Psihodelična nebeska tela oslikana temperom, mitologija, svet mašte i bajkovito prikazani portreti devojaka najkraće opisuju umetnost mlade slikarke Erne Paljevac. Dok svoju inspiraciju pornalazi upravo u svemiru i prirodi, muzika je neodvojiv deo njenog stvaralaštva uz koji se „prepušta momentu“. Pored studija francuskog i italijanskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Erna aktivno učestvuje i na umetničkim projektima i razmenama. Tako ju je jubav prema umetnosti i prirodi odvela na sever Francuske, gde je usavršila tehniku pravljenja predmeta od gline.
Dobitnica je nekoliko priznanja za likovnu umetnost, a prvi put je samostalno izlagala 2018. godine u Omladinskom centru Crna kuća. Prošlog meseca je otvorila izložbu humanitarnog karaktera u beogradskom Kafe baru 16. Svoje dane u izolaciji provodi, kako kaže, udarajući kontru karantinu, pripremajući nam nešto pastelno, šareno i živo.
Jednom prilikom si spomenula da je umetnost prisutna u tvom životu od kako znaš za sebe. Zanimljivo je i to što si prvi put za svoj rad nagrađena još 2006. godine. U kom trenutku si aktivno počela da slikaš?
Deci je potrebno ohrabrenje i afirmacija da su dobi u nečemu. Tako je i meni nagrada dečjeg časopisa Vitez 2006. godine bila potvrda da nešto koliko-toliko dobro radim i to mi je definitivno bio vetar u leđa za razvoj buduće kreativnosti. Za mene je slikanje kao potreba za suncem, recimo. Prija dok se umereno izlažeš zracima, a kada preteraš, ume da bude naporno. Ista je stvar i sa slikanjem. Uživam u laganom slikanju svakog dana, jer ne bih da zapostavim druge stvari i druge vrste kreativnosti. Kada bih forsirala sebe, finalni izgled slike bi bio izveštačen i ne bi bio ono što sam u stvari želela. Zbog ovog principa slikanja mi je veoma teško da povučem tu liniju i da razgraničim i shvatim u kom momentu sam aktivno počela da slikam. Ako bih pak morala da navedem koji bi to momenat bio, onda bi to verovatno bio period od početka 2018. godine pa do danas, kada sam ozbiljnije počela da poimam slikanje.
Zbog čega je tempera glavna tehnika kojom se služiš?
Tempera je jedna od onih tehnika koja nije baš zahtevna i ne traži mnogo vremena oko sušenja. To mi je veoma bitno, jer ne volim da komplikujem oko same tehnike slikanja. Ona mi je favorit, jer volim taj mat izgled koji se ne presijava. Imala sam želju da eksperimentišem akrilnim bojama, ali nisam najveći ljubitelj tog finalnog izgleda koji slikama daje odsjaj. Mislim da bi radovi izgledali previše plastično, a ne bih volela da se to desi. Samo par radova je rađeno kombinovanom tehnikom (tempera i zlatni pigment) i mogu reći da je ovaj zlatni pigment nešto najjače na šta sam naletela. Nanosim ga na samo par mesta na slici kako bih naglasila neke detalje. Izazov je što moraš da znaš u kom momentu treba da staneš sa njegovom upotrebom, jer bi previše tog pigmenta odvuklo sliku u neumerenost i disbalans.
Većinu tvojih dela čine neobični, živopisni, ali i mistični prikazi žena, nebeskih tela, detalja iz priorde, koji su neretko okarakterisani kao „psihodelični“. Koliko muzika predstavlja „podlogu“ za tvoje stvaralaštvo?
Psihodelična nebeska tela i bajkovit izgled devojaka su glavni motivi slika. Većina radova prikazuje krupan kadar ženskih likova u tajanstvenom, neopipljivom i eteričnom svetu. Ideja prikazivanja devojaka potiče od toga što mislim da je žena sama po sebi vrhunac ljudske evolucije i samim tim predstavlja vrelo inspiracije. Proces stvaranja slika dopunjujem muzikom koja je bezmeran izvor koncentracije i prepuštanja momentu. Kako bih dostigla potpuni „trip” slikanja, slušam muziku koja je podobna za to. Mahom je to psihodelija poput stoner roka, space roka i muzike šezdesetih. U poslednje vreme sve češće odlutam od „tripa” pa pustim ploču Virvela, Erike Badu, Bouvija, Darkwood dub-a, Fleet Foxes-a, ili naprosto slušam radio drame.
Proces stvaranja slike
Tačke različitih boja i veličina prisutne su na većini tvojih slika. Iako je reč o fazi koja je počela relativno skoro, to je momenat po kome je tvoja umetnost trenutno prepoznatljiva. Pored psihodeličnog momenta koji postižeš tačkama, šta one zapravo predstavljaju?
Svaka tačka na slici predstavlja zvezdu za sebe, tako da se svakim završenim radom rađa kosmos koji publiku uvlači u svet snova, iluzija i nečeg nepoznatog. Nijedna slika nije u potpunosti ista (iako na svakom delu ima sličnih detalja) i svaka od njih ostavlja poseban utisak na gledaoca. Tačke su idealne za postizanje određene dubine na slici i za stvaranje senki, sve zavisi da li će prostor između dve tačke biti veći ili manji. Možeš da se igraš i to je cela čar slobode izbora, a samim tim i slikanja.
Početkom marta otvorila si izložbu u Kafe baru 16. U najavi je navedeno da je reč o slikama „koje su nastale kao rezultat introspekcijskog istraživanja delovanja sila u raznim svetovima u kojima ličnost živi kroz neprestano pitanje o celini“. Šta to znači?
Izložba u Kafe baru 16 je moja prva samostalna izložba u Beogradu i ujedno prva izložba humanitarnog karaktera, gde je sav prihod od prodaje išao u dobrotvorne svrhe. Bila sam naročito srećna što sam izlagala u takvom prostoru gde je cela ideja dobila na značaju i gde sam uspela da zaokružim priču. Bitan mi je pojam celine i vizualizacija zatvorenog kruga koji predstavlja sveobuhvatnost. U tom krugu se nalazi i motiv ličnosti koji se prati u svojim fazama u konstelaciji elemenata i sila unutar niza stvarnosti, od psihičke do kosmičke, i unutar njih delujućih zakona.
0 Comments