Generacije koje su odrastale početkom dvehiljaditih, kao i one pre njih, verovatno dobro pamte rečenicu: ne razgovaraj sa nepoznatima. Nepoznata osoba označavala je nekoga koga nismo sreli uživo i čiji identitet nam je nepoznat. Za decu koja danas odrastaju, nepoznata osoba može biti profil bez fotografije na određenoj društvenoj mreži ili poruka koja stiže sa nepoznatog broja. Internet možda jeste postao učionica, igralište, mesto za druženje, zabavu, razgovor, istraživanje i formiranje identiteta, ali je postao i prostor u kojem se odvija deo njihovog društvenog života.
Prema istraživanju Internet and Digital Technology Use among Children and Youth in Serbia koje je UNICEF Srbija sproveo 2018. godine, deca i mladi uzrasta od 9 do 17 godina provodili su na internetu u proseku više od tri sata dnevno, dok je gotovo svako treće dete navelo da je u prethodnoj godini (2017) doživelo neku uznemirujuću situaciju na internetu. Istraživanje je pokazalo i da je 16% učenika iskusilo digitalno nasilje, dok je značajan broj dece stupao u kontakte sa nepoznatim osobama ili delio lične podatke.
Kada bi se nešto neprijatno dogodilo, deca su pomoć najčešće tražila od svojih vršnjaka. Samo 31% njih navelo je roditelja ili staratelja, a svega tri odsto nastavnika. Ovakve brojke otvaranju pitanje koliko odrasli razumeju prostor u kojem dete provodi veliki deo svog vremena i da li dete veruje da će odrasla osoba kojoj se obrati zaista znati šta da uradi.
UNICEF je početkom 2026. godine upozorio da se digitalne tehnologije razvijaju brže od sistema zaštite, dok deca istovremeno sve više koriste digitalne platforme za učenje, komunikaciju i pristup različitim uslugama. Rizici više nisu ograničeni na društvene mreže. Oni se pojavljuju i u sistemima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji, dok se zaštitni mehanizmi tek prilagođavaju novim tehnologijama.
Biti bezbedan u svetu koji je stalno online
Navedeni podaci ukazuju na to da je potrebno promeniti način na koji se sa decom razgovara o bezbednosti jer nije dovoljno naučiti ih gde se nalazi dugme za blokiranje ili ponavljati da ne treba prihvatati zahtev za prijateljstvo od nepoznate osobe. Potencijalna opasnost za njih može početi manipulativnim razgovorom koji deluje prijateljski, komplimentom, zajedničkim interesovanjem ili obećanjem da je osoba sa druge strane ekrana neko ko dete razume bolje od odraslih oko njega.
Vrbovanje, odnosno grooming, upravo funkcioniše kroz postepeno uspostavljanje poverenja i manipulaciju. UNICEF Srbija je takođe u svojim istraživanjima ukazao na to da se nasilje može prenositi iz jednog konteksta u drugi, iz porodice u školu, iz škole u virtuelni prostor, ali i u suprotnom smeru.
Na pitanje sa kojim se problemima deca, roditelji i nastavnici danas obraćaju Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, Emina Beković, rukovodilac Centra, kaže:
„Problemi zbog kojih nam se građani obraćaju danas postali su mnogo složeniji nego ranije. I dalje imamo vršnjačko nasilje, vređanje, pretnje, ucene, zloupotrebu fotografija i neprimerenu komunikaciju, ali se pojavljuju i novi oblici rizika – vrbovanje dece, lažna predstavljanja, seksualno uznemiravanje i iskorišćavanje, kao i zloupotreba sadržaja generisanih veštačkom inteligencijom,” ističe Emina.
Prema njenim rečima, najveća promena, otkada centar postoji, je u tome što granica između „onlajn“ i „stvarnog“ života dece praktično više ne postoji i da dete mora da nauči da prepozna manipulaciju, pritisak i pokušaj vrbovanja. Mora da zna da sačuva dokaze i, što je najvažnije, mora da zna kome može da se obrati kada se uplaši.
„Kada govorimo o zaštiti dece na internetu, ne smemo da čekamo da se problem dogodi da bismo reagovali”, navodi Beković.
Ona smatra i da je prevencija je jedan od najvažnijih oblika zaštite i upravo zato Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu veliku pažnju posvećuje edukaciji i podizanju svesti dece, roditelja, nastavnika i svih koji rade sa decom.
