„Radili smo mnogo, a trud se uvek isplati“, rekla je medijima Jelena Rašić samo nekoliko minuta nakon što je osvojila zlato na Evropskom takmičenju u paratekvondu, u kategoriji preko 65 kilograma ove godine u septembru. Snimak koji pokazuje sirovu emociju postao je viralan na društvenim mrežama, a Jelena je brzo pokupila simpatije javnosti. Ona je pokazala da ništa ne može da stane na put čeličnoj volji, disciplinovanosti i predanosti, a pomenuti video njenog zlatnog trenutka skrenuo je pažnju na to da postoje mnoge naše sportistkinje koje ostvaruju uspehe vredne pomena, a kojima, većinski, ne znamo ni ime.
Naša paraolimpijka izuzetno je ponosna na sebe i svoj uspeh, iako sada oseća blagu nelagodu povodom snimka koji je i dalje viralna senzacija.
„To je bila jako glupa situacija, u principu (smeh). Bukvalno su me nakon meča gurnuli da dam izjavu, meni još nije došlo do mozga šta se desilo, a moram da kažem nešto smisleno i da se to snima. Preplavile su me emocije jer stvarno nije mala stvar postići takav uspeh na takmičenju tog kalibra. Iako me je sada malo sramota, drago mi je što su ljudi reagovali pozitivno na snimak. Ja sam patriota i lepo je uraditi nešto za svoj narod i predstavljati svoju državu. Kad vidim da i drugi ljudi to cene, to stvarno bude jako lepo“, rekla je za Oblakoder Jelena Rašić.
Ona, poput Ivane Vulete (Španović) nije bila pozvana na balkon nakon osvajanja medalje, što je tema koja je okupirala domaću javnost nakon dočeka košarkaša i Novaka Đokovića i slavljenja njihovih uspeha. Razlog za to Jelena ne zna, ali kaže da je to nije povredilo.
„Ja se ne osećam da me je neko zakinuo. Ne smatram da sam ja nešto, u nedostatku bolje reči, zaslužila. Znam da je bilo pitanje zašto Ivana Vuleta nije bila, za mene se to nije poteglo kao tema, ali ona mi je, na primer, čestitala, i to mi je bilo prelepo. Javio mi se i Aleksandar Mitrović, između ostalih. Ja zaista ne želim da uzmem bilo kome bilo šta, ali znači mi kad dobijem validaciju da lepo promovišem ovaj sport. Žao mi je što mi Đoković nije čestitao, ali nema veze! On je za mene vanserijski, pitanje je da li će se ponoviti ikada. Ne osećam da sam učinila nešto veliko. Možda ću shvatiti kako vreme bude prolazilo“, nasmejala se naša sagovornica.
Javnost je pozdravila njen uspeh, ali ne može se reći da put do njega nije bio trnovit. Ne samo zbog opšte nevidljivosti žena u sportu, već i zbog neproporcionalne podrške države u parasportu. Jelena je istakla da generalno nijedan parasport nema dobar odnos sa svojim Savezom, ali da se nada da će se, sa godinama koje dolaze, situacija promeniti.
„Zakoni bi mogli drugačije da se sprovode, da pravila ne budu ista za sport i za parasport, jer jednostavno ne mogu da budu ista. To, naravno, zavisi od zemlje do zemlje, sa Hrvatskom smo bliski pa imamo te podatke – isti je uslov za parasportiste i sportiste za stipendiranje, dakle traže se takmičenja sa 25 zemanja, dve pobede i zlato ili srebro za tu platu i po. To ne može da bude isto jer je nas manje i drugačije je. Nema 25 zemalja u Evropskom prvenstvu u parasportu, retko kad ih bude toliko“, napominje Jelena.
Ona objašnjava i kako Nemci, na primer, ne šalju mnogo parasportista na takmičenje, a kao razlog za to navodi uređenost države.
„Zašto bi se neko tukao da bi nešto ostvario u životu? Nema potrebe, tamo koji god problem da imaš, dobro si pokriven socijanom zaštitom, ovde baš i nisi. Parasport, posebno tekvondo, koliko sam ja videla, ima mnogo učesnika iz siromašnijih zemalja jer oni nemaju drugu perspektivu – to im je izlazak u svet. Neko ima stipendiju, neko se pronašao u tome, ima nas zaista raznih“, istakla je Jelena.
Paratekvondo – mlad sport u Srbiji koji treba unaprediti
Razlika između sportista i parasportista nije samo u invaliditetu, objašnjava naša sagovornica, jer put parasportiste i sportiste gotovo nikad nije isti. Parasportom ljudi mahom kreću da se bave kasnije u životu, dok je uobičajeno da deca koja nemaju invaliditet kreću od četvrte-pete godine.
„U parasportu je drugačije – kreneš mnogo kasnije, to su ljudi različitih profila, prošli različita stanja, neko je izgubio ruku, neko se takav rodio… Ja sam tu bila nova, iako sam mahom starija od svih. Shvatila sam da mi treba dosta da ih stignem i zbog toga sam se angažovala toliko. Paratekvondo je jako mlad sport, posebno u Srbiji, tek od 2016. godine se trenira, a tekvondo je kod nas dugo, o svetu da ne pričam, tako da se ta dva sporta ne mogu baš izjednačiti“, rekla je ona.
Jelena smatra da će proći godine da bi parasport došao do nekog zavidnog nivoa, ali dodaje da to nije izgovor za stigmu koja vlada i u javnosti i među sportistima.
„Država Srbija je zbog zakona u Evropskoj uniji izjednačila paraolimpijski i olimpijski sport, u smislu da je ista nagrada, ista oprema, penzija, sve, a neki smatraju da nama treba mnogo manje. Ne razmišljaju da bi se, možda, neko od parasportista bavio tekvondom nezavisno od toga da li ima invaliditet“, govori Jelena.
U tekvondu, kao i svim borilačkim sportovima, postoji još jedna opasnost – a to su povrede. Iako su sastavni deo gotovo svakog sporta, povrede posebno teško padnu parasportistima, koji moraju dodatno da se štite jer njihov svakodnevni život zavisi od toga da li imaju frakturu. Zato se Jelena plašila da će biti sve manje ljudi u paratekvondu, jer se u kontaktnim sportovima mnogo češće dešavaju ozbiljne povrede. Zato osobe sa invaliditetom pre biraju neko boćanje ili pikado, što su sportovi koje su Jeleni nudili da pređe da trenira u trenutku kad joj je ruka bila polomljena prvi put.
Međutim, inat u njoj je proradio i nastavila je da se bavi tekvondom, iako svesna da bi neko drugi možda odustao. Kako se mnogo više ljudi čuva, utoliko je ovaj parasport teži.
„Sport je specifičan i da bi se takmičio, moraš da budeš zdrav i odeš na klasifikaciju da utvrde da li si sposoban i koja ti je vrsta invaliditeta, da bi znao kojoj klasi pripadaš. Postoje ljudi bez obe ruke, a ima i onih sa drugim vrstama invaliditeta. I to je specifično jer se ljudi uglavnom dobro čuvaju, pa ti bude mnogo teže da napraviš poen“, objasnila nam je Jelena.
Kako je u pitanju mlad sport koji mora da se prilagodi mogućnostima parasportista, nakon svakog ciklusa takmičenja Savezi prilagođavaju pravila i uvode nova kako bi se parasportisti dodatno zaštitili jer su brojne povrede velika mana sporta. Jelena očekuje da će posle Olimpijskih igara u Parizu ono što je promaklo biti ispravljeno nakon ovog ciklusa.
Finansiranje kao glavni problem
Problem svakog sporta u Srbiji koji nije košarka ili fudbal jeste finansiranje, a novi sloj problema nastaje kada treba finansirati parasportiste. Jelena je istakla da se na papiru sport i parasport finansira gotovo jednako – ali su budžeti odvojeni. Smatra da je način raspodele sredstava pogrešan, jer država na osnovu uspeha i svoje odokativne procene daje novac za određeni sport, a čak i kad se sredstva dobiju, ona kasne.
„U Savezu su ljudi koji su mene konkretno videli par puta u životu. Kako oni da znaju mene bolje od mog ličnog trenera, koji su turniri, gde treba da idemo, koje turnire treba, a koje ne treba finansirati…? Potom, karte se kupuju u poslednjem momentu po mnogo skupljim cenama, tako da uvek ima nekog raskoraka. Od toga mi je malo i muka, iskreno, jer je uvek neko natezanje, i kad ima i kad nema para. Sad ima novca za mene jer sam donela neke medalje koje mi omogućavaju da ne mogu da budem izopštena, ali sam pre toga bila. Krivo mi je zbog toga jer će neko novi doći, i šta sad, dok ne bude bio prvi, drugi, treći na nekom od značajnijih prvenstava, on neće biti finansiran? To mi se ne dopada“, istakla je Jelena.
Za nju, uspeh na takmičenju nije merilo nečijeg truda i ulaganja, već je važno da sportisti idu na turnire jer stiču neverovatno iskustvo koje im pomaže da budu bolji sportisti. Ona rešenje vidi u drugačijem sistemu finansiranja, koji će pružiti mogućnost svakom parasportisti, jer je iskustvo takmičenja važno koliko i trening.
„Recimo, bodovi sa nekih turnira mi nisu potrebni, zašto umesto mene ne bi išao neko da stekne iskustvo? Volela bih da postoji ta mogućnost. Ima i trenutaka kada sami plaćamo turnire koji su blizu – trener me je u početku vodio samo da se oslobodim i da se naviknem, recimo, da mi kaciga ne smeta. Sitnice su potrebne da biste se razvili u sportistu, nije samo do treninga. Žao mi je što Savez ne gleda na ovu situaciju drugačije i ne omogućuje sportistima da stiču to iskustvo“, rekla je Jelena.
Osobe sa mentalnim nedostacima, prema njenim rečima, više se bave formom nego borbom, tako da je i njima omogućeno da se takmiče. Međutim, forme nisu nagradive jer nisu olimpijska disciplina i zato se manje cene.
Prostora za boljitak parasporta u Srbiji ima mnogo, a Jelena smatra da Savez prvenstveno mora da obrati pažnju na potrebe i mogućnosti samih parasportista, jer je, pored treninga i ličnog truda, potrebno da nadležni naprave dobar plan finansiranja, pošto to uveliko utiče na njihove sportske karijere.
„Možda da se napravi neki plan koji bi se poštovao, naglašavam, da se zaista poštuje i da se napravi procena troškova i takmičenja na koje treba da se ide, i ako imate određeni novac, da se on u potpunosti potroši na parasport. Da ne dođete u situaciju da padnete na rang listi jer niste otišli na neko takmičenje. Da se bolje komunicira sa Ministarstvom za potrebe parasporta. Recimo, prošle godine nismo otišli na finalni Grand Prix, Srbija je jedina koja nije poslala parasportiste, svi ostali jesu – za nas nije bilo novca. Ali da su tražili od Ministarstva, dobili bi! Imate pravo da tražite novac za nepredviđene troškove. Nekad zaista pomislite da nekome nije u interesu da vi napredujete“, navela je Rašić.
Inkluzivnost i podela na muške i ženske sportove moraju da postoje
Jelena priznaje da je inkluzivnost pozitivna tekovina, ali da je za postizanje prave jednakosti potrebno više ulaganja u parasportiste.
„Neke stvari su nama potrebnije, drugačije je, ne može da bude isto. Ne možete da zakon za sport preslikate na parasport, nije isto i ne može da bude isto. Da je isto, onda bi se godine treniranja sportiste i njegovi poeni izjednačili sa, recimo, mojim, a to ne želim. Ja tekvondiste obožavam, pratim sve“, rekla nam je ona.
Lep način kako se može pokazati inkluzivnost Jelena vidi na primeru Engleza, koji su napravili takmičenje da bude u isto vreme – i tekvondo i paratekvodno.
„Tada su ljudi videli da nama ništa ne fali, čak su se iznenadili, to su ljudi koji su trenirani i koji vežbaju, neko je bolji, neko lošiji, neko se popravi… ali ljudi su videli da naš rad nije smešan, bezazlen ili glupost“, objasnila je.
Ženski sport je u celom svetu manje cenjen od muškog, i to je problem sa kojim se sve sportistkinje na svim nivoima suočavaju. Jelena smatra da će veštačka podela na muške i ženske sportove uvek postojati na Balkanu, jer se i poslovi dele na muške i ženske, ali da se i percepcija o tome menja.
„Muška kategorija je skroz drugačija, oni su brži i jači, ali kako vreme prolazi, ima i žena koje postaju toliko jake. Pre nekoliko godina u ženskom tekvondu niste imali neke okrete ili pokrete, a sad ih imate sve više i više. Sport se menja i razvija i verujem da je tako u svim sportovima, i na kraju, žene su sve slobodnije i jače, ali svakako smatram da ta podela na kategorije mora da ostane. Možda i ne treba da se izjednačimo, ne zato što smo lošije, nego ne moramo da se ravnamo po muškarcima i da budemo u tom smislu jednake. Ja nikad neću dići 200 kilograma kao muškarac, ali to ne znači da je mojih, recimo, 120 kilograma loše. To treba imati na umu“, istakla je naša sagovornica.
Ona navodi i kako bi preporučila svakoj devojčici da se oproba u tekvondu, jer se dete kroz sport razvija, postaje jače i stabilnije je, a ističe i da se tekvondo ne svodi nužno na tuču, već da je to psihološka igra, kao i da je kultura borilačkih veština posebna, što je fantastična osnova za bilo koji aspekt života, ne samo za sport.
„Veliku ulogu ti igra inteligencija, a ne da prebiješ nekoga. Mi učimo devojčice da budu skrušene, da sede u kući, slabašne princeze, a treba ih učiti da imaju svoj stav i da budu stabilne. Borilačka veština daje odličnu psihičku stabilnost i za druge sportove i za druge životne izazove. Ne mogu da pričam da je samo teško, jer nije – ima tu dosta toga i lepog i korisnog“, zaključila je na kraju Jelena.
Autorka teksta: Sanja Dojkić
Vizuali: Sve su to vještice
0 Comments