fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Čitalac će bolje proći ako odgovore traži u knjizi, a ne od autora

Intervju sa Marijanom Čanak

19. January 2024

Marijana Čanak jedna je od najznačajnijih prozaistkinja savremene postjugoslovenske književnosti. Njen roman „Klara, Klarisa“ prošle godine je bio u finalu za NIN-ovu i Vitalovu nagradu. Krajem 2023. iz štampe je izašla njena nova zbirka priča „Put od crvene cigle“ (Bulevar Books, Novi Sad / Buybook, Sarajevo-Zagreb). Marijana Čanak završila je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na nemački, engleski, albanski i makedonski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. drugo prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, i zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023).

Nova knjiga, 16 novih priča, godinu dana nakon romana „Klara, Klarisa“ i četiri godine nakon zbirke priča „Pramatere“. Neću te pitati „okud priče“, jer si ti možda i najpoznatija po kratkim pričama i pripovetkama. Ako si u „Pramaterama“ propitivala odnos (sveta) pretkinja i (naše) savremenosti, u „Klari, Klarisi“ mitske priče (mitove) koje su osnova tzv. svakodnevice i odnosa u njoj, šta si propitivala u ovoj zbirci? Ili, pojednostavljeno: iz koje fascinacije i preokupacije si zakoračila u raspisivanje?

Marijana Čanak: „Pramatere“ tematizuju odnos sa precima, otkrivaju kako nas srodnost sa ljudima koji su živeli pre nas ugnjetava ili doprinosi našoj autentičnosti. „Klara, Klarisa“ ima sličnu temu, ali u kontekstu aktuelnih odnosa, izgrađenih sa ljudima s kojima delimo život i vreme u vidljivom postojanju. Moglo bi se reći da „Pramatere“ tematizuju nasleđe prošlosti, „Klara, Klarisa“ propituje izazove socijalizacije u nekoj svevremenoj sadašnjosti, a nova zbirka ukazuje na cikličnost vremena i istražuje odnos prema ženskom principu u smislu vitalne snage iza svega što postoji. Menstruacija je vidljiv izraz te snage, jedna od najsnažnijih energija ovog univerzuma. Kako se dogodilo da takva snaga bude preinačena u slabost, tabuizirana, demonizovana, proglašena izvorištem srama? Kako se dogodilo da žene izgube poverenje u sopstveno telo i prihvate kulturološki narativ kao jedinu istinu o sebi? Šta takav odnos prema menstruaciji govori o našem odnosu prema životu, planeti, postojanju? To su neka od ključnih pitanja koja su mi otvarala priče. Menstruacija se nametnula kao opšteljudsko pitanje, jer da nema menstruacije, niko od nas ne bi bio rođen. Sram i strah od menstruacije ukazuju na sram i strah od osnovnih životnih principa, od cikličnosti i promene. Na jezičkom planu, menstruacija se krije pod hladnom medicinskom terminologijom ili podrugljivim eufemimzima (oni dani, tetka iz Crvenke, crvena armija, veštica, dobila sam, boli-me-stomak…). Činjenica da u jeziku postoji otklon od direktnog imenovanja ukazuje na to da negde duboko u kolektivnom sećanju čuvamo svest o snazi onoga što izbegavamo da imenujemo. Zašto? Jer ime jeste priziv. Ne izgovaramo imena demona, đavolje ime, pa čak ni imena božanstava, ako ne znamo s kojom svrhom prizivamo tu silu. Isto je s menstuacijom: ako je imenujem, prizivam njenu snagu, snagu vitalne sile iza života. Šta ću s njom? Ka čemu je usmeravam? Ka davanju ili uzimanju života?

Možda ima veze s prethodnim pitanjem, a možda zaslužuje da se posebno pozabavimo sledećim: koja filozofija provejava iza ovih priča?