„Predavanja, radionice i edukacije koje realizujemo imaju za cilj da deci približe potencijalne rizike na internetu na njima razumljiv način, ali i da ih osnaže da prepoznaju rizične situacije i reaguju na vreme. Jednako je važno edukovati odrasle, jer roditelji i nastavnici često prvi mogu da primete promenu u ponašanju deteta, ali nisu uvek sigurni kako da reaguju. Ne možemo očekivati da dete bude bezbedno na internetu ako odrasli ne razumeju svet u kojem to dete svakodnevno živi”, napominje Beković.
Emina ističe i da je posebno važno razgovarati sa decom ne samo o tome šta „ne treba“ da rade, nego i o tome kako da prepoznaju manipulaciju, kome da se obrate kada se uplaše, kako da zaštite svoje podatke i fotografije, šta da urade kada dobiju neprijatnu poruku ili zahtev i zašto ne treba da ćute kada se dogodi nešto što ih uznemiri.
„Poseban značaj imaju razgovori sa roditeljima. Roditelj koji razume digitalno okruženje u kojem njegovo dete odrasta biće mnogo spremniji da razgovara sa detetom bez osuđivanja i panike. Naš cilj nije da roditelji kontrolišu svaki korak svog deteta na internetu, već da izgrade odnos poverenja u kojem će dete znati da može da im se obrati i kada napravi grešku”, napominje Beković.
Ona dodatno ističe značaj predavanja i edukacije kao prve linije prevencije.
„Ako dete zna da prepozna rizik, ako roditelј zna kako da reaguje, a nastavnik zna kome da prijavi problem, veća je verovatnoća da će se potencijalno opasna situacija zaustaviti pre nego što preraste u ozbilјan problem. U tom smislu, uloga Centra nije samo da bude mesto na koje se građani obraćaju kada se problem već dogodi. Želimo da budemo i mesto koje pomaže da do problema uopšte ne dođe – kroz znanje, razgovor, osnaživanje i prevenciju. Naše iskustvo pokazuje da deci nije potrebna dodatna osuda kada naprave grešku na internetu – potrebna im je odrasla osoba kojoj veruju i koja će reagovati”, kaže Emina.
Šta se dešava kada problem već nastane?
Kada dođe do problema, neophodno je obezbediti psihološku podršku, utvrditi šta se dogodilo i sprovesti istragu. U Srbiji je Nacionalni kontakt centar zamišljen kao tačka koja građanima omogućava da ne moraju sami da procenjuju kojoj instituciji treba da se obrate.
„Brzina reakcije zavisi od toga šta se dogodilo i koliko je situacija hitna. Ako postoji neposredna opasnost po dete, ozbiljna pretnja, ucena ili sumnja na seksualno iskorišćavanje, ne sme se čekati i problem rešavati „samostalno“, objašnjava Beković.
Prvi korak je prijava. Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, kako govori Emina, postoji upravo zato da dete, roditelj ili nastavnik ne moraju sami da procenjuju kome treba da se obrate i šta treba da urade.
„Kada dobijemo prijavu, procenjujemo slučaj i, u zavisnosti od njegove prirode, uključujemo nadležne institucije. To mogu biti policija (služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala), tužilaštvo, centar za socijalni rad, dom zdravlja, škola i druge službe. Kod nas je veoma važna međuinstitucionalna saradnja, jer nijedna institucija sama ne može da odgovori na sve izazove digitalnog nasilja i zloupotrebe dece”, kaže Beković.
Ona posebno apeluje na roditelje da ne brišu poruke, fotografije, profile ili druge tragove komunikacije:
„U strahu i želji da što pre „nestane problem“, roditelji ponekad obrišu upravo ono što kasnije može biti važan dokaz. Ako dođe do sumnjive ili neprimerene komunikacije, savet je da se ne nastavlja kontakt sa tom osobom, da se nalog blokira i prijavi, ali i da se sačuvaju podaci i dokazi koji mogu biti značajni za dalje postupanje – korisničko ime, link do profila, poruke i drugi relevantni podaci.”
Beković podvlači da dete nikada ne sme da bude krivo zato što je nekome poverovalo i da je dgovornost na odrasloj osobi koja je zloupotrebila poverenje deteta, koja je dete obmanula, izmanipulisala i ugrozila.
„Naš cilj nije samo da reagujemo kada se nešto dogodi. Cilj je da dete što pre izađe iz situacije ugroženosti i dobije osećaj da nije samo. Roditeljima posebno savetujemo da ne zasnivaju zaštitu samo na kontroli telefona. Mnogo je važnije izgraditi odnos u kojem će dete znati da može da se obrati roditelju čak i kada je već napravilo neku grešku. Ako je dete poslalo fotografiju, odgovorilo nepoznatoj osobi ili pristalo na komunikaciju zbog koje se sada oseća neprijatno ili uplašeno, prva reakcija roditelja ne sme biti osuda i kažnjavanje. Detetu treba jasno reći: „Nisi kriv/a i dobro je što si mi rekao/la“, napominje ona.
Upravo strah od reakcije roditelja predatori mogu koristiti kako bi dete ucenjivali i sprečili ga da potraži pomoć. Predatori računaju na ćutanje deteta. Zato dete mora da zna da, šta god da je prethodno uradilo na internetu, može da se obrati roditelju bez straha da će biti osuđeno ili kažnjeno.
AI, nove vrste rizika i pitanje ko zapravo kontroliše internet
Ako je jedna od velikih promena poslednjih godina to što se granica između online i stvarnog života gotovo izgubila, ništa manja je brzina kojom se pojavljuju novi načini zloupotrebe tehnologije.
UNICEF Srbija je 2026. godine među rizicima digitalnog okruženja posebno izdvojio i sisteme zasnovane na veštačkoj inteligenciji, upravo zato što tehnološki razvoj često napreduje brže od regulatornih i zaštitnih mehanizama.
Istovremeno, pitanje bezbednosti dece sve više postaje i pitanje odgovornosti kompanija koje prave i održavaju digitalne platforme. Ako je dete svakodnevno izloženo algoritamski preporučenom sadržaju, privatnim porukama, reklamama i različitim oblicima interakcije, teško je svu odgovornost svesti na to da roditelj proverava šta se nalazi na telefonu.
Upravo se tu otvara najsloženije pitanje kada je reč o bezbednosti dece na internetu: šta se dešava kada želja da zaštitimo decu zahteva da tehnologija postane još prisutnija u njihovim privatnim komunikacijama?
Jedan od najilustrativnijih evropskih primera za tu dilemu jeste rasprava o Chat Controlu, kolokvijalnom nazivu za predlog dugoročne EU regulative o sprečavanju i borbi protiv seksualnog zlostavljanja dece na internetu. Predlog, koji je Evropska komisija predstavila 2022. godine, trebalo bi da uvede širi pravni okvir za sprečavanje širenja materijala seksualnog zlostavljanja dece (CSAM), njihovo otkrivanje i prijavljivanje, kao i uklanjanje takvog sadržaja. O njegovom konačnom obliku institucije EU i dalje pregovaraju.
U međuvremenu, odvojeno od tog dugoročnog predloga, postojao je i privremeni pravni režim. EU je 2021. usvojila pravila koja su pružaocima onlajn usluga omogućila da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju materijale povezane sa seksualnim zlostavljanjem dece, kao izuzetak od pojedinih pravila o privatnosti elektronskih komunikacija. Ovaj režim je produžen 2024, ali je istekao 3. aprila 2026. godine.
Time je nastala pravna praznina, koju je EU tokom leta 2026. pokušala da premosti novom privremenom merom. Savet EU je 23. jula dao konačno odobrenje pravilima koja ponovo omogućavaju pružaocima usluga da dobrovoljno otkrivaju, prijavljuju i uklanjaju CSAM. Nova mera primenjivaće se do 3. aprila 2028. godine, odnosno dok se pregovara o trajnom pravnom okviru. Evropski parlament je pritom uveo određena ograničenja, uključujući izuzimanje pojedinih interpersonalnih komunikacija zaštićenih end-to-end enkripcijom iz obuhvata ove privremene mere.
Jedno od ključnih pitanja jeste i kako takav sistem može da funkcioniše, koliko je precizan, koje komunikacije obuhvata i kakve zaštitne mehanizme mora da ima kako bi se sprečila zloupotreba ili nepotrebno zadiranje u privatnost.
Na pitanje da li sistemi za automatizovano otkrivanje mogu da doprinesu stvarnoj zaštiti dece, Beković kaže:
„Sistemi koji mogu da prepoznaju i prijave materijal seksualnog zlostavljanja dece i druge ozbiljne oblike ugrožavanja mogu biti veoma važan alat u zaštiti dece. Internet je ogroman prostor i teško je očekivati da se svaki takav sadržaj može otkriti isključivo ljudskim radom”.
Kako ona navodi, tehnologija može da pomogne da se određeni sadržaj mnogo brže prepozna, prijavi i ukloni. Međutim, zaštita dece ne sme se graditi po principu „što više nadzora, to više bezbednosti“.
Ali da li možemo zaštititi dete na internetu, a da ne odustanemo od njegovog prava na privatnost?
„Moj odgovor je: možemo i moramo da pokušamo da ostvarimo oba cilja istovremeno. Zaštita dece ne sme da znači da se odričemo prava dece na privatnost. To nisu dve suprotstavljene vrednosti. Naš zadatak je da pronađemo način da zaštitimo i jedno i drugo”, navodi Emina.
Prema njenim rečima, svaki sistem koji podrazumeva široko automatizovano praćenje komunikacije mora imati jasne granice, pravne garancije i nezavisni nadzor. Beković ističe i da moramo voditi računa o tome da nijedan tehnološki sistem nije nepogrešiv i da lažno označavanje sadržaja može imati ozbiljne posledice, posebno kada govorimo o privatnoj komunikaciji dece i porodica.
„Tehnologiju treba koristiti tamo gde ona zaista može da spreči štetu, ali uz princip proporcionalnosti. Ne možemo bezbednost dece graditi tako što ćemo svu decu posmatrati kao potencijalno ugrožene ili potencijalno sumnjive korisnike interneta. Zato bih Chat Control, odnosno širu ideju tehnološkog otkrivanja seksualnog zlostavljanja dece, posmatrala kao jedan od alata, a ne kao konačno rešenje. Tehnologija može da pomogne da problem brže uočimo, ali nakon toga mora da postoji kvalitetan institucionalni odgovor. Po mom mišljenju, najbolji model zaštite je onaj u kojem tehnologija pomaže ljudima i institucijama da brže reaguju, ali ne zamenjuje ljudsku procenu, odgovornost i pravo deteta na dostojanstvo i privatnost”, kaže Beković.
Ima li svrhe oduzeti telefon?
Kada se govori o bezbednosti dece na internetu, lako je sve svesti na zabrane: koliko dugo dete sme da bude na telefonu, koje aplikacije sme da koristi, koga sme da prati, da li roditelj treba da ima pristup njegovim porukama.
UNICEF je upozorio da sama ograničenja uzrasta ili zabrane društvenih mreža ne rešavaju problem bezbednosti i mogu imati neželjene posledice. Između ostalog, mogu decu gurnuti ka manje regulisanim prostorima ili ih lišiti važnih mogućnosti za učenje, povezivanje i samoizražavanje.
Odrasli ne moraju da znaju svaku novu aplikaciju, trend ili internet izraz koji njihovo dete koristi, ali moraju da budu spremni da saslušaju jer dete na internetu nije samo profil, nalog ili korisnik kojeg treba zaštititi od „lošeg sadržaja“. Ono je osoba koja uči kako da veruje, kako da postavlja granice, kako da prepozna manipulaciju i kako da zatraži pomoć.
A možda je upravo to najvažnija lekcija digitalne bezbednosti – cilj nije napraviti internet na kojem se detetu nikada ništa loše ne može dogoditi. Takav prostor verovatno ne postoji. Tako je, uostalom, i u offline svetu. Cilj je napraviti svet u kojem dete, kada nešto pođe po zlu, zna da nije samo i u kojem odrasli, institucije i tehnologija znaju šta treba da urade.
„I na kraju, najvažnije je da ne izgubimo iz vida dete. Moramo imati na umu jednu stvar: dete nije samo „korisnik interneta“ kojeg treba zaštititi od rizika. Dete je nosilac prava. Ima pravo na bezbednost, ali ima i pravo na privatnost, slobodu komunikacije, dostojanstvo i zaštitu ličnih podataka. Pravo deteta na bezbednost ne sme postati razlog da mu oduzmemo pravo na privatnost. Prava deteta moraju da funkcionišu zajedno”, zaključuje Beković.
Ilustracije: Tamara Bogovac
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments