nađem budem u fazonu „wow, koliko je dobro, ovo me je pomerilo.“ Skoro me je Vikler terao da gledam sve Marvelove filmove i ja sam bio u fazonu „brate, neću da gledam, to mi je sve isto“ . Toliko sam se, ipak, naložio na sve njih i onda sam odlepio na Endgame u bioskopu.
Od serija trenutno gledam The Mandalorian. True Detective mi je bio super takođe.
Igram jednu igricu već dve godine, a to je Overwatch, i to igram s društvom. Trenutno igram i Star Wars Jedi: Fallen Order.
Koji su ti planovi za budućnost?
Mislim da ću raditi više solo stvari. Definitivno hoću još da radim sa Aristokrat Muzikom i njihovim artistima. Javljaju mi se još neki artisti koji žele da radimo zajedno, ali sve to ide lagano. Možda sam malo previše lenj povodom toga (smeh).
Planirali smo da za album uradimo neku stvar i sa Z++, ali zbog deadline-a nismo uspeli da se uklopimo. Sa Vojkom takođe, tu smo čak bili i u studiju, ali nismo završili pesmu nikad.
Šta misliš, koji je novi pravac u kom će krenuti domaći mainstream?
Million dollar question! Pričao sam sa Viklerom o tome, a on je pričao sa Cobijem, i mislim da to niko ne zna. Mislim da se to samo desi, a do tad je sve „try and error“ proces, ali će to verovatno biti neka verzija nečeg stranog, samo na srpskom i sa mešavinom balkanskih fazona. Videćemo.
Autor teksta: Ivan Dželajlija
Autori fotografija: Tea Jagodić, Nemanja Maraš, Andrej Mihailović, Andreja Marković, instagram screenshot
0 Comments