Dina Đorđević: Mladima koji se odluče za ovaj poziv, najpre treba objasniti šta je novinarstvo

Istraživačka priča koja može da pomogne ljudima i koja je u javnom interesu, glavni je postulat kojim se u svom radu vodi Dina Đorđević, mlada novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Upravo su je istraživanja o vazduhoplovstvu, ekološkim problemima u Srbiji, izgradnji malih hidroelektrana i spornom radu pojedinih institucija, svrstala u rang najboljih mladih istraživačkih novinarki na našem medijskom prostoru, o čemu svedoče brojne nagrade, među kojima je i priznanje „Marina Kovačev“.

Vrata za ulazak u svet novinarstva otvorila joj je studentska radio emisija Slušaonica 6, gde je naučila da dobrog novinara čini dobra priprema, ali i solidarnost i kolegijalnost. U to se uverila radeći dve godine na svojoj prvoj istraživačkoj priči u okviru CINS-ove novinarske škole. Postala je jedina novinarka koja je od poverenika za informacije od javnog značaja tražila uvid u dokumenta iz postupka o padu vojnog helikoptera 2015. godine. Prošle godine uvrštena je u 10 novinara koji su dobili Balkansku stipendiju za novinarsku izuzetnost u okviru BIRN-a i stekla je priliku i da se bavi pričom od međunarodnog značaja koju uskoro planira da objavi.

Položaj i mogućnosti mladih novinara, procesi rada na istraživačkoj priči, pritisci i odgovornost, kao i perspektiva novinarstva u Srbiji, samo su neke od tema o kojima smo razgovarali sa Dinom Đorđević.

U jednom intervjuu si pomenula da si oduvek maštala o tome da postaneš glumica, kao i da je izrada ručno pravljenog nakita i garderobe zanat kojim bi se rado bavila da nisi postala novinarka. Zašto si se opredelila za novinarstvo?

Dina Đorđević: Gluma i novinarstvo su postojali jedno sa drugim, paralelno, s tim što tada nisam razumela šta znači novinarstvo. To je za mene bila profesija u kojoj si stalno sređen, ulaziš u studio, postavljaš pametna pitanja i to je delovalo veoma lepo. Tako sam upala u zamku u koju često upadaju ljudi koji ne poznaju neku oblast, misleći da novinar može da bude svako. Delovalo mi je, dok sam bila tinejdžerka, da ipak treba da budeš posebniji i drugačiji, da se ne treba baviti nečim što svako može da radi. Tako sam poželela da se uopišem na arhitekturu, budući da sam poznavala dobro matematiku i fiziku, a volela sam i primenjenu umetnost. Odlučila sam da napravim pauzu od godinu dana, kako bih lepo spremila prijemni i onda sam se upisala na novinarstvo jer sam u međuvremenu shvatila da stvarno to želim. Već na prvoj godini studija sam videla da je novinarstvo daleko od onoga što sam ja zamišljala, ali čak ni tada nisam imala potpunu sliku šta ono zapravo jeste. Bilo je to neko lutanje, klasično, kao kod mnogih. Posle tih silnih želja, malo se stišaju strasti i pomiriš neke svoje afinitete. Tako sam i ja došla do novinarstva.

Novinarstvom si počela da se baviš na fakultetu, snimajući priloge za studentske emisije. Koju vrstu „resursa“ je važno na početku pružiti mladom čoveku koji se odluči za novinarski poziv?

Mladom čoveku koji se odluči za ovaj poziv najpre treba objasniti šta novinarstvo jeste. Neophodno je još na početku pokazati šta je to tabloidno, šta je loše, a potom i šta nije tabloidno novinarstvo. Naravno, važno je i upoznati mlade sa primerima dobre prakse, alatima koji su za to potrebni i ohrabriti ih da budu radoznali, slobodni da pitaju, da ne izgube samopouzdanje ukoliko naiđu na neku teškoću u radu. Pre svega, potrebno je pružiti edukaciju i biti im neka vrsta mentora. I sama sam nešto slično dobila u CINS-u, ali mi se čini da danas u medijima nema mnogo vremena, ni resursa za to. CINS je u tom smislu dosta specifičan, jer zaista nastoji da pruži znanje mladim novinarima kako da istražuju priče i koriste alate za istraživačko novinarstvo. Kada bi se tako nešto uvelo na samom fakultetu, i to na početku studija, mislim da bi mnogima bilo lakše da se profilišu kasnije, pre svega da u startu odluče da li žele da budu novinari, i ako žele, u kom smeru bi išli.

Kada govorimo o novinarstvu, na kom mestu je tu teorija, a na kom praksa? U kakvoj vrsti odnosa treba da stoje?

Čini mi se da kroz formalno obrazovanje ne dobijamo dovoljno praktičnog znanja za bavljenje novinarstvom. Ne treba zanemariti da su teorije koje učimo važne za razumevanje kasnijih situacija i ne bih olako odbacivala predmete koji se na studijama čine dosadnim. Sve to daje jednu akademsku težinu, šire znanje i podlogu da bolje razumemo sadašnjost, tako da fakultet ne može u potpunosti biti jedna radionica gde ćemo samo raditi praktično. Međutim, praksa jeste problem. Iako ona na papiru postoji, studenti retko dolaze do nje i niko se tu zaista ne posvećuje njima. Kod nas jednostavno ne postoji pomirenje teorije i prakse. Ukoliko sami fakulteti i škole nemaju mogućnost da pruže rad na terenu, neophodno je onda ostvariti mrežu saradnje sa medijima koji imaju resurse i kapacitete da daju mentorstva i omoguće sticanje praktičnih znanja. U tom smislu, ono čime se ja svakodnevno bavim je daleko više praksa i sve čime se koristim u svom radu sam naučila na radionicama, seminarima, od starijih kolega. Naravno, to učenje nije stalo, jer je ovo profesija u kojoj se konstantno uči, koliko god da neko ima iskustva. Ako se u novinarstvu stane sa učenjem, onda se staje i sa napredovanjem.

Na fakultetu si bila i deo redakcije Slušaonica 6. Koliko je ta redakcija pripremala mlade za novinarski poziv?

Slušaonica 6 je verovatno nešto najbolje što mi se ikada desilo, a naročito je dobro što je to bilo na samom početku. To je prostor gde smo međusobno učili jedni od drugih, dakle, mlađi studenti od strarijih. U tom trenutuku je svakog dana, u trajanju od jednog sata, postojala studentska emisija koja je išla na Studiju B. Što se tiče uređivačke politike, ona je bila potpuno slobodna, birali smo teme koje su nas zaista zanimale i niko nije mogao da nas cenzuriše, jer je program išao uživo iz našeg studija na fakultetu. Ono nabolje što mi je Slušaonica 6 dala jeste da napravim najgluplje moguće greške na početku, a ne kasnije kada izađem sa fakulteta. Takođe, oslobađanje od treme je veoma važno, jer je za nas tada bila velika odgovornost voditi sat vremena emisiju koja se emituje na gradskom radiju koji slušaju ljudi na teritoriji prestonice. Pored toga, naučili smo da se snalazimo u situacijama kada, na primer, imamo intervju, a nismo nešto lepo zapisali. Zato je bilo važno da se temeljno pripremamo za svaku emisiju.
Tada sam dobila svest koliko je novinarstvo odgovoran posao. Lepa strana je i što smo se naučili poverenju i kolegijalnosti i stekli veliki broj kontakata. Zajedno smo pripremali emisije, a često se dešavalo nešto nepredviđeno, pa je tu poverenje imalo veliku ulogu. Neverovatna je lepota kada vidite da svi ti ljudi sada rade u različitim medijima. Slušaonica 6 je dala neku vrstu poente našem studiranju.

Počela si da pišeš za vazduhoplovni portal Srbije Tango Six 2015. godine, kada si sa televizije prešla u onlajn novinarstvo. Koje su najupečatljivije razlike u radu na televiziji i u onlajn novinarstvu?

Razlika je ogromna. Tu sam napravila potpuni preokret, budući da televizija, po nekom novinarskom redu dolazi obično na kraju. Uglavnom ljudi najpre nauče da pišu, prođu malo radio, pa onda odu na televiziju. Kod mene je to išlo onako obrnuto. Bilo mi je jako teško da se sa televizije i razmišljanja u slikama vratim na onlajn. Pokušala sam da razmišljam kako mogu da transformišem svoje znanje o novinarstvu. Stil razmišljanja i način prezentovanja sadržaja je potpuno drugačiji. Imala sam strpljenje i razumevanje urednika, što je važno u bilo kom mediju, a vremenom sam i sama počela više da obraćam pažnju na ostale portale, na to što drugi rade.

Kad si pomenula podršku urednika, kolika je njegova uloga za mladog novinara na početku karijere?

Dobar urednik je uvek važan, ne samo na početku, nego u svim segmentima karijere.  Novinarstvo, donekle, jeste individualna aktivnost, ali kad god nešto koči, imate dilemu, problem, urednik je taj sa kim dolazite do rešenja. U odnosu novinara i urednika bitno je da ne postoji strah i nedostatak poverenja. Jer, na kraju dana, svi mi radimo nešto za javnost. U tom smislu, ako postoji problem, on može da se odrazi na priču, a samim tim i na javni interes, a tako ceo postulat našeg posla pada u vodu.

Pohađala si novinarsku školu Centra za istraživačko novinarstvo (CINS) i ubrzo postala deo njihovog tima. Kako se dogodila to preorijentisanje ka istraživačkom radu? Zbog čega ti je pored formalnog novinarskog obrazovanja bilo važno da ideš i u CINS-ovu školu istraživačkog novinarstva?

Opet se vraćam na to koliko je važan dobar urednik, da prepozna afinitete novinara i da ga ne sputava u tome. Dok sam radila na portalu Tango Six, osećala sam da imam neku vrstu discipline, ali i da mi nedostaju tehnike koje bi omogućile da moje priče budu bolje. Onda se pojavila CINS-ova škola, koja je u tom trenutku iziskivala pet radnih dana odsustva sa posla, pa mi je bilo važno da komuniciram sa urednikom koji je već tada razumeo šta mene interesuje i tako je krenulo. Pored same edukacije, škola je podrazumevala da svako od polaznika uradi neku svoju priču. Ja sam radila na vazuhoplovnoj temi, na kojoj sam se zadržala skoro dve godine. Na kraju toga, CINS mi je predložio saradnju. Naravno, za sve to vreme sam radila na portalu Tango Six, pa sam vremenom tu počela da primenjujem alate koje sam naučila da koristim. Na primer, kada vidimo neku vest, pitam urednika da, umesto klasičnog slanja pitanja nekoj instituciji, pošaljemo zahtev za pristup informacijama, da vidimo da li postoji dokumentacija u vezi sa tom temom i da sačekamo sa objavljivanjem dok ne napravimo dobru priču. Tako je išao taj prelaz.

Pomenula si da si radila na vazduhoplovnoj temi dve godine. Kako je izgledao rad na tvojoj prvoj istraživačkoj priči?

Priča je govorila o fabrici „21. maj“ u kojoj je, nakon privatizacije, ostala zarobljena vojna oprema za helikoptere. Problem se odnosio na neuspele pregovore između novog vlasnika i Ministrstva odbrane u vezi sa tom opremom. To je za mene bio veliki izazov jer sam prvi put koristila veliku količinu dokumenata. Bilo je izveštaja iz privatizacije, što sam tada prvi put u životu gledala i najveći strah mi je bio da neću nešto razumeti i da ću tako pogrešiti. Taj tekst je bio vatreno krštenje za mnoge stvari, između ostalog i za prolazak kroz proces provere činjenica, gde, u stvari, drugom novinaru dokazujete na osnovu čega ste napisali svaku rečenicu u tekstu. Ujedno je to bila prva moja priča koja je objavljena u nedeljniku Vreme. Iako iz sadašnje perspektive znam da je moglo bolje da se uradi, mislim da je to za mene bio ogroman iskorak u odnosu na to što sam do tada radila u novinarstvu.

Zanimljivo je da si jedina novinarka koja je od Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka tražila uvid u dokumenta u vezi sa padom helikoptera, za šta nisi dobila odobrenje. Kako izgleda jedan istraživački proces od trenutka kad „detektuješ“ vest do objavljivanja teksta?

