Jedna od učesnica na konferenciji Remix Comix – Strip, nasleđe i savremena umetnost, koja se održava od 28. do 30. oktobra u Distriktu u Novom Sadu, biće i Barbora Müllerova, kustoskinja LUSTR festivala ilustracije iz Praga.
Ovaj festival je takođe i jedan od partnera i organizatora dvogodišnjeg projekta Remix Comix. Uz njih i Multimedijalni centar Led Art iz Novog Sada, koji je lider projekta, a kao partneri na projektu učestvuju Agencija Komunikart iz Pančeva, Fondacija Novi Sad – Evropska prestonica kulture, Stichting Zid (Holandija) i Forum Ljubljana Zavod za umetnisko in kulturno produkcijo (Slovenija).
Barbora Müllerova predaje ilustraciju na fakultetu Scholastika u pragu, voli fanzine i divljinu, kako u prirodi tako i u crtanju. Povodom radionice ,,Izađite iz svojih okvira!” koju će 29. oktobra održati na konferenciji u Novom Sadu, a u kojoj će polaznike upoznati sa osnovnim metodama ,,dubokog mapiranja”, pitali smo Barboru nekoliko pitanja o svetu ilustracije, stripovima, i o tome kako osmotriti svet oko nas drugačijim očima.
Barbora Müllerova
Kustoskinja si LUSTR festivala u Pragu već niz godina, a takođe i predaješ ilustraciju. Šta je to što ilustraciju čini toliko zanimljivom, zbog čega je voliš?
Barbora Müllerova: Prvobitno sam studirala grafički dizajn ali sam ubrzo shvatila da više volim crtanje i pričanje priča kroz slike. Najviše volim da dizajniram knjige, a zahvaljujući kombinaciji interesovanja i veština mogu da ih dizajniram od početka do kraja – od ilustracije do tipografije i čitavog proizvoda, sve do poveza. To je taktilni predmet koji angažuje sva važa čula – tu je površina papira, dimenzije svih elemenata, sve je bitno. Inače nisam preterano pažljiva osoba, ali kada se radi o knjigama zaista sam strastvena u vezi sa svim detaljima.
Na čemu trenutno radiš?
U poslednje vreme imala sam sreću da budem deo par projekata koji su mi bili veoma značajni. Radila sam kratku animaciju za dokumentarac o ženi koja je radila na češkim filmovima, ali je propatila jer je njen muž bio sveštenik tokom komunističke ere. Takođe završavam ilustracije za zbirku eseja o socijalnoj pravdi i rešenjima za klimatske promene, a počinjem dizajniranje slikovnice za traumatizovanu decu, koja uče kako da se izbore s agresivnim ponašanjem. Veoma sam zahvalna što mogu da radim na projektima u koje zaista verujem.
Šta možemo da očekujemo na tvojoj radionici? Šta je zapravo duboko mapiranje?
Duboko mapiranje je zbir metoda za ispitivanje i iskustvo prostora u mnogo dubljem smislu od onog koji pruža klasično mapiranje. Mislim da je veoma korisno za umetnike. Učićemo o samim metodama, ali pre svega ćemo se baviti praksom i otvaranjem naših čula. Radionica ide na to da predloži nova rešenja svakome ko planira ili već kreira umetnost za javne prostore, kako bi počeo/la dublje da razmišlja o okruženju i njegovim stanovnicima, ljudskim i onim drugim.
Možeš li nam dati neki primer dubokog mapiranja, iz perspektive koja nije ljudska?
Pre par godina vodila sam radionicu za moje studente u gradu Ústí nad Labem. Radili smo duboko mapiranje malog dela na obodu grada, čudnog mesta o kome ne znate šta da mislite dok ste u prolazu. Bilo nam je potrebno pet dana, ali zaista mislim da smo zbog toga mnogo bolje razumeli to mesto. Posmatrali smo na koji način i kakvi ljudi koriste to mesto, zatim koje životinje se tamo kreću, razgovarali smo s ljudima o lokalnoj istoriji. Duboko mapiranje koristi tehnike koje vas čine senzitivnijim – neke od njih su kretanje životinjskim stazama ili praksa dubokog slušanja.
Nakon svega toga objavili smo mali artzin o ovom brdu u predgrađu, otkrivajući tragične priče o gradskom kvartu koji je tu bio nekada, ali je bombardovan tokom Drugog svetskog rata. Takođe smo i crtali trenutnu sliku tog prostora, koji polako postaje deo šume, a pomalo i mesto za narkomane. Mislim da većina ljudi nema predstavu o tome koja je priča ovog predela.
Bila si u Novom Sadu već jednom ove godine. Da li ti je nešto naročito zapalo za oko, što bi bilo inspirativno u umetničkom smislu?
Dopao mi se duh grada. Iz perspektive stranca, deluje kao kombinacija austrijske kulture sa južnjačkim temperamentom. Učinio mi se mnogo mirnijim neko ostatak regije, a iznenadila me je eklektična arhitektura. Zaista mi se dopao grad i radujem se povratku. Možda je kliše, ali zaista mi se dopadaju srpska vina. I ona mogu da nadahnu umetnost sasvim dobro!
Kako bi ti volela da preoblikuješ umetnost u javnim prostorima u Novom Sadu – imaš li neke ideje?
Kada smo pozvani da budemo deo projekta Remix Comix, odmah mi se sve to dopalo zbog ideje stvaranja nečega na osnovu sastanaka umetnika/ca sa ljudima iz marginalizovanih zajednica. Ovo mi je bilo privlačno u startu jer sam i inače fokusirana na socijalno angažovanu ilustraciju i stripove u okviru mojih doktorskih studija. Namera da se čuju glasovi marginalizovanih zajednica i stave u prvi plan kroz umetnost u javnim prostorima je sjajna, ali takođe je i veoma osetljiva. Moramo da imamo u vidu da su umetnici uglavnom stranci u gradu gde se održava rezidencija i da nemaju lično iskustvo marginalizovane osobe. Sve to je veoma delikatan, osetljiv proces, ali ako makar delimično dovede do povećanja empatije prema ljudima, ima smisla.
Naravno, ova konferencija je takođe i o samom stripu. Kako bi opisala ovu scenu u Pragu, i nešto šire u čitavoj Češkoj?
MIslim da češki stripovi nisu toliko poznati u globalnim okvirima, ali se scena u poslednje vreme ubrzano razvija. Veoma je živa i raznovrsna, izdaje se par velikih strip albuma u mejnstrim stilu svake godine, ali takođe i brojni manji projekti s inovativnim pristupom pripovedanju i crtanju. Neke objavljuju manje izdavačke kuće, a neke su samostalno objavljene i distribuiraju se na strip festivalima i u malim prodavnicama.
Lično, volim umetnike divljeg stila koji su inovativni i osobeni u svom radu, tako da bih preporučila imena kao što su Lucie Lučanská, Juliána Chomová, Jakub Plachý ili Tomáš Staněk – strip umetnik koji upravo učestvuje u novosadskoj rezidenciji. Ako više volite klasičan crtački stil, i tu takođe ima sjajnih umetnika za preporuku, kao što su Štěpánka Jislová, Matyáš Namai ili Tomáš Motal. Takođe tu je i jedna izuzetna umetnica koja kombinuje tradicionalni češki stil ilustracije sa nekim oblicima mange, Kateřina Čupová. Ona je veoma mlada i mislim da ćemo sve češće slušati o njenom radu.
Koji su te stripovi i grafički radovi u širem smislu inspirisali u poslednje vreme?
Tokom poslednjih par meseci pročitala sam baš puno stripova, a najviše me je dotakla grafička novela “Stone Fruit” (Lee Lai). Priča ima puno slojeva i već sam je pročitala dvaput kako bih o njoj iznova razmislila. Predivno je i nacrtana. Ono što mi se posebno dopalo je što govori o važnim temama kao što su homofobija, rodna tranzicija, samohrano majčinsvo… Ali morate da čitate veoma pažljivo, nije na prvu loptu. Na prvom mestu to je priča o ljubavi, partnerstvu i usamljenosti.
Takođe mi se dopala i nova grafička novela “Prázdniny” (Praznici) koju je objavio Tomáš Staněk. Radi se o grupi tinejdžera koji gluvare, piju pivo i slikaju grafite. Nisam mogla da se zaustavim u čitanju, priča me je totalno obuzela, a atmosfera me je podsetila na moje tinejdžerske godine. Tomáš sjajno kombinuje veoma brz tempo radnje sa nekom vrstom ambijentalnih brejkova, što atmosferu čini još snažnijom. To me je podsetilo koliko su stripovi slični filmovima.
Autorka teksta: Guido Van Hengel
0 Comments