fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Asja Krsmanović: Umetnost je sposobna da mijenja društvo

Sa Asjom Krsmanović o Sarajevo Film Festivalu, mladima, ulozi umetnosti u društvu i zajedničkim problemima regiona
Piše: Marina Zec

13. August 2021

Sarajevo Film Festival je jedan od najvažnijih i najvećih regionalnih filmskih festivala, nastao 1995. godine. Kako sami opisuju, dve decenije kasnije, Sarajevo Film Festival je izrastao u međunarodni filmski festival sa posebnim fokusom na regiju Jugoistočne Evrope zahvaljujući kojem filmovi, talenti i budući projekti iz regiona dospevaju u centar pažnje međunarodne filmske javnosti. Organizacija ovakvog festivala traži izuzetnu posvećenost, tim koji je spreman na promene i mnogo rada, ali kako Asja Krsmanović, koja je deo organizacije festivala kaže, Sarajevo Film Festival taj tim ima. U susret otvaranju 27. Sarajevo Film Festivala, uz jutarnju kafu u blizini Narodnog pozorišta Sarajevo gde se odvijaju poslednje pripreme za večerašnje otvaranje festivala, sa Asjom Krsmanović, dramaturškinjom koja od 2011. godine do danas radi kao koordinatorka Takmičarskog igranog, Takmičarskog kratkog i programa U fokusu, ali i selektorka Takmičarskog programa – studentski film.

Ti si selektorka Takmičarskog programa – studentski film i ove godine je u taj program uvršteno 12 filmova. Kako je tekao proces izbora filmova, koliko ih je bilo i kako si na kraju odabrala koji će filmovi biti prikazani?

Asja Krsmanović: Studentski program je zapravo najmlađi takmičarski program koji smo uveli i ovo je tek peto izdanje programa. Pre pet godina smo shvatili da nam treba još jedan program da bismo zaokružili naš put uvođenja mladih ljudi u svet filmske industrije i zato smo iako postoji program Talent Sarajevo koji je više edukativna platforma, odlučili da otvorimo neki prostor za mlade autore i autorice da prikažu svoje filmove. Kvalitet studentske produkcije u regionu takođe iz godine u godinu raste i zaista se radi o jako zanimljivim i jako kvalitetnim filmovima. Ovo peto izdanje nam donosi 12 filmova studenata sa filmskih škola iz celog regiona. Uslov za ovaj program je da su studenti sa filmskih škola iz regije i da dolaze iz navedenih zemalja. Ono što je specifično za ovogodišnji program je što su mnogi mladi ljudi uspeli da snime svoje filmove tokom pandemije. Bio je veliki strah da li ćemo uopšte imati dovoljno kvalitetnih filmova za razmatranje, međutim, desilo se da su naši strahovi bili potpuno neutemeljeni i da su studenti i dalje snimali. Ove godine smo pogledali 150 studentskih filmova iz cele regije, a od njih je 12 najboljih ušlo u ovogodišnju selekciju.

Koje su teme koje su bile aktuelne među mladima?

Studenti se najčešće bave temama koje su njima bliske i u svojim filmova prikazuju likove koji su njima slični. Ove godine iako se radi o dosta različitim filmovima, imamo samo jedan film koji se direktno bavi temom pandemije. Svi ostali su odlučili da u njihovom fokusu budu druge stvari; ima tu jedan dio porodičnih priča, jedan dio koji se bavi temama mladih, prijateljstvom, ljubavi. Međutim ono što je zaista zajedničko skoro svim filmovima u selekciji je da imaju jednu podtemu koja se tiče straha od gubitka. Taj gubitak nije nužno vezan za pandemiju, to su različite vrste gubitaka: prijateljstva, ljubavi, porodice. Ali izgleda da je pandemija isprovocirala upravo to u mladima, da se nekako osvjeste više šta znači gubitak.

Studentski filmovi su filmovi za koje često nema prostora. Kakva je pozicija mladih filmskih stvaralaca i koliko je njima otvoren prostor za to da se pokažu?

To zaista zavisi od zemlje do zemlje budući da naš takmičarski program obuhvata dvadeset zemalja, od Austrije do Azerbejdžana, Turske i Kipra, dakle vrlo je različito koliko se novca izdvaja u određenim zemljama za studentsku filmsku produkciju, koji je kvalitet filmskih škola, međutim ono što bismo mogli reći da je bitno jeste da studenti osim što je važno da snime filmove, trebaju da imaju i neki prostor da ih predstave. I ne samo da ih predstave i dobiju prvi fidbek od publike i svojih kolega, već ono što je jako bitno jeste i da se oni međusobno upoznaju. Pričamo o novim generacijama koje dolaze, koje nešto rade u svojim sredinama, ali je jako bitno da to što rade imaju priliku uporediti i sa time šta se radi na drugim područjima i da upoznaju jedni druge što naravno dovodi do potencijalnih budućih suradnji.

Nedavno si bila i deo žirija Bašta Festa. Kako je izgledalo to iskustvo?

Bašta Fest je jedan prekrasan festival koji jako volim i ovo mi nije bio prvi put da sam bila na Bašti. Ono što je divno kod Bašta Festa je što zaista njeguje kvalitetan kratki film i to što je taj film zapravo predstavljen publici u jednoj maloj zajednici, koja nema toliko prilike da svakodnevno uživa u kulturnim sadržajima. Upravo ta otvorenost Bašte prema publici i to zajedništvo u gledanju filmova otvara mnogo novih perspektiva i jedinstveno je iskustvo u celom regionu.

Da li postoje neke sličnosti ili paralele koje bismo mogli da povučemo između Bašte i Sarajevo Film Festivala?

I Bašta fest i SFF prikazuju mnogo kratkih filmova. Skoro pola programa na Sarajevo Film Festivalu čine kratki filmovi. Bašta je naravno festival specijaliziran za kratki film iz cijelog svijeta, mi smo više fokusirani na Europu. Međutim ono što je zajedničko je da smo i mi i oni prepoznali koliko je bitno da se mladi autori upoznaju i provode vreme skupa, ne samo kroz učestvovanje na projekcijama i sadržajima koji su vezani za projekcije, već i da im otvorimo i neki prostor gde oni mogu da se druže.

Sarajevo Film Festival dovodi brojne filmove i otvara mnoge teme. Često su to osetljive teme, posebno za region, teme ljudskih prava ili teme o kojima se ne govori često, a trebalo bi. Koje su teme ove godine bile najviše u fokusu?

To zavisi od programa do programa, jer različite programe rade različiti selektori. Ono do čega je nama stalo jeste da svake godine biramo filmove za koje mi smatramo da su važni i da otvaraju važna društvena pitanja. Ta su pitanja razna: od pitanja mladih, do pitanja jednakopravnosti spolova, do programa Dealing with the past koji radi moja kolegica Maša Marković koji otvara zaista bitna pitanja suočavanja sa prošlošću, ne samo u našem regionu nego i u celom svijetu. Imamo priliku da uporedimo kakav je odnos različitih sredina prema vlastitoj prošlosti. Takođe vrlo bitna tema kojom smo se na ovom festivalu bavili je i ekološki aspekt, tako da imamo i jedan poseban program koji je posvećen tome. Svuda po gradu smo uspeli da postavimo kante za reciklažu kako bismo pokušali da malo osvestimo koliko je to jedan problem našeg društva koji nismo ni blizu da riješimo.

Ove godine je Sarajevo Film Festival po prvi put uveo novu nagradu: Specijalnu nagradu za unapređenje rodne ravnopravnosti. Zbog čega ste prepoznali da je važno uvesti okvakvu nagradu? Sa druge strane u okviru takmičarskom programa koji čini 10 filmova, osam su dela žena autorki. Često govorimo da u svetu filma postoji taj problem vidljivosti i prisutnosti žena, a čini se da se ipak nešto menja. Da li se stvarno menja ili samo deluje tako?

Apsolutno se mijenja, dakle ovo nije nešto što se desilo juče, to je problem koji smo prepoznali dosta davno i na kojem smo se, i mi kao i ostatak filmske industrije, obavezali da ćemo raditi. U studentskom programu recimo svake godine sa filmskih akademija dođe gotovo jednak broj filmova koje su režirale žene i koje su režirali muškarci, ali nekako kada pričamo o onome što je kasnije profesionalni angažman u filmskoj industriji, odjednom taj omjer pada. Žene u filmskoj industriji postoje, međutim, očigledno je da postoji i ovdje problem tog nejednakog dobijanja šanse. Razni su i kulturološki i profesionalni aspekti koji su prepreka u ovom smislu, tako da smo mi pre tri godine potpisali jedan dokument sa nekolicinom drugih filmskih festivala koji se zove 50:50, 2020. kojim smo se obavezali da ćemo nekako pokušati da taj omijer izravnamo, da damo više prilike autoricama. To se ove godine na našu veliku sreću desilo, ali ne kao rezultat naše želje i volje nego kao rezultat kvaliteta filmova koje smo dobili. Ono što je u fokusu SFF-a je umjetnički kvalitet filma. Očigledno je da postoji mnogo autorica  u regionu koje su dobile šansu i iskoristile je i snimile izvanredne filmove koji su svoje premijere imali na velikim filmskim festivalima poput Kana, Berlina, Roterdama i sada dolaze kod nas. Sa druge strane prošle godine smo imali tu sreću da budemo domaćini Audientia nagrade koja se dodeljivala najboljoj rediteljici i ove godine smo zahvaljujući tome uspeli da sa našim sponzorom MasterCard-om dogovorimo da imamo na našem festivalu ne gostujuću, nego permanentnu nagradu koja će promovirati žene debitantice. Ove godine dodjeljujemo 7,500 eura za najbolji debitantski film koji je režirala žena, iz različitih programa festivala.

Ti si deo i Juventafesta. Kako izgleda rad na tom festivalu i kakva je pozicija pozorišta u Sarajevu?

Ja nažalost nisam više na taj način članica tima, jer je zbog drugih obaveza bilo nemoguće da nakon sedam godina više radim i tu selekciju, međutim to je preuzela moja divna kolegica Emina Omerović. To je festival koji je meni intimno veoma veoma drag i svake godine, iako više ne radim aktivno na njemu, sam tu, pratim sve predstave i učestvujem u radionicama. To je festival za srednjoškolsko pozorište koji je fantastičan. Festival koji na pet dana u Sarajevu okuplja srednjoškolce iz cele Evrope i daje im priliku ne samo da vide predstave jedni drugima, nego da prolaze i kroz intenzivne radionice na kojima razvijaju različite veštine. Juventa je moja velika ljubav i mislim da je izuzetan festival, da nešto tako ne postoji u regiji, i vidim koliko je bitan našim kolegama i prijateljima koji se svake godine prijavljuju i dolaze. Jednostavno ta vrsta entuzijazma kada je u pitanju pozorište je nešto što je nama ovde prestalo da se dešava kada je u pitanju profesionalno pozorište. A Juventafest je festival koji gradi publiku i koji obrazuje ne samo buduće pozorišne profesionalce, nego i obrazuje jednu vrstu publike koja se zaljubljuje u pozorište od malih nogu, a ima i neku vrstu terapijskog učinka, jer ipak uči djecu da artikulišu svoje misli, svoje emocije i da im jako pomaže da sazru na jedan kvalitetan način.

Čini mi se da je taj terapijski momenat važan i za one koji učestvuju u predstavama, kao i za publiku, pa samim tim i za lokalnu zajednicu i njen razvoj. Šta se onda dešava kada taj momenat izostaje, kada nema entuzijazma, šta se dešava sa kulturom?