Okvirno, istraživanje traje od tri do šest meseci, ali neretko se desi da pojedine priče radimo i po godinu dana, zbog nedostavljanja informacija, žalbi Povreniku, naknadnog dobijanja tih podataka. Proces izgleda tako što vi pratite neku temu i onda u vezi sa njom nešto postane kontradiktorno, što je prvi impuls. U CINS-u je praksa da nakon toga pratite pres kliping, tražite po Guglu da vidite šta je neko pre pisao o tome, potom šaljete zahtev za pristup informacijama institucijama ili Povereniku, čitate zakone koji su u vezi sa tim, kao i izveštaje, zovete stručnjake na „novinarske kafe“ da vidite da li možda grešite ili stvarno postoji problem. U međuvremenu, dobijate dokumentaciju koja vam možda potvrdi tezu, a onda kreću dodatna pitanja za nevladine organizacije. Ukoliko je neophodno, izlazite na teren, gde razgovarate sa ljudima i vidite koliko traje problem, koje su njegove posledice. Na kraju se priča već konstruiše na osnovu svih tih podataka.

U moru informacija koje nas svakodnevno zatrpavaju, kao i haotičnog stanja koje vlada na našoj medijskoj sceni, koji su kriterijumi za prepoznavanje dobre priče? Kada znaš da si na tragu nečega značajnog?

Različite su teme i aspekti. Kada se priča poznaje dobro, onda je dovoljna i neka najmanja stvar koju niko ne bi primetio. To može da bude i pisanje ljudi na društvenim mrežama, neki neformalni razgovor sa prijateljima, neki drugi tekst. Desi se, na primer, da sagovornik na kraju nekog teksta napomene da je nešto veći problem nego tema o kojoj je bilo reči i onda poželite da saznate nešto više o tome. Bukvalno, tema može da bude sve što se nalazi oko nas.

U CINS-u si pratila važne teme koje se tiču izgradnje mini hidroelektrana, ekologije, vazduhoplovstva, ali i korupcije. Koliko odjeka i reakcija imaju priče koje objavljujete? Koliko su sad istraživački novinarski centri, poput CINS-a, BIRN-a ili KRIK-a, popularna vrsta medija, kako za novinare, tako i za publiku?

Nijedan od pomenutih medija nije masovan i ne dolazi do najšire publike. Čini mi se da oni „gađaju“ malo stariju publiku, onu srednjih godina, da nas čitaju i donosioci odluka, kao i oni koje prosto zanima određena tema kojom se bavimo. Verujem da nas u nekom procentu čitaju i mladi ljudi. Što se tiče novinara, do nas stalno dopiru zahtevi mladih novinara za nekom školom, praksom  ili volontiranjem, tako da mi se čini da postoji izvestan stepen interesovanja za rad u takvim medijima. Nažalost, to je dostupnije mladim ljudima koji studiraju u Beogradu, iako nismo isključeni za ljude sa strane, stvar je samo u logistici. Iako postoje neke nade, istraživački centri su daleko od masovnih medija. Ponekad mi se stvori iluzija, prateći društvene mreže, da svi čitaju naše tekstove. A onda se izmestiš sa svog naloga i vratiš se u realnost.

Ipak, kada zagaziš u teme koje često ne idu u prilog nekim višim instancama i nosiocima moći, da li tada govorimo o hrabrosti ili etičkom obavljanju svoje profesije?

To je pitanje oko koga se svi mi vrtimo. Ljudi koji odluče da se bave novinarstvom profesionalno, mislim da ga doživljavaju dublje, kao poziv, a manje kao klasičan posao. Oni imaju neku ludačku motivaciju da guraju stvari do kraja i imaju pojačan osećaj da se bore za teme koje su u javnom interesu. Novinari koji to rade moraju biti spremni da žrtvuju svoje slobodno vreme, imaju neku nelagodu ili budu izloženi pritisku. Iako to donekle jeste hrabro, vi, u stvari, na kraju dana samo radite svoj posao poštujući etičke norme i profesionalne standarde. Međutim, kod nas su vrednosti iskrivljene u svakom smislu i ljudi koji svoj poziv obavljaju ispravno postaju heroji. Ne volim kad se na novinarstvo gleda kao na neku vrstu herojstva ili vanserijske hrabrosti, ali to definitivno jeste spremnost da pitate i pišete o temama onda kada preovlađuje stav da ne bi trebalo, da budete izloženi kritici i pritisku čak i onda kad to ne zaslužujete.

Da li si se ikad suočila sa nekom vrstom pritiska zbog tema koje istražuješ?

Nikada mi niko nije pretio zbog tekstova, ali jeste bilo uvreda na društvenim mrežama u komentarima takozvanih „botova“, kao i optužbi za lažno izveštavanje, što takođe jeste pritisak, jer ima nameru da vas direktno targetira kao nekog lošeg, čime bi trebalo da vas obeshrabri da dalje istražujete. Na primer, to se desilo kada smo kolega i ja objavili priču o izveštajima REM-a, koja je pokazala da Savet tog tela ignoriše nalaze svojih službi, koji su pokazivali da su televizije Pink i Studio B vodile negativnu kampanju uoči izbora 2018. godine protiv opozicije i novinarke Tamare Skrozze. Na Pinku je čitano saopštenje REM-a gde se ne pominju navodi vašeg teksta, niti se vi zovete za komentar, nego se samo čuju optužbe da je CINS falsifikovao izveštaje, što je svakako jedna vrsta pritiska. To ne može da se zanemari, naročito ako se ima u vidu da televizija Pink ima nacionalnu frekvenciju i da to vidi veći broj ljudi u odnosu na one koji su pročitali tekst, a da nam nije data šansa da mi o tome govorimo. Uvreda je bilo i kad smo objavili izveštaj REM-a o medijskom izveštavanju tokom izborne kampanje 2016. godine, koji je faktički godinama skrivan, a pokazuje favorizovanje Srpske napredne stranke na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Nažalost, mnoge kolege su suočene i sa direktnim pretnjama smrću. Nedavno je to doživela novinarka Jovana Gligorijević, što nije prvi put.

Dokle si ti spremna da ideš kada je u pitanju istraživačka priča?

Iza novinara uvek stoji redakcija i nikad se novinar ne pušta da ide negde po cenu života ili štete po njega i njegovu porodicu. Redakcija je važna da odredi granice, čak i ako bi novinar želeo da radi tako nešto. Nijedna priča nije vredna života, postoji gomila tema koje su izuzetno važne i na kojima može da se radi. Ipak, ako se desi da otkrijete nešto zbog čega ćete biti izloženi pretnjama, postoje mehanizmi koje redakcije primenjuju za zaštitiu novinara, kao, na primer, fizičko izmeštanje van mesta boravka. Reč je o stvarima gde treba imati dosta odgovornosti i koje se detaljno i unapred planiraju.

U jednom intervjuu pomenula si da si u CINS-ovoj školi imala priliku da učiš o zaštiti novinara i podataka do kojih dolaze.  Na koji način se u Srbiji mogu zaštititi novinari i podaci do kojih dolaze? Koliko je sve to u realnosti efektivno?

Digitalna bezbednost je u našem poslu jako važna. CINS-ova škola me je naučila kako da mislim o zaštiti na Internetu, što se trudim stalno da primenjujem. Na primer, to je korišćenje jakih šifri, koje se odnosi na jedan sistem pamćenja složenih reči i brojeva na osnovu kojih će to vama biti jednostavno da zapamtite, a nekom ko pokuša da je „provali“ će biti znatno teže. Enkripcija je nešto čime se služim u kontekstu slanja poverljivih podataka i to je generalno praksa istraživačkih novinara. Takođe, nije nekad bezbedno razgovarati na mestu na kom ste navikli, već ugovarate sastanak tamo gde verovatno niko ne bi mogao pomisliti da ćete ikad otići. Veoma je važno ne dovesti do toga da i sami sagovornici upadnu u problem, posebno ako oni toga nisu svesni. Novinar je dužan da upozori sagovornika o eventualnim posledicama, a ne samo da misli na priču.

U situaciji u kojoj jedno regulatorno telo ne obavlja svoj posao, Kodeks novinara Srbije predstavlja „mrtvo slovo na papiru“, a novinari bivaju izloženi različitim pritiscima,  da li su borba za javni interes i novinarska solidarnost nešto što je moguće?

Čini mi se da postoji ogroman jaz na medijskoj sceni između različitih generacija novinara. Poslednjih godina došlo je do transformacija u načinu obavljanja novinarskog posla, ali i u etičkim normama. U tom smislu, novinarska solidarnost nedostaje. Novinari u Srbiji se ne slažu oko nekih stvari koje treba da budu postulati i koje ne treba da se dovode u pitanje. Počevši od toga da li novinar treba da se druži sa političaima na kafi i podržava miting neke političke opcije, pa do pitanja koja eventualno mogu biti predmet neke etičke debate. Postoji i nesolidarnost novinara različitih vrsta medija. Svi vuku na svoju stranu, kao da ne vidimo da možemo zajedno da radimo dobar posao. Sa druge strane, čini mi se da je ta loša slika polako počela da se razbija tokom pandemije, pa su pojedini mediji skloni da prenose neke tekstove drugih redakcija. Ostaje nada da će nakon ove situacije nastaviti da se prenose istraživačke priče. To je važno, jer tako stižemo do druge publike i doprinosimo da se proverene informacije šire.

Sa jačanjem uticaja društvenih mreža, desile su se izvesne promene u sferi informisanja. Postoje čak i teze koje aludiraju na to da novinari više neće biti potrebni. Kako je na medijsku scenu uticao razvoj društvenih mreža? Koliko su one relevantan izvor informacija?

Građansko novinarstvo je prisutno i ne treba da se borimo protiv toga. Ono postoji i tu se ništa ne može. Novinarstvo će uvek opstati, jer mi radimo mnogo iza tog novinarstva koje je samo vest i samo slika. Mi dajemo mnogo dublji kontekst, tražimo dodatne informacije, pitamo odgovorne institucije, dajemo objašnjenja. Pogrešan stav jeste i da se na svaku novinu gleda kao na nekog neprijatelja. Društvene mreže su transformisale prenos informacija, ali mi treba da to iskoristimo u smeru pravljenja priča koje će dati neku dodatnu vrednost. Sa druge strane, velika opasnost su lažne vesti, što je možda najnegativnija posledica društvenih mreža. Tu moramo biti pametniji, moramo da ih razbijamo i nateramo građane da budu medijski pismeniji. Naravno, pojaviće se u budućnosti i nešto novo što će promeniti novinarstvo. Ipak, verujem da će za ljudski faktor i sve ono što profesionalni novinari danas rade, uvek biti prostora.

Kolika je onda odgovornost profesionalnih novinara u moru lažnih vesti?

Odgovornost je ogromna i to je najveći izvor stresa u ovom poslu. Nešto što CINS praktikuje, kada napišemo tekst, je sistem provere činjenica, kada drugi novinar uzima vaš tekst i vi doslovno svaku informaciju koju ste stavili treba da dokažete. To je važno ne samo zbog samih lažnih vesti, već i zbog onih stavljenih u pogrešan konetkst.

Tokom 2019. godine dobila si BIRN-ovu stipendiju za novinarsku izuzetnost, gde si imala priliku da se baviš temom koja ima međunarodni značaj i sarađuješ sa novinarima BBC-a. Kakva si nova iskustva stekla radeći na tom projektu?

To je zaista divno iskustvo. Učestvovalo je deset novinara sa Balkana. Moj urednik je konkretno bio novinar iz Londona. Tu smo dobili potpuno drugačiji pristup novinarskoj priči, za koju verujete da će jednog dana mnogo više ličiti na onu koju čitate u Gardijanu. Kroz tu novinarsku stipendiju radite prekograničnu priču koju stavljate u kontekst Evropske unije i dobijate međunarodni ostvrt na neku važnu temu. To je važno jer tako lokalni problem podižete na viši nivo, a kroz razgovor i putovanja dobijate novo iskustvo u novinarstvu. Recimo, tako sam prvi put koristila fiksera, koji je zapravo novinar u drugoj zemlji koji vam pomaže da nađete sagovornika ili vam omogućava da se sa njim sporazumete. Važna je saradnja koju imate sa urednikom, kao i povezivanje sa drugim kolegama, što može da iznedri neku drugu prekograničnu priču.

Kakva je situacija kada je u pitanju položaj novinara u susednim zemljama?

Medijske scene, problemi i pritisci su manje-više slični. Suštinski, čini mi se da svi u regionu imamo slične probleme u gotovo svim segmentima, s tim što nisam sigurna koliko su u susednim zemljama razvijeni istraživački mediji kao takvi. Niko od kolega sa kojima sam bila u kontaktu nije bio istraživač, iako rade veoma kvalitetno.

Koliko su važne inicijative koje podstiču saradnju među mladim novinarima iz različitih zemalja? Da li takvih projekata ima dovoljno?

Činjenica je da se za neke stipendije koje postoje traži određeno iskustvo, što jeste malo problematično. Sa druge strane, to ima i svoj razlog, budući da iskustvo od par godina nije toliko veliko kao što deluje. Čini mi se da Radio Slobodna Evropa svake godine daje program za mlade novinare sa fakulteta, gde se stiče prilika za rad u njihovoj redakciji u Pragu. Jedan seminar ili radionica uvek vode ka drugoj. Tu steknete neke kontakte sa predavačima i ulazite u krug gde možete da saznate i za druge stipendije i za pozive. Možda nekad i mladi ne obrate dovoljno pažnje na to, pa bi, sa te strane, trebalo da postoji neka ažurnija lista novinarskih udruženja koja to rade. Bitno je ići postepeno, najpre na seminare gde nije potrebno iskustvo, pa onda redom, samo je važno da se novinar na početku opredeli da želi da ide ka tome. Takođe, treba se osloboditi sramote da pitate za neku praksu. Čak i ako vas odbiju za to iz nekog razloga, teško mi je da zamislim da bi bilo nemoguće posetiti neku redkaciju ili razgovarati sa drugim novinarima.

Dobitnica si priznanja „Marina Kovačev“ za najbolju mladu novinarku u 2018. godini koje dodeljuje Novosadska novinarska škola. Tu je i nagrada za izuzetne zasluge u istraživačkom novinarstvu Medijske organizacije jugoistočne Evrope (SEEMO) i Centralnoevropske inicijative (CEI). Šta sve donose ovakve nagrade i kakav podsticaj mogu pružiti na daljem novinarskom putu?

Mislim da je veoma bitno i bila bih neskromna kada bih rekla da priznanja ne znače ništa. Naročito su važna zato što u jednom momentu pomisliš da samo mali broj ljudi vidi i poznaje tvoje priče, iako ti znaš da su one zaista važne za javnost. Prija kada te branša nagradi i kada podrška dođe od kolega. Međutim, to stvara jednu vrstu odgovornosti u vašem radu. To je možda i jedina stvar koja ostaje novinarima kada se sećaju nekih svojih priča, jer je mali broj tema koje izazovu reakcije i podstaknu debatu u društvu. Ipak, ne treba se zavaravati da je to cilj novinarstva, mnoge sjajne i važne priče ostanu nenagrađene i ispod bilo kog radara.

U svakodnevnom radu – koja je „mantra“ kojom se koristiš i koja te podstiče da istražuješ priče?

Osećaj uzbuđenja kad, na primer, dobiješ neki odgovor koji si čekao. To ti oboji dan. Iako vreme prolazi, to se ne menja, uvek se raduješ kao dete. Na primer, veliki vetar u leđa dok sam radila priču o mini hidroelektranama su bila putovanja u mesta gde se one nalaze. To je bila tema koja nije mogla da se radi „iz fotelje“. Kada odete na teren, pričate sa meštanima, dobijete toliko informacija od kojih veliki deo ne može da uđe u tekst, ali kad se vratite kući, toliko ste ispunjeni energijom i celom pričom koju radite da konstantno razmišljate o tome. Pokretačka snaga je konstantni neposredni dodir sa temom. Nije to bila tamo neka tema koja postoji na papiru, gde mi vidimo da nešto nije u redu, već kontakt sa ljudima. To vuče celu priču, jer na kraju dana pišete tekst upravo za te ljude i za one koji ne poznaju njihov problem. Ponekad to nedostaje nekim istraživačkim pričama za koje ne može da se ide na teren, jer je suština novinarstva razgovor sa ljudima. To je lepo zato što i o sebi mnogo saznate. Dobijate mnogo znanja o društvu, građanima, mentalitetu, stilu života. Dakle, to je pokretačka snaga, nove informacije i saznanje da imate priču za koju verujete da će pomoći ljudima i da je, kao takva, u javnom interesu.

Prema izveštaju Reportera bez granica, Srbija je prošle godine pala na 93. mesto u svetu po medijskim slobodama. Slično je rečeno i u izveštaju organizacije Freedom House gde je Srbija okarakterisana kao zemlja sa „delimičnom slobodom medija“. Kakve su mogućnosti mladih novinara u takvoj medijskoj atmosferi?

Ne znam kako je raditi u nekom dobrom sistemu. Kada se obelodani takav neki izveštaj, nije reč o nečem novom, već je samo obelodanjena slika sa terena. Teško mi je da zamislim sistem u kome nije problem baviti se novinarstvom. Iako ne bih da zvučim pesimistično, nisam sigurna i da u budućnosti vidim neko poboljšanje. Ne zvuči ohrabrujuće za mlade novinare, ali ni za bilo koju branšu koja želi da opstane u zemlji. Mislim da mladi novinari i nemaju iluziju o tome kakva je situacija, samo možda nisu dovoljno svesni da je nekad zaista teško doći do infomacija jer su institucije najčešće zatvorene. Dobro je što se to već negde na početku bavljenja novinasrtvom jasno iskristališe i da se jasno odvoje oni koji žele ili ne žele da budu novinari. Kod ljudi koji odluče da se bave novinarstvom, loša situacija u kojoj smo zatečeni nije nešto što može lako da ih odbije.

Kakva je pozicija mladih novinara danas u redakcijama? Da li ima prostora za njih?

Mladi novinari moraju na neki način da se nametnu i istaknu. To se mnogo više odnosi na energiju i želju da vuku stvari, rade na pričama, „kopaju“, budu uporni, nego na to da odmah treba sve da znaju. Često su u strahu da ne naprave grešku i ne kažu nešto glupo, pa znam da nekad prećute ideje koje mogu biti super ili bolje od predloga njihovih kolega. U svakom slučaju, nema lakog početka, uvek samopouzdanje odigra ulogu. Međutim, mislim da danas mnogo više nego ranije ima različitih besplatnih škola novinarstva koje organizuju mediji poput CINS-a, Cenzolovke, KRIK-a i to je prilika da se odmah na startu probije barijera, da se mladi oslobode stege postavljanja najbanalnijih pitanja, povežu međusobno i neke od prvih priča urade kroz mentorstva. Tako se mladi polako uvlače u svet novinarstva, greše, ali i otklanjaju barijere, jer u opuštenoj atmosferi postepeno uče, što može da motiviše neke od njih da izvuku najbolje iz sebe.

Šta misliš o budućnosti novinarstva u Srbiji?

Novinarstvo u Srbiji mora što pre da nađe resurse da svoj sadržaj prilagodi široj publici. To znači da, recimo, ako su nam mladi čitaoci na Tik Toku, ne treba da ih nipodaštavamo i mislimo da su glupi, jer provode vreme na tamo nekoj društvenoj mreži. Treba da razmislimo kako da priču o korupciji ili nečem sličnom, plasiramo preko takve aplikacije i da to neko vidi. Umesto da na sve novitete gledamo kao na neprijatelje, treba da razmislimo kako da priđemo tim platformama i ljudima uopšte. Ako budemo razmišljali malo više strateški i usput dobijemo resurse za to, moglo bi da se dođe do neke svetlije budućnosti ove branše. Ne treba ni da dižemo ruke od starijih generacija za koje smo ubeđeni da gledaju samo javni servis. Pa čak i da je tako, treba da mislimo šta ih još zanima i kako i njima da se približimo.
Ne mislim da će novinarstvo ikad biti u nekoj svetloj poziciji, budući da će uvek smetati ljudima na poziciji. Posao novinara jeste da ukazuje na probleme. Međutim, mislim da može da ima malo bolju perspektivu nego danas, ako pokušamo da se prilagodimo novonastalim okolnostima. Naravno, uz to da dobra priča uvek bude na prvom mestu.