Gradska galerija Kulturnog centra Grad završava godinu izložbom Stanka Gagrčina koja donekle predviđa budućnost na kraju decenije, izlaskom u virtuelni prostor. Ipak iako koristi nove tehnologije u svom stvaralaštvu Gagrčin se na projektu 36 pitanja bavi ljudskom prirodom, ljudskim odnosima – zaljubljivanjem. Pred otvaranje zakazano za ponedeljak 16. decembra od 20 časova, Gagrčin priča o značaju virtuelne realnosti za real life realnost i kako je ugrađujući svoju prvobitnu vokaciju dizajnom prostora kroz kretanje po arhitekturi hteo da dočara kretanje po emocionalnom prostoru pojedinca. Izložba ,,36 pitanja” biće otvorena do 29. decembra, svakog dana od 14 do 20 časova, ali to nije poslednja izložba jubilarne desete izlagačke sezone, koja će se nastaviti i u prvim mesecima nove decenije.
Sa Stankom smo razgovarali o početku njegovog istraživanja, uzrocima i naravno samim pitanjima. Kako je autor iz sfere scenskog dizajna prešao iza kamere i bavi se filmom i video umetnošću, da li namerava da nastavi u tom smeru i šta nam sve sprema.
Neću ti postaviti 36, ali moje prvo pitanje bi bilo zbog čega si odlučio da svoju izložbu realizuješ kroz pitanja? Kome su ona namenjena?
U jednom trenutku, pre par godina, preko članka u Njujork Tajmsu, je ovih 36 pitanja postalo poznato. Kada ti naučnik-psiholog poruči: „od ovih pitanja ćeš se zaljubiti u bilo koga“ – a onda ti i Njujork Tajms to potvrdi, definitivno budeš zaintrigiran – ta činjenica da postoji „naučna garancija“ da će se zaljubljenost desiti. I pitanja su vrlo univerzalna i zadiru u razne sfere života, osmišljena su tako da neupitno vode ka zbližavanju sagovornika. Dosta učesnika je reklo da se oseća kao da zna svog partnera ceo život nakon ovih pitanja, iako su bili spojeni na dejt na slepo. Tako da su pitanja namenjena svima koji su voljni da se preispituju. I zanimljivo je videti na koja pitanja su odgovori slični, a na koja raznovrsni.
Završio si Fakultet tehničkih nauka, a završio u video produkcijama, kako je tekao taj put?
Vrlo sam vizuelno orijentisana osoba i to je ono što me primarno uvek privuče. U srednjoj školi sam bio na smeru dizajn enterijera, na fakultetu scenska arhitektura i dizajn, ali mi je takođe još od osnovne škole veliki san da se bavim filmom. Sveobuhvatnost i jačina tog medija su ono što me najviše privlači – činjenica da spaja toliko drugih umetnosti u sebi i da, pogotovo danas, može da dopre do bilo koje tačke na planeti. A s obzirom na moju pozadinu – obrazovanje u sferi dizajna prostora i vizuelne umetnosti, i kada hoću da radim nešto filmsko, narativno, povučem sa sobom i svoja druga interesovanja, i tako dođem do video umetnosti i instalacija. U teoretsko-praktičnom smislu mi je takođe uzbudljivo istraživati mogućnosti koje donosi ukrštanje svih ovih medija sa nadolazećim medijem virtuelne realnosti. Na nama je da istražimo i izmislimo nove načine za pričanje priča i prenošenje poruka i estetskih doživljaja. Čini mi se da će V.R. biti za film ono što je film bio za pozorište.
Kako se javila ova ideja? Kada i kako se razvijala? Koliku metamorfozu je doživela do same realizacije
Ovaj rad je bio moj diplomski rad na osnovnim studijama, i čini mi se da mi je polazna ideja bila upravo ta: hoću da ukrstim mogućnosti virtuelnog prostora sa video sadržajima. Knjiga „Virtuelna umetnost“ Olivera Graua mi je dosta proširila pogled na istoriju narativne i vizuelne umetnosti, odnosno na isprepletenost ovih umetnosti sa dostupnom tehnologijom. Dakle od murala iz Pompeje, preko renesansnih kapela, devetnaestovekovnih rotondi do V.R.-a: suština u nekom smislu ostaje ista, ali svaki medij nosi specifične estetičke mogućnosti sa sobom. Tako da sam čitajući tu knjigu dobio razne ideje, i prvo sam za diplomski hteo da radim delo bazirano na jednoj drami, ali u virtuelnom prostoru. Međutim, to je bilo vremenski i produkciono neizvodljivo, i tad mi je sinula ideja za ovaj projekat i odmah sam odlučio da ću morati to da uradim. Konceptualno se nije menjalo, ali sam u jednom trenutku nakon diplomiranja redizajnirao virtuelni prostor.
Deo svog formalnog obrazovanja ugradio si u ovu instalaciju, pošto pitanjima dodeljuješ monumentalne arhitektonske celine, koje simbolički podržavaju narativ. Kako se povezuje sakralnost te arhitekture sa sadržajem pitanja?
U prvoj verziji prostora, svaki video je bio na po jednoj velikoj vertikalnoj kuli, a tu vertikalnu vezu sa nebom možemo dosta sresti u sakralnoj arhitekturi, od baroknih crkvica do Aja Sofije. Međutim, odlučio sam se za stepenice, jer je vizuelno čistije ali i taj proces penjanja nakon svakog pitanja mi je vrlo ritualan u toj svojoj repetativnosti, procesualnosti. A kako se pitanja bliže kraju, vrhuncu i postaju intenzivnija, intimnija i uzbudljivija, tako se i gledalac nalazi prostorno sve više i više u prostoru. Dakle, rekao bih da su u dramaturškom smislu usklađena prostorno i sadržajno.
Sve vuče inspiraciju psihološkim istraživanjem Artura Arona. Zbog čega psihologija? Primećujem da mladi autori često traže inspiraciju u ovoj oblasti kada sprovode istraživanja za svoje projekte.
Ja sam došao do ovih pitanja više putem socijalnih mreža i kliktanjem na „viralan“ sadržaj nego naučnim istraživanjem, ali kao što rekoh, super je da imaš tu neku „potvrdu od naučnog autoriteta“ da će se nešto desiti i onda uđeš u to sa placebo-efektom. Inače nisam preterano zainteresovan za psihologiju kao nauku, ali volim da čitam razne npr. sociološke analize društva: valjda smo programirani da verujemo u nešto kao objektivno i istinito kada nam se to prikaže u statistikama i brojkama.
Kako po tebi publika treba da pristupi ovoj instalaciji? Da li će joj različiti ljudi pristupiti različito ili ciljaš na neke zajedničke aspekte psihologije i univerzale emocije kao okidač?
Radeći na projektu i slušajući sve njihove razgovore, kroz glavu mi je prolazilo: „Kako će ovo biti super informativno i zanimljivo ljudima iz 2145. godine kada slučajno u svojoj virtuelno-fizičkoj-10G-internet realnosti nabasaju na ovaj moj parkić!“. Hoću da ovo bude uvek dostupno online i da to može da bude mesto na koje se vraćaš kada bi da budeš malo voajer u bezvremenskim oblacima ovog prostora. Tako da nadam se će širina virtuelnog prostora, neba, boje, zvuci, evocirati u gledaocu određenu „širu“ perspektivu kada slušaju ove razgvore o svakodnevnim i ličnim temama.
Da li već razvijaš nove projekte i u kom smeru ideš? Kakvi su planovi za budućnost?
Voleo bih da sarađujem sa dramaturzima, glumcima, drugim video umetnicima, tako da ljudi, javite se! Sledeće godine ću realizovati jedan projekat uz pomoć Filmskog centra Srbije, takođe virtuelna video instalacija, ali sa temom baštine jugoslovenske popularne kulture. Osim toga, imam ideje za jedan kratki dokumentarni i jedan kratki docu-fiction film. Tako da, nastavio bih da istražujem medije filma, video, virtuelnih i vizuelnih umetnosti.
Autor: Aleksandar Stojanović Luci
kustos Gradske galerije
0 Comments