Razgovor sa psihologom: Sada je vreme da naučimo kako da zastanemo

Ovih dana nemoguće je da upalimo televizor, ulogujemo se na društvene mreže i prelistavamo vesti, a da ne čitamo o širenju virusa covid-19. Od 15. marta u Srbiji je na snazi vanredno stanje koje, između ostalog, nalaže ograničenu slobodu kretanja. Nismo očekivali da će početak druge decenije 21. veka za sobom doneti ovakvu, skoro apokaliptičnu, atmosferu. Čini se da nove okolnosti posebno teško padaju generacijama rođenim nakon 2000. koje su već same po sebi u osetljivom periodu odrastanja. Kako mladi mogu da prekinu negativan tok misli i prihvate situaciju u kojoj se svi nalazimo? Rešili smo da baš ova pitanja, o atmosferi izolacije i uticaju pandemije na mentalno zdravlje, postavimo psihološkinji Sanji Živković ispred Psihološko Jezgro Centra.

Čini se da smo u svetu interneta i filtriranog prikazivanja istine kroz humor počeli  olako da shvatamo pitanje psihičkog zdravlja. Nedostaje li nam još uvek otvorene, a onda i ozbiljne priče na tu temu?

Naravno, mentalno zdravlje je tek prethodnih par godina postalo deo, veoma mali deo, medijskog prostora. I dalje je tabu tema u mnogim sredinama. Priča je neophodna.

Mladi ljudi sve više pate od anksioznosti i depresije, zbog čega?

Mnogo je razloga. Generacijski jaz, koji sa sobom nosi razliku u pogledu na svet. Od njih porodica očekuje jedno, dok tržište rada traži sasvim drugo. Zatim, prevelika izloženost, socijalne mreže, gubitak privatnosti i stalna dostupnost…

Trenutno je veliki broj ljudi izolovan usled vanredne situacije povodom pojave virusa covid-19. Da li postoji pojačano interesovanje za podršku od strane psihoterapeuta. Kakva su Vaša iskustva?  

Postoji. Anksioznost koja se javlja u ovim uslovima je prirodna reakcija. Čovek sam po sebi nije navikao na život u neizvesnosti. Sve je stopirano. U ovom trenutku jedino je moguće biti, u Sada i Ovde, jer svako planiranje budućih događaja i aktivnosti, nema smisla, pošto ne znamo koliko će sve trajati. To je skroz drugačije stanje uma. Do sada smo jurili, išli ka nekom cilju, sada je vreme da naučimo kako da zastanemo i budemo, i da nam samo to bivanje bude dovoljno. Za ovakvu situaciju prirodno, u idealnim uslovima,  nam je potrebno do dve nedelje da bismo je prihvatili, obradili, prilagodili, smestili se u nove okolnosti. Međutim, ljudi su uglavnom odmah nastavili sa životima. Đaci su nastavili da online pohađaju časove, ljudi da rade online… Nema mnogo obrade, anksioznost je upravo zov tela na usporavanje.

Odlazak u školu, na fakultet i vreme sa društvom može biti korisno u prevazilaženju problema. Sada, kada se preporučuje da ostajemo u domovima i izbegavamo društvenu interakciju, kako da ne potonemo, posebno ako smo skloni tome?

Savetuje se pisanje dnevnika, svaki put kada naođu nepoželjne misli, sa kime sam prethodno bio/la u kontaktu, šta sam čitao/la, video/la… Šta mislim da će se desiti, ili se neće desiti? Kako ja utičem na to i mogu li uopšte da utičem na to da se (ne)promeni. Postoji toliko platforma koje nam pružaju mogućnost da se čujemo i vidimo sa ljudima. Zanimljivo je organizovati online video druženja. Postoje i online igre, ali i one stare poput Zemljopisa, Leksikona…

Ukoliko osetimo navalu negativnih misli i emocija, kako možemo pomoći sami sebi u trenucima izolacije?

Važna je struktura. Od pomoći je ustaljen ritam, budimo se i ležemo uvek u isto (slično) vreme. Zatim, uobročenost. Jesti zdravo, takodje obroci su rasporedjeni tokom dana, uvek isto. Ukoliko uspemo da ubacimo i vežbe, idealno. Postoji mnogo zanimljivih, besplatnih aktivnosti, bioskopi, pozorišta, muzeju, kursevi, treninzi, knjige… Međutim, važno je pratiti sebe, to što je nešto dostupno, ili što ga većina ljudi upražnjava, ne znači da je hranljivo i za nas. Možda nam upravo treba mir, san, nerađenje ničega, Italijani imaju čak i naziv za to – dolce far niente, uživanje u neradu. Smanjiti društvene mreže, smanjiti količinu informacija koje se tiču pandemije. Gledati/čitati neke motivacione i pozitivne sadržaje i izbegavati teške i bolne tematike.