Kad sam počela da promišljam o menstruaciji u aktuelnom vremenu, ukazao mi se paradoks. Celokupna industrija proizvoda nastalih oko menstruacije zapravo je usmerena na njeno negiranje, u smislu navodnog davanja slobode ženi da u danima kad ima menstruaciju može da bude ista kao i svakog drugog dana. Reklame za uloške i tampone prikazuju žene kako trče maraton, osvajaju planinske vrhove, skaču s padobranom, voze bicikl, plivaju u okeanu, izvode vratolomije. Sve to zahvaljujući čudesnom higijenskom proizvodu koji ženi daje osećaj sigurnosti, omogućuje joj da bude nezavisna od procesa u svom telu, što je besmislica. Prvo, zašto se polazi od pretpostavke da smo nesigurne dok krvarimo? I drugo, ako se od žene traži da bude ista tokom svih dana u mesecu, od nje se zapravo traži da bude muškarac u ženskom telu. Menstrualni ciklus ima četiri faze, što znači da žena svakog meseca proživljava četiri godišnja doba. Proleće je doba poleta, leto je vrhunac, jesen je za smirivanje i ubiranje plodova, zima je doba povlačenja. Dani menstruacije odgovaraju periodu zime, a to je vreme poniranja i kontemplacije, povlačenja, samoće, zdrave smrti (umiranja onoga što je dotrajalo i treba da ode iz našeg života). U tome je spiritualno-emotivni smisao menstruacije. Umesto da se ženi dopusti da prati svoj prirodni ritam, celokupno društvo od nje zahteva da usred zime funkcioniše kao da je leto. Umesto cikličnosti zahteva se linearnost, konstanta umesto promene, večno leto kao teror produktivnosti. Zbog nerazumevanja cikličnosti, uticaja Meseca na emocije, žene se proglašavaju nestalnim, neuračunljivim, histeričnim, nepouzdanim. „Juče je onakva, danas ovakva, šta joj je?“ Nije joj ništa, samo nije muškarac. Tragajući za odgovorima iz vremena pre industrije, došla sam do paganskog i mitološkog nasleđa, a to je kontekst u kakvom moja proza inače pronalazi uporište. Ova zbirka oslanja se na proročanstvo Hopi Indijanaca, koje kaže: „Kad žene vrate svoju krv Zemlji, muškarci će doći iz rata i Zemlja će pronaći mir“. To je najsažetiji izraz filozofije iza celokupne zbirke, koja govori o vraćanju poštovanja prema planeti, ženskom principu i životu, o okončanju rata između polova, pri čemu muškarac živi arhetip ratnika, ali ne kao tiranin, nego kao čuvar života, a žena svoju snagu udružuje s mudrošću (era trudne device slobodno može pasti u zaborav).

Zbirka je organizovana po ciklusima. Četiri ciklusa od po četiri priče. Izgleda kao koncept bez odstupanja. Da li je (bilo) tako?

Jeste. Kad razmišljam o konceptu i formi, prvo pomislim na genijalnost Pavićevih rešenja  kao što su roman-rečnik, roman-ukrštenica, roman-klepsidra… U mojoj prozi poigravanje formom nije toliko očigledno, ali u pozadini teksta postoji nešto što bih mogla nazvati predloškom za pisanje. Na primer, u „Pramaterama“ predložak za pisanje je porodično stablo. U novoj zbirci predložak je menstrualni kalendar. Već sam spomenula da menstrualni ciklus ima četiri faze, otuda je zbirka podeljena u četiri ciklusa. Prvi ciklus tematizuje degradaciju ženske moći (menstruacija proglašena za slabost), drugi pobunu i zloupotrebu moći (crnomagijska upotreba krvi), treći trpljenje osvete zbog nerazumevanja moći (bumerang osvete), četvrti vodi ka uravnoteživanju mudrosti i moći. U svakom ciklusu su po četiri priče, četiri puta četiri je 16, a 16 je broj mudrosti. U prvom izdanju „Pramatera“ takođe je 16 priča, a kad se broj 16 pomnoži sa samim sobom, daje 256, što je broj predaka koji direktno utiču na naš život. U proširenom izdanju su tri nove priče, ukupno ih je devetnaest (devetka je šestica naglavačke i obrnuto). Utemeljenost u konceptu važna mi je iz više aspekata, s jedne strane je lepota strukture, s druge strane lepota odstupanja. Kao igra koja poznaje pravila, ali ne gubi od svoje razuzdanosti.

Svaki ciklus otvara jedan citat. U pitanju su književnice čija dela su podržala nastajanje ovih priča?

Bilo bi romantično da kažem „da“, ali činjenica je da su citati došli naknadno. Kako sam osvestila opsesivnu temu, tako sam počela da tražim koliko je zastupljena u književnosti, šta se o njoj pisalo i na koji način. Programirala sam čitalačke senzore da tragaju za menstruacijom u svemu što mi dođe pod ruku i prepisivala bih sve što nađem. Sakupila sam manji korpus citata, odakle sam na kraju odabrala one koji bi na najbolji način mogli da najave svaki od četiri ciklusa zbirke, a to su citati Slavenke Drakulić, Katje Gorečan, Dorte Jagić i Sare Kopeczky. Citati su tu umesto naslovljavanja svakog ciklusa, a ujedno imaju ulogu kratkog prologa, otvaraju cikluse, daju nagoveštaj o atmosferi narednih priča, upućuju na čitanje izvan konkretne zbirke i na uzbudljivu komunikaciju koja se odvija u podvodnim nivoima teksta.

Zbirka nosi naslov po priči koja je nagrađena na konkursu za najbolji putopis. Putopis, priča – kako razmišljaš o tome?

„Put od crvene cigle“ sigurno nije najjača priča u zbirci, ali verovatno jeste najzabavnija. Naslov se može tumačiti kao još jedan eufemizam ili aluzija na menstruaciju (nastala iz aluzije na Doroti iz Oza). Ta putopisna priča započeta je kao literarna igra, pisala sam je ciljano za konkurs „Spasimo putopis“, dakle, po samonametnutom zadatku. Polazište je bilo u ideji da geografsku mapu ukrstim sa junakinjinim menstrualnim kalendarom i da istražim šta može nastati iz tog hibridnog predloška. Pisala sam lako, rasterećeno i sa puno smeha, zabavljajući samu sebe. Nakon što je priča objavljena, bilo je mnogo polemike oko toga je li to putopis ili ne. Naravno da nije putopis u onom klasičnom smislu, jer takvi su putopisi izgubili svoju svrhu, njihovo izumiranje je opravdano. Pisati putopis značilo je igrati se sa fosilnim ostacima – iščašiti dotrajalu formu, razobličiti je do neprepoznatljivosti, rizikovati i zabavljati se. Konkursi mogu da isprovociraju dobre priče, pogotovo ako im se pristupi subverzivno, bez ideje udovoljavanja u bilo čemu, osim na planu broja karaktera.

Jedna si od autorki i autora koji ne daju primat romanu. U tvom slučaju pijedestal dele roman i priče.

Na pijedestalu je književnost kao takva. Čim neku književnu vrstu stavljamo na pijedestal, to znači da ne razumemo esenciju književnosti koja po svojoj prirodi nije hijerarhična, već je to nasilno ugurana struktura. Književnost traži igru, fluidnost izraza, uzajamne uplive, ukrštanje žanrova, eksperimentalnost, palimpsest, ritam iza teksta. Besmisleno je širinu književnog izraza staviti pod kontrolu romana ili bilo koje druge forme. Književnost je prvenstveno magija jezika, magija reči, a potreba za klasifikacijom je naknadna potreba uma da raščini na delove, presloži, zavede red i kontrolu, da poništi ono što ne razume, podređujući zaumnost jezika formi. Prozu doživljavam kao svoj urođeni izraz, ali njenu vrednost vidim u poetskim elementima (u ritmu, vibraciji, muzici iza teksta). Roman ili priča ili neka druga književna forma koju tek treba da otkrijem – to nije pitanje. Pitanje je  kako da pratim prirodne zakonitosti teksta, da ne prisiljavam tekst da bude nešto što nije, nego da mu dozvolim da pronađe svoju najbolju formu. To se ne odvija iz neke racionalne odluke, nego iz osećaja. Dešava mi se da čujem: „Ta priča je sjajan siže za roman, zašto je ne bi raspisala?“ Zato što ta priča ne želi da postane roman. Tehnički bi se to dalo izvesti, ali u tom pisanju ne bi bilo radosti. Čemu onda takav roman? Valjano napisana priča daje čitalačko iskustvo istog kvaliteta kao i dobar roman, stvara doživljaj da smo iz jednog segmenta spoznali ceo nečiji život. To je nešto što zovem fraktalna moć priče (fraktal se sastoji od umanjenih verzija sebe). Kratka priča, kao segment ili spoj brižljivo odabranih epizoda, u sebi sadrži romanesknu širinu. Ko ne veruje, neka čita Alis Manro.

Deluje da si ovu zbirku napisala lako. Objavljena je nepunih godinu dana nakon tvog romana. Obimom, takođe, ona skreće pažnju. Je li taj stvaralački proces usledio nakon objavljivanja romana ili je tekao paralelno s njim?

Roman je bio završen, ali u rukopisu, pa je usledio mučni proces traganja za izdavačem, slanja mejlova, primanja odbijenica i generičkih odgovora. Situacija je bila prilično obeshrabrujuća, imala sam roman koji niko ne želi da objavi. Da ne bih poludela od tog besmisla, shvatila sam da je najbolje da se vratim pisanju, jer je proces pisanja nešto što je neotuđivo moje i vrednost toga ne može mi niko osporiti, pa ni serijska odbijanja od strane izdavača. Dok je roman čekao svoj trenutak, upustila sam se u pisanje priča. Nisu to odmah bile ove priče, niti je bilo plana šta zapravo radim, bilo je jedino važno pisati nešto. Početna etapa nije se razlikovala od bauljanja u magli, nastaje nekakav tekst, ali više zvuči kao buncanje, pa sam sumnjičava: „šta je ovo, zašto to uopšte radim?“Tema se spočetka potkradala, potajno se useljavala u tekstove, više obazrivo nego dominantno, nisam je uočavala ni kao ponavljajući element.Ali sam znala da, ako zadržim dovoljno poverenja da nastavim da pišem, dolazi trenutak kad se sve iskristališe, ukaže se jasan pravac, tema i filozofija iza. Tad postaje preuzbudljivo, pokrene se strast za otkrivanjem priče.

Kako gradiš likove? Kad se pročitaju (sve) tvoje priče, tu je stvarno jedna plejada likova, dobro postavljenih, uverljivih; onih s kojima se možemo identifikovati, ali opet, tu je i začudnost bez koje ne bi bilo književnosti.

Bez začudnosti nema ni života, to su neodvojivi aspekti. U književnosti je začudnost očiglednija, intenzivnija, pa nam izoštrava čula da dublje gledamo kroz život, da vidimo šta je iza vidljivog. Čitanje me je uvežbalo da svuda oko sebe vidim ili čujem potencijalne priče, pa ih vraćam u književnost, a isto tako potencijalne književne likove vidim kao stvarne i opipljive, pa ih gradim u imaginarnom dijalogu sa njima samima. Moglo bi se to nazvati arheološkim metodom: nađeš kost, kost ima DNK zapis, iz tog zapisa rekonstruišeš osobu. Ko je ta osoba i šta je njena priča? Na primer, kost junakinje iz priče „Probuđena“ pronašla sam u pesmi „Ona se budi“. Ili je ona pronašla mene. Počeo je da me proganja stih „Ljudi su zlobni dok gledaju njene grudi“. To nije muzika koju inače slušam, pa sam se zapitala otkud dolazi, što mi to govori, šta hoće od mene. Pesma bi utihnula, pa bi se opet vratila i to je trajalo dok me konačno nije naterala da je istražim. Kad se zapitam „ko je žena iza te pesme“, tu se rađa lik. Kad je pitam „ko su ti zlobni ljudi oko tebe“, ona počne da mi priča svoju priču.

Za kraj, da te nisam pitao sve ovo, a da te neko pita da kažeš nešto o svojoj novoj knjizi, šta bi mu rekla?

Rekla bih: „Obratite se mom uredniku, on zna sve o tome“. Bilo bi idealno da ne treba ništa da kažem. Da čitalac može imati neposredno iskustvo s knjigom, da ga ne zanimam ja kao autorka, niti šta imam da kažem izvan knjige. Knjiga je dovoljna sama po sebi, ne treba autor da je zastupa na bilo koji način, niti da povodom knjige govori o sebi i obrnuto, ali živimo u vremenu kad je sve teže odvojiti život autora od života knjige, jer je sve postalo javno. Možda nije lako, ali je nužno razdvojiti ta dva aspekta. Na kraju krajeva, ne mogu sve znati o svojoj knjizi, knjiga je pametnija. Zato će čitalac bolje proći ako odgovore traži u knjizi, a ne od autora.

Autor: Bojan Krivokapić
Foto: Maja Tomić
Naslovna fotografija: Manja Holdokov

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *