Čemu nas je naučila prethodna godina borbe protiv nasilja?

U Srbiji, rodno zasnovano nasilje predstavlja široko rasprostranjen društveni problem – od početka godine u Srbiji je ubijeno najmanje 27 žena. Međutim, uprkos velikom broju žrtava, još uvek ne postoji adekvatno rešenje koje će poboljšati rad institucija i njihov odnos prema žrtvama koje se odluče da prijave nasilje. Isto tako, izostaje i uspostavljanje mehanizma za praćenje i analizu slučajeva femicida.

Ništa manje, ne smemo zaboraviti da važnu ulogu u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja imaju mediji koji neretko na senzacionalistički način izveštavaju o slučajevima nasilja, a često to isto nasilje romantizuju, čime se ono u određenoj meri u javnosti abolira.

Početak kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ obeležen je 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Reč je o globalnoj kampanji u kojoj učestvuje više od 1.700 organizacija u preko 100 država sveta.

Ipak, o ovim temama treba govoriti tokom cele godine, jer je na isteku ove, 2023. ostalo još mnogo koraka koji bi morali da uslede kako bi borba protiv rodno zasnovanog nasilja bila mnogo efikasnija.

O kojim slučajevima su mediji najviše izveštavali?

Kada je reč o slučajevima rodno zasnovanog nasilja ove godine, Teodora Ćurčić, novinarka CINS-a, ističe da je svaki od njih pokazao kako naš sistem ne funkcioniše i ne štiti žene.

„Čini mi se da su slučajevi iz maja nakon masovnih ubistava u Ribnikaru, a posle i u Duboni i Malom Orašju, nakon toga privlačili veću pažnju zato što je to bio podsetnik za sve da postoji neki vid nasilja i neka, da kažem, grupa koja trpi i koja je žrtva nasilja već godinama, što možda nije bilo dovoljno primećeno. Jedan od najistaknutijih slučajeva dogodio se u Novom Sadu, gde je momak svoju nekadašnju partnerku ubio tako što joj je upao na posao”, odgovara Teodora na pitanje koji slučaj rodno zasnovanog nasilja je za nju bio najzapaženiji.

Za Aleksandru Mališić iz BEFEM-a, to je slučaj femicida u Gradačacu jer je nasilje nad ženama podigao na nivo medijskog spektakla – ubica je brutalno ubistvo svoje supruge uživo prenosio na Instagramu, dok je publika uživala u gledanju, navijala i pružala mu podršku.

„Mediji su vrlo brzo i uglavnom senzacionalistički preneli ovu priču, iako je snimak ubrzo uklonjen, šteta je već načinjena žrtvi i preživelima, a snimak se dalje prepričavao. U konkretnom slučaju, pokazalo se da novi mediji predstavljaju jednostavan i dostupan alat za brzo širenje i podsticanje nasilja prema ženama, ali i da ostavljaju dublje i razornije posledice po žrtve i njihovu okolinu”, objašnjava Aleksandra.

Osim toga, kako Aleksandra smatra, ovaj slučaj nam je slikovito pokazao kako je nasilje nad ženama društveni problem.

„Svi ti ljudi koji su gledali, lajkovali i podržavali ubicu, su naše komšije koje treba da pozovu policiju, to su ljudi zaposleni u našim institucijama koji treba da nas štite. Ljudi i dalje dominantno, ako direktno ne odobravaju nasilje, onda ga ne shvataju ozbiljno, jer je nasilje nad ženama prihvatljivo, upravo zbog toga što u društvu žene imaju lošiju poziciju i manje su vrednovane kao ljudska bića”, navodi Aleksandra.

Dejana Cvetković, novinarka iz Vranja, posebno se osvrnula na ispitivanje glumice Milene Radulović u postupku protiv Miroslava Aleksića, i apsolutno nedopustiva pitanja kojim se relativizuje nasilje.

„Dobar primer je što je advokat Zoran Jakovljević kažnjen zbog nepoštovanja suda zbog toga što je sve vreme dobacivao i smejao se, pokušavajući da diskredituje Milenu. Neophodno je da sud odbija neprikladna pitanja, kao i da kažnjava učesnike u postupku koji ne poštuju oštećene. Takođe, senzacionalističko izveštavanje o nasilju je nedopustivo i iznošenje detalja koje čitaoce stavlja u ,,ulogu sudije”. Ne postoje dve strane u nasilju, žrtva apsolutno nikad nije kriva. Milena je pokazala izuzetnu hrabrost i podstakla druge žene da prijave”, napominje Dejana.

Slavica Trifunović, PR organizacije IRIDA podelila je utisak da i ove, ali i prethodnih godina, institucije nisu radile svoj posao u dovoljnoj meri.

„Ako pogledamo i statistiku i broj femicida koji prelazi 25, onda dolazimo do toga da nešto zaista nije u redu. Dakle, ako imamo toliki broj femicida na godišnjem nivou, onda tek treba da zamislimo koliko žena u stvari trpi nasilje, a da mi za to i ne znamo, dok se nažalost ne desi nešto takvo. Ono što je bitno jeste da dižemo svest o ovom problemu i da počnemo od svih oblika nasilja jer fizičko nasilje nije jedino koje postoji, ali je najvidljivije. Mi smo u IRIDI u okviru 16 dana aktivizma organizovali promocije zbirke kratkih priča „I ovo je nasilje” u Smederevu, a drugu organizujemo u Zrenjaninu, kako bismo upravo skrenuli pažnju na oblike psihičkog nasilja koji postoje, a o kojima se pisalo i u samoj zbirci”, govori Slavica.

Negiranje nasilja uprkos činjenicama

Upravo Dejana je je dobitnica ovogodišnje prve nagrade Poverenice za zaštitu ravnopravnosti u kategoriji štampani mediji.

Tema kojom se bavila u svom tekstu je problem finansiranja Sigurne kuće u Vranju, a na tu ideju došla je radeći na drugom tekstu.

„Tada sam došla do saznanja od svojih sagovornica da u regionalnoj Sigurnoj kući, koja je namenja za sedam opština Pčinjskog okruga, nema mnogo žena iz drugih opština, sem vranjske, ili da se, kada se tamo nađu, ne zadržavaju dugo. Zastrašujući je podatak da više od 12 meseci u četiri od sedam opština nije bila smeštena nijedna žena jer, kako kažu – ‘nema nasilja’”, objašnjava Dejana.

Suzana Antić Ristić iz Odbora za ljudska prava koja vodi jedini SOS telefon za žene koji postoji već 20 godina i koji je pomogao mnogim ženama u Pčinjskom okrugu Dejani je bila ključna sagovornica. Kako Dejana objašnjava, često bi inistitucije menjale pristup na bolje prema ženama nakon što bi kontaktirale sa ovom organizacijom koja ih detaljno pripremi na sve ono što ih čeka u institucijama, i upozna ih sa njihovim pravima.

„Jedna žena iz jedne opštine u Pčinjskom okrugu mi je rekla da su joj javili da mora „hitno da napusti Sigurnu kuću jer lokalna samouprava nema novaca da plaća”, ali se zbog prehlade ipak tu malo zadržala. Naveli su da je ona tu ,,bez dece”, te će se snaći. Našli su joj posao i stan i doveli je u situaciju u kojoj je bila u riziku od femicida jer su je vratili u mesto u kom živi nasilnik koji je ubrzo saznao adresu i nastavio da bude nasilan prema njoj”, ističe Dejana.

Zbog toga Dejana smatra da mora da se preuzme odgovornost za propuste i da odgovorni budu sankcionisani jer ubijene žene nisu samo broj i statistika.

„Institucije nisu uspele da zaštite žene koje su im obraćale za pomoć, mi još uvek nemamo konstituisano Nadzorno telo za praćenje femicida koje bi analiziralo svaki slučaj i zvaničnu statistiku, već nevladine organicije ubijene žene broje iz medijskih izveštaja”, podvlači Dejana.

Neophodno je, kako ona kaže, da zaposleni u institucijama razumeju da nasilje nije jednaka pozicija i da se žene vraćaju nasilnim partnerima u proseku do 11 puta i da moraju ženu osnažiti i pružiti joj adekvatnu zaštitu.

„Zaposleni u institucijama i dalje katkad pokušavaju da pomire žrtvu sa nasilnikom što je vrlo opasno jer konflikt izjednačavaju sa nasiljem, žene sa kojima sam razgovarala su mi govorile da su im stručne radnice u Sigurnoj kući rekle da ‘treba da oproste’ i ‘da ni njih muž kući ne mazi’”, upozorava Dejana.

Ona napominje i da žrtve često usled nedostatka podrške odustaju od krivičnog postupka, a teret dokazivanja se nažalost prebacuje na žrtvu i, nakon njenog povlačenja, institucije često odustaju od postupka, iako je to delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Dejana smatra i da je neophodno da zaposleni u institucijama budu senzibilisani i osnaže žrtvu i ukažu joj na to da ona apsolutno nije kriva, a mi živimo jednu drugu realnost da se žrtva tretira kao okrivljena strana i da se ona često ne brani samo od nasilnika, nego i institucija koje joj ne veruju.

Blage kazne za počinioce

S druge strane, novinarke CINS-a Teodora Ćurčić i Jovana Tomić dobitnice su prve nagrade za toleranciju koju dodeljuje Poverenica za zaštitu ravnopravnosti u onlajn kategoriji za tekst „Femicid u Srbiji: zločin i manje kazne”.

Kako Teodora objašnjava, dosta se pisalo o tome da su žrtve ranije prijavljivale nasilje i to se, nažalost, vidi i kroz njen i Jovanin rad.

„Kroz naše analize presuda, videli smo da dosta njih nasilje jeste prijavilo, ali smo hteli da vidimo šta se dešava posle, odnosno kako prolaze oni koji taj femicid počine. Bilo nam je potrebno dosta vremena, pošto kod nas femicid nije posebno krivično delo, pa nismo mogle da tražimo od suda da nam daju sve presude za femicid, nego smo u 25 Viših sudova u Srbiji prvo tražili presude za različita krivična dela”, navodi Teodora.

Ona objašnjava da su kroz rad na tekstu došle do saznanja da postoje 3 različita načina za klasifikaciju učinjenog krivičnog dela – „obično ubistvo”, zatim teško ubistvo, i nasilje u porodici koje kao posledicu ima smrt.

„Mi smo od februara prošle godine do, recimo, oktobra-novembra, čini mi se, skupljale dokumentaciju koju smo u međuvremenu polako analizirale i napravile smo našu internu bazu podataka da bismo iz nje mogle da izvlačimo zaključke, pa smo onda pre samog analiziranja pričale sa stručnjakinjama u ovoj oblasti koje su nam rekle na šta da obratimo pažnju. Mesecima smo skupljale dokumentaciju i da nismo naišle na razumevanje od ljudi koji rade u Višim sudovima, to bi verovatno trajalo i duže. Svaka je poslala po 4 ili 5 zahteva za informacije od javnog značaja. Oni su nam odgovarali i bilo im je komplikovano – zato što ne postoji registar, pa su morali da pretražuju”, prepričava Teodora.

Ono što je primećeno kao problem jeste da sudovi često uzimaju bizarne olakšavajuće okolnosti kada određuju kazne, pa one često ne budu adekvatne.

„Zbog toga nam je potrebno ne samo da usmerimo pažnju na konkretne institucije, koje moraju da zaštite žrtve odmah, već i da se borimo protiv strukturnih uzroka nejednakosti koji dovode do nasilja, kao što su nejednake ekonomske pozicije muškaraca i žena. Dakle, osim propitivanja odgovornosti nadležnih institucija kao što su policija, tužilaštvo i sud, potrebno je preispitivati i vrednosti na kojima ovo društvo počiva, kao i tražiti odgovornost vlasti za loš položaj žena u našem društvu”, zaključuje Aleksandra Mališić iz BEFEM-a.

Dobre reakcije nadležnih postoje, ali ne bi smele da ostanu na pojedincima

Teodora Ćurčić iz CINS-a navodi da adekvatna reagovanja u različitim slučajevima rodno zasnovanog nasilja ipak postoje.

„Jedan primer smo izdvojili, a to je onaj gde Viši sud u Čačku, u slučaju čoveka koji je svoju ženu ubio, kao olakšavajuću okolnost nije uzeo to što je porodičan čovek, otac troje dece (što smo videli u više primera). U presudi stoji da to što je nju ubio pokazuje da on zapravo nema osećaj za porodicu i lišio je svoju decu majke. Ono što smo videle i kroz razgovore sa stručnjakinjama, to je da postoje apsolutno dobri primeri u svakom sektoru. Postoje i policajci koji svoj posao rade kako treba i oni timovi koji se formiraju za zaštitu od nasilja, i tužiteljke i sudije…”, navodi Teodora.

Dejana takođe ističe da postoje senzibilisane sudije, tužiteljke i tužioci, zaposlene inspektorke u MUP-u, kao i pojedinici u centrima za socijalni rad za koje žene kažu da imaju pozitivna iskustva, kao u slučaju Milene Radulović i inspektorke Vesne Gašić Stojković.

„Ima pozitivnih primera i ovde na jugu. Ono što je poražavajuće je moj utisak da su takvi primeri retki i da je neophodno da se mizogina praksa u institucijama prema ženama promeni”, napominje Dejana.

Da su institucije mogle svakako da dodatno reaguju kada su situacije nasilja u pitanju i sprovedu akcije koje bi sprečile da dođe do femicida, smatra Slavica Trifunović iz IRIDE.

„Da zaštite žene, izreknu određene mere nasilniku, a uostalom i zakon bi po tom pitanju mogao da se promeni. Takođe, kako bi se rodno zasnovano nasilje sprečilo i pomoglo ženama da izađu iz takvih odnosa, potrebno je da u institucijama rade senzibilisani pojedinci i pojedinke, koji/e će na pravi način znati da ukažu ženama pomoć i stvore poverenje kod njih da će sve biti u redu i da mogu da im prijave sve što se dešava. Nažalost dešava se da žene prosto zbog takvih situacija izgube poverenje u nadležne, pa se pre obraćaju za pomoć određenim ženskim organizacijama”, kaže Slavica.

Sa druge strane, ona navodi i da bi trebalo da radimo na edukaciji i načinima kako prepoznati nasilje, ukoliko je neko izložen njemu ili je neko u našem okruženju ili zajednici žrtva.

„Takođe, bitno je uvek da prijavimo nasilje, ukoliko smo ga svesni, a ne da okrenemo glavu uz naznaku da to nije naša stvar i da znamo da možemo da ga prijavimo i anonimno i da ne treba da se plašimo da nasilnik i nama može da uradi nešto. Bitno je još da imamo razumevanja za žene koje prolaze kroz takve situacije i zašto nije lako prekinuti takve odnose. Čini mi se nekako i da mediji doprinose širenju te slike i predrasude prema žrtvama, da se krivica često i u društvu i u medijima svaljuje na žrtvu, kao da je ona sama to tražila ili izazvala, što je narativ koji doprinosi širenju i opravdavanju nasilja, ali i pojačavanju već sveprisutne mizoginije”, ističe Slavica.

Kako Teodora zaključuje, postoji u svakom aspektu neko ko svoj posao radi dobro, savesno, odgovorno, ko ima razumevanje za žrtve, ali da je potreban sistem koji radi i štiti žrtve, što mi nemamo.

„Nama treba da cela država funkcioniše kako treba, da ceo sistem funkcioniše kako treba i da te žene zaštiti, a ne da one zavise od toga da li će taj policajac koji dolazi da proceni rizik biti dobar ili ne, da li će neko ko odlučuje o tome da li će nasilnik ići u zatvor ili biti oslobođen, da li će ta osoba imati razumevanja. Dokle god mi bezbednost žrtava svodimo na to kakav je neki pojedinac u sistemu, a ne na sam sistem, imaćemo problem koji imamo i sad, zato što je femicid problem – jedan od, ali jeste problem za koji je odgovoran ceo sistem i kao što ne možemo da svalimo krivicu na jednu osobu, tako ne možemo ni da se pouzdamo u jednu osobu koja će ga rešiti”, podvlači Teodora za kraj.

Naslovna ilustracija: Sandy van Helden