Šta mislite o masovnoj panici? Da li je  moguće izbeći je?

Živimo na prostorima koja su dosta toga pretrpela. Ljudi su retraumatizovani na sam pomen vanrednog stanja. Smatram da je odgovornost medija davanje konciznih i realnih informacija, na žalost to nije slučaj i mediji koriste svojih pet minuta da od svega naprave senzaciju. Za izbegavanje panike, jedini savet je ograničite priliv informacija, deinstalirajte aplikacije portala, i uzimajte samo onoliko koliko vam prija.

Pored toga što se suočavamo sa sobom, sada se očekuje da smo usmereni na one sa kojima živimo. Održavanje porodičnih i ljubavnih odnosa postaje izazov. Šta nam savetujete, kako da bolje funkcionišemo?

Važno je da svako ima svoj prostor, gde se može osamiti u toku dana na neko vreme. Život u izolaciji je zaista eksperiment sam po sebi. Potrebno je da svi članovi porodice budu vrlo elastični, što je izazov. Idealno bi bilo osmisliti vreme, naći neke zajedničke aktivnosti, igre, hobije…

Pored depresije i anksioznosti, koji problemi mogu biti dodatno podstaknuti u stanju izolacije?

Retraumatizacija – vraćanje slika iz perioda rata, poplava… Napadi panike, pojačan strah od smrti, agora i socijalna fobija.

U toku vanredne situacije, mnogi će raditi od kuće. Posao frilensera nije novina. Sada ga gledamo iz druge perspektive. Da li je teško održati rutinu u radu od kuce? Kako da kuća ostane dom, ali i radno mesto?

Vratimo se na pravljenje strukture. Napravite deo stana u kom ćete raditi. Ne iz kreveta, već radnu površinu. Obucite se, iako ne idete nigde, nakon toga se obucute u kućnu varijantu. Zvuči čudno, ali da, pomaže nam da se prešaltamo i da ovom iluzojom malo zavaramo mozak.

Dok su se zabrane postepeno uvodile stariji su i dalje izlazili napolje, uprkos upozorenjima. Neki možda nemaju pomoć, a neki i dalje ne veruju da im se išta loše može desiti. Koja je sada naša uloga u životima roditelja, baka i deka?

Uvek informisanje, ali i empatija. Važno je u razgovoru naglasiti da razumemo koliko im je teško i kako je naporno ne izlazii, ne družiti se, ali tu smo mi, da im olakšamo. Dati baki ili deki neki stari telefon koji podržava video pozive, naučiti ih kako se koristi i biti sa njima na vezi. Kupovati im zanimljive časopise, biljke o kojima će brinuti ili slično.

Kako Vi provodite vreme u izolaciji? Da li imate više posla u ovom periodu?

Ispred Psihološkog Jezgro Centra držim online individualne razgovore, sa koleginicom Majom čak i online grupe podrške, takođe trudim se da na našoj platformi Psihološko Jezgro Centar, na instagramu i na fejsu, informišem ljude o zanimljivostima, kao i o načinima kako se nositi sa aktuelnom situacijom. Trudim se da ne očekujem od sebe previse, da ne ulazim u mod da moram biti na vezi sa ljudima 24/7, do tačke izgaranja. Informišem se minimalno, smanjila sam konzumiranje medija, poštujem sve mere, u samoizolaciji sam. Odmaram, čujem se sa bliskim ljudima, čitam, radim, prilagođavam se. Podsećanje, da je ovo retka prilika da povećanom brigom o sebi, brinemo o drugima.

Steffen Kraft aka ICONEO

Ukoliko osećate potrebu za razgovorom sa stručnjakom, psihologa možete kontaktirati preko stranice Psihološko jezgro centar (Instagram i Facebook) na kojima nas redovno podsećaju o značaju psihičkog zdravlja. Ukoliko vam je potreban razgovor dostupno je i Skype savetovanje.

Besplatno psihološko savetovalište Doma omladine Beograda radiće onlajn tokom vanrednog stanja tokom pandemije. Građani se mogu javiti na broj: 064 39 25 300 i na mejl: [email protected]

Institut za mentalno zdravlje u Beogradu pokrenuo je dva telefonska broja za pružanje psihosocijalne podrške. Deca i omladina (do 18 godina): 063/7298 260; Odrasli: 063/1751 150.  Pored toga, na sajtu možete da pročitate smernice za decu i odrasle u vreme pandemije.

Fotografije u tekstu: Facebook stranica Psihološko jezgro centar, privatna arhiva