Vizuelni narativi koje kreiram nisu nužno tema koja se posmatra pojedinačno, već je fora da se čitaju kao sekvence. Kao tok scena koji stvaraju atmosferu, ritam i na neki način dramaturgiju. Fragmenti u ovoj priči predstavljaju svesno probrane momente: pogled, odnos tela i prostora, boja kao emocija…

Konkretne kombinacije boja koristim da prikažem stanje – impuls koji nosi energiju. Estetiku nikada ne percipiram kao da je sama sebi cilj, ona je uvek u duhu osmišljene vizije i unutrašnjeg osećaja koji želim da prenesem. Svaka odluka o kompoziciji, perspektivi i kadru deo je kreiranja ambijentalnosti, strukture, slojevitosti i ritma koji povezuju slike u celinu.

Posebno mi je bilo od velikog značaja upoznavanje sa različitim estetskim senzibilitetima ljudi sa kojima sam sarađivala. Kao i uvek prvenstveno radim projekte sa mojim prijateljima koji su uvek spremni da ispoštuju ideju i da joj doprinesu. Specifično njima imam potrebu da se zahvalim jer smo odrasli zajedno i uz kolektivno strpljenje i rad trudimo se da pretvorimo ideje u iskustva koja traju.

Taj proces stimulišućih saradnji mi je izgradio intuiciju u kontekstu rada. Intuitivnost i pronalaženje zajedničkog jezika predstavljaju ključne momente u radu sa ljudima koje fotografišem. Zanimljivo mi je da pokušam da spoznam energiju, senzibilitet i način na koji ljudi postoje u prostoru. Imam želju da kreiram likove koji deluju kao da tom prostoru već prirodno pripadaju. Jako volim da vidim kod ljudi male nijanse koje ih izdvajaju i čine autentičnim karkterima. Često ih u svojoj glavi smeštam u neku vrstu mentalne „fioke“, u kojoj postoji njihov film, atmosfera i logika kojoj pripadaju, a koju sam ja malo zagrebala.

U mom radu sa fotografijom pojam snova kao koncept je bitan faktor, možda baš zato što ih već dugo ne pamtim. Godinama se ne sećam svojih snova, osim onih iz detinjstva. To iskustvo mi je ostalo kao jedini trag šta san zapravo jeste – prostor između stvarnog i zamišljenog, mesto gde se čista emocija i doživljaj translira u sliku. Na taj način bih volela da kažem da fotografija postaje produžetak mog detinjstva i sećanja na snove koje sam nekada osećala. Ona je pokušaj da uhvatim ono što je neuhvatljivo: viziju jednog liminalnog filma u kojem se san i java prepliću unutar stvarnosti.

Ovaj set fotografija posvećujem mom deki Slobodanu Ceroviću, koji je bio i ostao najveći fragment mog detinjstva, san koji se nikada ne zaboravlja.” – Marija Cerović Arsenijević, 24 godine, fotografkinja i studentkinja arhitekture zavrsne godine mastera

Članak 20.25 Fragmenti koji se ne sećaju hronologije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U planinama uživam veći deo života a u poslednjih desetak godina me njihova lepota inspiriše da fotografišem sve više i više. Svoje zadovoljstvo prikazujem na Instagram profilu @filmmski  

Fotografije su napravljene starim analognim aparatima i prikazuju različita lica planine, širu sliku cele ideje skijanja.

Neću se držati samo jednog vibe-a i melaholičnih dreamy fotografija zato što to u praksi ne postoji.

Na skijanju se u okviru par sati možete naći sami u tišini i magli, onda se razvedri i izađe sunce, pridruži vam se ortak sa kojim odete na ručak gde je cela ekipa pa vas vetar i hladnoća iz spoljašnjeg dela restorana oteraju unutra. Tamo jedete i popijete rakijicu i tako zaglupljeni odete da skijate off-piste gde se srećni izgubite u gustoj šumi i završite na lokalnom putu 10km pored ski centra. Stopirate random auto koji vozi vlasnik apartmana u kom ste bili smešteni prošle godine.

Skijaški dan zaista može ovako izgledati a takve su i planine: promenljive, zanimljive i neshvatljive.

Članak Svetski dan planina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prvi kontakt sa skejtom sam imao 2003. godine kada je brat Đole dobio skejt za rođendan i kada sam iskukao od roditelja da mi kupe isti takav. Nisam dobio isti, ali to nije ni bitno.

Narednih 14 godina nisam prestao da vozim a svakodnevna opsednutost još uvek traje. Retko kada se desi da prođe dan, a da ne pogledam skejt part na YouTube-u ili da pored puta ne zapazim neku ivicu/stepenice/šipku koja me asocira na mogućnost da tu odradim neki trik. Oni idu sve teže i teže ali sam u međuvremenu izmislio da sam fotograf tako da sam i dalje u priči, samo sa druge strane, sa druge strane jastukaa paaaa param pa pa pa pa ram pa pa…ok.

Nakon fotografija možete da pogledate odličan intervju na YouTube-u gde Huberman objašnjava kako skejt pozitivno utiče na određene procese u mozgu i generalno na čoveka. Intervju se zove Discussing Skateboarding with Neuroscientist Andrew Huberman.

Foto aparat:
Canon A1

Objektivi:
– Sigma FD 24mm f2.8
– Canon FD 100-300mm f5.6
– Canon FD 50mm f1.4

Film: Fujifilm 200

Članak Skejt na filmu (35mm) se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak Sziget best fits se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Teodor Kopicl – Whopicl

Članak Island of freedom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak 15. za 15 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Danas je 95. dan blokade. Pokušavamo da razlikujemo dane i da ne zaboravimo sve što nam se dešava dok čekamo da nam se zahtevi ispune. Tri meseca brojimo dane, malo li je, dragi dnevniče? Danima, mesecima, beležili smo sećanja onako kako najbolje znamo. 

Sad su ove fotografije pred nama, poput ogledala i podsetnika. Utočište i snagu smo našli jedni u drugima. Ovim sećanjima, želimo svi da se podsetimo, pa i taman i tebe. Gledaj nas, dragi dnevniče. Do ispunjenja, skupićemo ko zna koliko još sećanja, to je sigurno ono što nam niko neće uzeti. 

idemo sad na plenum, a ti pogledaj fotke!

pozz,
fdu

Članak Studenti FDU u blokadi koje štiti podgojeni Slavko se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ova virtuelna izložba posvećena je zato ljudima koji su, pored upornosti i istrajnosti, na ulici pokazali i smisao za humor.

P.S. Sve fotografije preuzete su sa sajta Protestografija, koji je nastao iz želje da se mnoge sjajne ideje koje su postale transparenti tokom studentskih protesta ne zaborave, pa ako imaš fotku nekog zanimljivog transparenta – ubaci je tamo, da se ne zaboravi.

Članak Studentski blok se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored toga, veliko nam je zadovoljstvo da vas pozovemo da nam se pridružite u četvrtak 26.12. od 19 časova u baru Sprat u Cetinjskoj 15. Pored druženja s članovima kolektiva, koji ove godine obeležava 15. godina postojanja imaćete priliku i da pogledate i kupite novi fanzin „02″ i slušate muziku koju će puštati Little Lu.

Belgrade Raw je fotografski kolektiv osnovan 2009. godine koji kroz medij fotografije istražuje socijalne, urbane i političke aspekte života u gradu. Kroz kolektivni rad proizvodimo izložbe, događaje, radionice, višemedijske projekte i publikacije, uvek aktivno preispitujući prirodu medija fotografije i pitanje autorstva.

U prethodnih nekoliko godina svoj rad prikazivali smo na izložbama u Beogradu, Beču, Trebinju, Pitsburgu i Londonu. Prošlog meseca obeležili smo 15 godina postojanja i rada kolektiva pop-up izložbom „2 dana 3 noći” u Prostoru u Novom Sadu, kada smo premijerno predstavili i novi samizdat fanzin kolektiva pod nazivom „02″.

Članak Belgrade Raw: Opet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nemanja Ledenski

Članak Little Saturday se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fotografije koje stvaram nisu hladna dokumentacija sveta – one nastaju spontano, gotovo nesvesno, vođene trenutnim osećanjima. Na njima se reflektuju sve faze mog emotivnog stanja.

„Svetlost ispod površine” nosi u sebi suštinsku poruku o mojoj potrazi za lepotom u onome što na prvi pogled deluje nesavršeno. Ne tražim idealne prizore, jer savršenstvo nije cilj, već iluzija koja nas često udaljava od istine. Umesto toga, trudim se da zabeležim sitne trenutke, male pukotine u stvarnosti kroz koje proviruju tragovi istinskog života – neukrašenog, često surovog, ali možda baš u tim nesavršenim trenucima, u zabeleženim emocijama, leži ono što je zaista važno: istina koja nam izmiče, a koju nesvesno tražimo.

Članak Svetlost ispod površine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nebojša Došen

Članak Ulje je curelo (opekotine) se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovih dana pokušavam da uhvatim kosmičke trenutke jednog (ne)običnog leta. Toplota postaje neizdrživa, vreme prolazi sporo. Ali to nam baš i treba, da usporimo, i udahnemo. Da udahnemo nešto novo, nešto staro, ali na potpuno drugačiji način.

More šarenih suncobrana razno-raznih dezena, prezrele kajsije među kolenima, plavo nebo i mladi mesec kao zarez, sva ta zrnca peska pod nogama, ruke i zlatnu kosu u zlatni sat, dve šoljice kafe za dobro jutro, restoran hotela zarobljenog u nekoj lepoj prošlosti, zrikavce i ležaljke u borovom hladu, zauzetu stenu i slobodne sise, prženice i viršle baš kao nekada.

Topli pozdravi!

Jelisaveta Ivković

Članak Topli pozdravi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dostojevski, Zapisi iz mrtvog doma

Predstavljene fotografije nastale su u poslednje tri godine, zasebno, bez posebno određene teme koja ih grupiše. Ono što im je zajedničko je da one nisu dokumentarne već više liče na sećanja, snoviđenja, nešto maglovito, daleko i mutno za šta se ne zna sa sigurnošću da li se u stvarnosti desilo iako postoji jasan zapis o tome. 

Nemanja Podraščić (1991) je antropolog iz Beograda. Glavna tema u vizuelnom izražaju su mu ljudi koji proživljavaju svakodnevne situacije u stvari zvanoj život u koju su bačeni i stvaraju sopstveni smisao.

Članak Snoviđenja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ksenija Jaredić

Članak Sunčana jesen života se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Alat za ličnu interakciju sa svijetom.
Vjerujem da je nemoguće biti usamljen ukoliko imate kameru pri ruci.
Ipak kod digitalne fotografije često nađem sebe kako fotkam istu stvar beskonačno mnogo puta tražeći ni sam ne znam kakav savršen krajnji proizvod. Kod filma ta saradnja teče mnogo spontanije, povjerenje je nužno, odlučnost je ključna, a akcenat je na iskustvo prije proizvoda. Stoga je i drugarstvo mnogo jače. Kako išta i igdje može biti dosadno dokle god ima praznog prostora na film rolni?
Ako bi me neko pitao, ne bih znao reći šta ja uopšte smatram da je vrijedno fotke. Pretpostavljam da mi samo dođe.

Mislim da bi za sebe volio reći da pokušavam fotkati sve što mi se čini „živim”, bilo mjesta ili ljude. Mada, lični identitet i senzibilitet onog koji slika je direktni činilac njegove fotografije, pa bolje da neko drugi to prepoznaje i tumači, a da se ja držim uloge učesnika.

Ovdje sam izdvojio kompilaciju fotografija ljudi u trenutcima u kojima mi se činilo da ih vrijedi uslikati, kao i par izgovorenih misli, nekih tamo „pametnijih” ljudi.

„The pictures are there, and you just take them.”
– Robert Capa

„All photographs are accurate. None of them is the truth.”
– Richard Avedon

„The best thing about a picture is that it never changes, even when the people in it do.”
– Andy Warhol

Članak Analogija, moj dobar drugar se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Momci kalušari obučeni u narodnu rumunsku nošnju posećuju svaku kuću u čijim dvorištima izvode tradicionalni ples, a domaćini ih darivaju. Povorka maskirane dece prolazi glavnom ulicom. Kao i svaki običaj sličan ovom, fašanke odlikuje izrugivanje „ozbiljnih tema”, ismejavanje tabua i trodnevni odušak od socijalnih normi.

Zanimljivo je da čitavo selo marljivo radi na pripremi ovog događaja koji ne posećuje gotovo niko osim njih samih. 

Luna Jovanović (1990) završila je osnovne studije na katedri za fotografiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2013), master studije na interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu (2015), na odseku Teorija  umetnosti i medija i master studije na likovnom odseku na katedri za fotografju, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2022). Priredila je deset samostalnih izložbi. Učesnica je na brojnim kolektivnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Od 2021. godine postaje član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Dvostruki je stipendista fonda Dositeja za mlade talente Republike Srbije, te dobitnica fotografske nagrade Memorijal Dragoljub Tošić (2009) i druge nagrade Fotofutura festivala fotografije u Srbiji (2022).  Umetnički rad zasniva na istraživanju kulturalnog pejzaža posredstvom fotografskog medija, crteža i pronađenih predmeta. Trenutno je na doktorskim studijama iz oblasti likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Članak Fašanke, pokladni običaj na jugu Banata se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovde sve stvari žive posebno i drugačije: vetar, vlat trave, insekt, izgubljen predmet. U ovom poovskom pejzažu izdužuju se mistične senke i krivudaju staze koje vode naviše. Osamljeni čovek postaje drugačije osamljen, njegove su kretnje tajanstvene, on je na nekom putu, siromašak sa darovima, hodočasnik ili svetac.“

– Mirko Kovač, „Uvod u drugi život“

Ksenija Bogdanović (1994) živi na relaciji Pančevo – Kotor. Završila je osnovne i master studije na Biološkom fakultetu u Beogradu. Predaje biologiju i vodi filmsku i fotografsku sekciju u gimnaziji u Pančevu. Učestvovala je na više kolektivnih izložbi, jednoj samostalnoj, a održala je i fotografsku radionicu na Pančevo film festivalu.

Članak Uvod u drugi život se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako se bavim fotografiranjem destinacijskih vjenčanja već duži niz godina, početkom prošle godine sam imao priliku prvi puta fotografirati vjenčanje izvan Evrope, točnije u San Francisku u Kaliforniji. Tada sam postao svjestan koliko netko može voljeti tvoj rad, koliko ga poštuje i što je klijent sve spreman napraviti kako bi osigurao tvoj dolazak. To, zapravo, nije mala stvar i vjerojatno ovo iskustvo neću nikad zaboraviti. To mi je omogućilo da iskoristim i nekoliko dana za sebe i da pokušam zabilježiti kadrove Amerike na svoj način, jer ipak, kroz posljednjih nekoliko godina u toj državi se mnogo toga promijenilo. San Francisko, kao brat blizanac Lisabonu (moj najdraži evropski grad). Predivna viktorijanska arhitektura, magla, uzbrdice, nizbrdice i stari tramvaji. Imaš dojam da je mali, ali zbog urbanizacije i infrastrukture je jako velik. Volio bih se vratiti, ali u toplije mjesece uz road trip po zapadnoj obali.

Dok sam boravio u San Francisku u siječnju prošle godine, klijent koji je pratio moje objave na mojim Instagram profilima, odlučio me kontaktirati i odmah potvrditi sa mnom datum u studenom u istoj toj godini, ali u Dalasu. Tako odlazim krajem prošle godine u Teksas, što me odmah podsjetilo na Panteru, bend iz susjednog Forth Worth-a kojeg sam slušao tijekom cijele srednje škole, a i ponekad i dan-danas. To je, u odnosu na San Francisko i Njujork jedan drugi svijet i ono što mnogi govore, prava Amerika. Posebno dio Forth Worth-a „Stockyards“ koji mi je nešto najzanimljivije što sam do sada vidio. Dio Forth Wortha gdje čuješ samo country glazbu, gdje sve izgleda kao gotov filmski set za Western film. Glavna atrakcija je šetnja kauboja koji „tjeraju“ stada dugorogih goveda koja se održava dva puta u danu i jedini su na svijetu gdje se tako nešto održava. Kako sam odrastao u Baranji (istočna Hrvatska), često smo kroz druženja znali spominjati kako je to naš Teksas, samo pokoje selo i grad, a između kilometri i kilometri polja, ravnica gdje u mjestima često možeš sresti ekipu koja sjedi ispred trgovine.

Za kraj američkog puta i kraj uspješne 2023. godine, odlučili smo iz Dalasa (čiji je aerodrom treći najveći u svijetu i nešto zbilja gigantsko) krenuti za Njujork koji je godinama bio na nekakvoj listi želja. Sada kad pogledam, to je bila super odluka. Ono što bih volio odmah reći, nisam se osjećao kao stranac. U nekim situacijama je to dobro, a u nekima ne, jer zbog tolikog globalnog prezentiranja i populariziranja tog grada kroz sve moguće medije, nemaš osjećaj da vidiš nešto prvi puta. Ali kako te grad jednostavno nosi kroz svoju atmosferu, nekako to zaboravljaš i ideš dalje. Ljudi često imaju potrebu sami slati poruke s preporukama za razna mjesta (što nekad i nije loše), ali nemaš potrebe za tim jer, uz sve gore napisano, bitno je da sam tražiš i istražuješ da barem koliko-toliko dobiješ neko svoje vlastito, i nešto drugačije iskustvo.

Avanture sa smještajima su uvijek stresne, ali i zabavne, pa ih je tako bilo i na ovim putovanjima. Ono što smo naučili da Airbnb nije najbolja opcija i da su hoteli zakon stvar u Americi. Booking servis je super funkcionirao. U San Francisku u Airbnb-u nas je dočekala poplava jer količina kiše koja je tada pala nije padala toliko posljednjih 100 godina. U Dalasu, u rezerviranom i plaćenom stanu, su nas dočekali podstanari. Možete pročitati online više o problemima koje ima Airbnb. Nakon svega toga smo završili u hotelima i sve je bilo fantastično. Njujork je bio treća sreća, bez pogreške!

S obzirom na razne probleme s kojima se ova država suočava, posebno u posljednje vrijeme, ove fotografije ne pokušavaju idealizirati Ameriku, one prikazuju atmosferu i osjećaj trenutka u kojem sam se ja našao i nešto čemu se uvijek mogu vratiti i prisjetiti mojih uspomena. Imam osjećaj kao da već sada ove fotografije daju osjećaj nostalgije jer ne znamo što nam budućnost donosi i u kojim smjerovima će sve ići, te kakve će biti poslovne prilike.

Kad pogledam na sve ovo s nekim malim vremenskim odmakom i sumiram sve od prošle godine, mogu reći da su mi se stvari nekako poklopile. Uspio sam doživjeti neke detalje i atmosferu koje sam kroz godine zamišljao. Uspomene i iskustva koja sam donio kući, zbilja ne može ništa zamijeniti. U jednoj godini, posjetio sam zapadnu, središnju i istočnu Ameriku i nekako kroz te tri države povezao jako puno toga. Zbog dobro obavljenog posla i još boljeg poznanstva, aktivno i dalje dobivam upite od raznih klijenata iz Los Anđelesa, San Franciska. To je također dodatno otvorilo još vrata i za klijente koji iz Amerike dolaze organizirati vlastito vjenčanje u Evropi. Unutar svog posla napravio sam lijepu poveznicu između Evrope i Amerike.

Fotografirano aparatima Practica L2, Olympus Mju II, Nikon F100

Filmovi koje sam koristio su bili CineStill 800, Kodak Portra 400, Portra 800 i Ilford XP2.

Autor: Tomislav Marcijuš

Članak Između blizine i daljine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dokumentovanjem značajnih događaja, ljudi i mesta, ova serija fotografija pruža vizuelni zapis prošlosti i sadašnjosti zajednice na jedinstven način. Takođe, dokumentovanjem kulturnog nasleđa bošnjačke zajednice cilj mi je da na taj način doprinesem i očuvanju i dokumentovanju kulturnog nasleđa zajednice na jugu Srbije. Serija fotografija je nastala u pretežno bošnjačkim muslimanskim zajednicama u jugozapadnom regionu Srbije, uključujući gradove Novi Pazar, Sjenicu, Prijepolje i Tutin.

Vladimir Živojinović (1993) je dokumentarni fotograf iz Beograda. Njegov rad se fokusira na socijalne i istorijske teme na Balkanu u vidu dugoročnih projekata. Karijeru je započeo 2015. godine kao volonter u dnevnim novinama BLIC, a kasniju karijeru nastavio je sarađujući sa brojnim klijentima kao što su New York Times, Le Monde, ESPN, The Guardian, Der Spiegel, Liberation, British GK, UNDP, Evropska komisija, UNHCR, NBC news i Unicef. Između ostalih nagrada, bio je nacionalni pobednik kompanije Sony World Photography 2022. godine i dobitnik Gran prija za Serbian Press Photo 2021. i 2023. godine. Takođe je dobitnik Mentorske stipendije za dokumentarnu fotografiju 2022. godine Fondacije Vid.

Članak Istraživanje bošnjačke zajednice u jugozapadnoj Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.