Uf, jako dobro pitanje (smeh). Ja sam zapravo došla iz pozorišta i moja prva ljubav je bilo upravo pozorište. Ali bez obzira na to da li je u pitanju film ili pozorište, suština umjetnosti je komunikacija. Dakle mi moramo kao neko ko se umjetnošću bavi naći način kako da ono što mi mislimo, osjećamo i smatramo da je važno, iskomuniciramo sa publikom, sa ljudima oko sebe. Sa te strane umjetnost ima i jedan katarzičan učinak, ona jeste sposobna da mijenja društvo i treba da ga mijenja. Međutim ono što je veliki problem vrlo često je kada ta umjetnost postane rob institucije. Ono što je s pozorištem glavni problem, barem u Bosni i Hercegovini, je što smo nažalost počeli da ga tretiramo kao samo još jedno javno preduzeće. Kad se nešto jako dugo tretira kao još jedno javno preduzeće, onda to nešto zaista počne da gubi svoju osnovnu vrijednost i to je nešto što se moramo potruditi mi kao osobe koje se bavimo umjetnošću, da vratimo. Da vratimo tu svijest da je umjetnost komunikacija, da mi nismo odvojeno od društva, nego smo mi ti koji konstantno treba da komuniciramo sa društvom i samim tim pravimo promjene.

Znači smatraš da, kada govorimo pogotovo o balkanskom podneblju, umetnost i kultura mogu da menjaju stvari?

Naravno da mogu! Mislim da sve može da mijenja stvari, nešto na mikro, nešto na makro nivou. Ali ako se ima volja da se stvari mijenjaju, onda se stvari i mogu promijeniti. Ako odustanemo, onda nemamo prava da se žalimo.

Čini se da ti ne odustaješ, s ozbirom da prilično javno govoriš o različitim problemima i osetljivim temama. Da li se taj vid javnog istupanja i aktivizma odražava na tvoj posao i tvoju karijeru?

Zanimljivo pitanje o kojem nisam mnogo razmišljala, ja sam osoba koja reaguje i ako vidim da je nešto problem, naći ću način da na njega reagujem. To je prosto pitanje mog karaktera. I sigurno da bi mi bilo mnogo lakše da to ne činim, međutim, karakter je sudbina. Sve to ima svoje za i protiv, ja mislim da je to za mnogo veće. Kao što sam već rekla za kulturu, kultura je komunikacija. Ja zaista mislim da je čovek ništa bez zajednice, bez empatije i bez potrebe da se poveže sa drugim ljudskim bićem. Taj individualizam koji je kapitalizam stvorio i ta usredotočenost isključivo na vlastite potrebe i na konzumiranje stvari je nešto što ja vidim kao osnovnim problem, kojim moramo da se pozabavimo. Moramo da se sjetimo da smo svi ljudska bića, da se sjetimo da svi zapravo delimo iste probleme samo su različiti načini na koje se sa tim problemima nosimo. I tu kada se otvori komunikacija, mislim da će stvari izgledati mnogo bolje.

Jedna od tema kojoj si ti doprinela, tačnije na njenom otvaranju i pokretanju razgovora, jeste tema rodnog i seksualnog nasilja u filmskoj industriji. Ti si jedna od pokretačica platforme Nisam tražila. Šta se dešava sada sa tom platformom? Čini se kao da se u jednom trenutku desio veliki uzlet, otvorene su ozbiljne teme, ali da je taj nalet nakon toga splasnuo. Da li je tako?

Ja mislim, naprotiv, da se svašta desilo od tad. Nisam tražila je bila jedna spontana reakcija, dakle neplanirana kampanja. To je bio naš refleks da reagujemo na društvenu nepravdu i na negairanje jednog strašnog problema koji je problem nasilja. Naše društvo je otupelo potpuno na nasilje i mnoge forme nasilja se zapravo smatraju društveno prihvatljivim a jedna od njih je i rodno zasnovano nasilje, sa naročitim akcentom na seksualno nasilje. Grupa je krenula kao reakcija na jedan slučaj u Srbiji za koji svi znamo, a zapravo je otvorila prostor ne samo ljudima u filmskoj industriji, nego i svim ostalim ženama sa prostora bivše Jugoslavije da progovore o nasilju koji su proživele, a da neke čak i po prvi put osvijeste nasilje. Ono gdje je uloga grupe bila najveća jeste upravo u toj promeni paradigme. Žene su počele da shvataju da određene vrste ponašanja nisu prihvatljive. Sa druge strane grupa je još uvijek aktivna, mada na nju stiže mnogo manje ispovjesti. Pre neki dan nam je baš stigla jedna ispovjest žene kojoj je terapeutkinja preporučila da tu piše, zato što zna da će u toj grupi dobiti suosećanje, da će naći ljude sa istim problemima i da će čitajući tuđe ispovjesti zapravo staviti svoj slučaj u perspektivu. Ona ima terapijski učinak još uvijek, ali mislim da su se i bez obzira na to što grupa kao sama nije na taj način više aktivna, odvojili od nas različiti procesi koji sada traju. U Federaciji je trenutno u proceduri usvjanje izmene krivičnog zakona, svako malo se desi da čujemo da se nešto desilo, na primer da je profesor na Veterinarskom fakultetu u Zagrebu otpušten. To su neki mikro-pomaci, ali važni pomaci koji se ne bi desili, da se nije desio taj momentum.

U kom smeru vam idu trenutne aktivnosti što se tiče platforme?

Mi aktivno nastavljamo da radimo u jednom drugom pravcu, sad smo odlučili da napravimo analizu svih tih ispovjesti, da vidimo šta se ponavalja i da na osnovu toga sa različitim organizacijama civilnog društva probamo napravit neke studije koje su nedostajale, a koje su jako bitne da bi se nastavilo dalje lobirati u tom smjeru. To je nešto o čemu možemo pričati sa pravnog aspekta, ali ovaj aspekt promene svjesti je zapravo ono što je nama bilo najvažnije, budući da mi znamo da mnoge slučajeve koji su se već desili ne možemo promjeniti, ali možemo promjeniti svjest ljudi, što će sprečiti da se to dalje dešava. Problem koji se bavi grupa je društveni problem svih ljudi na području bivše Jugoslavije i ono što je takođe vrednost te grupe je da je objedinila region. To je jedna od prvih stvari koja je posle dužeg vremena uspela da ujedini region da shvatimo da imamo iste probleme, mada se konstantno pravimo da su različiti i da smo odvojeni jedni od drugih, a zapravo svi naši problemi su suštinski isti.

Da se vratimo na festival – za ljude koji do sada nisu imali priliku da dođu na Sarajevo Film Festival, kako bi ga opisala, koji bi bili njegovi najveći kvaliteti?

Uh (smeh). Festival je nešto za što ja živim. Festival je nešto za što mislim da pola ovog grada živi. I mislim da svi trebaju da dođu barem jednom da osjete tu atmosferu koja je zaista jedinstvena. Ovih sedam dana u Sarajevu su sedam dana Sarajeva kakvo ja želim da bude svaki dan.

S ozbirom da festival počinje danas, kada govorimo o filmovima, da li bi mogla da izdvojiš svoje favorite, da dozvoliš sebi da budeš toliko pristrasna?

Meni je teško da izdvojim filmove budući da smo mi već radili selekciju u kojoj smo pogledali stotine filmova, pa smo onda odlučili da je baš tih 12 ili 10 naš favorit. Ja zaista preporučujem takmičarske selekcije iz svih programa svim našim gostima, mislim da neće biti razočarani, mnogo je tu neke mlade energije mladih autora koji imaju izvanredne kreativne, maštovite, angažirane filmove, ali i onih malo starijih koji se u program vraćaju sa izuzetnim filmovima.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *