Ako si živa ćelija u društvu, odazivaš se na dešavanja

Sve sam ovo već negde video naziv je prve beogradske samostalne izložbe Danila Milovanovića. Ovaj mladi umetnik poreklom je iz Srbije, ali godinama živi i radi u Ljubljani, gde je i završio Fakultet likovnih umetnosti. Radovi koji se nalaze u Umetničkom prostoru U10 nastajali su u vremenskom periodu od skoro šest godina. Danilo ih je na ovoj izložbi povezao u jednu celinu jer je pristup sličan, a objašnjava nam i da, kao mlad i aktivan umetnik ima potrebu, a možda i nuždu, da komunicira pitanja koja se tiču vremena u kom živimo. Ranije se bavio graffiti umetnošću, te, kako kaže, grad posmatra iz druge perspektive, a upravo tada nastaju različite intervencije koje ovaj umetnik radi u javnom prostoru. Na izložbi ćete, pored radova, zateći i video snimke koji objašnjavaju šta se, zapravo, dešavalo oko samog rada, pre nego što se on našao u galeriji.

Danilo je sa nama razgovarao o artivizmu, odnosno, spoju umetnosti i društvenog aktivizma kroz koji komunicira dešavanja u zajednici, uticaju street art-a na sadašnje radove, ali i o umetničkoj sceni u Ljubljani i saradnji sa domaćim autorima.

Radovi koji se mogu videti na tvojoj izložbi Sve sam ovo već negde video u Umetničkom prstoru U10 nastajali su u proteklih šest godina. Kako si ih objedinio?

U pitanju su manji radovi koji su nastajali, nepovezni jedan sa drugim, ali pristup je sličan. Inače, kada izlažem, više volim da predstavim projektno jedan rad i da ga raširim na galeriju. U ovom slučaju je kao neka mala retrospektiva, izabrao sam tih šest – sedam radova koji se međusobno povezuju i od njih sam napravio jednu priču. Zapravo je ovo izbor mojih radova koji između sebe komuniciraju i zajedno daju jednu priču.

Tema je jako aktuelna, kako si ti krenuo da se interesuješ za društvena pitanja i komuniciraš ih kroz umetnost?

Završio sam Likovnu akademiju, poznajem Istoriju umetnosti, ali me je uvek zanimao savremeni diskurs, ono u čemu mi živimo. Kao aktivan mladi umetnik imam tu potrebu, a možda i nuždu da komuniciram neka pitanja koja se tiču našeg vremena i nas i da sam rad artikuliše vreme u kojem živim. Mislim da to treba da bude pozicija većine ljudi, posebno u vremenu koje je nesigurno. Rekao bih da je to neka unutrašnja potreba, nije bila svesna odluka.

Zašto baš na ovakav način, kroz određenu vrstu performansa?

Možda zato što imam pozadinu crtanja grafita posmatram grad iz nekog drugog ugla. Ovo je konceptualnije razmišljanje koje te oslobodi boje i zida, već tu sve dolazi u obzir, a, pre svega, promišljanje prostora koji nas okružuje. To je i naslov izložbe Sve sam ovo već video. Upravo zato što ne mislim da sam ja tu nešto novo izmislio, dodao, nego samo baratam time što mi se nudi. Kada jednoj stvari koja mi se nudi pridodam drugu, te dve stvari zajedno već dobijaju treće značenje. To mi je neki princip kod većine radova. Često se radi o nekom skupljanju materijala i vraćanju u javni prostor. Nije isto kada imaš jednu, dve, tri flaše ili kada imaš momenat preterivanja, koji igra značajnu ulogu kod nekolicine izloženih radova.

Kad smo već kod preterivanja, interesantno je da si sa zida skidao plakate, reciklirao ih i ponovo vraćao na zid. Zašto ih vraćaš, na šta time želiš da ukažeš?

Tu sam polazio od ideje šta je, zapravo, taj oglas, to je neki način komuniciranja, na primer, da saznaš da se tamo negde dešava neki koncert, a samo prisustvo tih materijala, naslaganih jedan preko drugog, mi je bilo interesantno iz likovnog razmišljanja. Ideja mi je bila da izbrišem osnovnu funkciju – komunikaciju i da samo taj papir pretvorim u apstraktno i vratim ga na istu lokaciju. Poenta je da oglasu oduzmem vitalnu vrednost i onda on postane samo papir. Vidim smisao u tom osvešćivanju, jer nekada to nije tako bezazleno, u nekom momentu živimo okruženi reklamama.

Pored plakata, u javni prostor vraćao si i lišće. Naime, u jesen si sakupio opalo lišće, ali si ga u proleće vratio ispod drveta, na šta time želiš da ukažeš?

Taj rad je iz mene proizašao kao neko poetičko razmišljanje, likovna ideja me je vodila. U jesen, kada imaš lišće svuda, to je normalno stanje, a kada ga vratiš u proleće – period kada ga nema, onda dođe do izražaja. Postane neki oksimoron, nešto što je tu, a smeta i ne smeta, jer nije invazivno, agresivno. Sviđaju mi se ti momenti na granici, kada jedva primetiš da je nešto neobično. Zapravo, kod ovakvih radova, bitno mi je da ostavim stvari otvorene, jer nije svaka priča definisana. Na primer, za taj rad, ja kažem šta ja mislim, ali mi je drago kad čujem različite interpretacije rada.

Da li je bilo nekih problema zvog svih tih radova koje si radio u javnom prostoru?

Pa, jeste, to je uvek prisutno. Kroz godine razvijaš neke lične strategije, posmatraš i promene, ali i ljude. Vremenom se približiš, pa izvodiš neke nevidljive performanse. Sada sam već došao na nivo gde uglavnom nema više tih negativnih reakcija, ali se i to dešava ponekad, nekoga jednostavno isprovocira. Društvene mreže su taj neki bazen za kritike. Dosta se dešavalo da se ljudi odmah naoštre negativnim komentarima kad neko izbaci fotografiju onoga što radim. Na primer, sa ovom fontanom, lokalni medij napravio je članak u okviru kog su ostavili otvoreno da, kao čitalac, daš svoje mišljenje. Bilo je mnogo komentara, tako da sam jednom, u sklopu rada, uključio i te komentare. Međutim, neke ozbiljnije probleme nisam imao.

Upečatljiv je i rad gde si na voćkicama lepio nalepnice koje se inače nalaze na njima kad ih kupimo u marketu. Približi nam malo tu ideju?

Poenta je u brendiranju nekih osnovnih životnih namirnica. Nešto što bukvalno raste na drvetu, postaje produkt. Svaka stvar ima neku svoju etiketu, pa se tu vratiš jedan korak unazad. Okej, etiketa se stavlja kad proizvod ubereš, ali se uzgaja da se jednom stavi u gajbicu i prodaje. Ja to više gledam kao neki prenk aktivizam i art, više je iz neke šale, ali čim šalu razviješ, postane mnogo zanimljivije. Ja sam sakupio oko 1.200 – 1.300 nalepnica i to, nekako, postane mnogo zanimljivije. Preterivanje u takvim radovima doprinese.

To često zahteva i duži vremenki period za realizaciju radova?

Moji radovi ne funkcionišu tako da se ja probudim i dobijem ideju, već često radim jednu stvar, onda mi se pojavi nešto slično i zanimljivo, tako da često istovremeno razvijam više radova. Takođe, tu nemaš neki rok, to se skuplja i po pola godine, a u međuvremenu radiš nešto drugo. Za neke ideje teško je reći kako se do njih dođe. Kada neki jezik počinješ da obrađuješ i komuniciraš, mnogo je lakše da se setiš neke ideje, jer si u materiji.

Koliko je važan način na koji ćeš da prezentuješ svoj rad? Da li je i to razlog zbog kog je par fotografija sakriveno iza velike biljke?

Mene lično ne zadovolji da neko radi nešto u javnom prostoru i onda iskoristi galeriju kao bioskopsku dvoranu. Ja u tom slučaju uvek probam da, na primer, uz svaku video dokumentaciju dodam još nešto opipljivo, materijalno. Sadržaj koji je na tim fotografijama jasno pokazuje zašto su sakrivene. Tu vizuelnu informaciju pokrijem biljkom, slično sam uradio i sa fotografijama koje su na podu. To je neki sledeći nivo, kada razmišljaš o prezentaciji radova. Ta generičnost mi nije blizu, uvek se trudim da bar malo razbijem to.

Koliko je važno da, kada dolaziš iz neke druge države, ispratiš senzibilitet ljudi, kao i njihove društvene i kulturne vrednosti, društvenu klimu, kako bi i na taj način radovi komunicirali sa posetiocima, posebno kada su aktivistički, kao tvoji?

Apsolutno. Lično imam taj problem kao neko ko proizilazi is street art-a. Kada vidim kako se to razvilo iz grafita u murale, primetim da dosta umetnika ima svoj sketchbook i samo ih preslika po celom svetu, ne obazirući se na kontekst, ni politički, ni socijalni. Meni lično smeta to da neko ne proba da ukapira taj lokalni narativ. Imao sam nedavno jednu izložbu u Ljubljani i bila je želja da je, možda, samo prebacim u Beograd. Međutim, u Ljubljani to funkcioniše, dok ne znam koliko bi u Beogradu bilo aktuelno. Ovi radovi su sada aktuelni, koliko pratim, ekološka pitanja nikada nisu bila važnija kod vas. U duhu vremena, ovo se više uklapa, nego da se bavim ljubljanskim urbanizmom.

S obzirom da je ovo tvoja prva izložba u Srbiji, kako je došlo do saradnje? Koliko ti znači što izlažeš ovde?

Moj otac je iz Niš(a), ja isto pišem ćirilicu, nosim tu kulturu, tako da, iz te perspektive ti je drago da se vratiš korenima na taj način i pokažeš nešto što radiš ljudima koji su tu, imaju isti mentalitet. U neku ruku, bila mi je i želja da se povežem sa tim ljudima. Možda mi je to i bitnije od izložbe, da se povežem sa ljudima iz Srbije, vidim šta oni rade…

Kada govoriš o povezivanju i saradnji, kako ti se čini odnos kolega iz Srbije i Slovenije?

Baš ekipa iz U10 imala je izložbu u Ljubljani, ne tako davno, u lokalnoj galeriji Škuc. Ima tu nekih inicijativa, ljudi se povezuju. Na poslednjem Oktobarskom salonu je, kao kritičar, gostovao Miha Colner iz Slovenije, Beograđanin Vuk Ćosić, koji živi u Ljubljani, je dobio nagradu salona i predstaviće se tu do kraja godine. Dragan Živadinov je svojom predstavom otvorio godinu kulture u Novom Sadu. Mislim da su na profesionalnom nivou ljudi povezani. Ja lično nemam mnogo veze sa Srbijom u smislu saradnje, tako da mi je drago da se to sada ostvarilo.

Približi nam umetničku scenu u Ljubljani?

Da ne zvuči kao ono svaki ciga svoga konja hvali, ali, s obzirom na to koliko je mali grad, scena je dosta razvijena. Mnogo ljudi se bavi kulturom. Ono što mene oduševljava je ta širina, ako, recimo, pomisliš na bioart, odmah ćeš da nađeš bar dvoje – troje ljudi koji se na vrhunskom nivou bave time. Onda imaš robotiku, tehnologiju i ljude koji u toj sferi rade opasne stvari. Bar još dva umetnika se zanimaju za art u javnom prostoru. Mnogo je slikara kipara, kako u tradicionalnom, tako i u savremenom smislu reči. Pozorište, poezija, muzika, sva ta područja su, s obzirom na skromne uslove, jako dobro pokrivena i redovno izbacuju nova imena i svež materijal. Mnogo mladih dobija prilliku da pokaže šta radi. Raznoliko je.

S obzirom na to da radovi imaju sličnu tematiku, da li i u budućnosti planiraš da na sličan način pratiš i ukazuješ na stanje u društvu? Kakvi su ti dalji umetnički planovi?

Radovi su nastajali u periodu od 2015. do 2019. godine. U Sloveniji se, u međuvremenu, radikalno promenila politička situacija. Sa koronom je došla i nova vlast, te se desio neki širi društveni otpor. Kroz svoj art imao sam par radikalnijih političkih ideja, to je neka promena u odnosu na ovu izložbu. Ne mogu da kažem da je to neka moja ambicija, ali, ako si živa ćelija u društvu, odazivaš se na dešavanja. Takva klima se uspostavila da se i umetnici malo radikalizuju. Imao sam jedan period gde sam se više bavio tim stvarima. Sada želim da se vratim u taj procesualni deo stvaranja koji traje i nije opterećen i ograničen vremenom. Novih izložbi ima, uvek se nešto dešava, imaću jednu rezidenciju u Nemačkoj, biće i nekih grupnih izložbi. Trenutno izlažem i na jednoj grupnoj izložbi u Urugvaju, ali zbog kovid mera nisam mogao da odem, a to je, u stvari, čar saradnji – druženje i razmena iskustava sa ljudima. Za sam kraj, eto, moja želja je da možda malo više mrdamo nego u poslednje dve godne!

Autorka fotografija: Nina Ivanović