Povodom obeležavanja 15 godina Kulturpunktove novinarske školice, otvorene su prijave za paralelni online program i program koji se već tradicionalno odvija uživo u Zagrebu. Sveukupno će Kulturpunktova novinarska školica ove godine primiti do 30 polaznika, 15 u Zagrebu i 15 online. Pri prijavi za program neophodno je odabrati format pohađanja Školice. Online deo programa obavezan je za polaznice/ke koji će Školicu pohađati uživo u Zagrebu.

Školica počinje 25. septembra i traje do 19. decembra 2024. godine. Program se održava ponedeljkom i četvrtkom od 18 sati online i sredom u Pogonu Mislavova i drugim prostorima nezavisne kulture. 

Detaljan raspored i program polaznici i polaznice će dobiti pri prvom susretu.

Kulturpunktova novinarska školica u Zagrebu sastoji se od četiri tematske celine: nezavisna kulturna scena (kulturne politike, kao i prakse i modeli razvijani u polju), medijska pismenost (kritičko čitanje i transformacije medija), savremena umetnost (angažovane, eksperimentalne i kritičke umetničke i kustoske prakse) i proizvodnja medijskog sadržaja (praktičan novinarski rad i objavljivanje radova). U ovom segmentu programa kao predavačice i voditeljke praktikuma učestvuju Irena Borić i Miona Muštra (vizualne umetničke prakse), Agata Juniku, Igor Ružić i Iva Nerina Sibila (kolektivne umetničke prakse), Nebojša Slijepčević i Višnja Pentić (dokumentarni film), Antonio Poščić (savremena muzika), Klara Berdais (audio produkcija novinarskih radova, fakultativno), Matija Mrakovčić i Ivana Pejić (kulturne i medijske politike). 

Novinarske radionice vodi Barbara Matejčić, koja će u januaru 2025. mentorisati obavezne završne radove polaznika u Zagrebu. 

Online program podeljen je u tri dela. Prvi deo je osmišljen kako bi se polaznice/i upoznali sa medijima i novinarskim alatima. Predavači/ce u ovom segmentu su Iva Nenadić, Barbara Matejčić, Petar Vidov, Jelena Prtorić, Dora Santos Silva, Jelena Berković. Drugi segment otvara pitanja održivosti i zelene tranzicije sa konceptima brige i spore mobilnosti i budućnost rada u kulturnom i medijskom sektoru i u njemu učestvuju Ana Žuvela, Davor Mišković i Šumski univerzitet – Goran Tomka i Višnja Kisić. Treći segment odnosi se na prezentaciju inkluzivnih medijskih praksi u našem okruženju i uključivanje nezastupljenih grupa u društvene procese. Svoj će rad predstaviti mediji In Portal i Phralipen iz Zagreba, KLFM iz Splita, Meduza iz Skoplja i Oblakoder iz Beograda. Polaznice/i će krajem decembra moći da predlože individualne ili grupne novinarske projekte za koje će pet odabranih ostvariti finansijsku podršku i mentorstvo do aprila 2025.

Prijave za program šalju se putem ONLINE OBRASCA do 16. septembra 2024. u ponoć.

Prijava za edukativni program sadrži kontakt podatke, kratki opis, motivaciono pismo i kratki autorski osvrt na temu iz područja kulture i/ili medija. 

Na adresu novinarska.skolica@gmail.com možete poslati sve upite vezane uz prijavu i program, a 5. septembra 2024. u 18 sati na platformi Zoom održaće se info dan o pozivu na kojem će odgovoriti na sva vaša pitanja – na koji se možete spojiti putem POVEZNICE.

Svi prijavljeni će o rezultatima selekcije biti obavešteni putem maila najkasnije do 20. septembra 2024.

Edukativni program sprovodi udruženje Kurziv – Platforma za pitanja kulture, medija i društva, uz pomoć Grada Zagreba i Zaklade Kultura nova. Online segment održava se i u sklopu projekta Come Together koji sufinansiraju Evropska komisija kroz program Kreativna Evropa i Sektor za udruženja Vlade Republike Hrvatske.

Ilustracija: Klasja Habjan

Članak Otvorene prijave za novinarsku školicu u Zagrebu i online se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nije ni čudo što je često gost medija, što je zovu da komentariše sve i svašta u različitim televizijskim emisijama, podkastima, što se ponekad čini da ima mišljenje o svemu (ali o tome ćemo malo kasnije) ili da je svepristuna (i o tome ćemo nekoliko pasusa niže).

Međutim, Ida Prester tvrdi kako njen bend Lollobrigida nikad nije uspio da postane dio regionalne mainstream scene, iako ovog aprila obilježava dve decenije postojanja na relaciji Zagreb – Beograd. 

„Ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Ni od struke ni od tog mainstream-a mi nikad nismo bili priznati jer nikad nismo bili žanrovski jasni. Ne vrtimo se po radijima, ma koliko ja bila prisutna”, priča mi dok razgovaramo jednog popodneva u Leposavi. Međutim, djeluje da je to ne potresa mnogo. Uostalom, intervju radimo baš nedelju dana nakon što je sa njom i njenim bendom skakala rasprodata Tvornica kulture u Zagrebu. S druge strane, u tom trenutku tačno nedelju dana deli nas od dva zakazana koncerta u Domu omladine Beograda, koja su najavljena za 4. i 5. april. Prvi zakazani, onaj 5. aprila, odavno je rasprodat, ali i za dodati datum nije ostalo mnogo karata u ponudi.

Teško je reći gdje prestaje Ida, a počinje Lollobrigida. Baš kao što je teško reći kada njene, to jest, njihove pjesme prestaju da budu slatki pop sa šljokicama i postaju mješavina raznih žanrova, ponekad za nijansu mračnije, nerijetko na ivici da budu treš, ali skoro uvijek sa velikom dozom humora iza kojeg se kriju ništa manje ozbiljne poruke.

Mene je Lollobrigida prvi put kupila onog trenutka kada sam prvi put u Studenjaku čuo pjesmu „Volim te” u kojoj Ida pjeva kako voli svog momka „kao Tarzan Čitu, ko Jovanka Titu”, i to samo strofu nakon što mu kaže da ga voli kao što se vole „Kristl i Aleksis, Domaćica keksiz”. Do tog hita iz 2009. godine bend je za sobom imao već albume i raznolike edgy singlove, a iste godine osvajaju i MTV Best Adria Act nagradu koja im je uručena u Berlinu, na MTV EMA dodjeli.

Lollobrigida postaje sve veća, a nastupi u klubovima i na festivalima širom regiona postaju sve učestaliji. Ljubljana, Zagreb, Novi Sad, kao i Beograd koji uskoro postaje jedna od Idinih baza.

„Od starta smo nastupali po beogradskim klubovima, prvo u Akademiji, pa u Ana 4 pištolja, pa Plastik, SKC… Sve su to neka tadašnja kultna mjesta i mi smo sa svakog polizali prašinu i nastupali tamo više puta.“

Ida vremenom biva sve prisutnija, uključuje se u različite televizijske projekte, aktivnije osvaja društvene mreže, podržava različite kampanje. I objavljuje muziku, bilo kao Ida Prester, ili pak kao Lollobrigida, Frau Casio, MAiKA.

Mediji se polako interesuju i za njen privatni život. Pišu o njenom hrvatsko-srpskom braku. Njene grudi čak dva puta postaju glavna tema regiona. Prvi put zahvaljujući odličnoj, viralnoj kampanji za samopregled dojki, drugi put nakon takođe odličnog nastupa na glavnoj bini Exit-a gdje je nastupala u uskoj haljini bez brusthaltera. Nezamisliv koncept! S određene vremenske distance, danas komentariše kako je pomenuta kampanja vjerovatno najznačajnija stvar koju je uradila, jer se i dalje javljaju djevojke kojima je to spasilo život. Ove druge epizode prisjeća se kao trenutka kada je dospjela na naslovnice svih tabloida.

Šta god da je radila, Ida Prester tvrdi da se uvijek trudila da ne shvata sebe previše ozbiljno, da se uz nju svi osjećaju uključeno i sigurno. Njen novi album „Sad” (2024) najavio je niz singlova među kojima je i pjesma „70”, u kojoj zamišlja svoj život sa sedamdeset godina. Za potrebe spota okupila je brojne žene upravo tih godina, što je je otvorilo vrata neke sasvim nove publike.

„Na koncertu u Tvornici je došlo i puno gospođa i meni je to divno za vidjeti. Njih najviše volim”, kaže dok sumiramo utiske sa zagrebačkog nastupa, kada je i sama proslavila 45. rođendan. „Stvarno je bilo ne od 7 do 77, nego od 5 do 105. To mi je najveći kompliment. U svemu što radim, ja se najviše oslanjam na to povezivanje svih – među generacijama, među nacijama, među ljudima različitih spolnih orijentacija. Niko se tamo ne osjeća izolirano.”

Kroz smijeh ipak priznaje kako strejt muškaraca ima najmanje:

„Muškarci najčešće dolaze u pratnji svojih žena. U zadnjih pet godina ja se ne sjećam da mi je prišao muškarac da se slikamo, jer on hoće sliku. Moja žena te obožava. Moja kćer te obožava. Moja prijateljica s posla… Znači, oni dolaze u pratnji, ali ih pridobijemo na kraju jer je to živa, ozbiljna svirka. Žestoka svirka. Oni očekuju taj neki sladunjav ženski pop bend, ali i oni dobiju porciju. Fino njih istamburamo.”

Kako je Ida nadživjela hipstere

Koncert u Tvornici bio je najveći samostalni koncert koji je do sada imala. Objašnjava mi kako su prvi put angažovali reditelja, izradili binu, iznajmili tri kamere, led ekrane, osmislili svaki detalj i na kraju, kako to Lollobrigida obično radi, pozvali i publiku da izađe na binu sa njima. 

„Ful smo se dali u to da jednom u životu, evo za tih dvadeset godina, napravimo takav koncert”, iskreno priznaje. „Rekli smo sebi – vjerovatno nećemo zaraditi ništa para, ali mi to radimo iz gušta. Nek nam ostane super uspomena. Tako da sad stvarno imamo pokazni materijal, eto što je Lollobrigida. Eto što je bila Ida kad je bila mlada, jer ja još uvijek mislim da sam mlada.”

Tako bi trebalo da izgledaju i predstojeća dva koncerta u Beogradu, za koje sprema i goste iznenađenja. U Zagrebu je to bila Marina Perazić, dok će joj se u DOB-u pridružiti Bojana Vunturišević, Djixx i djevojke iz spota „70”.

Razgovor vodimo poslednjeg martovskog petka. Veče ranije doputovala je iz Zagreba, prije podne je iskoristila za snimanje nastupa u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem” i u Leposavu stigla sa dva kostima, spremna za fotografisanje, komentarišući posljednje pripreme, rasporede intervjua, čuvene spiskove za ulaz na koncert. Kaže kako joj prije dvadeset godina ni na kraj pameti nije bilo da će sve ovo da se desi. Mada će nešto kasnije konstatovati kako nije žena iz ovog vremena, kada smo krenuli da pričamo o njenim muzičkim počecima, jasno uočava da Lollobrigida jeste bila duh tog vremena. 

„U doba kad sam ja startala čini mi se da je autentičnost bila jako u modi. Mislim da danas, pogotovo kod klinaca, autentičnost nije u modi, to je nešto što mi je žao. Ali možda se ja varam.”

Te rane dvijehiljadite obilježio je uspon hipsterske kulture. Iako su je vremenom zvanično sahranili The Guardian, Vice i drugi, Ida se prisjeća kako je njen bend imao korist od cijele te priče. 

„Hipsteri su se baš trudili naći neki što čudniji bend, što čudniju muziku, da i oni sami što čudnije izgledaju. Tako da je na neku foru mene progurao val ljudi koji su se počeli oblačiti kao mi, izrađivali odjeću od vreća za smeće i lijepili je izolir trakama. To je valjda kad si mlad, onda to osjetiš.”

Međutim, kaže da se ne opterećuje mnogo godinama i da ne voli previše da filozofira o tome.

„Ja samo radim muziku najbolje što znam, muziku koja meni paše, o stvarima koje se meni dešavaju i presretna sam kad se ti svemiri kolidiraju između mene i publike.”

„Taj ego treba odbaciti”

Ipak, još malo se zadržavamo na tim počecima i dok priča o tome, postaje mi sve jasnije kako benda Lollobrigida možda ne bi ni bilo, da se sve desilo samo koju godinu kasnije. Jer ono kako je i šta je Ida Prester u to vrijeme izražavala svojom muzikom, ubrzo smo svi radili na društvenim mrežama, naročito u najranijim godinama koje je pojeo Facebook.

Srećom, Ida je pronašla način kako da izrazi sebe i dopre do publike prije društvenih mreža. Nasnimavala bi cijele pjesme sama, u svojoj sobi, „nakuckavala matricu cijelu noć”, a potom snimke toga dijelila prijateljima na kafi, da ih informiše o tome šta joj se dešavalo.

Ako ti diskovi nisu svojevrsna (hipsterska?) preteča dugih Fejsbuk statusa koji su nam služili da procesuiramo određene stvari, ali i da ih podijelimo sa svojim prijateljima, onda zaista…

„To su bila prepričavanja mojih avantura, mojih izlazaka”, tvrdi sada, navodeći – gle čuda – da je muzika bila njena terapija. „Desi ti se neka traumica, neki dečko ti da nogu ili dobiješ otkaz na poslu… Ja sam sve to proživljavala kroz pjesme. To sam tek poslije racionalizirala. Služila sam se humorom i fora rimama, pa kad ja to otpjevam, zapravo ispadne neka sprdačina. Meni bude lakše. A zapravo se i publika sa tim identificira. Kad ti staneš na binu i ispjevaš pjesmu o bilo čemu, o dečku koji je ispao gej ili o otkazu koji sam dobila u jednoj emisiji na HRT-u jer sam se nešto posvađala sa urednikom, sve to postane neka zabava.”

Vremenom, nakon što je sve to prošlo kroz određenu obradu, ovaj stav postao je i njena deviza. Kako kaže, tako se lakše nosi sa problemima. 

„Nema svetih stvari. Ništa ne treba shvaćati preozbiljno. Pogotovo ne sebe i svoj život. Sve su to neke prolazne situacije koje se čine kao ogromne drame u tom trenutku, ali potrebno je da samo malo promijeniš perspektivu, pogledaš to iz drugog rakursa i vidiš koliko je to smiješno. Eto, to je moja muzika.”

Sasvim joj je jasno sa kakvom dozom egzibicionizma živi i nema ništa protiv introvertnih osoba koje se sa problemima nose same ili, pak, idu kod psihoterapeuta „pa on sad godinama tu nešto kopa, pa djetinjstvo, odnos sa ocem”… Rekao bih da tih problema Ida nije imala jer je još na prvim koncertima njen tata Mladen bio uključen kao svojevrsni VJ majstor. Međutim, ona kaže da je to zbog toga što je ona jednostavno oversharing osoba. 

„Mogu da sjednem sa osobom koju prvi put vidim i ispričam sve. Meni je jednostavno tako lakše. Imam osjećaj kao da se taj problem raspodijelio na komadiće, ako više ljudi zna za njega.”

U novinarskom smislu, čini se kao idealna sagovornica. Kao da mi ovo priznanje nije bilo dovoljno, njen oversharing se nastavlja, uprkos tome što navodi kako je vremenom shvatila da je često bila naivna. 

„Nisam osoba sa nekim tajnama. Volim dati sve od sebe, sa nekim punim povjerenjem da će se ljudi u tome pronaći. Ne volim te plastične slike savršenosti. Nisam žena iz ovog vremena. Ovo vrijeme je grubo, materijalističko.”

Ubrzo se prebacuje na koji minut unazad, dok se vraćala sa snimanja emisije „24 minuta sa Zoranom Kesićem”. 

„Evo, baš smo sad pričali u autu o tome. I muzika se danas tako radi. Duh vremena je takav da ti želiš proizvesti ljubomoru kod drugih ljudi. Zavist. Hoćeš ispasti što bogatiji, savršeniji. Tvoj život je super. Ti si predivan. Nemaš bora. Sve si filtriraš. Ali zašto? Pa meni je najveća ljepota u tim nesavršenostima. I svojim i tuđim. Da se osjećamo povezano, a ne da te neko gleda ko Boga, Isusa, ne želi ti prići. Taj ego treba odbaciti. Sad ti radiš sebi cijeli život tako da bi ti ostali rekli – Isuse, blago njemu! Čemu to? Nikad me to nije furalo.”

„Ženska energija kojoj ne treba nitko”

Na pitanje šta ju je ipak furalo, kaže da je ona neka vrsta slikarske naive. 

„Nisam uopće imala nikakav slikarski predložak po kojem bih radila jer je moj muzički ukus totalno epileptičan. Tih ranih dvijetisućih, kada sam bila klinka, sjećam se da sam najviše slušala taj neki french pop prepun tih lascivnih, šaljivih, ali jako simpatičnih pop melodija. Francuzi imaju baš neki sentiment koji mi paše. Uvijek je on the edge, uvijek je neka kinky komponenta, a sve strašno slatkasto. Prva Lollobrigida je zapravo to. Htjele smo biti slatkaste, koketne, a zapravo ispod toga se krije…”

U duhu prave hipsterke tog vremena, Ida je neku vrstu otkrovenja doživjela na koncertu benda Yeah Yeah Yeahs u Njemačkoj. Iako obožava i taj bend, zapravo ju je oduševila Peaches koja je nastupala kao predgrupa. 

„Ta žena je bila sama samcijata na sceni. Pojela je publiku, pojela je prostor”, oduševljeno priča. „Dobro, ona je stvarno bila ekstremno provokativna. Ja sam uvijek bila dobra curica. Kad je trebalo nešto bit preko moje granice, ja bih zvala Unu Senić jer ja nemam to”, dodaje kroz smijeh.

„Ali bila sam fascinirana tom karizmom, količinom luđačke ženske energije kojoj ne treba nitko. I što se tiče performansa, ona me je inspirirala da se to može.”

Svoju energiju ipak ne čuva samo za scenu jer, kako kaže, „da živim od muzike, bila bih kruha gladna”. Vremenom je karijeru podijelila tako da u Zagrebu više radi kao voditeljka, dok u Srbiji više radi kao muzičarka. Rasprodata Tvornica i DOB ipak pokazuju da publika prepoznaje muziku koju Ida radi, iako se ona inicijalno dešava tek kada sve ostalo stane. Što je, uglavnom, kasno uveče.

„Dosta mojih pjesama ima izrazito noćnu atmosferu, zato što sam te pjesme uglavnom pisala sama u spavaćoj sobi, kad klince pošaljem na spavanje. Kad si roditelj, sve ima drugu dimenziju, ti se počneš paliti kad se sve drugo ugasi, tako da najveći broj tih pjesama je nastao noću i ima tu noćnu, intimnu atmosferu, koji put seksi, a koji put je to suočavanje sa paranojama i strahovima.”

S druge strane, priznaje kako nema ambicije da puni arene i diže karijeru na neki drugi nivo, osim ako se to spontano ne desi. Zahvaljujući takvom stavu, ima vremena (a i hrabrosti) da nerijetko podrži kampanje koje njene kolege možda ne bi htjele.

„Dozvoljavam si da budem spontana. Nemam piarovce koji me bičuju. Sama sebi odgovaram”, kaže dok pored nje sjedi PR menadžerka Zorica koja se samo smješka. 

„Stvar je da meni ne treba više od onoga što imam. Ne idem za tim da moram napuniti arenu za dvije godine, pa da zarad toga ne smijem podržat homoseksualce ili migrante. Nemam taj tip kalkulacija i boli me briga.”

Ubrzo dodaje kako je s vremenom ipak naučila da se udrži od komentara kada su neke teme u pitanju. 

„Neke stvari ne govorim jer nisam stručna o tome. Recimo, mnogo manje komentarišem političku situaciju nego prije. Prije sam stvarno bila javno glasilo za dnevno-političke teme. Uvijek sam imala mišljenje o svemu. To, recimo, više ne radim. Ne želim se petljati u stvari o kojima ni ne znam dovoljno.”

Iako razgovor privodimo kraju, njen optimizam ne jenjava. Telefonom se dogovara sa suprugom oko usklađivanja rasporeda, raspituje se o organizaciji intervjua za dan kasnije, ne skidajući osmijeh sa lica. Iako je taj osmijeh, pozitivna vibra, nešto što publika bez izuzetka pripusuje njoj i bendu Lollobrigida, nisam mogao, a da je ne pitam šta je to što je najlakše iznervira? Tako se desio i ovaj poslednji važni oversharing:

„Joj, puno toga me nervira. Sve me iznervira. Ako pričamo o femicidu, to nije tema na kojoj se možeš smijati i kihotati jer su brojke stravične i taj seksizam, ti društveni stavovi o tome su skandalozni. Sve je to jedan zapetljani čvor za koji treba jako puno energije i vizije kako da se to riješi. Masu je toga gdje ne možeš da budeš krajnje pozitivan.

Međutim, tijekom godina naučila sam nešto. Frustracija kao sentiment vrlo slabo pokreće ljude. Jedini način kako ti možeš napraviti promjene, kako god one bile male, jeste tim pozitivnim primjerom i pozitivnom pričom. Ne da ljudima soliš pamet i da ih stalno kritikuješ i da si protiv svega i svakoga. Moraš samo paziti način na koji komuniciraš sve, da to uvijek bude neka nada u bolje sjutra, a ne maltretiranje zbog toga kako je sada. Moraš ljudima dati svijetlo na kraju tunela, kako mi možemo biti bolji, dati im ideju kako oni svoj život mogu popravit. Ako im daš kampanju samopregleda, zaboravi sve statistike curo, ajde samo sad stani na pet minuta, evo ovako ćeš se prepipati.

To je meni problem kod puno vrsta aktivizma. Što više znaš, to si frustriraniji i ogorčeniji. Normalno. Ali jako mi je važno da, iako se svi mi borimo da bude bolje, probamo raditi to bez gorčine. Ne možeš neke stvari tako brzo promijeniti, možeš samo da radiš neke sitne pomake i moraš biti pomiren sam sa sobom. Ok, imam to što imam. Neću sad škrgutat zubima. Nema smisla, to je kontraproduktivno. Ajmo ljude insprirati da nam bude bolje. Eto, to je neki moj pristup.”

Autor teksta: Mladen Savković
Fotografije: Ana Melentijević

Članak Popodnevni oversharing sa Idom Prester se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Transformacija je bila privremeno zaustavljena početkom pandemije, što je poremetilo sve planove za promotivnu turneju. Tako dve pandemijske godine su proveli u studiju snimajući svoj treći album „Naizust”. Album ponovno predstavlja veliki odmak od zvuka koji su dosad ustanovili, gde gitare skoro u potpunosti zamenjuju sintevi, a bubnjeve bitovi. Anksioznost i krik drugog albuma zamenjuju šapat, tople melodije i trip-hop ritmovi, a tema nalazi svoj centralni motiv u ljudskom jeziku i rečima.

Vraćajući se na scenu uživo tokom njihove poslednje posete na Changeover 2022, atmosfera koju su ova trojica uvek pokušavali da izazovu tokom svog seta bila je u potpunosti prikazana – teška, konceptualna, ali beskrajno plodna težnja ka neistraženim zvucima i poetici uz pomoć gitara i electronica. Dođite u Karmakomu 10. maja i svedočite iz prve ruke.

Karte u prodaji na:

Tickets.rs (RSD): https://cutt.ly/Hw3sZkOi

TicketsCloud (EUR): https://cutt.ly/qw3tMfgh

Fotografija: Marina Uzelac

Članak Tri lika, punk i elektronika – hrvatski bend SEINE dolazi u Beograd se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako ovaj sastav funkcioniše na relaciji Beograd-Kragujevac-Zagreb, odnosno u gradovima u kojima žive članovi benda, to ih ne sprečava da aktivno stvaraju i sviraju. Dimitrije je odrastao u Nišu, ali se vremenom preselio u Zagreb, gde trenutno živi, a mi smo iskoristili priliku da ga pitamo koje su to njegove omiljene lokacije u hrvastkoj prestonici.

Dolac

Dolac je pijaca u centru grada Zagreba, odmah iznad Trga Bana Jelačića. Dijagonalno od statue „kumice”, proteže se prostranstvo stolova na kojima se može naći najfinije voće i povrće, domaće. Ima tu i mesa, sireva i cveća… Ova pijaca je simbol grada, i svaki odlazak do tamo predstavlja jedan svečani čin promišljanja ručka.

Šloserove stepenice

Šloserove stepenice su fenomenalni momenat u gradu, vode ka jednom od najlepših naselja u Zagrebu – Šalati. Pored svoje praktičnosti, prava su poslastica za šetača. Dragi zvuci su mi zadihani razgovori ljudi koji se penju njima.

Vlaška ulica

Padajuće Sunce pred ulazak u jednu dugačku i meni predivnu ulicu – Vlašku. Iako puna napuštenih lokala, relativno jednolična, ova ulica u meni budi posebni sentiment i mogu da gledam u izloge, izgled građevina ili da promišljam njihovu funkciju, da gledam u pod ispred sebe ili u ljude, i da mi nikada ne bude dosadno kada kroračam njome uglavnom na putu do Kvatrića.

Antikvarijat Brala

Antikvarijati me ispunjavaju. Obožavam da svratim, s ciljem ili bez cilja, volim da gledam knjige i da ih čitam. Volim i da ih tražim. Ovaj antikvarijat je onako fino zavučen, u centru, a skriven, pravi dragulj tog famoznog Dežmanovog prolaza. Iznad objektiva mi se ukazalo „Fukoovo klatno”, pa sam tad kupio Ekovu knjigu s velikim veseljem.

Caffe bar Limb

Moja omiljena birtija. Tamo sam upoznao puno dragih i pametnih ljudi, naslušao se dobre muzike, sklopio partnerstva i ostvario saradnje, opijao se i smejao bezbroj puta. Obožavam taj kultni kutak Zagreba. Vidimo se tamo!

Fotografije: Konstantin Kondrukhov

Članak Omiljenih 5 mesta u Zagrebu: Dimitrije Dimitrijević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hali Gali ekipa je krenula na slično gostovanje, s tim što ih je publika zaista volela i želela da čuje svašta nešto od uzbudljive ekipe mladog naraštaja Srbije, ali svakako, konačan rezultat je isti, a to je 3 boda u gostima, i publika koja je gostujuću ekipu nosila na rukama. I to bukvalno, jer je bilo nekoliko slučaja stejdždajvinga. 

Ogromna ekipa, koja je brojala između 10 i 160 članova, iliti ekskurzija, krenula je put Slovenije i MENT festivala, da bi se dan nakon svog prezentovanja na najboljem showcase festivalu u regionu preselila u AKC Mediku u Zagrebu. Ovo je u stvari prvi put da ovaj naš, domaći beogradski Hali Gali cirkus postane putujući, i krene u pravcu drugih klubova Balkana. Cilj je bio da se ne prenese samo deo atmosfere, već ful paket i kompletan doživljaj. MENT je to malo ograničavao, jer je ipak festival za sebe, pa je samo jedna bina ugostila 4 benda, jednu reperku, i dvojicu tehno maestra. Odnosno nije bina, već je klub u kultnoj Metelkovoj ulici, koji se, gle čuda, zove Gala Hala, tako da smo pored muzike i žurke preneli i tu dozu beogradske vrcavosti sa sobom. 

Ubili su batlera / Foto: Mirel Masic

Kod AKC Medike je to već ličilo na klasične dragstorske Hali Gali žurke, gde postoje dva stejdža, muzika ne prestaje, a publika je mogla da se šeta sa jedne na drugu binu. U Zagrebu se ljubljanskoj ekipi pridružilo još 3 benda iz BG ekipe, ali i 2 mlada zagrebačka koji bi mogli da se po energiji sa njima spoje (Željezne Pilule i Ki Klop). 

Šta da kažem o bendovima koji su ovde nastupali? Probaću da budem što objektivniji, ali ih realno sve volim (čak i Aleksu Nedića), jer su na ovaj ili onaj način moji (iako neke od njih uopšte ne poznajem).

Da krenemo od najmlađih. Ubili su batlera se nalaze u sjajnim godinama, kad još uvek otkrivaju koliko mogu i koliko već znaju. Njihova bučna vizija emo/post hardcore zvuka svakako nije svačija šolja čaja i to je totalno ok, ali kad vidimo njihove godine i tu zatrčanu energiju studenata koji beže sa predavanja u neko svoje zezanje, možemo samo da pozdravimo i da se divimo i da maštamo u šta to može da se pretvori.

Sa Cactus Fields ne moramo čak ni da maštamo. Ova gornjomilanovačka četvorka, koja obitava u Beogradu, od prve pesme na setlisti do poslednje već poraste. I u Ljubljani i u Zagrebu su dali sve od sebe da njihov garažni alterantivni rok bude primamljiv i vašem ortaku hipsteru, ali i vašem ujaku koji misli da više nema dobrih rok bendova. Sa kaktusima vratiće mu se vera. Momci su i jedni od pobednika zagrebačke svirke, jer je nekolicina mojih prijatelja i poznanika iz glavnog grada hrvatske zapisala njihovo ime želeći da ih preslušaju kasnije.

Cactus Fields / Foto: Mirel Masic

Troje prvaka kompilacija koji su nam se pridružili u ZGB-u su Gazorpazorp, Proto tip i Šajzerbiterlemon. Gazori su očigledno na raskrsnici svog stvaranja, gde još uvek imaju u sebi onaj gruv i želju za bukom kao u pesmi Zed je mrtav, ali i novu pesmu sa nove kompilacije, Proleće, koja nudi jednu drugu, veselu, emotivnu i poetsku stranu, i iskreno sam uzbuđen zbog toga šta će sve u nastavku doneti ova borba grubog i nežnog u njima. Čučkovićev vokal u Proto tipu zvuči sve sigurnije i bolje, i sad je, uz minimalnu pomoć  drugih, potpuno vladao ovim nastupom svojim pevanjem. Deluje kao da je njihova svirka zaintrigirala najveći deo zagrebačke publike. Doduše, ta ista publika, koliko god da je bila zaintrigirana da čuje, razume i oseti Proto tip, rešila je da se potpuno raspištolji uz Šajzerbiterlemon, čije su pesme očigledno hitovi sa ove strane Drine. 

Da se vratimo dan ranije u Ljubljanu. KoiKoi se ukazao samo na MENTu, i kako se Gala Hala poprilično neprijatno punila (a sigurno je nekih 100-200 ljudi ostalo napolju nadajući se da će uspeti da upadne) mislio sam da su oni Big in Slovenia jer imaju slovenačkog izdavača. Ali mislim da broj ljudi ima više veze sa tim što bend neumorno putuje i svira, kako u ovim našim balkanskim pripizdinama, tako i Evropom, i svakom novom svirkom zvuči bolje i veće. Slušao sam ih mnogo puta, ali deluje da su možda to veče bili najbolji. Pesme su veći hitovi nego ikad, ponašanje na bini je priča za sebe, ali van nje, kad Grabež siđe u publiku, to je već neki drugi šou. Pritom je ovo bilo i specijalno veče za njih, jer klavijaturstkinja Ivana odlazi u neku svoju drugu priču, a bend će se uskoro predstaviti u novoj postavi. To se svakako videlo i na njima, pa je nastup dobio i krajnje emotivnu notu. Bend je u neku ruku prerastao celu Hali Gali scenu, ali kao i srpsku i balkansku, ali bez obzira na usviranost ili kvalitet, nikad ne prerasteš ortake i porodicu, tako da će KoiKoi uvek biti Hali Gali. 

Posle takvog nastupa, na binu je samo mogao da izađe neko ko ima više ludosti i hrabrosti u sebi, nego pameti. Tako da da, na binu su izašli Vizelj. Ovaj bend čak i kad zvuči kao potpuni raspad, vi to ne čujete, ili ne želite da čujete, jer im verujete kroz njihov stage presence i harizmu da su oni naj bolji (dve reči, kao ime njihovog albuma). Najbolji su kad zvuče kao više žanrova odjednom, kad ne znaš gde im je rep, a gde glava, i kad samo možeš do iznemoglosti da pevaš naduvan naduvan naduvan. U Zagrebu su bili za par metara bolji nego u Ljubljani, a na kraju su u čast rokenrol fešte slomili i gitaru. U Ljubljani im se na Pustinji pridružio Luka Buč Kesidi, i kao da su svi zaboravili da su ovi Pančevci svirali na prvom Hali Galiju (i tad su svirali par tonova Pustinje). Vizelj je moj omiljeni rege bend i neću objašnajvati dalje ovu konstataciju. Hit sa nove Hali Gali komiplacije, Crna Magija, je makar nama oko bendova i organizacije za ovih par dana već postao hit godine, a pitanje iz pesme – Brate, šta se dešava je bilo jedno od dva pitanja/uzvika koje smo pominjali stalno tokom puta. Drugo je bilo Jel stigao Unković?

KoiKoi / Foto: Mirel Masic

Nadya je sa svojim trap rimama i rejv uplivima donela nekolicinu pesama na tragu onoga što su pre nekih sedam, osam, ili možda već ima i deset godina, kao temelj udarili na domaćoj underground sceni Bombe devedesetih, dok su nakon njenog nastupa sve zatvarali Stevie Whisper i Andria iz YES kolektiva svojim vizijama tehna i druge elektronske muzike. Čisto da bi se prosečan posetilac zbunio kad bi probao da Hali Gali žurku smesti u bilo kakvu fioku ili žanr. Ovakvi poslednji sati ovih večeri su ti samo postavljali pitanje – Gde si poš’o?

Hali Gali je u ovoj svojoj inostranoj priči pokazao sve po čemu nas vole i ne vole sa strane. Šarm, ludilo, foru, nabeđenost ispod koje se krije osećaj za samoparodiju. Kad neće po propisima, a ti probaj da ga muneš sa strane. Kad rikne pojačalo, snađi se, nema plakanja.

Ako krene nekoliko istovremenih ludila, ti samo lepo staneš i kažeš brate šta se dešava, neka crna magija, i pokidaš. Nema nazad, samo glavom kroz zid, i da ne davim sad sa ostalim parolama koje izgledaju kao da ih priča otac sinu u Nebeskoj udici. 

Vizelj / NADYA, foto: Nađa Kastratović

Što se tiče mene, zezao sam se i pre i za vreme puta da je ovo kao neki moj Almost Famous, samo obrnuti, jer sam bio među starijima na putu, a ne klinac od 16 (40 year old almost famous). Tako da mi samim tim ni put nije išao u istom smeru kao u tom filmu. Nisam izgubio nevinost sa grupom devojaka, ali je Aleksa Nedić probao da mi obeščasti krevet. O ostalim stvarima, ko se s kim smuvao, ko koga ne voli, ko koga trpi, koliko su Marun i Junior iz Kišobrana pokrenuli privatnih biznisa u Beogradu nauštrb ovih bendova, to ću ipak ostaviti za stranice Kurira ili nekog drugog tabloida koji je spreman da plati veću sumu. 

Loženje i cimanje, to su dve grane privrede koje najviše pale ovu ekipu, sa kojom pobeđuju sve manjke kvaliteta i loše epizode, i to je tako očigledno i vidljivo kod njih da prosto ne možeš da ostaneš imun i da stojiš tu sa strane dok požar okružuje grad. Možeš samo da skačeš, pevaš, urlaš, raduješ se. Možeš i da ne voliš, da porediš sa ovima ili onima a možeš da imaš celog života glavu zabijenu u svoju guzicu, to je tvoj izbor. Što bi rekao jedan dosta stariji bend od Haligalijevaca, to je tvoja odluka, nosi se s njom. Ili što bi rekao jedan stariji i mudriji čovek od mene – „svaki put kada neki „matorac” kaže da klinci ne znaju ništa i da je sve sranje i da je u „njihovo” vreme sve bilo bolje, jedan slatki koala medvedić legne da spava i hrče baš glasno. I zabole ga za sve”.

Naslovna fotografija: Mirel Masic

Članak Hali Gali turneja – 3 poena u gostima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

PREDAVAČI:

Mia Roth Čerina & Tonči Čerina, Hrvatska

Zajedno rade od 1999. godine, sarađujući na javnim arhitektonskim takmišenjima na kojima su osvojili brojne nagrade. Godine 2008. bili su nominovani za Nagradu ‘Viktor Kovačić’, a osvojili su je 2019. Godine 2020. dobili su Grand Prix Salona arhitekture u Novom Sadu i Nagradu Fresh&Bold Dana arhitekture u Sarajevu.

Godine 2021. dobili su 2. nagradu Balkanskog arhitektonskog bijenala.

2022. osvojili su Grand Prix festivala BIG SEE u kategoriji Landscape i public space u Ljubljani, Nagradu ‘Bernardo Bernardi’ Udruženja hrvatskih arhitekata te nagradu časopisa Plan u Milanu. Dobitnici su priznanja na festivalima Vizura Aperta 2016. i 2018. godine. Bili su nominovani za druge međunarodne nagrade (Dezeen, Architizer, Piranesi, Mies van der Rohe). S Vedranom Kasapom, Ozanom Ursić, Nikom Mihaljevićem, Lukom Fatovićem i Ivicom Mitrovićem projektirali su hrvatski paviljon na 18. Bijenalu arhitekture u Veneciji.

Mikelić Vreš Arhitekti, Hrvatska

Arhitektonski ured iz Zagreba koji su 2007. osnovali Marin Mikelić i Tomislav Vreš. Ured se bavi projektima različitih merila i tipologija, u rasponu od individualnog stanovanja i turizma do društvene i javne sfere. Redovito sarađuju na otvorenim javnim arhitektonskim i urbanističkim takmičenjima na kojima osvajaju brojne nagrade. Dobitnici su brojnih hrvatskih i međunarodnih strukovnih nagrada kao što su: Posebno priznanje Zagrebačkog Salona (2012.), nagrada UHA ‘Viktor Kovačić’ (2012., nominacije 2014. i 2022.), nagrada UHA ‘Drago Galić’ (nominacije 2021. i 2022.), Balkanski arhitektonski bijenale (2019. i 2021.), Brick Award za jugoistočnu Europu (2015.) te nominacija za europsku nagradu Mies van der Rohe (2014.) Projekti ureda predstavljeni su u brojnim publikacijama i predavanjima te izlagani na izložbama u Zagrebu, Milanu, Ljubljani, Beogradu i Novom Sadu.

Studio Autori, Srbija

Višestruko nagrađivani beogradski studio aktivan u polju arhitekture i dizajna. Tokom svoje 15-godišnje prakse studio je razvio multidisciplinarni pristup koji proizlazi iz razumijevanja lokalnog konteksta, individualnih potreba svakog klijenta i skrivenih potencijala prostora, ali i istrajnosti u pronalaženju specifičnih prostornih rešenja.

Među brojnim projektima koji se kreću od produkt dizajna, preko stambenih i poslovnih prostora i objekata, do ambijentalnih celina, najznačajniji je Mokrin House, realizirano imanje koje obuhvaća pet objekata hibridnih namena, u Mokrinu. Za objekte u okviru istog imanja, AUTORI su dvostruki dobitnici Nagrade ‘Ranko Radović’ i Salona arhitekture u Beogradu, a dva puta su nominirani za Mies van der Rohe nagradu za suvremenu arhitekturu (2013. i 2015. godine). Od 2017. godine studio vode Dijana Novaković i Maja Necić. 

Arhitektura Krušec, Slovenija

Lena Krušec i Tomaž Krušec studirali su na Arhitektonskom fakultetu u Ljubljani, a 2002. godine osnivaju arhitektonski ured Arhitektura Krušec. Tomaž je studirao i na Akademiji za arhitekturu u Mendrisiju u klasi Petera Zumthora. Od 1999. godine predaje na Arhitektonskom fakultetu u Ljubljani. Dobitnici su Plečnikove medalje i Plečnikove nagrade (za Biotehnološki fakultet), što su najviša stručna republička priznanja u Republici Sloveniji. Tri puta su bili nominovani za nagradu Mies van der Rohe koju dobivaju 2022. godine za projekt tržnice u Ptuju.

Fasch & Fuchs Architekten, Austrija

Fasch & Fuchs arhitektonski ured osnovali su Hemma Faschs i Jakob Fuchs 1994. godine sa uredima u Beču i Hausmannstättenu. Njihov rad karakterišu sofisticirane konstrukcije i suptilno korištenje dnevnog svetla. Ured je zadužen za realizaciju više obrazovnih i kulturnih projekata, za šta su dobili mnoga priznanja i nagrade. Godine 2021. bili su nominovani za Mies van der Rohe nagradu za školski kampus Neustift u Tirolu.

Amir Vuk Zec, BiH

Sarajevske arhitekte u 40 godina dugoj praksi realizira objekte različitih mjerila s istim nivoom posvećenosti često se naslanjajući na kontekst podneblja u kojem stvara. 

Godine 1984. za najbolje realizirani interijer jedne zlatarske radnje osvaja republičku nagradu ‘Borba’ u saradnji sa Mirkom Marićem Marom. Takođe osvaja nagrade poput Grand Prix Collegium Artisticuma za različite tipove arhitekture, te AIT Award i A’Design Award za Hotel Pino. Realizacija Hotela Pino na Trebeviću u Sarajevu je ujedno i najpoznatiji projekt Studija Zec, pa je tako nominiran za EU Mies van der Rohe nagradu 2017. godine i Aga Khan nagradu 2022. godine. Opisujući rad u vrlo nestabilnim uslovima bosanskohercegovačke arhitekture, Amir Vuk se duhovito koristi sintagmom ‘urgentna arhitektura’ i tako na slikovit način objašnjava kontekst u kojem se ostvario. Od 2022. godine postaje dopisni član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine.

Carme Pinós, Španjolska

Carme Pinós (Barcelona, ​​1954.) diplomirala je arhitekturu, urbanizam i pejzažnu arhitekturu na Školi arhitekture u Barceloni (ETSAB) 1979. Od 1982. do 1991. radila je sa arhitektom Enricom Mirallesom. Nakon te saradnje osniva vlastiti ured Estudio Carme Pinós. Od tada radi na brojnim projektima različitih opsega, od urbanih intervencija do dizajna nameštaja.

Njena najznačajnija dela uključuju: MPavilion u Melbourneu, arhitektonski sklop sastavljen od Trga Gardunya, Umjetničke škole Massana, stambenog bloka i zapadnog pročelja popularne tržnice La Boqueria u povijesnoj četvrti Barcelone, Caixaforum u Zaragozi, zgrada Sveučilišta ekonomije i poslovanja u Beču, sedište katalonske vlade, Cube Towers u Guadalajari.

Dobitnica je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada, medalja i priznanja. Godine 2011. imenovana je počasnom članicom Američkog instituta arhitekata 2011. godine i međunarodnom članicom RIBA-e 2013. godine zbog velikog doprinos u arhitekturi.

Carme Pinós posvećeno radi i u polju obrazovanja. Bila je gostujući profesor na nekoliko prestižnih visokoobrazovnih institucija u Veneciji, Parizu, Chicagu, New Yorku, Lausanni, Mendrisiju, Rimu itd. Njeni su radovi izlagani na samostalnim i grupnim izložbama širom sveta. Neki od njenih projekata danas se nalaze u zbirkama muzeja kao što su Centre Pompidou u Parizu i njujorškoj MOMA-i. Pinós je i ovogodišnja dobitnica Oris nagrade.

STUDIO UP, Hrvatska

Predstavljali su Hrvatsku 2004. na Venecijanskom bijenalu paviljonom Frameworks u saradnji s Petrom Miškovićem i Ivanom Franke.  Na poziv Terence Riley-a kustosa izložbe Ultra Light Village i selektora bijenala dva grada Shenzhena i Hong-Konga, realizovali su paviljon Gizmo 2011. godine.

Lea i Toma kurirali su post-lockdown 56. zagrebački salon arhitekture i urbanizma pod nazivom Ping-repozitorij budućnosti 2021. godine, instalaciju Doppelgänger i nastup Mirror/Mirror na 23. internacionalnoj izložbi Unknown Unknowns. An introduction to Mysteries milanskog trijenala 2022. godine.

Vinu Daniel za WALLMAKERS, Indija

Vinu Daniel rođen je u Dubaiju 1982. u tradicionalnoj indijskoj porodici. Životni put ga vodi natrag u Indiju gde 2005. godine upisuje Arhitektonsku školu na Tehničkom fakultetu u Trivandrumu. Nakon studija, dve je godine proveo na Institutu Auroville Earth, smeštenom severno od Pondicherryja, radeći na projektu oporavka i izgradnje nakon tsunamija pod Programom Ujedinjenih naroda za razvoj (UNDP). Na Institutu je spoznao složenost svoje profesije i naučio graditi koristeći zemlju, cement i blokove blata. Veliki je uticaj na Vinu Daniela imao i arhitekt Laurie Baker koji je živo u Trivandrumu i radio na razvoju održive arhitekture.

Arhitektonsku inicijativu Wallmakers pokreće 2007. godine s ciljem ponovnog oživljavanja tradicionalnih tehnika gradnje koje su s vremenom nestajale, kombinujući ih pritom s modernim tehnologijama u arhitekturi. Vinu Daniel trenutno zapošljava od 100 do 150 pojedinaca, uglavnom kvalifikovanih majstora, i u potpunosti je posvećen stvaranju održive i isplative arhitekture.

Inicijativa Wallmakers primila je mnoga međunarodna priznanja. Jedina je indijska praksa koja se našla na popisu 20 Young Practices of 2020 portala ArchDaily, osvojila je tri izdanja nagrade Design that Educates koju provodi Laka Foundation, nominovana je za Brick Award i Nagradu Dorfman Kraljevske akademije 2022. godine.

MODERATORI:

Mia Roth Čerina, Maroje Mrduljaš, Dinko Peračić

Povodom Festivala Dani Orisa 23, u Oris Kući arhitekture (Kralja Držislava 3, Zagreb), u četvrtak 2. novembra u 18 sati, biće otvorena izložba prijavljenih radova na Natječaj za nagradu ‘Tripun Bokanić’ Klesarske škole Pučišća 2023. Također, u sklopu Festivala, neposredno pre prikazivanja na HRT-u, biće premijerno prikazana jedna od epizoda najnovije sezone serijala Betonski spavači.

Nakon Drugog svetskog rata Jugoslavija i Hrvatska kao jedna od njenih republika grade novo društvo između Istoka i Zapada. Taj je eksperiment obeležen mnogim protivrešnostima koje se odražavaju i u arhitekturi – važnom delu tog velikog društvenog projekta. Na neobičnom putu od Zagreba do Beograda preko Zenice i Sarajeva do malog belgijskog grada Wevelgema kroz četiri epizode istražićemo arhitekturu koja je predstavljala temeljne vrednosti tadašnjeg društva: federativnost, nesvrstanost, modernizaciju i antifašizam. Posetićemo kuće, spomenike i gradove koji su te ideje stvorili. Ispitaćemo sudbinu arhitekture najvišeg simboličkog značenja koja je radikalnim istorijskim rezom možda izgubila prvobitni smisao, ali ne kulturnu i društvenu važnost. Možemo li prepoznati autentične društvene i arhitektonske vrednosti i skinuti stigmu ideoloških neprijatelja s nekih od najvrednijih primera našeg urbanog naslijeđa? Možemo li kritički sagledati ostvarenja jedne generacije i tako uspostaviti kontinuitet naše novije istorije?

U programu stručnog usavršavanja Hrvatske komore arhitekata Festival se boduje s ukupno 12 sati.

Pokrovitelji Festivala su: Ministarstvo kulture i medija RH, Grad Zagreb, Turistička zajednica grada Zagreba, Veleposlanstvo Španjolske

Zemlja Partner: Španjija

Za više informacija o Festivalu i kotizacijama posjetite www.daysoforis.com

Članak Festival Dani Orisa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na turneji Life Is Yours Tour u bend Foals se vraća i njihov originalni basist Walter Gervers, i to nakon šest godina. Iako su pesme za album „Life is Yours” nastale u lockdownu 2020. godine, u maloj sobici bez prozora u južnom Londonu, album zrači letnim žarom, životnim optimizmom i novootkrivenom željom za životom. Plesni hitovi kao što su „2 AM”, „Wake Me Up” i „Wild Green” koje i bend smatra njihovim naj-pop udarcima do sada, reflektiraju se na same početke Foalsa, kada su kao bend za kućne žurke u rodnom Oxfordu izazivali pozitivan kaos na svakom nastupu.

Već s prvim albumom „Antidotes” iz 2008. godine, Foals su doživeli komercijalni uspeh i postali ljubitelji kritike. U to vreme bili su jedan od nekoliko britanskih indie rock bendova koji su izazvali pažnju sveta. Ali sada, nakon uzastopnih pet albuma na Top 10 lestvicama, nizom nagrada i nominacija, čini se da su jedni od retkih koji su zadržali kontinuiranu popularnost i uspeh. Njihov ugled i fan baza raste sa svakom novom pločom, a veliko priznanje stiglo je i 2020. godine kada su proglašeni najboljim britanskim bendom na BRIT AWARDS. Koncert Foalsa u Zagrebu doneće presek njihove impozantne diskografije i uz mnoštvo hitova potvrditi njihov status vrhunskog live benda. 

I te kako dostojan izbor za zagrijavanje publike prije izlaska Foalsa na pozornicu je regionalna koncertna atrakcija – Svemirko, koja je već nekoliko puta samostalno napunila Tvornicu Kulture. Emo macho pop bend, kao ga kritičari opisuju, Svemirko je „izum” multiinstrumentaliste i producenta Marka Vukovića, koji od 2016. godine u relativno kratkom vremenu postaje jedan od eminentnijih muzičara na sceni zemalja bivše Jugoslavije. Tri objavljena albuma, retrogradnim redosledom „Skalamerija” iz 2020., „Tunguzija” iz 2018. te „Vanilija” iz 2017. godine, čine Svemirkovu trilogiju epskih proporcija, a sam Vuković nastavlja skladati i pisati nove pjesme i materijale potpuno novog karaktera. Kao bend i izvođač, Svemirko pak donosi novitete u svom nastupu uživo, nešto što publika do sada nije navikla slušati i gledati, a sigurno je jedino to da neće nikoga ostaviti ravnodušnim. Pokret je utkan u srž Svemirkove muzike, a melodije i ritmovi niti su kojima će vas zauzdati te potaknuti na ples.

Ulaznice za koncert mogu se kupiti putem Eventim online sistema, te na fizičkim prodajnim mestima Eventima. Svi koji su kupili ulaznicu za tribine na Šalati mogu dobiti povrat razlike cene tribina i partera. Cena ulaznice za koncert u Tvornici Kulture je 42 EUR .

Fotografije: Promo

Članak Prvi samostalni koncert benda Foals u Tvornici Kulture u Zagrebu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Eenlarge organizuje svoj prvi mali regionalni festival „SUBSTRAT“ sa edukativnim sadržajem za muzičke profesionalce na regionalnoj sceni, u klubu Močvara, u Zagrebu, 8, 9. i 10. marta. Ovo je prvo izdanje putujućeg festivala koji će se svaki put fokusirati na drugu lokalnu scenu, pozivajući domaće i strane umetnike i profesionalce da unaprede nezavisni sektor u regionu, izdignu ga iz andergraunda za zdrav i uvek cvetajući muzički ekosistem.

Fokus King iz Zaječara, u četvrtak će uživo izvesti svoj elektronski minimal set sa izraženim elementima tropical basa, daba, regea, kumbije i džangla, kao i hip-hopa i drum&bass-a. Fokusov zaštitni znak su vokali na njegovom maternjem jeziku uz muziku za koju generalno očekujemo ili engleski ili nikakav tekst. Fokus King dolazi u Zagreb sa gostom iznenađenja koji će mu se pridružiti na bini.

Laplander (bend koji čine „Niko Nikolić“ i „Azza i Kapale“) predstavlja sve što perspektivna beogradska scena može da pruži. Njihovi muzički kolaži, sa sirovim zvucima i zanimljivim semplovima, intrigiraće publiku u petak 10. marta.

Članak Mala koncertna mesta udružuju se za svoj prvi festival SUBSTRAT se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnji predavači renomirani su predstavnici hrvatskih, regionalnih i svetskih arhitektonskih studija. Među njima je Hrvoje Njirić (Hrvatska) – dobitnik nagrade Zagrebačkog salona (2000.), Grand Prix Zagrebačkog salona (2003. i 2006.), nagrade UHA-e Drago Galić (2007. i 2021.), i Viktor Kovačić (2000.), nagrade Piranesi Award (2007). Bio je i u užem izboru za Piranesi Award 2000. i Mies van der Rohe Award 2009. godine. Hrvoje je predavač i gostujući profesor na univerziteta kao što su ETSAM Madrid, MIT Boston, EVDS Calgary, AF Ljubljana, FA Ferrara, Arkitektskolen Aarhus, FA Trieste, UofT Toronto, UVa Charlottesville, UofN Pamplona, TU Wien, a redovni profesor na TU Graz i potom FGAG Split. U studiju njiric+ bavi se stambenom, turističkom i javnom arhitekturom, posebno obrazovnih ustanova te urbanizmom.

Svoje znanje i iskustvo preneće i David Chipperfield (UK) – osnivač studija David Chipperfield Architects, dobitnik Riba Stirling nagrade 2007. godine, te nagrada Mies van der Rohe i Deutscher Architekturpreis 2011. Od međunarodnik gostiju biće i predstavnici Tezuka Architects (Japan) – Takahuru + Yui Tezuka, osnivači međunarodno nagrađivanog arhitektonskog studija Tezuka Architects, autori poznatog kružnog dečijeg vrtića Fuji Kindergarden. Igor Grozdanić i Sanja Galić, osnivači vodećeg arhitektonskog biroa u regionu sa sedištem u Sarajevu, studio nonstop, će takođe biti jedni od govornika.

Iz Hrvatske na listi predavača Dana Orisa 22, naći će se i Dean Skira & Ante Nikša Bilić. Dean Skira međunarodno je nagrađivani dizajner rasvete. Ante Nikša Bilić, arhitekta je i izdavač, suosnivač i urednik časopisa Oris te osnivač studija Ante Murales. Iz susedne Slovenije dolaze arhitekti Počivašek Petranovič – arhitektonski studio koji su 2017. godine u Ljubljani osnovali Davorin Počivašek i Urban Petranovič.

Predavači će biti i predstavnici nagrađivanog arhitektonskog studija Skroz, koji su 2008. osnovali Margita Grubiša, Marin Jelčić, Daniela Škarica i Ivala Žalac. Dobitnici su nagrade UHA-e Bernardo Bernardi, nagrade Ministarstva kulture Vladimir Nazor, a poslednja u nizu nominacija dobili su za nagradu Viktor Kovačić za najuspešnije ostvarenje arhitektonskog stvaralaštva u 2021. godini. Takođe, svoje predavanje održaće i NFO (Hrvatska) – arhitektonski studio koji su 2008. osnovali Kata Marunica i Nenad Ravnić. Osim nagrada na takmičenjima, njihovi su projekti prepoznati kroz nominacije na godišnjim nagradama UHA-e, HKA te godišnje nagrade Mies Van Der Rohe.

Iz Švajcarske dolazi Daniel Monheim – jedan od partnera u arhitektonskom studiju Christ & Gantenbein. Vodi najzahtevnije građevinske projekte s posebnim naglaskom na najsavremenije BIM projektovanje. Španac Anton García-Abril – jedan od osnivača arhitektonskog biroa Ensamble Studio, redovni je profesor na Fakultetu za arhitekturu i planiranje (MIT). Dobitnik je nagrade Španske akademije za istraživanje i ovogodišnji je predavač na Danima Orisa.

Max Núñez (Čile) je takođe jedan od predavača i osnivač  studija Max Núñez Arquitectos sa sedištem u Santiagu. Dobitnik je nagrade časopisa Architectural Record Design Vanguard 2017. godine, te nagrade časopisa Wallpaper – Design Award 2013, 2018. i 2020. godine. Iz Čile će doći i Cecilia Puga & Paula Velasco – osnivačice biroa Cecilia Puga – Paula Velasco Arquitectura. Puga je profesorica na Odseku za arhitekturu Pontificia Univerdidá Católica de Chile (PUC); članica žirija LafargeHolcim Awards za regiju Latinske Amerike 2020. Velasco je takođe profesorica na Odseku za arhitekturu Pontificia Univerdidá Católica te voditeljka arhitektonske rezidencije u sklopu Londonskog festivala 2014. godine.

Predavači iz Hrvatske će takođe biti i Iva Letilović & Igor Pedišić – osnivači studija AB Forum, dobitnici godišnje nagrade Viktor Kovačič za najuspešnije ostvarenje u svim područjima arhitektonskog stvaralaštva (UHA) za projekt rekonstrukcije Providurove palate u Zadru. Takođe su dobitnici nagrade Vladimir Nazor na najbolje umetničko ostvarenje u polju arhitekture koju dodeljuje Ministarstvo kulture Republike Hrvatske.

U okviru Dana Orisa 22 svečano će biti otvorena izložba arhitektonskog studija MR2 povodom 12. godina postojanja pod nazivom „12 x MR”.

Moderatori Festivala su Mia Roth Čerina, Maroje Mrduljaš i Dinko Peračić. Predavanja će biti bez simultanog prevoda. Organizator zadržava pravo izmene programa bez prethodne najave. Pokrovitelji Festivala su: Ministarstvo kulture i medija RH, Grad Zagreb, Ambasada Španije, Ambasada Švajcarske, Prohelvetia, a zemlja partner je Čile. Regularna kotizacija iznosi 59 evra, a za studente 38 evra.

Naslovna fotografija: Damil Kalogjera

Članak Međunarodni arhitektonski simpozijum – Festival Dani Orisa 22 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Bik” je prvi singl koji panakota servira javnosti i njime zatvara sezonu Bika. Tekst za pesmu nastao je prilikom jednog rođendana u kojem su kantautorke odlučile iz zezancije (i vlastitog egotripa) proslaviti svoj horoskopski znak. Muzika kao i spot domaće su radinosti, a u tome je panakota imala i mnogo pomagača, između ostalog Nikolu Krgovića koji je najviše zaslužan za produkciju.

„Ideja za spot bila je da nema konkretne radnje, već da se slikom, bojama i pokretom na što vjerniji način pokuša dočarati atmosfera pjesme, ali i ta bikovska ljubav prema estetici. Također, htjeli smo da ima i jednu dozu bajkovitosti i mraka, pa je maska à la venecijanski karneval (by Arbi Cosplay) ovdje odigrala važnu ulogu. Fun fact: u snimanju spota bilo je uključeno i 10kg zemlje“, rekle su devojke iz panakote.

Pjesma „Bik” je u izdanju izdavačkih kuća Basic & Rough i Mudri Brk dostupna je putem svih digitalnih glazbenih platformi.

Članak Novi singl art dream pop bend panakota se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Klotljudi i Eine, nastupiće u zagrebačkom KSET-u 22. April, sa početkom u 20 časova.

Opraštajući se od radosti luksuznog popa, njihovi tekstovi su nepoštedni i često u svrsi razotkrivanja naših najboljih i najgorih kvaliteta kao vrste isprepletenih toliko blisko da se dobro i loše i ispravno i pogrešno beznadežno mešaju. Klotljudi su bend za naše vreme i za dobar provod, sočivo kroz koje se život izlaže, istražuje i slavi. Manična ljubavna tačka muzike i instikta. Trenutno promovišu svoj aktuelni album „Fašizam ljubavi” sa kojim se možete suočiti oči u oči.

Eine je samostalni projekat Ivana Ščapeca, autora prisutnog na sceni već desetak godina u različitim inkarnacijama (Seine, Vlasta Popić, litl itali, Chubakina Baka). Svaki put kad buka bude preglasna, Ščapec se stišava u svoj mali prostor da hvata dah. Projekt bez ambicija, želje za utiskom, prilagođen tihim prostorima i nežnoj pažnji. Početkom 2020 izdaje EP pod nazivom „Prepiske” koje čine prijevodi dviju anglofonih pjesama, a u proljeće 2021. sa svojom pjesmom „Misao” našao se i na kompilaciji zagrebačke scene „Zagreb Calling” koja je 2022. nagrađena „Porinom”.

INDIREKT u Umagu biće održan 10. i 11. juna, nakon dvogodišnje pauze.

INDIREKT Showcase Belgrade je ove godine od 17. do 19. novembra u Domu omladine Beograda i predstaviće aktuelne muzičke trendove, etablirane i nadolazeće umetnike uz koncertne aktivnosti i van regionalnog okvira.

Ulaznice za koncert su u prodaji u KSET-u i Dirty old shopu, cena karte u predprodaji je 40kn, a na dan koncerta 60kn.

Članak Indirekt Warm up u KSET-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na internet stranici „Džepni dijalozi” nalazi se blog na kojem će nastajati tekstovi u dve kategorije: Poetika grada i Dijalozi o dijalozima. Poetika grada donosi kratku poetsku prozu Neve Lukić koja nastaje podstaknuta atmosferom gradova u kojima autorka živi i radi, trenutno na relaciji Zagreb-Beograd. Dijalozi o dijalozima donose tekstove i razgovore književnika na temu „dijaloga”, a u dijalogu s autorkom projekta.

