Naizgled šašave, neozbiljne ilustracije koje neretko prikazuju ozbiljne teme i nastoje da nečemu nauče kako decu, tako i odrasle, karakteristika je po kojoj ćete prepoznati rad Dobrosava Boba Živkovića. Kreativni raspon ovog ilustratora proteže se od horora i naučne fantastike, preko satire i karikature, do crteža za decu.
Iako crta za sve generacije, njegove ilustracije stavka su koje se mnogi prisećaju kada razmišljaju o svom detinjstvu jer svet dečije književnosti ne bi izgledao isto bez njih, bilo da je prva knjiga koja vas je zbunila bila „Seks za početnike” bilo da ste prepoznavali u svojoj okolini likove iz „Škole” ili ste u društvu čitali viceve iz „Da pukneš od Zeke”.
Nedavno je organizovana retrospektivna izložba u Salonu Muzeja primenjene umetnosti, gde je prikazano više od 500 radova koje je Bob stvorio tokom proteklih 37 godina. Ova izložba vratila nas je u vreme detinjstva, ali nas je i podstakla da postavimo pitanja Bobu o njegovim počecima.
O njegovom pogledu na sopstvenu umetnost, razgovarali smo sa ovim ilustratorom koji odbija da odraste.
Kako ste ušli u svet ilustracije?
Kao u svakom dobrom kuvaru, recept je prost: volim knjige + volim da crtam (+ glup sam za fudbal) = ilustrator
Da možete šta bi rekli mlađem sebi, koji tek počinje da crta?
„Neces verovati sta te sve čeka! Ne brini! (NE, nisu marsovci!)… (NE, nemas nikakvu supermoć!)… (Ne, nikad nećeš biti bogat (mada ćeš imati sve ostalo)).”
Koji je bio Vaš prvi posao kao ilustratora?
Da nacrtam sve knjige koje sam voleo. Sam sam sebi dao zadatak, seo i crtao. Bez crteža su mi knjige izgledale preozbiljno i dosadnjikavo, uz crtež sve je bilo bolje. Tako sam sebe proglasio „ilustratorom”, a onda upisao srednju školu i počeo da razmišljam šta bih „ozbiljno” radio u životu.
Kako je izgledalo biti ilustrator za radio stanicu?
Meni je bilo zabavno, crtao sam ko blesav, niko me nije kritikovao (ni hvalio), slušaoci se nisu mešali i jedina žrtva je bila moja majka koja se silno sekirala da l’ je vreme da me hospitalizuje ili još malo da sačeka.
Da li radije radite „ozbiljnije“ ilustracije epske fantastike i horora ili crteže za decu? Da li postoji nešto zajedničko svim vašim radovima?
Potpuno je svejedno. To vam je kao da birate koji rebus volite, sa kojim rešenjem. Svaki je drugačiji i svaki je izazov.
(Ne znam šta je zajedničko mojim radovima…verovatno ja?)
Zbog čega odlučujete da i ozbiljne teme prikazujete naizgled neozbiljnim ilustracijama?
Ne pristajem još uvek da se uozbiljim. Nema tako teške teme koju ne možemo bar malo olakšati osmehom, nema tog zla koje ne možemo iznervirati smehom. Ozbiljnost je precenjena.
Kako izgleda proces Vašeg crtanja i da li se promenio? Videli smo da koristite razne tehnike.
Opet je crtanje isto k’o kuvanje (nije čudo što imam 500 kila). Kao što je kuvaru svejedno kojom kutlačom mulja čorbu tako je i meni svejedno koja je tehnika. Nema „magične olovke”.
Šta utiče na promenu stila Vaših crteža?
Vreme. Crteži su kao čarape, glupo je da još uvek nosim one iz srednje škole. Imaju rupe, mane, zakrpe (progovorile su, napale (do sada) tri maltezera). Zivot nam služi da ih prerastamo, menjamo (bar jednom godišnje). Ja se užasavam svojih crteža od prošle godine i svake godine se radujem kako sam „najzad naučio da crtam”.
Smatrate li da su u pravu oni koji kažu da su Vaši radovi prenaglašeni?
Verovatno. Je l’ to loše? Koja je mera?
Više puta ste naglasili da crtate za sebe, ali za koju publiku smatrate da najbolje prihvata Vaše ilustracije?
Verovatno uvid u to imaju izdavačke kuće. Možda ljudi slični meni.
U kom momentu tokom procesa stvaranja smatrate da je ctež gotov i da nema više prepravki?
Nikad (samo mi dosadi da se nerviram pa ga proglasim gotovim).
Koji vremenski period je bio najplodniji za Vas kao ilustratora?
Noć, kada prekine sekiracija oko računa, oko poreza, oko ugovora, oko dijete, kada prestane da zvoni mobilni, kad na spavanje odu fejsbukovci, tviteraši i instagamčani, kad komšija oženi sina, kad se završi utakmica, kad izbacim smrdibube iz stana. Onda sednem, uključim kompjuter i kažem „ŠTA RADI MALI MIŠ?” Pa nacrtam odgovor.
Koje su to knjige za koje ste sebi rekli da naprosto morate Vi da budete taj koji će da ih ilustruje?
Samo za dve knjige (do sada). Tolkinov „Gospodar prstena” i „Leto kad sam naucila da letim” Jasminke Petrović
Da ste svoj crtež, koji biste bili (a da nije autoportret)?
Svi imaju deo mog stava prema svetu, u svakom crtam sebe.
Šta vam je u poslu kojim se bavite donelo najveće zadovoljstvo?
U poslu mi je najveće zadovoljstvo – kad završim posao. Kad počnem da crtam prvo ide panika, pa ludnica – dok smišljam šta hoću i šta neću, pa smaranje dok iscrtam tih milion linija. Zadovoljstvo dolazi tek na kraju, kad se sve završi. Kad je knjiga ilustrovana, kad je priča nacrtana, kad rešim zadatak. Svaki crtež je mala pobeda, kao da sam rešio neku veeeliku jednačinu.
Da li ilustratori ikada odrastaju?
Uvek postoji opasnost da odrasteš. Kad te slome računi, kad zaboraviš da se igraš, pevaš, smeješ, glupiraš. Kad probaš da budeš veliki i strašan. Verovatno negde ima tih dramatičnih, velikih, mudrih, tmurnih i tužnih ilustratora.
Da li postoje neki crteži koje biste posebno izdvojili – koji su uticali na vas?
Svi crteži koje sam ikada video, svi filmovi, svi stripovi, sve igrice, sve knjige… i moja baba.
Autorka teksta: Jelena Ostojić
0 Comments