Svakako ću da krvarim

Ukoliko ste ljubitelj muzike koju stvaraju Sitzpinkeri, proto tip ili Vizelj, verovatno ništa manje ne uživate ni u spotovima koji prate većinu pesama ovih bendova. Sigurno vam je onda ime Sara Radulović prepoznatljivo, budući da je Sara režirala zapažene spotove za većinu bendova sa Hali Gali kompilacije.

Emocije i unutrašnji svetovi junaka su za ovu mladu rediteljku posebno inspirativni, te je tema njenog filma „Svakako ću da krvarim” koji je nedavno prikazan na Festivalu evropskog filma Palić, upravo unutrašnja borba junakinje. I više od toga – prema Sarinim rečima, ideja koja stoji iza filma krije se u svim onim stvarima koje čovek mora sam. Priča prati Dariju, glavnu junakinju, koja jedne subotnje večeri pokušava da pronađe Miloša, svog dečka. Darija ignoriše svoje fizičko i psihičko stanje, odbija pozive majke da dođe kući, ali i molbu najbolje drugarice Anđele da stane i odmori se, pokušavajući da pobegne od onoga što je progoni.

Bašta bioskopa Abazija bilo je mesto gde smo sa Sarom razgovarali o razlici između prenošenja različitih priča na spot i film, ali i samim počecima njene zainteresovanosti za umetnost, pogotovo vizuelnu.

Pre svega, kada je nastao film „Svakako ću da krvarim” i šta on znači za tebe?

Sara: „Svakako ću da krvarim” je film iz prvog semestra treće godine i to je, u stvari, moj najkontrolisaniji film. Imali smo zadatak mizankadar i to je nešto što te već dosta ograniči jer imaš formu, izraz je taj i, u stvari, onda je proces suprotan – treba smisliti priču koju možeš da uklaviriš u taj izraz tako da to ima nekog smisla. „Svakako ću da krvarim” sam shvatila kao ličnu vežbu da se sažmem i zato sam bila u fazonu – super, sad ću malo da se odmorim. U tom smislu, ništa nisam očekivala od filma na nivou nekog njegovog potencijala, prosto ga uopšte nisam tako posmatrala. Meni je on bio bitan isključivo za mene, da ja skapiram šta znači neka pozitivna autocenzura koja, na kraju, pomogne priči.

A zašto si odabrala abortus kao temu?

Taj film u svojoj nameri nije aktivistički. Prosto, u temi to možda jeste jezgro filma, ali u ideji nije jer sam, u stvari, razmišljala – okej, mizankadar, super prilika da se bavim ritmom, što onda podrazumeva kretanje, i onda sam prosto krenula da razmišljam o tome šta je meni u kretanju zanimljivo i šta može da ima neku dramsku jačinu. Zapravo mi se dopadalo to da Darija ide do iznemoglosti za nečim što je, u suštini, već gotovo, ali da je to kretanje zapravo najveći izraz njenog stanja i da ona u nekoj pomalo pomerenoj svesti ide za nečim. U stvari, ide za razumevanjem, podrškom, i za nekom vrstom pomoći, za koju nije prekasno, ali postoje neke stvari (i to je ono od čega sam ja krenula), koje čovek mora sam. Postoje ti neki tereti koje, ko god da je pored tebe, ti moraš sam sa sobom da izneseš.

Opet, s druge strane, zanimljivo je kako često ljudi odmah odbiju pomoć i onda su tužni što su sami sa nekim teretom. Naslov govori upravo o tome – svakako moram nešto sama i to me je u tom momentu zanimalo i na privatnom planu – emotivni nesporazumi s ljudima. Ona se, zapravo, sve vreme oseća usamljeno, ali to je zato što nikome nije ništa rekla, nikome nije dozvolila da bude tu za nju. Razmišljala sam šta je nešto što je toliko nepobitno samo tvoje? Šta je ta muka koju neko drugi, koliko god da želi, ne može da ponese? I to je svakako abortiranje. Koliki god sistem podrške da imaš, postoji kod žena taj simptom da neke stvari prosto moraju same – teskobe i na nivou rađanja i na nivou abortiranja, i na nivou menstruacije svakog meseca… to je sudbina ženskog stanja, je l’. To je taj neki bol o kojem nema mnogo šta da se kaže, koji je takav kakav jeste, i koji, šta god da se te večeri desilo, šta god da je bila reakcija tog dečka, ona bi na kraju ostala sama i morala bi to sama sa sobom da preradi, tako da je zbog toga, u stvari, abortus došao kao okosnica radnje, jer je nešto što ne može u tom smislu da se podeli. Darija negde, suočena sa tom velikom odlukom za koju je potrebna velika hrabrost, želi da može to da podeli s nekim. Želi da dobije nešto retroaktivno što, u stvari, ne može u toj situaciji, a što je, opet, sebi na neki način i uskratila.

Ona se, u stvari, smiruje kada dođe do dečka. Sve vreme žuri da mu kaže šta se desilo, a onda kada ga nađe, kao da to što se desilo više nije važno?

Meni je ideja za tu scenu sa njih dvoje bila da ona, zapravo, u tom momentu negde razume da je bilo šta njegovo izlišno jer ne menja ništa. Nekako sam se ja i potrudila da namestim situaciju – on igra igrice naduvan i nije kriv što bleji sa ortacima i nema pojma šta se dešava. Ali bilo mi je važno da u tom ogromnom nesporazumu između njih dvoje ona razume da od njega ne može da dobije ono što joj treba, a onda da realno ne može ni od koga da dobije ono što bi volela, kao i da nije ni vreme, ni mesto za tako nešto. I onda se smiri jer nju sve vreme vodi, zapravo, ta iracionalna misao da, ako mu kaže šta se desilo, će nekako nešto da se promeni i da će odjednom stvari da postanu okej. Kao da može da vrati vreme unazad tim činom priznanja. A, kada vidi da ne može ništa, ona dozvoli sebi da stane jer razume da to za čime ona juri prosto ne može da se desi. Tako da, da – ta scena jeste scena u kojoj ona na kraju shvati da je sve to kretanje bilo potpuno besciljno i da ne služi ničemu.

Smaraju je i majčini pozivi i briga, iako bi želela da joj se neko ipak nađe i bude tu za nju?

Drugačije je to i specifični su odnosi. To je momenat u kome ti neko dolazi sa brigom koja tebe u tom trenutku tereti zato što te tera da osećaš to što osećaš. Kad neko dođe sa takvom vrstom nežnosti, ti odmah postaješ slab i to su ta mesta koja ti nude da malo staneš i da se odmoriš, a ona u tom trenutku uopšte nije spremna da se suoči sa onim što se desilo jer je preplavljena. Ta vrsta brige postaje intruzivna onda kada ti ne želiš da priznaš da si osoba za koju neko malo treba da se pobrine. Ona, u stvari, tokom celog filma odbija to da prizna, a istovremeno juri za nekom vrstom pomoći. Kontradiktorno je, naravno, ali u tom momentu ona neće da čuje da mora da ide da spava, ona hoće da čuje da se to nije desilo, da je sve u redu i da se ništa ne važi. Ta majka je, u stvari, samo neko podbadanje jer je vraća na modus da je ona mala devojčica koja je tužna, nešto je boli i nije joj baš dobro. Njen glavni motiv je, u stvari, da izbegne to da joj nije dobro tako što će da popravi nešto što ne može da se popravi. Ona sve vreme izbegava suočavanje sa situacijom, iako je to jedini način da joj postane bolje. Zbog toga je majka koja je poziva da se ponaša u skladu sa tim što se desilo njena najveća prepreka.

Rečenica koja zatvara film je „proći će”, i to je, onako, veoma dvosmisleno jer da, fizička bol prođe u nekom momentu, ali da li prođe zaista?

To nije vezano samo za žene, iako su one suočene sa takvim vrstama teških odluka. Negde je meni bitniji širi kontekst koji se tiče toga koliko je nekad teško uraditi dobru stvar za sebe i koliko je teško opstati u njoj. Ti momenti, kad ti uspeš da se suočiš sa nečim, te očvrsnu i daju ti neku čudnu vrstu integriteta koji je bolan i težak, ali znaš na kraju dana da to što je izbor težak, ne znači da nije pravi.

Abortiranje samo po sebi nosi taj strašan paradoks da to što toliko boli ne znači da nije trebalo da se desi i ne znači da druga opcija ne bi bolela mnogo više na nekom tamo kraju krajeva. Ali mislim da je to neki momenat koji svi imamo u životu za raznorazne stvari i to nekako jesu mikroodrastanja, kad moraš da se suočiš sa preuzmanjem odgovornosti za nešto. Ne možeš da bežiš, moraš da dopustiš sebi da nešto progutaš i da uradiš nešto što je vrlo teško jer je život komplikovan i nekad je to najbolje što možeš da uradiš, iako uopšte ne deluje tako. To su, ja mislim, jako važne stvari, pogotovo za mlade ljude, kad se po prvi put nekako suočavaju sa nečim što je za njih veliko, jer je, nažalost, život sazdan i od tih teških odluka. Da, bol će zauvek ostati, ali neće boleti baš na takav način još dugo.

Kako si birala glumce?

Za Dariju mi je bila bitna fizička radnja, pre svega. Mnogo više sam se time vodila, kao i energijom. Želela sam da imam glumicu koja ima tu neku vrstu blage eksplozivnosti da bih je malo razigrala, da bih joj dala fore da malo poludi, pa da malo i pukne, onda opet, s druge strane, i da ima to mučno, mučno, mučno, hodanje. Mnogo mi je, u stvari, bilo bitnije to šta ona može u pogledu i u tim pogrbljenim ramenima da nam pokaže. Sve je u kretanju. Te dve ključne scene na kraju su veoma klasične, dok je sve ostalo u tom stanju, zapravo, tako da mi je bilo bitno da to bude neko ko ima i neku sirovost i tu neku energičnost da može da iznese ulogu, a da intenzitet sve vreme bude dovoljno jak i da ona ne izgleda kao neka mučenica. To mi je, u stvari, bilo najbitnije, da ne postoji neka molećivost i tunjavost jer sam želela energiju bika, nešto potpuno iracionalno što je užasno jako, tako da mi je Jana Rakonjac bila super. Mi smo, zapravo, najviše radile na tom hodu. Ja mislim da su se naše glumačke probe maltene svele na njeno šetanje po fakultetu.

Za njega, za Miloša, mi je bilo najbitnije da to bude neko ko po samom stavu zrači nešto što je ipak pozitivno. Da on bude suštinski iz drugog ključa, da ima lakoću, lagodnost i lepršavost takvu da, kada se Darija i Miloš sretnu, taj nesporazum odmah postoji u njihovim izrazima lica, u njihovom držanju, tako da mi je bilo bitno da nađem nekoga ko potpuno spontano i privatno ima tu neku vrstu lakoće i pozitive u sebi. I tu je Đorđe Kadijević super. Koliko je Jana intenzivna i ima taj neki blagi mrak u celoj misteriji i mučnosti koja postoji, on je neka preslatka tabula rasa koja tako, eto, tu leprša. Za Darijinu drugaricu Anđelu (Ivana Zečević) mi je bilo najbitnije da postoji ta nežnost koja se odmah vidi. Da tu postoji nešto tako blago i toplo što je negde zove da stane na taj pravi način. Da ona u stvari bude taj neki čudan medijator, neko ko želi da je ispoštuje i da joj da prostor za proces kakav god da Darija treba da ima, ali da ima dovoljno jaku toplinu koja na kraju Dariju smiruje i natera je da stane.

Film je imao premijeru na Martovskom festivalu, sada je prikazan i na Paliću. Da li planiraš da ga šalješ i na druge festivale?

Da, ovo je drugi festival na koji je film otputovao. Ja se time bavim manje-više rekreativno, moram da priznam, ali sam negde shvatila, kako je kraj studiranja, da treba dati tim filmovima život, jer koliko god kao student bio fokusiran na sebe, malo kao da zaboravljaš da su ti filmovi i za druge, i da u stvari postoji ceo drugi deo tog procesa koji ja, na primer, uopšte nisam istražila. Vidim da mu dobro ide, što je meni veoma zanimljivo jer, ponavljam, stvarno nisam imala očekivanja. To nije lažna skromnost, samo ga uopšte nisam gledala kao film za druge. Ovo sam, na primer, vrlo eksplicitno i svesno gledala kao film za sebe, kao jedan eksperiment da vidim kakva sam u tim uslovima kada se potpuno svedem, tako da se i dalje navikavam da je on sad u nekoj rotaciji, da je prijemčiv i moćan, ali da, planiram da nastavim sa festivalima, pa da vidim šta će biti.

Važne su ti priče. Kad uopšte razmišljaš o tome, da li postoje teme koje su ti bitne ili je bitno da priča bude dobro ispričana, bez obzira na tematiku?

Bitne su mi teme, ali nisu dovoljno konkretne i jasne da mogu da kažem: e, moje teme su to i to. U tom smislu se ne bih baš drznula da se opredelim jer nemam pojma šta će sledeće da se desi. Generalno su sve te priče koje sam pisala meni lično bitne i važne. Meni je pisanje bilo ventil, komunikacija sa samom sobom i u tom maniru se nastavilo. To su autentične priče, ja nemam tu veštinu da izađem iz sebe, ne znam da li mogu da napišem dobar scenario koji se mene uopšte ne tiče, a iskreno nemam ni neku preteranu želju u ovom trenutku. Mladost nosi i obuzetost sobom, pa je super kad možeš da je kanališeš na neki način da to bude lepo i korisno i probaš da napraviš nešto što može i neko drugi da pogleda, pa da kaže da se nekad i on tako oseća ili i njega nekad to isto muči. Ja se, u suštini, bavim emocijama na neki način koji je nekad čak previše pročišćen i previše fokusiran na te emocije. Najviše me zanimaju unutrašnji procesi i emocije junaka, ponekad nauštrb radnje taj emotivni proces zauzme ceo prostor filma, što je kao da gledaš kroz mikroskop i to je jako teško izneti. Ipak, treba da postoji neka događajnost, neka dinamika i težina.

Celog svog života se potpuno spontano vodim empatijom, rodila sam se sa tim da se moj unutrašnji svet bazira na emotivnom, prosto oduvek. To je pitanje karatera i sklopa ličnosti. Često su likovi samo neke verzije mene ili neki delovi mene koji me u tom momentu muče ili oko kojih se pitam, zbog toga imam potrebu da ih negde zaokružim. Verujem da se te stvari menjau i jedva čekam transformacije koje će doći sa iskustvom, zrelošću, sa potpuno različitim posmatranjem na svet. Nadam se da će se to nekako usložniti, ali ne želim da to nestane jer verujem da će to uvek biti moja baza, bazična želja iz koje radim. Jedva čekam da vidim kako ću to pakovati! Mnogo je bitno kako da iskomuniciraš i kako da prebaciš nekome ko nije 22-godišnja devojka probleme 22-godišnje devojke, tako da to njega zanima. Kako da dođe neki doktor od 50 godina da pogleda moj film i kaže: vidi kako je ovo zanimljivo? Nemam odgovor na to pitanje, volela bih da imam. Uvek krenem od nekog osećaja i onda smišljam radnju. To je zeznuto i to je kocka jer nekako onda film diktira nešto što je malo hermetično. Dobro, abortus nije moja priča, moja priča je taj osećaj teške odluke koja mora da se napravi.

Je l’ različito pristupaš režiranju spotova i filmova, šta ti je bitno kod jednog, a šta kod drugog?

Iako je ovo malo banalizacija, mislim da postoje reditelji koji kreću malo više iz slike i reditelji koji kreću malo više iz priče, a ja sam neko ko pripada toj drugoj grupi. Tek kroz strudiranje sa Filipom Tasićem, mojim direktorom fotografije, provaljujem koliko u stvari taj vizuelni svet filma može da obogati, da mi pomogne i da bude negde na početku iskre stvaranja filma. Meni je to stvarno po senzibilitetu strano, tako da, u tom smislu, kad radim spotove, mislim da čak režiram vrlo slično, samo što je tada mnogo više pitanje atmosfere i simbola i tu je negde stvar jednostavnija, ali se ja uvek trudim da me ne vuče primarno vizuelno, tako da potpuno spontano, kad pišem spot, dam i neku vrstu strukture, kakva god to struktura bila. Ona može da bude i vrlo labava. Evo, Sudan je isto neki seting, tu su devojke u nekoj kući dok traje žurka, ali i to ima dramaturški momenat jer mi je to nešto prirodno. U tom smislu se uvek trudim da nađem neku vrstu motiva, okosnice, nečega iz čega dalje može glumački da se ide, koliko god to nekad bilo malo, čak i površinski.

Koliko je tu prisutan tvoj autorski pečat?

Naravno, za film je mnogo razrađenija pozadina, kod spotova to može da bude dosta kozmetički. Ne mrzi me i ne oduzima mi mnogo vremena i energije da smislim neku malu, malu priču, malu pozadinu iz koje onda neko zna šta radi i kako to radi. Prosto, verujem da se onda ta neka uverljivost oseća, makar intuitivno, kad čovek gleda spot, da taj prizor bude dopunjen glumačkom igrom. Drugačije je u perspektivi jer kod spotova mora da te vodi pesma. Mislim da, ako bilo koga od nas neko pozove da radi spot, on već pristaje na naš senzibilitet. Nemam taj problem da moram da plasiram preterano nešto svoje, nego ta verzija spota koju ja vidim u glavi već ima veze sa mojim izrazom.

Prosto, ne može se izbrisati nešto što je neki moj pečat i onda dopustim sebi da probam stvari koje generalno nikada ne bih probala da nije bilo spotova. Onda shvatiš da umeš svašta, dođe ti neka ideja koja je potpuno zabavna, pa shvatiš da to može da bude i duhovito… Nekako, istražuješ se na neki drugi način jer si kod filmova zakucan u sebe. Suštinski, mnogo je teže, pogovo što smo mladi, da imamo toliku objektivnost da primetimo šta bi bilo bolje ili drugačije, to se baš vežba. Ali onda kada si po difoltu odvojen, shvatiš da se u spotovima, u stvari, mnogo čistije i preciznije baviš režijom jer ti je važno kako zanatski da ostvariš određeni utisak i to te uči mnogo čemu. Da je mnogo drugačije – nije, ali je mnogo jezgrovitije i imaš manje tog emotivnog i ličnog angažmana, što je mnogo velika prednost za materijal, što je malo i paradoksalno, ali što više uspeš da se odvojiš kada nešto radiš, to će bolje proći.

Je l’ se sećaš prve stvari koju si režirala?

Sećam se, to je bio film za prijemni. Ja sam izašla dva puta i sećam se oba, s tim što sam prvi put izašla sa 16 godina i u tom smislu ne mogu da baš uvažim tu vrstu iskustva jer moja investicija u to što radim je bila užasno mala u tom trenutku. U tom smislu, ako me pitaš za prvu stvar koju sam stvarno režirala, onda je to film za prijemni sa kojim sam i upisala fakultet, što je bila neka veoma lična priča. To su sve neki mali filmovi koje veoma lako snimiš, ne treba ti ništa, baš te briga kakvo ti je svetlo. Sećam se, zvuk mi je bio sa fotoaparata kojim sam snimala sliku. Sve je nekako jednostavno, potpuno je ogoljeno i sirovo je, tako da mi je taj film baš drag i jako ga volim.

Znači, sa ove vremenske distance nemaš neku vrstu kritičkog odnosa prema njemu?

Zapravo, nemam. Naravno, kad bih sad ušla u analizu toga, sigurno da bi bilo mnogo nekih stvari koje bih uradila drugačije, pre svega na tom nekom estetskom nivou, jer u tom momentu ti nemaš, na primer, odabir lokacije. Ja sam taj film snimala u stanu svog tate koji mi je bio dostupan u tom trenutku, tada ne razmišljaš o boji zidova i o tome da li bi druga lokacija bila bolja, već radiš s onim što imaš. Što je najgore, meni se taj scenario baš sviđa i poštujem ga nekako. Stvarno ga volim.

Kako preživljavaš to prvo neupadanje? Da li ti je bilo teško?

Bilo mi je baš teško, to su najosetljivije godine. Mnogo su mi pomogli Zoran i Svetlana iz filmske škole Kvadrat da razumem zašto nisam upisala. Prvi put sam na prijemni izašla sa filmom koji sam snimila u toj školi sa ljudima koji su bili u mojoj grupi, tako da su oni bili sa mnom u celom tom procesu. Kada je bila projekcija u Kvadratu, Zoran mi je rekao da razumem film i da se vidi da je to moja strast, ali da ga i dalje previše posmatram kao igru. U tom trenutku, ja imam 16 godina i prioritet mi je da li ću da idem sa dečkom u biosokp, da li ću da lakiram nokte, nije mi prioritet film.

Jesam ja sve to spremala, jesam čitala, ali suštinski uopšte nisam. To je pitanje zrelosti. Nisam bila spremna, niti mi je bilo jasno gde idem i šta to zapravo zahteva od mene. Imala sam tu nesreću da me obore na razgovoru, ali nisam imala vremena da očajavam, jer sam već želela da pokušam sledeće godine. I opet, i opet, sve dok ne upadnem. Sa takvom rešenošću i takvom energijom koja se oseti, stvar se razvije potpuno prirodno, autentično, onda se razumete i komisija može da te upozna stvarno. Nemaš gard, ne misliš o tome, nego si u potpunosti van sebe. Trebalo je da se desi to padanje, očigledno, da me malo uozbilji. Ja sam navikla da većinu stvari koje želim ostvarim jer sam se u životu bavila stvarima koje me zanimaju. Ne bi bilo loše da se u životu pomalo i pomučim da imam neku novu veštinu, ali sam uglavnom išla linijom manjeg otpora, nije me vodila znatiželja.

Došli smo i do dela biografije kada je vreme za pitanje šta te je uopšte privuklo režiji, da li se sećaš?

Sećam se, sećam se. Moji roditelji su oboje dramaturzi, i onda je u kući bilo vrlo prirodno da se stalno vrte filmovi, antologijski ili najkvalitetniji koji su izašli u prethodne 3 godine. To je bilo njihovo interesovanje. Kad sam bila baš mala, to sam gledala. Sećam se da sam pogledala LOTR sa 3 godine i nisam mogla da spavam 6 meseci, ali stalno sam se gurala, pravila da sam odrasla i pametna, pa sam htela sve što rade odrasli i toliko sam ih smarala da su oni bili u fazonu: dobro, dete, sedi, gledaj, šta da ti radim.

Od malena su mi te slike prolazile ispred očiju, koliko god ja tada nisam ništa znala. Onda sam u jednom trenutku shvatila da me dosta loži pisanje i krenula sam tako što sam imala fazu da pročitam knjigu za decu i napišem rimejk na tri strane. Stalno sam pisala dnevnike, tako da je, u stvari, prvo došlo pisanje.

A kada je došla poezija?

Poezija je došla kad sam imala 12–13 godina. Pritom, adolescencija je strašna stvar, a nekako u isto vreme su krenule da se dešavaju neke porodične okolnosti dosta nemilog karaktera, pa sam, u stvari, samo krenula sve te dosta negativne emocije i težinu da kanališem kroz pisanje.

Znači, neka vrsta eskapizma, u stvari?

Odmah sam shvatila da ja, kad napišem nešto, i izbacim to iz sebe, gledam na to kao na nešto drugo. Onda su se te emocije transformisale, i one više nisu nešto što te obuzima, jede, što te cepa, nego je to nešto što stoji ispred tebe, što možeš da napipaš, što je ipak konkretno, i što možeš da umanijiš, makar za trenutak. Kao da si neki delić teskobe odbacio, i to je nebitno. Biće sutra opet. Ti ćeš sutra opet da pišeš i da opet izbaciš tu emociju.

Pisanje mi je dosta pomoglo. Nije me ništa zanimalo, nisam bila dete koje mnogo čita. Znala sam da nisam dobra u prirodnim naukama. Volela sam da pišem i to je bilo to. Negde od petog razreda sam već učila filmove napamet, pogledala sam Terminatora i raspametila se, pa sam onda gledala sve od Kameruna. U drugoj godini srednje sam bila bolesna i započela neki filmski maraton, pogledala sam 4 filma u tom danu: Scarface, Reservoir dogs, Rocknrolla i Departed. Moja prva ljubav na filmu je novi Holivud. Sve bih mogla nikad više u životu da ne pogledam, samo Skorsezea moram jednom mesečno, to mi je ostao vrhunac, ono za šta se zalepiš kao klinac. Ja sam u tom novom Holivudu videla nešto suludo, bilo mi je potpuno neverovatno i nezamislivo kako mogu da se prave baš takvi filmovi. Odjednom se sve samo spojilio, kliknuo, u stvari. Niko mi ništa nije nametnuo. Krenula sam u filmsku školu Kvadrat i išla u nju dok nisam završila 2 nivoa, ondosno, 2 godine. Kako se približilo vreme prijemnog, nosila sam istoriju filma svuda i učila. Tako sam preživela poslednje dve godine srednje škole, jer je jako teško ići u školu kad te ništa ne zanima.

Čija rediteljska estetika kao vizuelno sredstvo ti je najbliža?

Mi se svi i dalje tražimo, pa bih u tom smislu najviše mogla da se referišem na ovo što je sad autorski film, što znači slobodna kamera, kamera iz ruke, krupni kadrovi, da budemo uz junaka… Najviše sam se time do sad služila, iako se uvek trudim da sve više razmišljam o rediteljskom postupku, u smislu koliko tu opcija ima. Baš sam pričala sa Filipom da za diplomski rad imamo potrebu da pristupimo tome mnogo ozbiljnije nego do sad i da se trudimo da stvarno svaki kadar šalje neku poruku, da odmah možeš da razumeš šta se u svakom kadru dešava samo na osnovu viuzelnog postupka.

Mene zanima kako iz te nežnosti koju ja nepobitno imam u pristupu svojim junacima, odjednom to prevrteti tako da ti se malo okrene želudac. Kako naći težinu i jačinu u toj nežnosti. Mi to istražujemo i mislim da nam dobro ide, iako tu ima još dosta, dosta da se nauči. I to je, u stvari, moj glavni zadatak i pitanje koje je za mene glavno u smislu rediteljskog izraza, makar sada. Kako će biti nadalje, videćemo.

Kako je uopšte došlo do prve saradnje Filipa i tebe?

Smešno i školski, bukvalno. Upisali smo faks, ja sam bila druga na listi, on je bio drugi na listi. Znali smo se iz grada, pošto ceo grad zna Filipa Tasića (smeh), s tim što ga se ja sećam iz tinejdžerskih dana, kada su se neke moje drugarice umrežile s njim. Iako se tada nismo poznavali baš dobro, nekako mi je bio u orbiti, pa kad sam videla da je upisao faks, krenuo je i da me zanima jer ti je u tom trenutku ipak malo veća opcija da sarađuješ sa nekim koga znaš, makar i površno, od nekoga koga uopšte ne poznaješ. Onda se on meni javio i tražio da mu pošaljem film za prijemni, pa smo razmenili te radove i shvatili da se meni dopada ono što on radi, njemu se dopalo ono što ja radim i tako je sve krenulo.

Ja u tom momentu nisam znala mnogo, videla sam njegove fotke i one su mi bile odlične. Bilo mi je jasno da on ima sposobnost da na jedan vrlo nijansiran način vidi stvarnost i to je meni mnogo lepo, ti senzibiliteti koji kače sve te tanke, tanke niti koje postoje. Ono što je meni dosta značilo je što sam videla da on ima dosta iskustva i da je tehnički, već kad je upisao fakultet, bio dosta uigran i dosta iskusan. Iako su to banalne stvari, one mnogo znače i ogroman su deo posla. Fakultet ti služi da sve to stekneš, ali mi je jako značilo što se strava senzibilitet poklopio sa strava sposobnošću, već u tom momentu. Mislim da on stvarno negde slika priče baš tako kako mislim da treba da slika, iako je to teško objasniti. To šta za njega znači krupan kadar, šta za njega znači profil, znači i za mene. Postoji taj neki sink toga kako on tretira ljude kroz kameru koji je potpuno u korelaciji sa time kako ih ja tretiram dok ih pišem i kako ih ja posmatram. Tokom celog faksa nas dvoje radimo zajedno i većinu spotova smo, takođe, radili zajedno, a verujem da će tako biti i ubuduće.

Znači, ostatak ekipe može da se menja, ali vas dvoje ste tandem?

Ja imam tu sreću, zapravo, da sam dosta rano našla ljude koji su ostali sa mnom. Rastko Stojanović mi je producent, on je isto naša generacija. Sa njim sam se ukačila na kraju druge godine i, evo, sad smo zajedno izašli sa diplomskim filmom na konkurs FCS-a. Čak i snimatelj zvuka, Dimitrije Đurić mi je tu od prve godine, kada smo imali prvi zvučni film. Različite saradnje lelujaju, ali sam ja dosta rano našla neke svoje ljude. Iako je to malo drugačije sada kad smo stariji i radimo, završava se fakultet i različite stvari kreću da uplivavaju, tačnije – život kreće da uplivava, negde znam da, kad razmišljam o dugometražnom filmu koji ću, nadam se, raditi u nekoj bliskoj budućnosti, znam ko mi je ekipa. Ja na to gledam kao sreću i bazu, jer sam stvarno našla neki svoj tim ljudi za koje znam da su moji i da je to sve što radimo naše. Ja ne dolazim i ne predajem njima neku ideju, nego radimo film svi zajedno. Sigurna sam da to nemam, da bi mi studiranje bilo mnogo strašnije. Ovako je bilo baš super, sa svima njima.

Kako radiš pod pritiskom? Da li ti je vreme ograničavajući faktor?

Ja funkcionišem malo kao neki vojnik, što je potpuno besmisleno, jer funkcionišem tako u momentima kad uopšte nema potrebe za tim. Mogu ja sama da zadam rok, ali ja onda taj rok ne smem da prekršim, to ne sme da se desi. To je s jedne strane dobro jer ja mislim da zaista dobro radim pod pritiskom, što je smešno jer ja tu tenziju uopšte ne podnosim dobro lično – čupam kosu, sedim, to su ozbiljni intenzieti i ozbiljne neuroze u tim trenucima, ali kad se radi, onda se radi. Meni je super što smo kao ekipa uigrani svi i, dobro, svi se već i znamo, tako da nema mnogo peripetija.

Uvek postoji, naravno, problem, jer se na svakom setu nešto desi, ali prilično smo glatki po pitanju snimanja. A ja mislim da se meni dešavalo u toku studiranja da sam nekad nauštrb nekih, u suštini potpuno nebitnih stvari, dozvoljavala da to utiče na kvaliet snimljenog materijala, jer na kraju stvarno nije toliko bitno da li je nešto snimljeno za 2 sata da bi se ispoštovao rok ili je snimljeno za 4 sata. Mada, razumem sebe i s te strane – ti se tripuješ da moraš da budeš dobar reditelj, da moraš da budeš efikasan, ali u tom momentu mene ne plaća neki studio, pa će se desiti neki over time. Kada si student, to ne postoji kao kategorija, ali su meni te stvari bitne jer imam blago organizacioni mozak, praktična sam i ne volim peripetije, užasno me to zamara i spušta mi energiju, a pošto znam da je to tako, onda se trudim da se to ne dešava.

Da li si naišla na neku situaciju u dosadašnjem radu gde si videla da nešto ne ide onako kako si zamislila i da si se pitala kako to da rešiš?

Bilo je, da. To je taj fantomski film sa druge godine koji ja obožavam i mnogo mi je drago što se to desio, ali je snimanje bilo jako naporno za nas u tom momentu na drugoj godini fakulteta. Mnogo je očekivati da sve stvari budu „pod konac” kad ima mnogo snimajućih dana, puno lokacija, mora nešto negde, nažalost, malo i da propati. Pogotovo kada si student, ne osećaš se kao da imaš prostora da o nekim stvarima pregovaraš, bar je meni tako bilo. Sa druge strane, ne možeš nikako da poboljšaš uslove snimanja jer si nekako osuđen na dobru volju drugih ljudi i nadu da su oni dovoljno tolerantni i dosledni svom obećanju. U jednom momentu sam bila u fazonu da ne znam kako će se moj život nastaviti, a kamoli to snimanje (smeh), ali mislim treba malo da se preforsiraš da bi mogao da shvatiš da si se malo zaleteo, da si student, da nisi baš genije i da ima vremena.

Šta planiraš da radiš u bliskoj budućnosti?

Glavna stvar je diplomski film koji sam pomenula, za koji čekam da izađu rezultati FCS-a, za sada smo u neizvesnosti. Ako dobijemo novac, to će se snimati sledeće godine. Dosta je lepo što sad imamo vremena da se na neki drugačiji način posvetimo filmu jer ti je, dok studiraš, samo bitno da što više radiš, kako bi pokupio što više iskustva. Imaš 6 meseci da napišeš i završiš film, naravno da si ti u tome i investiraš se najviše što možeš, a sada imamo godinu dana za tako nešto.

Da li si uspela da pogledaš neke filmove na Paliću?

Pratila sam studentsku selekciju najviše i Mladi duh Evrope, te blokove kratkih filmova. Od filmova iz studentske selekcije koje do sada nisam gledala i nisam znala, super mi je film Nenada Pržulja, vrlo cenim i volim te autobiografske forme. „Pera ne zna kad mu se porodila žena, a kamoli nilski konj” je takođe strava i lepo mi je što vidim u selekciji Mladi duh Evorpe slobodnije forme, što postoji i animirani i eksperimantalni film i super je da postoji negde ta platforma. Ja nisam lično u tome, valjda mi je samim tim više za poštovanje i uživanje da gledam nešto što je van mog terena.