Različiti vizualni umetnici ilustruju novonastale tekstove za obe kategorije.

Književnici koje predstavljaju su Nada Topić, Igor Rajki, Ivana Rogar, Maša Kolanović i konceptualni umetnik, predpesnik i slikar Vlado Martek.
Ilustracije će raditi vizualni umetnici Ivan Tudek, Ivana Armanini, Ivana Vulić i Sven Klobučar.

Ilustraciju internet stranice radio je Ivan Tudek, a dizajn umetnica Mare Šuljak. Vizual projekta Džepni dijalozi također je Tudekov rad, a društvene mreže uređuje Lora Milutinović.

Neva Lukić je književnica iz Zagreba, posljednju knjigu, zbirku poezije Ježenja, objavila je u Frakturi, a u Beogradu 2018. izašla je njena zbirka kratkih priča More i zaustavljene priče u izdanju Trećeg Trga.

Trenutno živi i radi u Beogradu te je pokrenula interdisciplinarni književni online projekat Džepni dijalozi koji nastaje uz podršku Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog društva likovnih umetnika, a finansiran je od strane Ministarstva kulture i medija RH.

Autor vizuala: Ivan Tudek

Članak Džepni dijalozi – Priče koje nastaju na relaciji Beograd – Zagreb se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Snimanje pesama, a ujedno i spotova u režiji Bojana Koštića, trajalo je od 15. do 19. januara 2021.

Na ploči su se kroz numere uživo predstavili samo neki od brojnih talentvanih muzičara mlađe generacije: Ivan Grobenski, Sfumato, Klinika Denisa Kataneca, Žen, Dimitrije Dimitrijević, Truth ≠ Tribe, nemanja, Eine, The Gentleman i Porto Morto. Ovu novu hrvatsku scenu, okupio je idejni začetnik kompilacije, producent Vedran Peternel koji je tokom poseldnjih nekoliko godina, kao muzičar, producent ili voditelj programa u klubu Vinyl, upoznao ogromnu količinu izuzetno kvalitetnih muzičara i bendova koji čine i žive nezavisnu domaću scenu:

„Većinu njih, kao ni mene, ne zanima niti jedan žanr kao takav, već vlastiti originalni izražaj koji je često mešavina raznih i različitih muzičkih uticaja. Mnogi iz moje generacije, ali i oni mlađi, izjašnjavaju se na Novi talas kao zadnje bitno i stvarno kvalitetno što se na ovim prostorima dogodilo. Ja sam pak mišljenja da bi se scena koja se rađa i već polako izlazi na površinu mogla pokazati barem jednako važnom, ako ne puno jačom i plodnijom od Novog talasa. Iz tog razloga, nekako mi je bio logičan nastavak da se sve to i trajno zabeleži te da se na jednom izdanju prezentuje presek izvođača i bendova koji tu scenu čine“, isiče Peternel.

Kompilaciju izdaje Menart, a prate je i video materijali sa samog snimanja. Do sad su spotove objavili Truth ≠ Tribe, nemanja, The Gentleman, Dimitrijević i Porto Morto.

Sjajnoj atmosferi na snimanju svedočio je i novinar/mzički kritičar Marko Podrug čije su beleške sa snimanja objavljene u bookletu ploče.

„Prijateljska i na trenutke euforična atmosfera koja je vladala na snimanju, mogla se i predvideti, budući da bendovi mesecima, iz dobro poznatih razloga, nisu imali puno prilike da sviraju pa makar to bio i prazan klub, koji je za ovu priliku pretvoren u studio,“ naglašava Podrug.

Takva ‘nabrijana’ vibracija sasvim će se sigurno osetiti među autorima ovog vinilnog izdanja kojem je jedno od primarnih ciljeva pokazati i dokazati da hrvatska ima nikad jaču, raznovrsniju i talentovaniju alternativnu scenu.

Članak Objavljena kompilacija Zagreb Calling: Generacija bez refrena se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bend je nastao 2021. godine i čine ga članovi producent Vatroslav (nemeček) i Polusvećenik (Seine, Eine, Vlasta Popić). njihov prvi singl je u stvari dvobroj, naslovljen vris / sestra.

Članak Zagrebački duo litl itali objavio debi singl se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U dogovoru sa izvođačima i njihovim izdavačima, Rika Muzika će sav prihod od Bandcamp prodaje donirati za pomoć zagrebačkoj alternativnoj sceni nakon zemljotresa.

Zagreb je u zadnjih 40-ak godina grad s vrlo živom glazbenom scenom koja nije zamrla čak ni 1990-ih u vrijeme rata. Možemo govoriti o specifičnom, osobenom zvuku Zagreba kojeg su tvorili Azra, Boško Petrović, Cul-de-sac, Dee Dee Mellow, Haustor, Sexa, Vještice i brojni drugi. Zagrebom već neko vrijeme odjekuje jedan novi kreativni val a energija i ljubav prema glazbi samo raste. 

Potres koji je pogodio Zagreb 22. marta 2020. godine, najviše je oštetio Donji grad i naneo nemerljivu štetu kulturi u Zagrebu koja je radi pandemije bolesti COVID-19 već bila na izdisaju. Donji grad je zagrebački downtown, u kojem se događa najviše kulture, pa i najviše svirki uživo. Oštećene su brojne kuće, mnogi ljudi morali su napustiti domove. Oštećene su i najvažnije zagrebačke kulturne institucije i upitno je kada će vratiti svoj puni sjaj. 

Ovom kompilacijom želimo pridoneti obnovi nezavisne scene u Zagrebu, i to primarno novčanom podrškom umetnicima koji su zbog zemljotresa izgubili svoje domove i izvor prihoda, što je dodatno pojačano u uslovima pandemije kada je zabavna industrija ionako na kolenima. 

Zajedništvo i kreativnost hrvatske alternativne scene  oko Zagreba u središtu su ove kompilacije i usađene u emociju iza svake pesme na albumu. Nijedan čovek nije otok, i sada je važnije nego ikad doprinijeti novom i boljem sutra za sve nas. 

Sav prihod od prodaje ove kompilacije putem Bandcampa, Rika Muzika će donirati jednoj od zagrebačkih udruga koje pomažu oštećenima u potresu. Slušanjem albuma na digitalnim platformama, šerovanjem kompilacije i interakcijom s našim sadržajem i izvođačima, pomažete nam preneeti poruku zajedništva i pokazati da bez obzira na sve, stojimo jedni uz druge i ne odustajemo.

 Tracklisting: Mangroove – Nešto veće od nas (04:23) Sfumato – Fatamaran (06:58) Jinx – Jesmo li dobro (05:16) Mary May – From Home (03:02) Sara Renar – Trag (03:06) Antenat – Danas ima sutra (05:35) Doringo – Mrežničko kolo (04:12) Mimika Orchestra – Forgiveness Day (10:11) Andreja, Rundek i Ekipa Ftičeki – Dolinom se šetala (03:22) JeboTon Ansambl – Memoari ‘09 (03:03) Mašinko – Cmrok 2 (02:57) Peglica i Komandos – Kiosk Bronko (04:51) Kozmodrum – Wormhole (06:00) Porto Morto – Kuća (04:39) Tús Nua – Palindrome (05:35) Rundek Cargo Trio – Ima ih (05:04) Chui – Eternautova tema (12:25) ST!llness – Energija (08:02) Truth ≠ Tribe – LA 1992 (06:55) 

Članak Objavljena kompilacija ZGB 2020 za pomoć zagrebačkoj alternativnoj sceni se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pseća Plaža je audio-vizualna skupina iz Zagreba osnovana 2016. godine. Od tada grupa prolazi kroz nekoliko faza kreativnog razvoja, a nakon nekoliko promena i perioda kristalizacije postavu danas čine Erol (vokal), Karlo Lugarić (gitara), Matej Perić (bubnjevi i perkusije), Leo Beslać (klavijature, sintesajzeri i orgulje) i Branimir Štivić (bas gitara, sintesajzeri i dizajn zvuka).

Nakon debi albuma „Honolulu” iz 2017. godine, drugi po redu studijski album naslovljen „Povratak u lagunu br. 07″ objavljen je u martu ove godine i donosi ukupno 10 pesama. Materijali za album nastaju  posljednih godinu i nešto dana. Muziku i aranžmane potpisuje ceo bend, na albumu kao instrumentalisti gostuju Hrvoje Nikšić i Roko Crnić, snimanje potpisuju Nikšić i Branimir Štivić, dok miksanje i produckiju potpisuje Štivić. Naslovnicu albuma napravio je Marin Remić.
Njihova muzika se može okarakterisati kao spoj mnogih muzičkih uticaja, a zvuči upravo kao pejzaž i atmosfera prašume preslikanih u formu zvučnog zapisa. Pitke psihodelične melodije, sanjiva i  angažovana poezija, te udarajući tropski ritmovi čine njihove pesme osvežavajućim poput naleta povetarca u vrućoj letnjoj noći.

Članak Pseća Plaža objavila EP Nijanse se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Momci su na proleće izbacili svoj prvi album i pokupili odlične recenzije od strane kritike, te nedugo nakon toga na promociji albuma do vrha napunili KSET te ga praktično zapalili. Svrstavanjem u žanr ih je možda najbolje opisao Dubravko Jagatić u svom osvrtu na album: „Sve ono najbolje što nam je ponudila britanska rock scena u posljednjih 20ak godina, zagrebačka četvorka Fire in Cairo je uspjela upiti i dodati autorski potpis.”

Fire in Cairo je već svirao po državama srednje i jugoistočne europe, pa tako ova turneja nije prvi put da dolaze u Srbiju, a poslednji put smo ih slušali na prošlogodišnjem Exitu. Trenutno momci pripremaju materijale za snimanje drugog albuma koji planiraju da izbace tokom sledeće godine.

Članak Fire in Cairo najavljuje turneju u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ako su izdavačke kuće još jedan (ili odlučujući) korak ka uspehu, zašto bi iko ovaj korak zaobišao?

Ukoliko razgovarate sa mladim muzičarima, često ćete doći do odgovora da izdavačke kuće ne daju prostor novim muzičarima, pogotovo ako se bave alternativnom muzikom. A ukoliko daju, neretke su priče o neadekvatnoj promociji i činjenici da, finansijski, bend uvek izvuče deblji kraj. Zbog toga oni ipak ne traže izdavačku kuću i odlučuju da sve rade sami. Tada više nisu samo muzičari, već postaju i (svoji) menadžeri, promoteri, PR-ovi, producenti. Kao rezultat, zbog raspršene energije, kreativnost i sloboda stvaranja bez pritiska mogu postati ugroženi.

U borbi za muziku i protiv neadekvatnih „uvjeta“ kada govorimo o odnosu muzičkih etiketa prema bendovima, u Zagrebu je nastao izdavač više manje zauvijek.

Njihovoj etiketi pripadaju Crvi, Svemirko, Luul, Pseća Plaža, Fauna i Đutko. Ova izdavačka kuća je orijentisana na regionalne muzičare, a ne na nacionalne okvire, a da bi bend postao deo ove etikete postoji nekoliko uslova – da im se dopadne muzika, da je na maternjem jeziku, kao i da je naziv benda na maternjem jeziku. Priču o etiketi više manje zauvijek sa nama je podelio Bojan Bojko, jedan od njenih osnivača.

Fauna, fotograf: Denis Komljenović

Osnovan je 2016. godine kada sam se ja upoznao sa Markom Vukovićem i kada smo u stvari objavili Svemirkov treći singl „Tajne svemira“, tačnije prvi singl na našoj etiketi. Nastao je kao ideja da napravimo nekakvu glazbenu etiketu koja će objavljivat dobru muziku bendova iz regiona, iz zemalja bivše Jugoslavije, koja je pjevana prvo na materinjem jeziku, a da se i taj bend zove na materinjem jeziku. Naravno, prvi uvjet je bio taj da muzika bude dobra. Iz čiste potrebe, jer dosta pratimo inozemnu, stranu scenu i skužili smo da u stvari najčešće pratimo rad etiketa, više nego autore. Htjeli smo tako nešto i mi ovdje napraviti.

Kako je nastalo ime?

Pa više manje zauvijek zvuči dobro kao nekakav naziv za etiketu koja se bavi nekakvom kulturnom djelatnošću.

Kako izgleda praviti etiketu od nule? Da li si se ti pre ovoga bavio muzikom i muzičkom industrijom?

Ja sam imao bend krajem 2000-ih, pa se jedno vreme nisam bavio glazbom, a nakon toga sam pokrenuo promoterski posao di sam radio kao book-er, dogovarao strane bendove i izvođače ovdje u Hrvatskoj i regiji. U stvari tu sam stekao nekakvo predzanje da bih se uopće danas mogao baviti ovim čime se bavim.

Kako izgleda rad u više manje zauvijek?

Mi smo za sada još uvek virutalni, ali smo i neka vrsta tvrtke, pravno osnovani. Fali još naš glazbeni studio koji će bit primarna djelatnost, jer smo shvatili da često u Hrvatskoj i u regiji bendovi nemaju priliku snimit svoju autorsku glazbu za nekakve pristojne novce. Najčešće su to studiji koji po fiksnoj ceni naplaćuju, po danu ili satu. A ta razina produkcije nije još na nekoj svjetskoj razini, a mislim ekipa koju činimo Marko, koji se sada već glazbom i produkcijom bavi više od 10 godina, i ja, koji sam se nekada bavio time i imam uho, može ponudit nešto suvremeniji i drugačiji zvuk.

Što se tiče odabira bendova, nemamo ih još puno. Oko svega se moramo zajedno složiti jer ako se jednom ili drugom to ne sviđa, onda nema smisla da se sa tim bendovima bavimo. Imamo nekakva pravila, spomenuo sam ih već, kao na primer da sve mora biti na materinjem jeziku. To je iz razloga jer ima jako puno bendova, a jako malo dobrih bendova koji pjevaju na tim materinjim jezicima. Znam zašto ljudi iz naših zemalja rade muziku najčešće na engleskom jeziku, to je nekakva kalkulacija, želja da i vani uspiju ili nisu sigurni da rade tekstove na svom jeziku, jer naši jezici nisu toliko zahvalni za uklopit sa melodijom, teže je. Ipak po mom skromnom mišljenju, rezultat svih tih bendova je slabašan, jer bilo koji od tih bendova ili autora u nekoj Engleskoj, Australiji ili Americi ne mogu biti konkurentni. U svakoj od tih zemalja postoji minimalno 10 bendova koji su bolji u istom tom.

Drugo pravilo je da je naziv isto na materinjem jeziku. Zašto bendovi pjevaju na hrvatskom i imaju naziv na engleskom? To mi stvarno nije jasno. Ak se ne možeš identificirat sa svojim materinjem jezikom na kojem razmišljaš, živiš, kojeg svaki dan koristiš, onda ne kapiram.

Najveći dio posla je u stvari oko dogovaranja koncerata, promocije i slično. Većinu ja radim jer imam to iskustvo i znanje i kontakte.

Koliko su regionalni prostori i klubovi zainteresovani da ugoste alternativan bend?

Najviše nekog iskustva imamo sa dogovaranjem koncerata za bend Svemirko, nakon toga sa Crvima i Luulom. Svemirko ide najlakše jer najviše ljudi zna za taj bend, najviše klubova, menadžera i promotera. Ili ako nisu oni čuli znaju da se to sluša, a za Crve i Luula u velikim gradovima kao što su Beograd, Novi Sad, Zagreb i Ljubljana nije problem naći prostor i dogovoriti koncert, jer tu postoji publika, dok u manjim sredinama postoji neka skepsa, što nije teško razumjeti. Ipak moraš imati neku ekonomsku računicu. Ali sa svima se da razgovarati. Imamo dosta dobro razrađenu mrežu sada. Ne postoji veliki problem u dogovaranju koncerata.

Kako ste uspeli da progurate Svemirka? Je l to do muzike ili do promotivnih aktivnosti?

Nismo mi ništa tu puno gurali. Sve što radimo, ništa mi tu puno ne guramo. Što se tiče nekakvih promotivnih aktivnosti, to se sve svodi na slanje nekakvog priopćenja na medije. I naravno rad na socijalnim mrežama. Mislim da su socijalne mreže i internet glavni kanali kojima dolazimo do publike i to je neposredan kontakt. Nema posrednika, pa je i najbolji kontakt. Tako smo došli do ljudi.

Svemirko, fotograf: Denis Komljenović

A televizija? Da li tu može da se pronađe publika?

Mislim da ljudi i dalje gledaju televiziju, konkretno primer Branimir i Marko su bili u jednoj emisiji, i dok je emisija trajala, na Youtube-u se pojavio komentar na Svemirkovoj pjesmi, gde je neko napisao kako je bila neka utakmica i kada je bilo poluvreme, on je prebacio sa jednog programa na drugi i naleteo na njih dvojicu, pa su mu se činili zanimljivim i otišao je poslušati pjesme. Naleti valjda neki broj ljudi slučajno na to i na televiziji. Ima ljudi koji prate glazbu i koje glazba zanima, pa gledaju i te neke TV emisije bez obzira na to ko je gost. Možda saznaju nešto novo.

Čini se da za sve muzičare i sastave koji se nalaze na vašoj etiketi imate autentične, kreativne opise žanra. Kako ste došli na tu ideju i zašto?

Pa izmislili smo to, zato jer zvuči zanimljivo. Mislim da je pun pogodak bio sa Svemirkom kada smo izmislili ono emo-macho. Svakog zanima šta je to.  Moramo se malo kitit, da bi ljudi videli zanimljivo pakiranje i otkrili šta je ispod pakiranja.

Kako je došlo do saradnje sa Crvima?

Oni su došli do nas preko našeg trećeg osnivača, koji više nije sa nama, prešao je u jednu hrvatsku mainstream diskografsku kuću. Videli smo nekakav zajednički interes u svemu tome, sprijateljili smo se sa vremenom i sada zajedno radimo.

Crvi, fotografija: Mina Đukić

Da li ima nekih noviteta što se tiče label-a?

Ima uvijek nekih noviteta, evo od nedavno smo i na svim streaming platformama, cijeli naš katalog može se slušati na Spotifyu, Deezeru, AppleMusic, GooglePlay, Tidal i svi ostalim servisima. A širimo i naš katalog, stižu i neki novi bendovi, no o svemu tome više uskoro odnosno kad dođe pravi trenutak.

Kako ste napravili studio, sami ili ste imali pomoć majstora?

Ma kakvi majstori, sve smo sami napravili. Od naših para naravno.

Znači baš verujete u svoju ideju?

Apsolutno. Ako nećemo mi vjerovat u našu ideju, ko će?

Sada zabijamo poljednje eksere, što znači da će i ovi “estetski” radovi biti gotovi kroz tjedan ili dva dana. Od tada smo spremni za snimanja svake vrste.

Da li imate snage za sve što radite?
Naravno. Ja sam iz obitelji inženjera, moj otac je bio inženjer, a majka nije, ona je bila profesorica njemačkog. I svi dečki su uvek nešto radili doma, nismo gradska djeca odgojena u stanovima. Naši roditelji su sami te kuće gradili u kojima smo živjeli i uvek se negdje nešto radilo, betoniralo, postavljalo, bušilo, brusilo itd. Imamo alat, ono što nismo imali smo kupili. Malo na internetu pogledaš kako se neke stvari rade i kreneš to da radiš. Isto kao i sa glazbom. Pravi diy pristup, to je ta filozofija.

Koja je vaša filozofija generalno? Koja objedinjuje sve autore?

Ne znam, to ćeš me morat pitati kroz nekoliko godina. Sada je nema, filozofija je jednostavna, ajmo radit nešto drugačije, odnosno nešto dobro za tu scenu koja ne postoji, koliko god ljudi pričali da postoji, ona ne postoji. Moramo bit pokretači. Ja ne vidim da ikakva scena postoji. Pričam sad za Hrvatsku najviše.

Da li scenu regionalnu možemo uopšte da delimo, pošto na nacionalnom nivou nema toliko autora?

Pa ne bi to trebalo djelit, jer na kraju  krajeva sve su to isti jezici, svi ti ljudi razumiju te jezike. A scena, ne znam koja je to scena. Evo i u Srbiji imaš Crve, Rogija, Bitipatibi, Kezz i Igralom. Oni su nama okej. U Sloveniji ima dobrih bendova, ali oni uglavnom rade na engleskom, jer su malo više okreuti ka Evropi, a ne Balkanu kao mi. Postoji tu hrpa nekih bendova u suštini, ali ja na prste jedne ruke mogu nabrojati bendove koji valjaju.

A na koji način vi možete da pokrenete to?

Samo primjerom možeš pokazat drugima, niti možeš objasnit, niti treba objašnajvati, jer ljudi to ne žele shvatit ili čut. Samo šutit i radit, napravit ono u šta vjeruješ, pa će valjda i ostali skužiti da je moguće.

Luul, fotogaf: Lucija Požar

Kako ti saznaješ za novu muziku?

Pa općenito što se tiče regionalne glazbe, najčešće preko prijatelja. A ostalo preko interneta. Najčešće saznam za novu muziku tako što odem na nezavisne svetski poznate medije i pogledam šta je novo izašlo. Jer jednostavno tolika količina te muzike postoji i objavljuje se u svjetu, da je to nevjerojatno. I dosta često, na reddit-u sam pretplaćen na nekakav subreddit i tamo saznajem za glazbu.

Šta misliš generalno o organizovanju koncerata u Hrvatskoj?

Pa generalno, ako gledamo količinski, čovek bi rekao da je jako dobro. Ali ako gledamo u smislu kvalitete, ja sam na primer u zadnje dvije godine bio na tri koncerta. Slabo je. Funkcionira na razini da promoteri i menadžeri dovode samo bendove za koje se zna da će biti finansijski isplativi.

Koje su vaše ambicije sa više manje zauvijek?

Tek smo počeli sa ovom pričom, tako da ti još trenutno ne mogu reći.  Nekakve želje postoje sigurno. Posvetit se potpuno tome, glavom kroz zid i uložit apsolutno sve da bi to uspjelo. Mislim da je to jedini način da to uspije.

Pričali smo sa nekakvim etiketama vezano za ugovore, ja kada sam to pročitao, bilo mi je smješno kakvi se uvjeti nude bendovima. Naša ideja je suprotno. Da korist artista bude prva i da on dobija većinu, a da etiketa služi u stvari kao servis i pomoć. Da etiketa služi artistima, a ne artisti etiketi.

Šta su vam dalji planovi sa etiketom?

Nastavljamo sa objavljivanjem najfinije muzike iz regije južnih Slavena, uvjeren sam da ćemo za 5 godina biti nezavisna etiketa broj 1 na tom istom prostoru. A možda napravimo i koju ploču u tom vremenu, ono stvarno i pravo fizičko izdanje.

Članak Više manje zauvijek: izdavačka kuća u borbi za prava muzičara se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naime u pitanju je autorski „projekat“ Marka Vukovića, poreklom iz Đakova, koji trenutno živi u Zagrebu. Marko je sam smislio tekstove i muziku, a do sada je snimio, takođe samostalno, već dva albuma. Ipak, na svirkama nastupa sa pravim bendom – njih petorica čine savršen muški pop bend za mlade tinejdž hipsterke. Bend trenutno čine, sem Marka Vukovića, Antonijo Tali Bošnjak, Marin Toni Tandara, Branimir Brana Blažević i Bojan Bojko Bojkov. Prvi album „Vanilija“ privukao je pažnju javnosti sladunjavim synth pop zvukom za kasno popodne, ceo više-manje (zauvek) u istom tonu i raspoloženju. Drugi album „Tunguzija“ donosi minimalno drugačije, energičnije pesme, doduše različitog raspoloženja. U svakom slučaju momci su protiv žanrovskog etiketiranja, iako je u pitanju neka vrsta synth popa, pa sami sebe određuju kao emo-macho pop bend.

Iako su mi se oba albuma dopala, mislila sam da u Beogradu samo ja i još par ljudi koje poznajem slušamo ovaj bend iz Zagreba. Međutim, pre par meseci iz priča se po gradu izvora saznala sam da bend dolazi da svira u Beogradu i Novom Sadu, dakle ima neku mini turneju, ali i koliko ljudi je zainteresovano za te nastupe. Broj je svakako premašio moja očekivanja, a želju ljudi slušaju Svemirka najbolje ilustruje činjenica da su u KC Gradu  pre početka svirke bile rasprodate sve karte i da ljudi nisu mogli da uđu na koncert, pa su neki pokušavali (i uspevali!) da preskoče ogradu bašte KC Grada kako bi ušli na koncert. Osim toga, na samom koncertu u Beogradu ljudi su se laktali u prvim redovima i vrištali tekstove pesama koje su (skoro sve?) znali. Dakle, očigledno je da još neko, sem ljudi iz mog okruženja, ipak sluša Svemirka.

Kada sam saznala da će bend nastupati dan za danom, u Novom Sadu, pa u Beogradu, rešila sam da obavim jedan mali socijalni pokus. Otići ću na jedan koncert u Novi Sad (za svoju dušu), uraditi intervju sa bendom, pa onda ponovo slušati nastup benda na drugom koncertu u Beogradu (opet za svoju dušu, ali i da posmatram malo više „iz ugla novinara“ situaciju i kvalitet nastupa).

Bend Svemirko nastupio je u petak 29. juna u Novom Sadu, gde sam, kao što sam već pomenula, otišla na nastup za svoju dušu. Prosto, đuskanje uz muziku benda koji slušaš na repeat, u okolini gde te ne poznaje mnogo ljudi je zaista neodoljiva prilika. Nastup je počeo sa zakašnjenjem zbog tonske probe, ali je koncert bio sve što sam želela. Bend je plenio pozitivnom energijom, svi članovi su delovali maksimalno usklađeno, zvuk je bio odličan i svi na bini su delovali skoncentrisano. Svirali su sat i nešto, vidno preznojeni i predani svirci i publici. Novosadska publika ih je zaista sa oduševljenjem dočekala, pa su mnogi, koji nisu mogli da uđu, slušali koncert iz dvorišta kluba CK13! gde je bend nastupao. Nakon toga, članovi benda su izašli u dvorište gde su im posetioci prilazili, razgovarali sa njima, slikali se i uzimali autograme. Uz odličan koncert, takav pristup publici nakon koncerta zaista je delovao i više nego pristojno.

Sutradan, nastup u Beogradu bio je nešto slabijeg kvaliteta. Veći prostor, beogradsko laktanje u prvim redovima i stubovi u KC Gradu koji onemogućavaju svima iz publike da vide binu uticali su na kvalitet doživljaja. Ipak, i beogradska publika je, kao i novosadska, vrištala i skakala do poslednje pesme, dok su pojedinci odlazili u baštu KC Grada da se odmore, najviše od vrućine. Možda se bend umorio, ili je u pitanju bio efekat drugog utiska – bend je ovog puta zvučao dobro, ali lošije i manje koncentrisano nego u Novom Sadu. Sa druge strane, želja benda da komunicira sa publikom bila je izraženija i njihova euforija upadljivija.

Pre drugog koncerta u KC Grad stigla sam sa minimalnim zakašnjenjem, jer je voz iz Novog Sada (naravno) naišao na  prepreke u kretanju. Kada sam stigla u prostor gde je svirao bend, pevač Marko i basista Bojan su se borili sa crvenim zavesama koje stoje iza bine, kako bi namestili scenografiju (svoju, koju nose sve vreme). Simpatično je bilo videti bend kako se trudi oko svakog detalja, pa čak i scenografije. Upoznala sam se sa pevačem Markom Vukovićem i gitaristom Antonijom Talijem Bošnjakom, nakon čega smo seli za sto u bašti KC Grada. Momci su delovali opušteno, a i stigli su u ovaj prostor tri sata ranije, tako da su se uveliko odomaćili. Započeli smo razgovor, koji vam preporučujem da pročitate samo ukoliko želite da upoznate bend u neformalnoj komunikaciji.

Pre manje od godinu dana ste svirali u Beogradu i Novom Sadu, a sinoć ste ponovo svirali u CK13!. Kakvo je to iskustvo bilo za vas ovog puta?

Tali: Ja sam novi član, tako da sam ja prvi put u Srbiji sa njima na nastupima. Meni je bilo dosta dobro. Ljudi su bili dobri, dobra publika. Svi su pjevali i bilo je dosta dobro, ja sam zadovoljan.

Marko: Bilo je kao i prošlog puta samo veće. Jako slična svirka samo još veća, još je više ljudi bilo.

Ovde ste prilično popularni, kakva je situacija u Zagrebu i gde vas još slušaju?

Tali: Slovenci isto dosta vole.

Marko: Vole i Slovenci i u Zagrebu. Mislim, zagrebačka publika je drugačija malo, ne može se tako lako opustiti kao srpska ili slovenačka publika. Ali svejedno mi cjenimo jednako i jedne i druge.

A kakva je beogradska publika?

Marko: Pa beogradska publika je dosta ležerna, nemaju puno nekog strahopoštovanja prema bendu, što se nama sviđa i dosta je, ja bih čak rekao, domaća atmosfera.

Kako vi doživljavate tu svoju, uslovno rečeno, popularnost?

Tali: Pa ne znam, ja znam ovu celu ekipu od ranije, tako da kada sam upao ništa mi nije bilo drugačije, već sam znao ljude. Ali, ne znam. Ne oseti se to toliko.

Marko: Ne oseti se to uopće. Ja mislim da to uopće nije tolika velika popularnost. To je popularnost u tim alternativnim krugovima, koji nažalost nisu toliko veliki. Ako se gleda na području svakog grada, to koliko ljudi prati scenu, ja mislim da to nije neka velika brojka, ali s druge strane zna se desit par puta da mi na ulici neko nešto vikne u Zagrebu. Tandara je nosio moju trenerku pre neki dan, pa su mu se drali na ulici kao „E Svemirko“.

Tali: Ja mislim da utiče dosta to što su pesme na maternjem jeziku, pa automatski svi koji razumeju će to slušati, pa je i šira publika. Domaći bendovi koji pevaju na nekom stranom jeziku ne prolaze baš toliko.

Marko: Ne prolaze ni ovde, ni vani.

Sve što radite deluje dobro upakovano – muzika, tekst, estetika – kao da je sve do detalja urađeno. Koliko je truda uloženo u sve to?

Marko: Pa ne puno. Taman onoliko koliko može da prođe, toliko se mi potrudimo.

Tali: Nije da idemo na probu samo smišljat šta ćemo radit.

Marko: Znaš kad navučeš dva u školi, jedva onako da prođe. Ali ljudima se sviđa.

Čemu više posvećujete pažnju – muzici ili tekstovima?

Tali: Definitivno muzici.

Marko: Mislim, mene osobno tekstovi uopće ne zanimaju. Bitno je da se taj tekst fonički uklopi.

Tali: Bukvalno je još samo jedan instrument.

Marko: Da, tekst je manje bitna stavka.

Dobro, ali koliko vremena ulažete u sve ovo? Da li vam je to primarna stvar u životu?

Marko: Realno ako ćemo tako gledat, mi se dosta trudimo jer dosta vremena sviramo i posvećujemo tome. A s druge strane nama to ne ispada kao neki trud već kao neka…

Tali: Kao, to ti se radi i na to trošiš vrijeme. A ja i Tandara idemo na faks, ali kad nismo na faksu imamo svaki dan probe.

Marko: Ja sam isto student, ja studiram rokerol. Radio sam u Šparu, trebala mi je neka dva tri mjeseca plaća.

Kako nastaju pesme?

Marko: Ja samo radim pesme i meni je jako teško objasniti kako dolazi do pjesama, jer to je neki proces dosta čudan, događa se tako u nekom kratkom roku i ne mogu ja uopće popamtit sve. Tu i tamo nešto dođe, ja sjednem, počnem neku melodiju, nešto mi padne na pamet i tako nastaju pjesme. To ti se jednostavno slaže, kao neki mozaik, neke ideje raznorazne, kužiš, i na kraju funkcionira.

Marko, ti si sam radio na prvom albumu.

Marko: Isto kao i na drugom, isto sve, ali na idućem izdanju ćemo raditi svi zajedno.

Kako će onda nastajati pesme?

Tali: Sad će svako davati ideje, pa ćemo se isto slagati.

Marko: Probaćemo napravit nekakav koncept, pa ćemo videti kako će to zvučati.

Zašto ovaj synth pop zvuk?

Marko: Pa ne znam, meni je to bilo dobro.

Šta vi slušate?

Marko: Ja moram priznati da ja ne slušam ni svoje.

Tali: Imamo sad taj neki bend koji je napravio pjesmu, nisu još ni smislili ime za bend, ali imamo tu pjesmu, pa je puštamo najčešće u zadnje vrijeme. A ne znam šta slušamo.

Da li ćete menjati muzički pravac?

Marko: Verovatno će to malo drugačije zvučat. U kom će to smjeru ići ja ne mogu reć, jer ne znam ni sam. Vidjećemo kamo će to otić. Biće drugačije i treba da bude tako, jer još jedan ovakav album ja mislim da nema smisla.

Koliko je teško ili lako snimati album samostalno?

Marko: Pa meni je lako, zato što, znaš kako kažu – Sto baba, kilavo dite. Kad jedna osoba ne mora se dogovarati ni sa kim, ona samo radi ono što želi. A kada je pet osoba onda se moraju praviti neki kompromisi. Vidjećemo sad, tek sad ulazimo u to sve. Jako je sve nepoznato još uvek.

Što se tiče estetike benda, ko se bavi vizuelnim delom?

Marko: Pa ja. Ne znam, to je jednostavno jedna od stvari koju moraš znat, ako se hoćeš baviti muzikom. Mislim, znati, moraš barem pokušati nešto napravit što se tiče vizuelnog identiteta. To je nešto poprilično bezveze.

Kakve su ambicije benda, da li želite ovime da se bavite u budućnosti?

Tali: Pa idemo u Ameriku i to je to.

Marko: Dok ide ide. Nema tu nekih velikih planova, jednostavno pokušavamo bit u ovom trenutku koliko duže možemo.

Da li vam je neki nastup posebno ostao u sećanju?

Brana (koji u tom trenutku prolazi i priključuje se razgovoru): Ja bih rekao u životu u Rijeci. Prošle godine u Beogradu je isto bilo nevjerojatno dobro, ja sam baš nakon koncerta samo otišao gore, legao na pod i kao smijao se od uzbuđenja.

Kakva je scena u Zagrebu?

Marko: Ma to ne postoji.

Tali: Nas dosta uspoređuju sa ovim Valentinom Boškovićem. Ali oni ne sviraju uživo.

Marko: Ima puno bendova koji su samo bedroom producing, koji ne sviraju live, a to oduzima dimenziju benda. To u biti onda nije bend, to je pesma na Youtube-u. Jer ako ne možeš doći pogledat bend, onda ih ne doživljavaš na taj način.

Tali: Pa to je pokretač scene, kada ti dođeš vidiš to i vau. Barem sam ja tako doživljavao scenu kada nisam svirao u Svemirku.

A kakvi su bendovi u Srbiji? Ko vam je privukao pažnju?

Marko: Pa Rogi, Repetitor, Ti, Dogs in Kavala. Ima više bendova koji se mogu staviti u sličan đir. Tako da ovde ima nekih naznaka scene, dok je u Zagrebu drugačije. Ja mislim da tamo nama dođu ljudi koji ne idu nikom drugom. Uglavnom dosta različiti ljudi dolaze samo na ono, strogo odabrane koncerte.

Koliko ste spotani?

Tali: Dosta je spontano.

Marko: Ali i ozbiljno. To ti je neka luda kombinacija, spontano i ozbiljno.

Zbog čega ste bendu dali ime Svemirko?

Marko: Pa to je najgluplje ime. Baš zato. Ko ne bi hteo čut bend koji se zove Svemirko, ne znaš šta bi to moglo bit.

Bez preterano preciznih i jasnih odgovora razgovor je prošao u smejanju nakon čega se bend vratio scenografiji i tonskoj probi. Iako sam, kao neko ko prati njihov rad, imala još sto pitanja, zbog zgusnutog rasporeda i raspoloženja benda, nije bilo prostora za njih. Svakako, socijalni pokus bio je uspešan. Potpuno je drugačije kada slušate nekoga „za sebe“, i kada upoznate autore. Kako će se bend Svemirko razvijati, još ćemo videti. Iza naglašene nonšalantnosti i duhovitosti benda ipak stoji ozbiljan rad i posvećenost, tako da je pred njima verovatno uspešna muzička karijera. Samo se nadam da se članovi zbog toga neće vinuti u svemirske visine. Jer onda možda neće biti toliko dobri.

Fotografije: Katarina Ćirković

Članak Dve svirke i jedan razgovor sa bendom Svemirko se pojavljuje prvo na Oblakoder.